Radio emisija 20.02.2002, govore: Vladimir Vodinelić, Mirjana Stefanovski, Zoran Popov i Daša Drndić.
Svetlana Lukić: Ko ima sreće danas se vozi u Beogradu u jednom od 40-tak autobusa GSP-a u kojima su postavljeni parfemi sa mirisom lavande, magnolije, proleća, a najsrećniji putnici će mirisati i more. Akciju “I GSP miriše, zar ne” plaćaju naravno strani donatori, koji jedino, eto, nikako da se sete da dohvate metle i krpe i malo operu te autobuse koje smo mi poslednji put čistili otprilike u vreme kad je izmišljen motor sa unutrašnjim sagorevanjem.
I ovo tačno liči na nas da prljavštinu umesto da čistimo zalivamo mirisima, koje naravno drugi plaća, a mi ćemo se posle toga buniti što mirisi nisu kao kod njih nego malo smrduckaju.
Valjda će se neki dobri donator setiti i naših vozova. Pre neko veče slušam ministarku za saobraćaj i telekomunikacije, koja je kao i svi Đinđićevi đaci nonšalantno ali samouvereno objašnjavala da će nam vozovi kad se realizuju svi ti silni projekti ići i 120, pa čak negde i 160 kilometara na sat, i to onim čuvenim Koridorom 10, tako da vozovi neće morati da koče pod ručnom kočnicom kad ulaze u Srbiju. Trenutni prosek kojim se naši vozovi kreću jeste 43,5 kilometara na sat.
Naravno, postavlja se pitanje šta će nam ti brzi vozovi, šta ima ta novotarija da nam vitla Srbijicom, uostalom, još je u Kraljevini Srbiji parlament zaključio da nam vozovi kao takvi uopšte nisu ni potrebni.
Još ako je tačno da za te histerične vozove moramo da pravimo nove trase koje će ići preko naših bunara, šljivika, babovina, dedovina, onda bolje ništa da ne preduzimamo, jer ćemo se tužiti sa investitorima i graditeljima do Boga. Preskočićemo domaće sudove, jer su zatrpani, toliko su zatrpani da na primer tužba koju je upravni odbor RTS-a podneo prošlog leta protiv Milanovića za protivzakonito dodeljivanje stanova i kredita deficitarnim kadrovima, kao što su na primer njegova žena ili žena načelnika Generalštaba Glorija Pavković, a šteta, naneta šteta se procenjuje na 17,5 miliona maraka. Predsednik upravnog odbora Dejan Mijač pre neki dan je izjavio da od suda nema ni pisma ni razglednice, ona je još uvek u nekoj fioci, mislim ta tužba.
A sudovi će biti zatrpani nekim drugim stvarima, možda kada počne onako temeljnije otvaranje i stvarno otvaranje policijskih dosijea i kad počne to što se zove lustracija, reč koja mnogo nervira našeg predsednika.
U Beogradu počinje jedna međunarodna konferencija koja će trajati čak 3 dana, tamo će govoriti i premijer i ministar spoljnih poslova i naravno šef policije Mihajlović. Reč je o konferenciji o otvaranju tajnih policijskih dosijea. Juče je, ne znam da li ste videli, objavljen jedan tekst Betinog dopisnika iz Poljske o problemima sa otvaranjima policijskih arhiva u ovoj zemlji. Naravno, i tamo je policija mnogo toga uništila, a dokumenti poljske komunističke službe bezbednosti iz perioda 1944-89. stavljeni su na raspolaganje javnosti tek početkom aprila 2001. godine. Deo tih arhiva je stavljen na raspolaganje i lustracionom sudu koji proverava prošlost istaknutih političara u javnosti. Naime, u Poljskoj svi građani koji se kandiduju za visoke funkcije dužni su da u svojoj izjavi kažu da li su svesno sarađivali sa tajnim službama. Stvari su se naravno komplikovale, pa se pred lustracionim sudom brani i bivši predsednik Leh Valensa, vođa Solidarnosti, a i sadašnji šef države. Najveći apsurd je to što, a to je bilo i u Slovačkoj koliko se sećam, što sud kao glavne svedoke poziva bivše policijske funkcionere od kojih su neki po službenoj dužnosti falsifikovali izveštaj svojih političkih protivnika predstavljajući ih kao špijune. To bi otprilike bilo kao kad bi se ovde Vuk i Đinđić recimo tužili, a došao Rade Marković da svedoči.
Interesantno je, tako kaže Mihnjik, recimo u Poljskoj najglasnije su se obračunali sa ljudima iz prošlosti katolički politčari, tj. ljudi iz katoličkih partija koji su ponavljali da je Bog pre pravedan nego milosrdan. Naš pravoslavni Bog je sudeći po sadašnjem stanju stvari sa otvaranjem dosijea i lustracijom jako ćutljiv, u stvari spava kao klada.
