Radio emisija 18.04.2001, govore: Slobodan Vučetić, Nebojša Popov i Drinka Gojković.
Svetlana Lukić: Dobar dan poštovani slušaoci. Napolju je 10 stepeni. Nebo nad Srbijom je danas nešto neodlučno. I njega je izgleda zahvatio virus tranzicije kao mog šefa. Možda bi mogli da bogu sunca žrtvujemo, moderno rečeno, i izručimo nekog od narodnih poslanika koji, vidite, i danas nešto ne uspevaju da usvoje. Čujem da im je crkva za Uskrs poklonila po jedan primerak Biblije, međutim, sumnjam da bi ovakvi kakvi su, nikakvi, bili u stanju da usvoje i deset božjih zapovesti jer, kada pogledate po sali, jasno je da su za neke od njih glavni člavnovi božjeg zakona neprihvatljivi, kao na primer: ne ubij, ne ukradi, ne lupetaj.
Poslanici su dakle za Uskrs dobili Sveto pismo a Srbi na Kosovu, odnosno Srbija, carinu i to na granici, sada već definitivno, a Hakerup protektor je naravno suptilni diplomata. On je pre neki dan za autobuse koje je Nemačka poklonila Srbima na Kosovu da se vozaju dokle hoće, odnosno dokle uspeju da stignu, rekao da su simboli slobode kretanja na Kosovu. Međutim, odbio je poziv kosovskih Srba da se u tim autobisima po Kosovu provozaju i KFOR-ovi vojnici.
Nije teško zaključiti da mi danas na živce idu nebo, poslanici i Hakerup i to tim redom, međutim, sve je to posledica pogrešnog shvatanja da je život melodrama u kojoj junak i junakinja prolaze kroz neverovatne neprilike samo da bi na kraju bili nagrađeni srećnim završetkom.
Ali evo olakšanja. Danas će, srećom, u Peščaniku govoriti oni koji izgleda da veruju da je tačna ona kineska poslovica da vremenom od trave nastane mleko. Naravno, rad i trud krave je neizostavan za srećan završetak priče.
Međutim, pre nego što čujete naše glavne današnje sagovornike, pametne, uravnotežene, hrabre i ozbiljne ljude, bivšeg sudiju Ustavnog suda Slobodana Vučetića, sociologa i urednika lista “Republika” Nebojšu Popova i gospođu Drinku Gojković, prevodioca, publicistu, člana Foruma pisaca, evo jedne kratke priče o sinoćnjem skupu Srba iz dijaspore i predstavnika vlasti matice.
Dragoljub Mićunović: Vaša svetosti, dame i gospodo, sestre i braćo, dobro došli u zagrljaj slobodne otadžbine. Želimo da se sadašnja vlast prema vama ophodi kao prema svojima koji su trenutno otišli iz raznih razloga izvan zemlje ali koji su ovde uvek rado primljeni, rado viđjeni i da vam se omogući da lakše i dođete i da se bolje osećate, kroz carinske povlastice, kroz dvojna državljanstva, kroz niz drugih stvari koje su za vas važne da vam se boravak ovde učini uvek radosnim. Ne tražimo nikakvu humanitarnu pomoć sada od vas.
– Srdačno vas pozdravljam. Vaš Vojislav Koštunica.
– Našoj zemlji je neophodno da stekne ekonomsku samostalnost i samodrživost.
– Bez ulaganja u privredu nema pravog boljitka i napretka. Očekujemo da nam i u tom pogledu naši ljudi u rasejanju pomognu i doprinesu da ova balkanska zemlja iz koje su ponikli postane dostojan ekonomski partner svetu.
Patrijarh Pavle: Od nas i nas gospod koji je ovih dana stradao i koji je i vaskrsao, a i naši preci, očekuju da zaista dostojno predstavljamo i svoj narod, svoju pravoslavnu veru i svoju crkvu, uvek sa svešću da nas vidi i gleda oko božije i da on, pred koga ćemo svi izaći, očekuje da budemo i ostanemo ljudi kao što i treba i zbog čega nas je on i stvorio. Hristos vaskrese.
– Kao član borda najstarije i najveće srpske organizacije u Americi, Srpskog narodnog saveza, Srpski narodni savez je u biznisu prodaje životnog osiguranja s jedne strane a sa druge strane se bavi već 100 godina očuvanjem srpske tradicije i kulture i bio je jedan od glavnih pokretača humanitarnih akcija u poslednjih 100 godina.
Gaša Knežević: Moja skorašnja poseta Ministarstvu prosvete Austrije rezultirala je jednim poraznim saznanjem. Druga generacija naših emigranata po obrazovnom profilu i radnim mestima nije daleko odmakla u odnosu na svoje roditelje. Ovakav podatak mi se urezao u sećanje kao simbol sadašnjeg statusa druge i daljih generacija naših ljudi u inostranstvu. Srećni ljudi punih usta izgovaraju ime svoje otadžbine i ponekad, o nekim praznicima, dođu da je posete, a tada bi bilo lepo da govore i naš jezik.
– Ne tražimo pare, trebaju nam vaši saveti.
– Ja sam u ovom času u kontaktu sa 86 članova britanskog parlamenta i mogu da vam kažem da postoji ogromna želja da se čuje o Srbima i da pravda izađe na videlo.