A juče i prekjuče objavljen je takođe podatak, izneo ga je pomoćnik načelnika Državne bezbednosti Miloš Todorović, recimo, da za poslednja dva meseca za dosijea se interesovalo samo 128 građana ukupno u Srbiji. To je, dakle, nagli pad, ispostavilo se da samo njih 16 ima dosije, a recimo od stupanja na snagu Uredbe o otvaranju dosijea, to je bilo prošle godine valjda, krajem maja, 2.064 Beograđana zatražilo je informacije o dosijeima, a samo njih 150 srećnih su imali dosije.
Evo zašto na primer profesor Vladimir Vodinelić, koji će na međunarodnoj konferenciji predstaviti predlog Zakona o otvaranju policijskih dosijea, sam nije hteo da ode u policiju i potraži svoj eventualni dosije.
Vladimir Vodinelić: Pod ovim uslovima pod kojim su dosijei otvoreni ponižavajuće je gledati ih. Ja čekam da se dosijea otvore na pravi način koji neće narušavati ljudsko dostojanstvo, pa da i ja odem. Moguće je da nisam baš sasvim usamljen u tome stavu. Nigde u uredbi ne stoji da se neki podaci iz dosijea mogu učiniti nedostupnim onome na koga se dosijea odnose, a znamo, o tome svedoče oni koji su pregledali dosijea, da su razni podaci zatamnjeni, odnosno zabeljeni, u svakom slučaju učinjeni neprepoznatljivim. Odakle ovlašćenje bilo kome da ako je otvoren dosije koji se na mene odnosi sam, po kriterijumima koji nisu unapred određeni niti su zakonom propisani, pravi selekciju šta će mi biti dostupno, a šta ne. To u svakom slučaju nije nešto što bi meni kao građaninu prijalo, kao što mi ni ne prija rešenje kakvo postoji u Crnoj Gori. Tamo je međutim rečeno da možete dosije čitati samo jedanput. To bi tražilo da čovek bude izuzetno koncentrisan, ako je dosije ogroman, on u tom čitanju jedanput može to obaviti tek letimice, na preskokce. I to jednostavno sve zajedno meni ne izgleda kao neko pravo koje vodi računa o ljudskom dostojanstvu.
Svetlana Lukić: Profesor Vladimir Vodinelić je inače deo tima Centra za unapređivanje pravnih studija koji je napisao predlog Zakona o dosijeima, a zanimljivo je da su u tom timu ljudi koji odražavaju podelu u našem društvu u vezi s odnosom prema prošlosti, pre svega prema nosiocima bivšeg režima. Zato ovaj predlog zakona u stvari ima dve verzije, užu i širu, praktično su u pitanju dva predloga. Slušate profesora Vladimira Vodinelića i profesora Mirjanu Stefanovski koja je zajedno sa Kostom Čavoškim ipak u ovoj grupi Centra za unapređivanje pravnih studija ostala u manjini.
Vladimir Vodinelić: Mi smo praktično isprobali dva modela i te alternative su upravo jedna uža verzija otvaranja dosijea za koju su se opredelili gospođa Stefanovski i gospodin Čavoški. Ono što predviđa ta varijanta je da se onome na koga se dosije odnosi, podaci koji se nalaze u Službi državne bezbednosti otvore u potpunosti. Izuzetak jesu samo podaci o doušnicima i saradnicima službe koji u času kada su to bili ili kada su davali informacije službi nisu još bili punoletni. Osim što se otvara dosije onome na koga se on odnosi, u toj užoj varijanti on se otvara i kada je lice umrlo za njemu bliska lica, ali u ograničene svrhe, samo ako je potrebno radi razjašnjenja sudbine nestaloga, umrloga lica ili ako se radi o tome da je potrebno rehabilitovati po njihovom uverenju to umrlo lice. Dakle, reč je o otvaranju dosijea za one na koje se odnose i na njima bliska lica po smrti takvoga, i još za jednu svrhu, a to je da se dosijea mogu učiniti dostupnim naučnicima.
U široj varijanti koju je zastupala većina članova naše radne grupe, dosijea su otvorena i za neke druge svrhe, i za visoko školsko obrazovanje. Autoritarna prošlost je nešto čime se bave razne institucije visokog školskog obrazovanja. U pogledu nečega takvoga potrebno je sticati znanje i na Filozofskom fakultetu i na Pravnom fakultetu i na Policijskoj akademiji i drugde, i mi smo otvorili dakle i tu mogućnost u toj široj varijanti. Osim toga smo predvideli da se u dosijea mogu vršiti uvidi, kako se to kaže, i da bi se ta dosijea koristila za informisanje javnosti. Javnost ima pravo da zna i taj deo prošlosti, mi smo tu predvideli šta je potrebno da bismo zaštitili interese onih na koje se ta dosijea označe, a s druge strane, da o toj pojavi autoritarnog režima, političkih policija, načina njihovog rada, doušništva, javnost može biti informisana.