– Draga braćo i sestre, donosimo bratski pozdrav Srba iz Rumunije a mi u Srbiju gledamo svakoga jutra dok se umivamo. Dositelj Obradović, Čakovac i Temišvarac, između ostalog zapisao je i ovu mudrost: “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce”. Vreme zvona i praporaca je iza nas. Pred nama je vreme knjige i požrtvovanja.
– Ja nemam nijednog razreda osnovne škole ali sam kroz komunikaciju, kroz ljude, kroz narod, kroz vaspitanje moje majke došao do ove slave i čast mi je da sam ja sa vama. Danas kad vi dođete u Dansku sa pet miliona stanovnika i kada pitate ko je Slobodan Živojinović, svi me znaju kao Bobija.
– Prevazilaženje podela ne može se postići sa perjanicama propale politike “zavadi pa vladaj”, ne može se postići sa Miloševićevim poverenicima i funkcionerima i zato apelujem na mudrost naše nove vlasti da tim Miloševićevim funkcionerima ni indirektno ne daju podršku.
Svetlana Lukić: Na ovom susretu Srba iz dijaspore sa predstavnicima nove vlasti govorili su, prepoznali ste ih verovatno, Dragoljub Mićunović, ministar prosvete Gašo Knežević. Predsednik Koštunica je, čuli ste, poslao pismo dosta jasno i kratko, neuobičajeno za njega, otprilike “braćo Srbi, šaljite pare da ne bismo zavisili od stranaca jer ćemo time ugroziti naš suverenitet”.
Tamo je bio Dobrica Ćosić, međutim, on je bio skromni posmatrač, sedeo je u mraku na galeriji. Nekoliko Srba iz dijaspore imalo je malih problema da pravilno pozdravi patrijarha Pavla i onda sam se ja setila da jedan čovek tu nedostaje.
To je Bogoljub Šijaković. On je, da vas podsetim, savezni ministar vera. On je sada valjda zauzet predizbornom kampanjom. On je šampion kada treba da se obrati uglednim zvanicama i evo, jedan skup bio je nedavno u Domu omladine, vidite kako se on obraća i kako to pravilno treba da zvuči. Evo teksta koji govori Bogoljub Šijaković.
Bogoljub Šijaković: Preosvećeni vladiko Artemije, raspeti vladiko raspetog Kosova koje se već više od 600 godina ne skida sa krsta, visokopreosvećeni mitropolite Amfilohije, evo iz takođe raspete Crne Gore, vama je naravno mjesto da ste ovdje i kada ne biste bili tu bili biste prisutni sa nama jer ste vi i egzarh svetog trona pećkoga.
Vladiko Atanasije, koji ste na Kosovu i kada niste tamo, časni oci, braćo monasi, braćo i sestre, kada sam izabran za ministra vjera u saveznoj vladi, odluka kuda prvo da krenem bila je nedvosmislena: na Kosovo i Metohiju. Ukazala se i zgodna prilika, sveti Stefan, slava Dečana.
Par dana prije slave stigla je vijest od komandanta jedinica KFOR-a da ne možemo predsjednik vlade gospodin Žižić i ja otići na slavu jer nam se ne može jemčiti bezbjednost. U Dečanima gori kandilo stotinama godina za sve nas i ja jedva čekam da dođem da mi ozari lice i da se ugrijem.
Njegoš je rekao da je Kosovo grdno sudilište. Mogli bismo reći da je to strašni sud. To je onaj trenutak, ona tačka odluke, krisis, kada se sve procenjuje, kada se sve presuđuje i, kao što znate, tamo je presuđeno o našem identitetu. Tamo je presuđeno o našem postojanju. Tamo je knez Lazar presudio da ne iznevjerimo vjeru našu. “Ne predadi im blagočestija našego”. Ne smijemo da zaboravimo Kosovo, ne smijemo da zaboravimo Jasenovac, to su naše tačke oslonca i treba svakog dana da kažemo, poput onog jevrejskog iskustva, “Jerusalime, Jerusalime, ako te zaboravim, neka me zaboravi desnica moja”. Da kažemo “Kosovo, Jasenovac, ako to zaboravimo, neka nas zaborave i desnica i ljevica naša”.
Svetlana Lukić: Sada ćete čuti gospodina Nebojšu Popova, sociologa po obrazovanju, međutim svih ovih godina uglavnom je posvećen svom listu Republika koji izdaje 13 godina, i naravno iz broja u broj postavljalo se naravno pitanje da li će uopšte izaći zbog nedostatka finansijskih sredstava. Da vas podsetim samo da je Republika izdala i jednu knjigu “Srpska strana rata”, odnosno izdala ih je više ali ovu posebno napominjem zbog toga što su nam ljudi s kojima smo razgovarali za ovu emisiju vrlo često govorili da bi se možda i Komisiji za istinu i pomirenje koja je valjda formirana, odnosno koja je u začetku, nekim članovima komisije, ta knjiga “Srpska strana rata” mogla preporučiti. Dakle govori Nebojša Popov.
Nebojša Popov: Nema više te moćne stihije, mržnje, straha, nasilja, ali je ostala močvara, ostali su rezultati te stihije i njeni pokretači. I to je ono što nas sada najviše opterećuje. Opterećenje je i to što oni koji su napravili sve te užase, koji su krali, pljačkali, ubijali, lagali, danas se predstavljaju kao opozicija od koje se očekuje, šta drugo, što je paradoksalno, da popravi ono što ne valja u državi. Međutim, oni su državu rušili godinama i sada svim silama ometaju da se uspostavi normalna država koja nije organizovana krađa, organizovana pljačka, organizovano ubijanje, što smo imali svih ovih godina.