Uz to u toj široj varijanti predviđeno je da pravo da uzme uvid u dosije, bilo svoj ili tuđi, ima i onaj kome je to potrebno da bi zaštitio neko svoje pravo, jer je moguće na primer da se u nekim novinama ili opet u nekom drugom mediju o tom licu govori kao da je bio doušnik. Da bi on mogao da zaštiti svoja prava, u ovom konkretnom slučaju svoj ugled, potrebno mu je učiniti pristupačnim dosijea i podatke koji se u njima nalaze.
Svetlana Lukić: Zanimljivo je da je u ovom užem predlogu, kako se to kaže, koji su napisali Kosta Čavoški i Mirjana Stefanovski predviđeno da u krajnjoj liniji mogu da se dosijea koriste za naučna istraživanja, međutim ima jedan uslov. Ko od naučnika hoće da koristi nečiji dosije mora da dobije njegovu pismenu saglasnost, a tek 20 godina posle smrti tog čoveka ili 50 godina posle unošenja poslednjeg podatka u dosije, ta saglasnost naučnom istraživaču nije potrebna.
Mirjana Stefanovski: Mogu se možda učiniti dugim ovi rokovi, napokon, i najveće državne tajne posle 50 godina bivaju dostupne javnosti. Međutim, ovde se radi o vrlo osetljivim pravima ličnosti, i to pravima ličnosti koja su gažena, koji su već bili žrtve. Tu mogu biti sadržani vrlo osetljivi podaci, recimo o zdravstvenom stanju, o seksualnim sklonostima, o privatnim odnosima, porodičnim. Živi su srodnici, živa su lica koja se tu pominju i upravo zarad zaštite privatnosti i zarad zaštite prava ličnosti učinilo nam se da treba predvideti ovako iznimno duge rokove za režim saglasnosti.
Vladimir Vodinelić: Ni Česi, ni Poljaci, ni Rumuni nisu imali onaj deo naše autoritarne prošlosti koji je je rezultat nacionalizma i koji je značio ratove, žrtve građanske, sukobe, etničke sukobe, paravojske, parapolicije i tako dalje. To je naša osobenost, u tom pogledu kod nas je stanje prilično neugodno, jer se sami ne bavimo dovoljno našom prošlošću. Kod nas nema nijedan sudski postupak gde je u toku, koji bi se ticao bilo kakvog ratnog zločina. Ono što je svakako izvesno, to je da se kod nas vlast opredelila da se bavi prošlošću. Dakle, nije ovo jedan slučaj pokušaja reprize recimo poljskoga rešenja, kako su oni zvali politike grubei kreski, “debele crte”, pokušaja da se podvuče debela crta pod prošlost i da se prošlošću ne bavimo, što je uspelo retko kome. Uspelo je Portugalcima, uspelo je Špancima posle poraza tamošnjih diktatura, ali to je izuzetak u istoriji.
Ne smemo biti sasvim nezadovoljni brzinom, ako pogledamo doista, faktički mi jedva da smo nešto više od godinu dana udaljeni od pravog preuzimanja vlasti, ne računam dakle sam oktobar, nego period kad je isteklo ono dvovlašće. I u tom periodu mi smo već ponešto uradili više i brže nego što su to uradili svojevremeno u bivšim socijalističkim zemljama. Recimo, i to otvaranje dosijea, ono je usledilo vrlo brzo, to je kraj maja, a ako pogledamo Mađare, njima je trebalo 8 godina, Bugarima 10, Rumunima 10. Dakle, stvar je u tome, naravno, s druge strane što smo mi to uradili lošije, ali jesmo brže.
Ono što je sada aktuelna tema to je pitanje te lustracije i za lustraciju se nisu svi odlučili tako brzo kao što su uspeli iza propasti DDR-a. Tamo je taj sistem i najradikalnije i najdoslednije bio sproveden, ali još uvek nije kasno. Pitanje je međutim da li bismo mi uopšte imali uslove u našoj zemlji za lustraciju. Moje je uverenje da bismo imali uslove i da postoji potreba za diskvalifikacijom. Bojim se da zbog socijalnog miljea kakav je naš nema uslova za ono očišćujuće dejstvo, jer mi nemamo tako jasno podeljeno društvo na žrtve sa jedne strane i s druge strane počinioce, nego imamo, nažalost, jedan veliki, veliki sloj polutana, to su oni koji su na neki način bili žrtve, ali su u stvari bili saučesnici režima. U takvom ambijentu ne možete razviti očišćujuće dejstvo katarze, jer i mnogi od tih koji su imali tu poziciju odmah su nakon promene počeli sebe tumačiti isključivo kao žrtve. Oni nisu više u stanju da identifikuju svoju poziciju moralno i psihološku onako kakva je ona doista bila. I u takvom ambijentu nećete razviti to očišćujuće dejstvo. Ali ima potrebe za običnom diskvalifikacijom, jer još uvek ima dosta ljudi iz prethodnog režima koji su na pozicijama u novom. Svakako bi valjalo sprovesti taj postupak diskvalifikacije da bi se zaštitila mlada i nejaka demokratija kakva naša tek biva od upravo recidiva, vraćanja kršenju ljudskih prava, jer u tom pogledu postoje nesumnjiva iskustva i iz Slovenije, iz Češke. Oni koji su kršili ljudska prava u prethodnom režimu samo ako su dobili priliku ponavljali su to.