Ipak je krenula stvar ka toj normalnoj državi. Prvi put posle više decenija, ne samo desetak godine, imamo koliko-toliko slobodno izabranu zakonodavnu vlast. Formirana je i vlada, dakle, izvršna vlast. Ono što trenutno najviše nedostaje i što je glavni problem rekao bih sada, to je uspostavljanje sudske vlasti.
Dakle nije reč samo o kažnjavanju počinilaca zločina nego je reč o dovršetku stvaranja normalne države. A da iz toga ne možemo da raskrčimo sve te naplavine dugotrajne stihije, mržnje i nasilja koja je donela svakakva čuda i jedva se diše od toga, ne može se dakle dovršiti normalna država i nemoguće je započeti stvaranje normalnog društva.
Mi još nikako da dospemo do društva, to znači do normalne privrede da čovek živi zaista od svoga rada, da se ljudi uljudno ophode umesto ove brutalnosti i surovosti, licemerja i svega ostalog.
Da nije bilo ovoga što se dogodilo jesenas mi o ovim stvarima ne bismo govorili kao o realnim stvarima i čini mi se da su stvari krenule dobro. Time neću da plediram za strpljenje, apstraktno stpljenje. Naprotiv, treba i dalje posmatrati stvari otvorenih očiju, kritički, ali kritika ne znači puku negaciju. Ponajmanje znači potpuno odbacivanje svega onoga što se ipak dogodilo i u čemu su mnogi ljudi učestvovali i u šta su dosta toga investirali.
Od žrtava se očekuje, a mnogi od nas su bili žrtve tog režima, da pokažu izvesnu dozu osvetoljubivosti, ali mudrost je u tome da se kontrolišu ta osećanja. Naime, i ja smatram da nikome u zatvoru nije lako, pogotovo ko god je bio u zatvoru zna kako to izgleda, međutim, nije to najvažnije, nego postići ono čega ovde nikada nije bilo, takoreći, a uvek je bilo hapšenja, stradanja, čak ubijanja i van zatvora i u zatvoru. Ali ono čega gotovo nikada nije bilo jeste fer suđenje. Dakle, to je ono što smatram da je najvažnije. Da bude fer suđenje, nikako bilo kakav montirani proces kako halabuče ovi njegovi kojima uopšte nisu smetali nikakvi montirani procesi do sada, tobože prvi montirani proces će biti baš Miloševiću.
A ono što je takođe važno, sudska istina koja nam je preko potrebna nije sva istina. Neophodno je i da se razjasni šta se to dogodilo, da se razjasne koreni i uzroci, ne samo posledice, svih tih zločina, jer i ti koji su počinili zločine izabrali su da to rade. Svako od nas je izabrao da radi ili ne radi ono što je radio ili nije radio. Dakle, nema nikakve više sile, to je taj jedan mrak koji još uvek mnoge od nas obuzima po kojem postoje neke volšebne sile. Za nekoga su pozitivne, za nekoga negativne. Za nekoga bela magija, za nekoga crna, za nekoga razne zastrašujuće zavere, za druge neke priželjkivane, pozitivne zavere koje će nam pomoći da se izbavimo.
Ništa od toga nema za trezveno razmišljanje, a ono nam je preko potrebno, nego da shvatimo i razjasnimo zašto su jedni birali zločin, a drugi su birali otpor zločinu. I po tome se mi delimo a ne po tome da li je ovaj ili onaj, ja ili neko drugi, da mu se odmah sudi u Hagu ili u Požarevcu. To su izvedene stvari i često zaobiđu ono što je bitno. Bitno je sankcionisati zločin i razjasniti zločin kroz fer suđenje. Naravno, očekivati da svi do poslednjeg učesnika u tim zločinima budu kažnjeni takođe je jedna iluzija. Ono što je bitno jeste na simboličkoj ravni a to znači u pravosuđu, u kulturi, u javnom životu pokazati da se žločin ne isplati i da ipak postoji jedan trenutak kada se mora položiti račun pred zakonom, inače sve priče o vladavini zakona i pravnoj državi padaju u vodu ukoliko toga nema. Dakle, to je ono što je bitno a ne koliko će njih, kada i gde izići pred lice pravde, kako se to kaže.
Svetlana Lukić: Odakle vam kondicija, kako uspevate da sačuvate taj skoro budistički mir?
Nebojša Popov: Prvo što mi je palo na um kada ste me to pitali jeste jedno osećanje koje sam imao u vreme Titove bolesti, smrti i sahrane. Sa nekolicinom prijatelja imao sam velikih problema za vreme tog režima. Tako moćan čovek je čak više puta bukvalno tražio našu likvidaciju iz javnog života, ali šta sve sa tim ide ko zna, i ja sam imao razloga da ga mrzim.