Mirjana Stefanovski: Kada je u pitanju rehabilitacija nedvosmisleno smo stali na stanovište da se dosijea otvaraju.
Vladimir Vodinelić: Ja sam govorio o široj varijanti, ne užoj.
Mirjana Stefanoviski: Dobro, ja govorim sada sa stanovišta manjine. Ovo vrlo osetljivo pitanje lustracije, profesor Čavoški i ja smo pokušali da izrazimo naše stanovište, da ga naznačimo onoliko koliko je to moguće iskazati u jednom zakonskom tekstu. Član 27. evo, ja ću ga pročitati, potpisnici alternative su predložili ovakvu formulaciju: “Lična dosijea, odnosno podaci isključivo se mogu koristiti za ostvarivanje prava na uvid, za naučna istraživanja i za postupak rehabilitacije žrtava prethodnih autoritarnih režima i naknade moralne i materijalne štete”. I ova mala rečca ‘isključivo’ zapravo je služila tome, ne da veže budućega zakonodavca, što je nemoguće i što je nonsens, nego da izrazi stav. Da izrazi jedan moralni i na kraju i politički stav potpisnika alternative, a to je stanovište da je lustracija, kako se to danas moderno zove, inače u pitanju su čistke, mislim, upotrebljavajmo naše uobičajene termine, da je pravno i moralno neprihvatljiva.
Svetlana Lukić: Šta vi mislite o tome da li država i u kojoj formi treba da učestvuje na suđenju Miloševiću?
Vladimir Vodinelić: Ja mislim da bi bilo sasvim normalno da država učestvuje u jednoj stvari te vrste ako je jedan bivši predsednik iz te države, koji nije na vlast došao nasilnim putem nego je bio biran od strane građana i to ne od nekog zanemarljivog broja građana i nekakvom tesnom većinom, i koji je na čelu ove države, bilo na saveznom ili republičom nivou proveo toliko vreme – da je neko takav toliko vezan sa ovom državom da bi ona morala imati svoje zvanične predstavnike. Ja nisam sklon onim pojednostavljivanjima, jednostavno pravno ne stoji, ako Milošević bude osuđen zbog genocida da to automatski znači bilo kakvu našu obavezu u vezi sa naknadom štete. To pravno jednostavno ne stoji, to je nekome bilo potrebno da tako plasira, ali da je nešto za mene normalno, da država čiji je bivši predsednik seo na optuženičku klupu pred jedan ovakav originalan sud sa istorijskim značajem, bude prisutna. Pretpostavljam da bi bilo normalno da se neko kao zvanični predstavnik, kao posmatrač toga procesa pojavi u Hagu.
Svetlana Lukić: Izgleda da sam ja jedina bukvalno shvatila najavu da će premijer Đinđić danas ići u Majdanpek da razgovara sa rudarima. Sećate se da je prošle nedelje bila velika halabuka u tom gradu. A to je skoro tipična situacija za nas, jedan grad fabrika, jedan grad koji živi praktično od tog jednog rudnika, i predsednica opštine koja je DSS-ovka pozvala je ljude iz vlade da objasne ljudima u Majdanpeku šta se dešava. Kad su oni tamo došli radnici su ih zatočili u jednu zgradu, a kad su ovi probali da dobiju predsednicu opštine, ona je negde valjda brala cveće tako da se nije javila satima. Ovi su bili zatočeni 12-13 sati i jedva su napustili zgradu. Premijer je obećao da će da ide a onda kada su se oni smirili, naravno, izgleda da se predomislio. Kad se dignu na noge onda će verovatno otići. Premijer je trebalo danas da ode i na Fakultet organizacionih nauka, da priča o svojoj omiljenoj temi, o menadžmentu. Sebe izgleda smatra velikim stručnjakom za tu temu, međutim, i to je odložio i ko zna gde je sada.
A onda sam otišla kod gospodina Zorana Popova, on je ekonomista i radi u Ekonomskom institutu, da malo popričamo o Majdanpeku, o tom dosta tipičnom primeru. I on nije imao mnogo šta da mi kaže osim da je to stvar koja će se ponavljati, da tek počinje, a da takođe neki drugi gradovi, mnogo veći – Nišlije izgleda imaju razloga da se plaše – koji žive praktično od jedne fabrike, dve fabrike koje nemaju budućnost, da će tek ustajati na noge ove godine. Naravno, još jedna tipična pojava su predsednici sindikata, doduše ne svih. U Majdanpeku on je rekao – ne dolazi u obzir da dobiju pare, ne dolazi u obzir da idu na tržište rada, ne dolazi u obzir da se prekvalifikuju, samo traže pare, otprilike da damo 60 miliona dolara da kupe malo bakra i zlatnih poluga da zakopamo u zemlju, pa da oni vade sledećih 5-6 godina, da nađu posao. I naravno, svi čekaju. Koga? Strateškog partnera.
Zoran Popov: Vidite, strateški partner, zašto sada mi svi o tome pričamo, to se svima čini kao najjednostavnije rešenje. Treba samo naći strateškog partnera u inostranstvu, on ima znanje, on ima kapital, dođe i očas posla sredi prilike u našem preduzeću. Kad dođu onda su oni najbolje rešenje za konkretno preduzeće naše, naročito što se tiče radnika. Čujemo sada, ove tri cementare, da će tu što se tiče radnika i lokalne zajednice gde su one locirane, stvari biti neuporedivo bolje nego što su bile ranije, jer stranac kad dođe, on želi da zaradi, a da bi zaradio prvo što mora da uradi je da ima radnike uz sebe, znači neće da se svađa sa radnicima. Znači, kad se nađe strateški partner stvari su manje-više rešene, međutim, pazite, za veliki broj preduzeća neće postojati strateški partner. Situacija bi bila neuporedivo bolja da smo mi u taj proces ušli pre 10-12 godina, znači negde 1988-89. godine, kada još nije otpočeo proces restruktuiranja Istočne Evrope. Sada za neke naše proizvodnje je suviše kasno, bojim se da je već ono što smo mi mogli ponuditi pre dvanaest godina Evropi i svetu sada je tu šansu preuzela neka druga zemlja. Po svemu sudeći, neke naše proizvodnje će se morati definitivno ugasiti. Teško će svakome od nas biti da prihvati činjenicu da ono što je radio ili ume da radi sada više nikome nije potrebno.
-Molila sam Boga da su ovo sve bombardovali, barem kad nema posla za mene, da nema ni za jednog radnika.
Zoran Popov: Stvari su se promenile u svetu, čini mi se da sada ima šest proizvođača traktora u svetu. Pre 10-12 godina možda ih je bilo 30, to su sada sve veliki, krupni proizvođači. Šansa za našu proizvodnju traktora je jedino da uđemo pod okrilje jednog od četiri evropska proizvođača, a to sada ne zavisi od nas, nego od njih da li će nas prihvatiti. Da bi proizvodnju plasirali na domaćem tržištu prevashodno, a i možda tržištu nekih okolnih zemalja, u Makedoniji, Bosni.
Što se tiče automobilske industrije, već u Zapadnoj Evropi postoji oko 4,5 miliona viška proizvodnje u odnosu na tražnju, za oko 4,5 miliona automobila godišnje. U Istočnoj Evropi se grade ili su već izgrađeni kapaciteti za još dodatna 4 miliona automobila godišnje, ili 4,5 miliona, računajući na buduću tražnju. U takvoj situaciji, znači, relativno male šanse postoje da naša automobilska industrija nastavi sa proizvodnjom i njoj najverovatnije predstoji transformacija u proizvođača delova.
Šta se očekuje od proizvođača delova? Oni koji prave sedišta za automobile dobijaju u Istočnoj Evropi, pa i Zapadnoj, 40 minuta. Za 40 minuta od momenta davanja narudžbe oni moraju da isporuče delove fabrici koja ih ugrađuje. Ako se nalaze u drugom gradu oni moraju sedišta da natovare u tih 40 minuta na voz, a opet, i to je isprogramirano da voz stigne na vreme. Uglavnom oni od narudžbe do isporuke imaju, pazite, 40 minuta. Znate, to su sada standardi koje trenutno verovatno nijedna naša firma ne može da ispuni, zato i kažem da mi tek moramo da uđemo u proces restruktuiranja, prilagođavanja naših proizvodnji. Recimo kada je Audi otišao u Istočnu Nemačku, u početku je pokušao da uzme fabriku Wartburg i da tu organizuje proizvodnju. Međutim, brzo se videlo da su te zgrade podignute za jednu drugu tehnologiju koja više nije adekvatna, i oni su maltene preko puta ceste što bi se reklo, druma, izgradili novu fabriku, a ovu su jednostavno ostavili takva kakva je.