Međutim, osećao sam se poniženo u svakom trenutku kada bi me mržnja obuzimala. A još je poraznije za mene bilo osećanje nemoći, apsolutne nemoći koja se ogleda u tome da morate očekivati da diktator umre da bi se potom iza toga ukazala nekakva sloboda. Za mene je to jako ponižavajuće i možda je to jedan od motiva, u tom sklopu su neki motivi možda za ovo što sam radio i onda i posle onoga, i sada, i sto ću možda i ubuduće raditi, i bio sam veoma srećan, iskreno da kažem, jesenas, zato što sam doživeo da na civilizovan način, svojim delom, svojim delovanjem, građani jedne zemlje ne čekaju da diktator umre ili da biološki, fizički nestane na bilo koji način, nego svojom odlukom, na izborima, na ulicama, pa čak i primenom izvesne sile čiji ja ljubitelj nikada nisam bio, započnu stvaranje jedne drugačije realnosti u kojoj bi pronašli meru svoje slobode.
Eto, taj izbor slobode, šta god da to znači bilo kome, jeste neki oslonac, neki motor, neki motiv i radoznalost šta ćemo napraviti od te slobode za koju smo se dugo borili i napokon izborili. Šta ćemo od nje napraviti.
Svetlana Lukić: Vi ste videli Miloševića ’92. godine. Vi ste mu se onda obratili na “ti”, je l’ tako beše?
Nebojša Popov: Jeste. I mnogi ljudi su se ljutili, imao sam raznih neprilika. Smatrali su da je to nedolično ponašanje, uvredljivo za njegovo veličanstvo i za njihov osećaj tog veličanstva. Nisu međutim, primetili da se u početku razgovora i on meni obraćao sa “ti” sve do onog trenutka kada sam rekao zbog čega smo došli, a došli smo kao predstavnici jednog velikog skupa koji se dešavao tu ispred zgrade u kojoj je on prestolovao, da tako kažem, da mu kažemo ili da se povuče ili da pristane da se što pre pripreme valjani, ozbiljni izbori.
E, tada je on prešao na “vi”, a bili smo na “ti” zato što smo se upoznali daleke ’61. godine i to uz posredstvo jednog čoveka za kojeg se danas ne zna gde je, Ivana Stambolića, koji mi ga je i preporučio kao mlađeg saradnika u tadašnjem fakultetskom komitetu na Pravnom fakultetu, tako da smo Ivan i ja zajedno dali neki početni, startni oslonac za dalju karijeru, i njih dvojica su zajedno dugo gradili karijeru.
Ja sam se udaljavao i od te stranke, i suprotstavljao i ona meni i ja njoj, to je posebna priča, da bismo, eto, danas došli do toga da se ne zna šta se dogodilo sa Stamobolićem, Milošević je u zatvoru a ja ne znam šta će sa mnom dalje biti i dokle ću izdržati da normalno živim, normalno radim posle svega što se dogodilo.
Svetlana Lukić: Čuli ste gospodina Nebojšu Popova. On možda trideset i više godina radi, tačnije bori se za uljuđenu, demokratsku i civlizovanu državu, a 13 godina, kao što sam rekla, izdaje list Republiku. Godinama čitam taj list, međutim, prvi put sam videla te prostorije. Stvarno je frapantno da Republika izlazi u tim prostorijama, da ljudi rade u tim prostorijama. To su bukvalno barake i to bez broja. Prva stvar koje sam se setila kada sam izlazila iz tih baraka jeste nešto što nam je rekao pre otprilike dva meseca profesor Ljubomir Madžar, međutim, onda nisam znala da je budući rektor BK univerziteta.
Ljubomir Madžar: Kako nadoknaditi tim ljudima gubitak koji je proistekao iz njihovog opredeljenja za carstvo nebesko, za nekakvu principijelnost, za istinu? To je jedno krupno pitanje. Ne znam da li postoji neko rešenje za to. Deo rešenja je činjenica da ce sada upravo ti ljudi imati mnogo veće šanse.
To nije dovoljno, ali verujem da to predstavlja deo kompenzacije koja njima pripada. Drugi deo je stvar njihovog ličnog izbora. Ako hoćete da budete čestiti, da živite u miru sa samim sobom, i da budete u prijateljskim odnosima sa svojom savešću, onda taj luksuz morate da platite. Svaki luksuz je skup pa i ovaj.
Svetlana Lukić: Sada će govoriti gospodin Slobodan Vučetić. On je bivši sudija ustavnog suda. Ova priča je zanimljiva zbog toga što ste videli da je gospodin Popov takođe pominjao da ovoj hoklici od države koju pravimo nedostaje treća noga na tronožcu. Imamo zakonodavnu i izvršnu vlast ali trebaju nam sudije i pravnici. Gospodin Vučetić kaže da za sada to ide dobro, da su mnoge sudije koje su izbačene vraćene, da treba izbaciti neke koji su uprljali tu profesiju. Međutim, ima jedna stvar o kojoj je on pisao i u najnovijem Blicu, a to je da naši državni funkcioneri i politički funkcioneri u svojim svakodnevnim javnim istupima povodom predstojećih suđenja vrhu bivšeg režima ne postuju u dovoljnoj meri nezavisnost pravosuđa. To naravno nije dobro, pogotovo što se sve vreme pozivaju na legalnost i legitimitet.
Kako se naši političari sa vašeg stanovišta, budući da ste pravnik, ponašaju i koje greške prave?
Slobodan Vučetić: Zaista imam, bar trenutno izvesnih bojazni u smislu da treba sve učiniti da se rad suda zaštiti od bilo kakvih pritisaka, ne samo pritisaka koji dolaze putem izjava raznih političkih, stranačkih funkcionera, državnih funkcionera, pre svega iz izvršne vlasti, već i da javna glasila takođe treba da u maksimalnoj meri poštuju ustavne principe i zakonske odredbe o nevinosti svih ljudi koji su okrivljeni, osumnjičeni, pa i optuženi, sve dok se njihova krivica za krivično delo ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda.
Taj princip je poslednjih meseci ovde relativno često gažen bez imalo obzira ne samo prema tim ljudima koji su osumnjičeni, okrivljeni ili sutra optuženi već i bez imalo uvažavanja činjenice da takvim komentarima prejudiciranja bilo čije krivične odgovornosti kada to čine visoki državni zvaničnici može da se ugrozi taj princip nezavisnosti sudstva.
Međutim, mi smo imali vrlo neobičnih situacija da se i u okviru samog DOS-a čuju izjave koje na neki način prejudiciraju ishode ne samo postupaka pred domaćim sudom nego i pred Haškim tribunalom tako što jedni tvrde da će bivši predsednik Jugoslavije biti izručen Hagu, drugi da neće ni pod kojim uslovima biti izručen Hagu dok s treće strane opet pojedini funkcioneri, državni ili partijski tvrde da je bolje da bude ovde suđen jer ovde, za razliku od Haga, gde ne postoji smrtna kazna, ovde konkretno gospodinu Miloševiću i već ne znam kome preti smrtna kazna.
Istovremeno se kritikuje izjava Karle del Ponte koja je zaista za osudu, ako je tačno preneta, da će Miloševiću ako bude izveden pred Haški tribunal biti izrečena doživotna robija, što je zaista skandalozna izjava jer to nije posao tužioca.
E, tako se i ovde povremeno desi, omakne se, da se tako izrazim, možda i namerno, omakne se ponekom funkcioneru, verovatno zbog visoke komercijalnosti ove teme, zbog toga što se preko te teme lakše nego preko rešavanja ekonomskih i socijalnih problema stiče neko prisustvo u javnosti koje je poželjno ili koje može doneti ili uvećati nekakav politički kapital, lično ili stranci. Olako se ponekad pređe ta granica koju su Ustav i zakon vrlo jasno utvrdili, granica koja znači poštovanje principa nevinosti i samostalnosti sudova.
Dešavalo nam se zato da se žalba gospodina Miloševića na rešenje istražnog sudije o određivanju pritvora pojavi sutradan u svim glasilima, pojavi u integralnom vidu, što je apsolutno nedopustivo. A gospodin Milošević je, braneći se ili opovrgavajući tvrdnje iz krivične prijave da je izvršio tešku zloupotrebu službenog položaja u vezi sa protivzakonitim trošenjem ogromnih sredstava iz saveznog budžeta koja su se slivala u carinu, osporavajući te navode priznao neka druga, faktički mnogo teža krivična dela za koja može snositi i najtežu odgovornost.
Međutim, on nije odao državnu tajnu. On je upozorio u svojoj žalbi da je reč o podacima koji imaju karakter državne tajne i da ih treba i dalje takvim smatrati jer sudski spisi su poverljivi spisi koji se ne daju novinama. Neko je dakle to “provalio”, da se tako izrazim ali to nije bio gospodin Milošević, siguran sam, i pustio u javnost, najširu javnost, domaću i međunarodnu, vrlo delikatne podatke koji mogu ne samo otežati sudski položaj gospodina Miloševića nego mogu otežati i poziciju naše države, s obzirom na izjave koje su date u vezi sa oružanim pomaganjem Vojske Srpske Krajine, Vojske Republike Srpske.
Dakle eto, i to se desilo. Još se ne zna ko je to učinio a pokušala se u javnosti na neki način sva odgovornost za takve navode u žalbi svaliti na samog gospodina Miloševića. Njegovo je pravo da se brani kako želi ali on to nije verovatno dao u javnost.
Ili davanje pismene garancije trojice predsednika: predsednika SRJ, predsednika Republike Srbije i predsednika srpske vlade, mada mi znamo zašto je ta garancija data, ali bolje bi bilo da se to nije pojavilo u štampi. Oni daju garanciju da neće biti izručen Hagu već da će mu biti suđeno na osnovu člana toga i toga, Krivičnog zakona Srbije. Navode se ti članovi, garantuje mu se određeni zatvorski režim iako to nije njihova nadležnost, a to je sve učinjeno pre nego što je gospodin Milošević pritvoren, pre nego što je sudija doneo rešenje o pritvoru. To je učinjeno 31. marta a gospodin Milošević je pritvoren u ranim jutarnjim satima 1. aprila na osnovu rešenja istražnog sudije.
Posebno je nedopustivo da naši pravosudni organi, verovatno pod nekim uticajem ovog obećanja tri predsednika, omogućavaju tako širok i komforan zatvorski, pritvorski režim gospodinu Miloševiću, i da mu omogućavaju čak i da vodi kadrovsku politiku, da vodi politiku svoje stranke iz zatvora. To je stvarno nedopustivo. Mislim da bi o tome morali povesti više računa.