-Teranje radnika na silu da ode na biro ili bilo gde, da čeka penziju. Samo na dobrovoljnoj bazi je dosad bilo i odsad će biti. Sindikat mora da stoji iza tog radnika i mora da mu obezbedi, da li će to biti neki vid smanjenja radnog vremena, pa ti svi ljudi da budu zastupljeni da rade, ali moraju. Oni su godinama proizvodili automobile, njihovi očevi su radili ovde, to je fabrika radnika.
-Onda se postavlja pitanje šta će ako neće da se prekvalifikuje. Oni misle da ceo život neko može da proizvodi isti tip automobila. Pa, ne može.
-Ne radim 10 godina, brale, snalazim se, radim privatno nešto da bih nešto zaradio, sad sam primio 230 dinara, znači nemam, da odem do kuće samo. Idem u kafanu sad to da popijem, kući ne smem da nosim.
Zoran Popov: Strateški partneri i druge investicije dolaze u zemlju. Pazite, oni svi sada imaju u vidu šta će se dešavati u našoj zemlji u narednih 5, 6 ili 10 godina. Ovde je logika sledeća – jasno je da će kod nas u narednih, ne znam, 3 do 7, 8 godina verovatno biti prisutna dosta značajna ulaganja u infrastrukturu i delatnosti koje su sa tim povezane. To su putna privreda, železnička privreda, elektroprivreda i tako dalje, i nije čudno onda da su najveći interes strateški partneri pokazali za kupovinu cementara, jer te cementare će proizvoditi cement koji će se ugrađivati na domaćem tržištu, jer niko normalan ne izvozi cement. I ovi drugi koraci koji se vuku u tom pravcu, pivare, hoteli i ne znam šta će sve biti predmet privatizacije narednih meseci ili godinu-dve dana, sve su to proizvodnje uglavnom namenjene domaćem tržištu. Tako da moramo u tom smislu da menjamo pomalo i naša razmišljanja, znate, strateški partner ne dolazi da bi izvozio, to je van pameti, on dolazi da proizvodi i da prodaje. Sad, gde će prodati, najjednostavnije je, kažem, tu, da proda na domaćem tržištu.
Izvoz je sada neka druga stvar, ali mi moramo i tu da se rešimo te dileme: kažemo, eto, doći će stranac, investiraće zato da bi uzeo profit. Pa, u redu, neka uzme, neka odnese profit, ali profit je, ne znam, 15 ili 20% dohotka tog preduzeća, ni toliko. Zarade čine u dohotku svakog preduzeća 30-40%, porezi 20-30%, znači preko 70% dohotka u slučaju neke strane investicije ostane u zemlji i o tome ne bi trebalo ljudi da brinu. Mi moramo da brinemo o tome kako što pre da se stvore uslovi da nama počne da raste životni standard i opšte blagostanje društva.
-Nije ovde višak radnika, nego je višak upravna zgrada i ovo ovde, to je višak, tu nema šta. Mnogo su obećavali, nisu ispunili baš ništa.
-Motka mora da radi, ne vredi.
-Pa ko može da mi odredi sa 24 godine koliko ja mogu da radim, čoveče? Pa, to nema, stvarno… ovo sve treba posmenjivati, sve. Dovesti nekog Cigana neka vladaju, ali neka budu ljudi. Ovo je gore… ko je glasao ovo treba ga isterati iz fabrike. Da je bar nešto… nešto su nam bar davali, ovi ne daju ništa, ovi samo da nas isteraju iz fabrike i da prodaju fabriku. Ovo idu da se proda fabrika.
Svetlana Lukić: Daša Drndić je pisac, rođena je u Zagrebu, živela je 40 godina u Beogradu, a onda 1992. emigrirala u Hrvatsku. Tamo je objavila tri knjige i dobila astmu, a ovde je upravo izašla prva posleratna knjiga ‘Dopelgenger’ o nevidljivom dvojniku svakog od nas. Pitali smo Dašu kako se živi u Hrvatskoj, da im slučajno ne ide bolje nego nama, ali sve je u redu, Hrvati žive kao i mi. Loše.
Daša Drndić: Sad sam prošla jednom svojom bivšom maršrutom, od Palilulske pijace, pa do, ja sam radila u Radio Beogradu… Stalno mi se čini da viđam poznata lica. Kad sam otišla odavde u Rijeku koju uopće nisam znala, stalno sam imala utisak da viđam poznata lica. U stvari sam valjda željela vidjeti poznata lica. Onda sam s kćerkom emigrirala u Kanadu, jer se nisam slagala s tadašnjom politikom Hrvatske. Pa mi se činilo u Torontu da viđam poznata lica. Metaforički rečeno, hajde, poznatih lica je sve manje, odnosno, vratiti se u prošlost je već više nemoguće, nema ti poznatih lica koje želim sresti od prije 10 godina.