Pogotovo sam se zaprepastio kada sam u novinama, u Blicu od 13. aprila, pročitao izjavu gospodina Ivkovića koji je potpredsednik stranke koji otprilike kaže: “Večeras sam proveo uz gospodina Miloševića vreme sve do dva sata”. Večeras do dva sata znači do dva sata posle ponoći. Znači, jedan visoki funkcioner stranke je proveo pola noći sa svojim predsednikom ili više, pri tome ne treba sumnjati da je moglo biti raznih razgovora, i sigurno ih je bilo, ne samo u vezi sa pitanjima funkcionisanja stranke već i sa drugim pitanjima vezanim za krivični postupak. To je, dakle, nedopustivo. Nedopustivo je prisustvo stranačkih funkcionera prosto zato što je u rešenju o pritvaranju rečeno da je razlog za pritvaranje, između ostalog, da gospodin Milošević ne bi uticao na svedoke. A činjenica je da se visoki funkcioneri, čak eto i protiv tog gospodina Ivkovića se kako čujem otvara neki istražni postupak, da se ti visoki funkcioneri nalaze kod njega do duboko u noć konsultujući se.
Prema tome, sve to nije dobro, uključujući i ove prečeste izjave političara, političkih funkcionera o ovakvoj ili onakvoj odgovornosti ovoga ili onoga. Sve to može stvoriti utisak, iako to ne mora biti uopšte tako jer ja imam poverenje u ova sudska veća i ove sudije, dakle, može stvoriti utisak u široj javnosti da ovi procesi neće biti sasvim čisti krivično-sudski postupci nego da će biti obojeni i nekom primesom političkog krivičnog postupka ili procesa. Time bismo učinili medveđu uslugu ne samo sudovima već i celoj pobedničkoj koaliciji.
Mogao bi se stvoriti utisak kod nedovoljno obaveštenih ili zlonamernih, kao što je sada opozicija, da se ponavlja stara priča da sudovi i tužilaštva treba u najmanju ruku da osluškuju glas javnosti. A izjave pojedinih funkcionera da suđenje u Hagu nije ni u primislima nove vlasti, a još nije donet savezni zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, mogu čak da stvori utisak da će se gospodinu Miloševiću i njegovim saradnicima koji su optuženi za najteže ratne zločine ispred Haškog tribunala suditi ovde. I treba da se sudi ovde, ali možda samo za neka lakša krivična dela.
Treba sačekati da se usvoji taj zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Poželjno je takođe u stvari, da se političko-partijski funkcioneri iz sfere izvršne vlasti parlamenta što manje upliću ili bar da se objektivno upliću u nešto sto je suverena sfera sudske vlasti.
Inicijativa i cela ta procedura oko vođenja spoljne politike, oko učlanjivanja Jugoslavije u Ujedinjene nacije oko odricanja od principa državno-pravnog kontinuiteta sa bivšom SFRJ – sve su to bile neke izjave koje su potekle i koje je na neki način zvanično lansirao ne samo presednik, iako znamo da u Ustavu piše da celokupnu unutrašnju i spoljnu politiku vodi savezna vlada.
Ja znam, naravno, da mi imamo veliko ograničenje kada je reč o saveznoj vladi, da to nije dovoljno legitimna vlada, da ona ne predstavlja većinsku Crnu Goru, da je na čelu te vlade predstavnik iz stranke koji je do juče bila čvrst oslonac ili čvrst saveznik SPS-a i JUL-a.
Ali eto, i kod samog predsednika Koštunice moglo bi se naći određenih postupaka koji bi mogli biti kritički razmotreni kada je reč o tom insistiranju ili traženju dlake u jeziku i kada je u pitanju zastupanje ili praktično zastupanje principa legaliteta.
Na primer, predsednik SRJ, gospodin Koštunica je samoinicijativno i samostalno lansirao jedan dokument, koji znači zvaničnu platformu za preuređivanje odnosa, za izgradnju nove federacije sa Crnom Gorom. To je lansirano kao dokument sa potpisom predsednika Jugoslavije pre nego što je to u DOS-u razmotreno, pre nego što su vlada Srbije i savezna vlada i parlament bilo sta o tome čuli ili progovorili, iako po Ustavu te ustavne inicijative predsednik SRJ ne može podnositi.
To se kasnije objašnjavalo kao jedna lična politička inicijativa ali ona je imala karakter dokumenta, zvaničnog dokumenta koji je tek kasnije verifikovan u DOS-u kao zajednički dokument. Meni lično se to nije dopalo i mislim da to nije stimulativno za našu ukupnu klimu kada predsednik savezne republike drži konferenciju za štampi u između ostalog izjavi da ekstradicija, izručenje haškom tribunalu ili nešto slično kada je reč o gospodinu Miloševiću, ovde nije ni u kakvim planovima, i ako sam dobro zapamtio – nije u planu zvanične vlasti.
Prosto više bih voleo da se to komentariše u toku donošenja zakona, u proceduri donošenja zakona o saveznoj skupštini, Zakona o saradnji s Haškim tribunalom ili posle donošenja toga zakona. To su samo neke usputne opservacije koje govore o tome da niko nije imun, pa ni sam predsednik SRJ, iako verujem, kao sto rekoh, da je on suštinski legalista, nije imun na to da prekorači tu granicu i da ponet nekim svojim drzavničkim ili političkim ciljem ili aktuelnom potrebom države koja se ne uklapa sasvim u važeću regulu, da iskorači preko te granice i da izazove određenu reakciju i upozorenje da to nije u skladu sa ustavom i zakonom.