Ovo je grad koji najbolje poznajem, nakon 40 godina u jednom gradu to su tone uloženog, od emocija do vremena, u neke odnose, u ljude. I to se više ne da ponoviti iz prostog fiziološkog razloga, nema vremena, gotovo je, nema vremena, nema više 40 godina da se to ponovi. Grad u kojem živim je meni nepoznat, Zagreb je moj rodni grad iz kojeg sam otišla sa 7 godina, njega ponovno upoznajem, ali sve u svemu je to u stvari neki kraj, životarenje, otaljavanje.
Ima u Rijeci jedno šetalište, korzo na kojem sam primetila da ljudi ne znaju šetati, da ljudi ne znaju hodati. Opsednuta sam time da na tom korzu, koje je relativno široko šetalište, ljudi idu u šreh i u zig-zag, cik-cak i stalno mi se neko mota među noge. Ali kada ti isti ljudi krenu lungo mare, u tu šetnju, to je jedna uska staza gde nema vrdanja, morate ići ravno. I ja sad imam tu sliku da oni idu tamo i oni uče hodati. Eto, tako ja vidim. Kad mi neko kaže idi šetaj lungo mare, ne treba, ja znam hodati.
-Šta je lungo mare?
Daša Drndić: Uz more, duž mora. Malo mi je to za život, ta staza uz more. Primorci su jako zatvoreni ljudi, to sam sad ja otkrila, nisu kao Splićani recimo, nisu otvoreni. U stvari teško primaju autsajdere, tako da sam ja onda valjda malo postala autistična zajedno s njima.
Ne da mi se investirati ponovo, ne da mi se, ne da mi se pozivati ljude, praviti večere, sjediti za nekim stolovima uz neku flašu vina. To čak ni oni ne rade. A onda mislim, ja nisam uopće uvređena i pitam se – a zašto bi uopće nekom bilo stalo do mene, što, što sam ja njima. Nisam ja u njih investirala, nisu oni u mene investirali, tako je, ništa se ja ne ljutim.
Kao što tražim lica, tako tražim i Beograd od prije 10 godina. Nekako mi se, kao da mi se nagužvao, kao da se nekako napunio… previše nečega ima unutra, ima puno tih kioska. Onaj Bulevar Revolucije, to mi je tako, načičkano je sve, kao da se stisao iznutra.
U Rijeci su jako uglađeni ljudi, vole titulirati se, tako uđu u apoteku i onda kažu – gospođo magistrice, molim vas jedan andol. Ma ne, idem im na živce, ja njima i oni meni, svi mi idu na živce. Prvo je bilo – što si ti uopće radila u Beogradu, a onda je bilo – ko te zvao, što si došla. Ma, nema veze. A sad je Beograd in, sad je strašno Beograd in, sad mi dolaze ljudi pa mi pričaju kako je u Beogradu. Ja kažem – molim te, daj… a do pre dvije godine su govorili B ili Bukurešt ili tako a sada – joj, znaš, pa sam bio u Skadarliji. Tako, sad je Beograd in, pa se sad vraćaju neki srpski izrazi, tako sam prije neki dan čula da je neko na ulici rekao “bioskop”.
Ružno sam otišla iz tog radija. Tu ću biti tri dana i neću ući. Kad sam odlazila onda je tadašnji glavni urednik, koji je bio i moj prijatelj, kućni prijatelj, rekao mi je – pa, dobro je što ideš, ti voliš more. I onda mi se sve to paljenje tih svjeća, ti sastanci, UJDI, priče, plaćanje žene da mi čuva kćerku dok ja tamo nešto pričam, sve je to odjedanput postalo besmisleno, baj, baj. Sad sam jako mirna, sa ovom knjigom u ovo vrijeme ovdje. Pitali su me u Hrvatskoj – a hoće to onda prevesti na srpski? Ja kažem – ne, zašto bi prevodili na srpski. A jel’ ide ćirilica? Kažem – ne ide ćirilica, ide latinica, moći ćete i vi čitati.
Vodi se često ta priča da li je lakše bilo onima koji su otišli ili onima koji su ostali. Nema tu ništa lakše i teže, znam da recimo ljudima kao što je Fića David nije bilo lako ovdje, imali su teških momenata, ali nisu promjenili ni svoju sobu, nisu promjenili svoj ormar, nisu promjenili svoje prijatelje. A ovo izbacivanje iz kolosjeka je malo nezgodno, pogotovo ako niste spremni mahati tim. Ja stalno govorim mogla sam kad sam otišla iz Beograda, direktor televizije je bio Vrdoljak, mogla sam ja otići kod Vrdoljaka i reći – znate, ja sam jedna ugrožena Hrvatica, mene su tamo maltretirali u Beogradu, hajde me sada stavite tu – živio Franjo Tuđman.