Svetlana Lukić: Bio je ovo sudija Slobodan Vučetić. Sada ćete čuti gospođu Drinku Gojković. Ona je prevodilac po profesiji i član Foruma pisaca.
Drinka Gojković: Pošto je Milošević skinut, ja sam se budila ujutro s olakšanjem, “život bez Miloševića”, i bila sam od prvog trenutka svog svesnog ulaska u dnevni život pod tim dojmom i to me je držalo mesec i po, dva.
Mnogo je manje uzbuđenja i mnogo je manje tih veličanstvenih osećanja kada već počnete da pratite šta se zapravo sve ne ostvaruje od onoga što ste vi smatrali da je jako hitno, jako primarno. Pošteno rečeno, teško bih mogla da kažem da očekujem nešto od tih vlasti. Znate, da su oni bili bolji, ne bismo mi dočekali punih 10 godina jada i jeda da se navrši pa da se onda izvede neka promena.
Ta naša opozicija je od početka, od samog osnivanja propustila ogromnu šansu da bude nešto drugo i uspela je da postane nešto drugo, u stvari više prevelikom voljom baze i prevelikim pritiskom baze nego što je sama stigla do te tačke nekim svojim prirodnim razvojem. Nije se ona uopšte razvila. Vi vidite iste one mane koje ste viđali kada su osnivali prve partije i kada su cepali te partije na svakom koraku. Kada su isto tako, što je još strašnije, razvijali Miloševićevu ideju nacionalizma, verujući da je to nešto što Srbi traže i verujući da znaju ko su Srbi i verujući da znaju šta su potrebe i želje tog naroda.
Da ne govorimo o alternativnoj sceni, to je posebna priča. Alternativna scena je potpuno reterirala. Milošević je bio, u stvari, idealan protivnik. Obavite ceo posao time što ste stavili pregradu između sebe i njega i rekli par ružnih i tačnih reči o njemu. Sada kada je završen njegov period političke strahovlade, ja sam u stvari očekivala da će ta alternativna scena da uradi ono što nije uradila u celom onom prethodnom desetogodišnjem periodu – da se umreži, da napravi zaista jednu zajedničku strategiju i da počne da sarađuje na neki mnogo vidljiviji način.
Kao da se veruje, evo, sad je sve divno, Milošević je otišao i mi ćemo svi nastaviti da okrećemo taj svoj točkić i vlast će čarobnim stapićem rešavati sve što ima da rešava u toj skupštini, takvoj nikakvoj kakva je. Ko će odlučivati o tome hoće li ići veronauka u škole ili neće? Ne znamo. Da li ti roditelji koji bi, recimo, imali nešto protiv ili nešto za, imaju to gde i da kažu? Kome oni da se obrate? Da dođu Gaši Kneževiću lično?
Slabo. Sva ta priča – istina, pomirenje, komisija za istinu, to je u stvari odmaklo dalje nego što bi čovek mogao i da se nada u ovako relativno kratkom periodu ali, s druge strane, nema za sada ne samo nikakve intencije da se ta Komisija obrati javnosti pa da prosto proveri šta bi javnost htela od nje nego nema ni pritiska javnosti, izražavanja mišljenja o tome šta zapravo ta komisija treba da znači sa stanovišta nekoga ko nije njen osnivač nego ko prosto prati njen mogući rad i ko bi hteo da ima ipak nekog udela u tome.
Ne mislim da vlast hoće dekretima da uređuje život, to sigurno nije nešto što može njima da se prebaci. Oni, izvesno je, nemaju nekog naročitog zanimanja da uopšte tu ratnu priču stave na tapet. Komisija za istinu proizišla je u stvari iz tog rumora javnog. Potrebno je nešto, potrebno je da se napravi nekakav obračun s proslošću.
Nema te vlasti koja će da izđe pred narod i da kaže “vi ste krivi a i mi zajedno sa vama”, ili “mi smo krivi a i vi zajedno sa nama”. Prošto, od vlasti se očekuje pozitivna poruka i čini mi se da utoliko treba nekako tu vlast podržavati u što boljem formulisanju pozitivne poruke. Sad, naravno, preostaje taj važan i potpuno nezaobilazan teren negativnih poruka. To neko mora da uradi. Ono što vlast mora da uradi jeste da napravi zapravo slobodan prostor da ta priča dobije nekog svog maha i da dobije neku pravu javnu težinu.
Ta Komisija za istinu treba da bude početak početka. Tu ima da se radi užasno mnogo ali čini mi se, umesto te ljutnje i tog durenja koje često srećemo na ovoj alternativnoj sceni – kakva je to komisija? Kakav je to sad sastav? Nisu nam rekli ni šta će da rade – čini mi se da bi mnogo bolje bilo da se napravi neki program i da se kaže – evo, je l’ postoji komisija? Izvolite, mi vam predlažemo da uzmete u razmatranje takav i takav mogućni program. Mora da postoji neka realizacija čuvene bazičnije demokratije, prosto mora da se uđe u tu priču sa svih strana. Kako inače?
Kad je BBC pravio taj intervju sa njim, polusatni intervju, novinar ga je pitao: “Kako se vi osećate kada vidite fotografije masovnih grobnica?”, na sta je Koštunica odgovorio, s jednim priličnim uživljavanjem: “Ja se osećam jako neprijatno ali moram da kažem…” i tako dalje, i “srpske masovne grobnice”i tako dalje.
Na prvom mestu, on kao predsednik jedne države ne može da kaže da se oseća neprijatno. Neprijatno je jedno privatno osećanje koje od njega niko nije tu tražio. Od njega je zapravo tražen program, šta će on sa fotografijama masovnih grobnica a pogotovo sa njihovom sadržinom. To je jedna zbunjujuća poruka utoliko što prosto ostavlja i čitavu javnost na nivou te potpuno privatne reakcije. Malo mi je neprijatno, ili mi je jako neprijatno, ali sad šta s tim? Pitali su ga u istom tom intervjuu: “Dobro, šta ćete vi ako se Jugoslavija raspadne pa vi više niste predsednik savezne države?” I on čovek kaže, na potpuno zapanjenje, pretpostavljam, svih koji su gledali: “Ja imam svoju akademsku karijeru.”
Opet, nije to pitanje šta će on kao Vojislav Koštunica, je li? Prosto, suviše često kod njega ima tog potpuno privatnog ponašanja u državničkoj ulozi. On bi morao da nauči ili bi morao neko da mu kaže da je on u državničkoj ulozi i da ta uloga podrazumeva niz stvari koje njemu ne moraju da se dopadaju. On je preuzeo taj talar koji ne može on sada da zbaci sa sebe i da ide u civilnom odelu. Nije on civilno lice. Meni se jedno vreme vrlo dopadalo kada je u tom obraćanju njemu govoreno “predsedniče Koštunica” ili “presednik Koštunica je kazao”. Prosto prema instituciji počinjete da gajite poverenje.
Nije to više nešto što može samo da vas upropasti nego može da bude i nekakva regulativna poluga u celoj priči. On to ne koristi dobro. Mislim da je to naročito fatalno u stvarima koje su ovoliko osetljive koliko je ta priča o ratovima i o zločinima. Tu prosto mora da postoji potpuno jasno njegovo određivanje i cela ta masivna priča, svako malo – biće Milošević uhapšen, biće tad uhapšen, neće tad nego će onda. To licitiranje, pre svega licitiranje, na kraju krajeva sada već nečijom i ličnom a ne samo političkom sudbinom, mislim potpuno je besmisleno. To stavlja i javnost u polozaj jedne ping-pong loptice.
To šetanje od ekstrema do ekstrema, vi ne znate šta će biti, ne znate u stvari ni zašto će biti. Ne vidim zašto se moralo toliko insistirati takođe pošto je uhapšen da je uhapšen samo zbog svojih krađa i privrednih ogrešenja. Time vi na neko neograničeno vreme zatvarate priču o njegovoj ulozi u ratu. I kako ćete je onda ponovo otvoriti? Pritiska vas Hag i treba da vam neko udeli neke sitne pare. Sitne, malo manje sitne – svejedno.
Svetlana Lukić: Da li pomislite na njega u zatvoru?
Drinka Gojković: Kazaću vam nešto potpuno jeretično. Pomislim na njega često i direktno mi ga je žao. Ono što u meni izaziva jedno mučno osećanje to je nekako pre svega činjenica da mi on više ne deluje kao onakav vanzemaljac kakvim sam ga doživljavala svih tih prošlih godina.
Sada ga vidim u tom njegovom humanoidnom obliku i mučno mi je, kao što bi mi i za svakoga bilo mučno da znam da je njegov život apsolutno zapečaćen. Kada je čovek mrtav, onda je mrtav. Ali ovo je jedan zapečaćen život koji i dalje traje.
U idealnom svetu sa potpuno drugačijom ljudskom prirodom ja bih njega najradije videla kako tone u potpunu anonimnost. To potonuće u anonimnost posle takve moći bi možda bilo jedina prava kazna i možda bi ga jedino zapravo dovelo do tačke u kojoj bi rekao sebi: “Da li sam ja čovek ili sta sam?”
Međutim, mi naravno ne živimo ni u kakvim idealnim svetovima i to su sve u stvari dokona razmišljanja. Volela bih kada bismo brže mogli da počnemo da saznajemo ono što nas stvarno zanima, odnosno šta se desavalo, i jedino što me u tom njegovom suđenju zanima jeste, ukoliko to uopšte bude mogućno, ukoliko mi stignemo ikada do toga, ukoliko Hag stigne ikada do toga, ukoliko on prosto ne bude jedan zatvoreni blok, jedna stena iz koje nista ne prodire, da saznamo šta, kako je išlo, na koji način je taj mehanizam radio, šta se tu planiralo, šta je bilo neposredna dnevna inspiracija.
Ne zanima me da ga vidim na električnoj stolici, ne zanima me da pratim njegovu svakodnevicu na doživotnoj robiji. To me sve ništa ne zanima. Uvek mislim da to u stvari budi dva potpuno disparatna osećanja. Ili osećanje potpuno pogrešnog sažaljenja ili osećanje još veće agresivnosti. Nekako bih htela i jedno i drugo da izbegnem.
Svetlana Lukić: Govorili su Nebojša Popov, Slodan Vučetić i Drinka Gojković a ovo je bila emisija Peščanik. Prijatno.
Emisija Peščanik, 18.04.2001.
Peščanik.net, 18.04.2001.