U deset godina ja u Hrvatskoj nisam izgovorila svoju nacionalnost i jako teško sam je i napisala kad se to od mene tražilo u formularu. Nemam ja ništa protiv toga, u redu, jesam to što jesam, Hrvatica sam, ali to apsolutno mene ne definira kao osobu. A glupo je imati otpor prema tome, jesi, Hrvatica si i gotovo, ali se toliko cjela ta ideja ogadila. U stvari, ovo jesu deset godina intenzivnog bjesa, intenzivne ljutnje, ja sam još ljuta. Samo, tako se stvari ne rješavaju naravno. Čovjek je velika kukavica, jadno jedno stvorenje, čovjek kako to gordo zvuči, tako te uče jedno 50 godina i onda se dogodi ovo i vidiš da je čovjek jedno govno, jadan, nesiguran stvor, zločest, samoživ, nikakav, ništa. Jadan.
Hoćemo sad reći da i vi i mi, odnosno i Hrvatska i Srbija mora, ja to stalno govorim, mora tu katarzu proći. Hoćemo to nazvati denacifikacijom ili deustašizacijom ili de-ne znam čime, ali mora se to završiti, taj proces. Od toga da se ovdje ta Srebrenica, ovdje uđe u glavu – dogodila se Srebrenica, dogodilo se Sarajevo, dogodio se Vukovar i Dubrovnik, do onih tamo u Hrvatskoj – dogodilo se čišćenje u Krajini, dogodila su se ubojstva Srba u Gospiću i tako dalje.
Je, ružno izgleda ona zgrada tamo dole u Kneza Miloša, ružno izgleda onaj most u Novom Sadu, je, ali čekaj, šta je bilo deset godina, što se događalo? Teško je suočiti se sa svojim prljavim likom u zrcalu, teško je, nije prijatno, ali bez toga nema. Kad sam ja uhvatila svoju kćer da puši, kad sam saznala da puši, ona je počela vikat na mene i zalupila vratima. To je to, da bi mi tek nakon godinu dana rekla – ja pušim i suočila se s tim, to je to. Sad, neki viču, neki padaju u depresiju, neki se vraćaju u desničarstvo, ali biće mali zemljotresi. Nažalost, to se ne jede, od toga se ne živi, je li, danas je koji, 18. ja još nisam dobila plaću za januar, svi smo u minusima, strašno je s te strane. Moram kupovati suknju na četiri čeka i čekati, grcati tamo dok se to otplati. Pa ne mogu otići, tamo mi je blizu Venecija, blizu mi je Trst, ne mogu otići na izložbu u Veneciju, ne mogu otići na skijanje, ne mogu okrečiti stan. Tako, to mi ide na živce.
Ja sam mrtva u stvari, ja sam mrtva, nije nikakva ni patetika, to je to. Ovo pisanje me veseli, čak ni ne znam koliko me veseli, ali hajde, dobro. I nigdje više ne pripadaš i to je jedan jako ljep osjećaj, bez obaveza, ne sputava, fino si, slobodan si, nisam ni Srbin, ni Hrvat, ne pripadam. Nema, kakva domovina, jedino bih za djete svoje umrla, ni za kakvu domovinu ili otadžbinu ili majčevinu ili šta je više. Ne zanima me, ništa me ne zanima, najgrublje rečeno, a opet, opet… Proklet je čovjek, proklet. Pitaju me u Rijeci – gdje ćeš spavati, ja kažem – e, pa znaš šta, posle 40 godina da baš nikoga nemam u Beogradu gdje bih mogla spavati, to onda nešto sa mnom nije u redu. Tako da, ostale su te neke oaze i hajde, recimo ovako, to je dobro, kad se za to uhvatiš, kao male stvari. Mislim, neću da budem prosta, ali stvarno mi idu na neku stvar te male stvari, koje male stvari, neću male stvari, hoću velike stvari. Sad treba da me veseli ako mogu kupiti litru maslinovog ulja. Ma, neću da mi to bude dosta.
Svetlana Lukić: Pa, možda je ovima na Zapadu i lepo da žive sto godina, a ovde…
Daša Drndić: Ma, dobro, i oni su malo dosadni na Zapadu isto, stvarno su dosadni. 25% stanovništva u Kanadi ima karton u psihijatrijskim bolnicama, tako da ne znam da li je bolje klati se ili poludjeti. Ovi se kolju pa su zdravi, a ovi su fini pa završe u ludnici.
Emisija Peščanik, 20.02.2002.
Peščanik.net, 20.02.2002.
