U Ohridu je uspešno završena još jedna runda pregovora između Vučića i Kurtija u okviru evropskog predloga normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, tako da je Evropa na korak bliže pacifikaciji izolovane „ruske gubernije“ (Nikolić) na Balkanu, kako je Srbiju za proteklih deset godina definisao režim Aleksandra Vučića. Ohridski sastanak i usmeni sporazum, i pored negodovanja raznih opozicionih grupacija, nije izazvao veće političke potrese. U Beogradu su ponovo održane proruske litije protiv normalizacije odnosa sa Kosovom i evropskim okruženjem, dok su u hramovima SPC-a držani molebani za Kosovo i Metohiju. Ipak, susret u Ohridu nije prošao bez političkih izjava crkvenih velikodostojnika.
Za mitropolita Joanikija iz susedne države Crne Gore sporazum između Srbije i Kosova je neprihvatljiv jer se „u njemu Kosovo tretira kao nezavisna država“. Mitropolit Joanikije je 2020, kao i ostatak SPC-a u Crnoj Gori, podržao i doprineo da se formira vlada Zdravka Krivokapića koja je u sporazumu o formiranju između ostalog obećala da neće biti povlačenja priznanja Kosova od strane crnogorske države. No, tada je bilo preče stvoriti političke uslove za rešavanje pitanja crkvene imovine u korist SPC-a, tako da je pitanje Kosova moglo da sačeka. Zato je sada pravi trenutak za mešanje u poslove druge države, verovatno stoga što mitropolita izjava ove vrste u realnosti ništa ne košta, ali zato ne škodi u negovanju nacionalističkog srpskog imidža, budući da je nacionalizam za srpske vladike izgleda isto što i sveto pričešće. A nacionalistički duh isto što i Sveti Duh.
Malo je teže ovih dana biti odgovorni nacionalistički vladika u Srbiji. A takav zadatak je zapao episkopu bačkom Irineju, koji je ponovio stav patrijarha i SPC-a iz januara da je „Kosovo i Metohija sastavni i neotuđivi deo Republike Srbije“; zatim da je „očuvanje Kosova i Metohije u granicama Republike Srbije imperativ za Crkvu i državu“, itd. Ali je i dodao da „Crkva ne može biti zalog bilo kakve socijalne ideje, bilo kakvog političkog projekta, pa, u krajnjem slučaju, ni zalog ili žirant postojanja države“ – što bi se u kontekstu pregovora o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova moglo čitati: Crkva nije zalog postojanja Kosova u sastavu Srbije. Poruka je, u svakom slučaju, upućena svima koji bi da sumnjiče vrh SPC-a za popustljivost prema Vučićevom režimu u „kosovskoj izdaji“ – za SPC je Kosovo i dalje deo Srbije – ali je takođe i stavljeno do znanja da se SPC neće upuštati u bilo kakve antirežimske proteste, s obzirom da Crkva nije „žirant državi“. Moleban je za sada glavni politički performans i tako će – po svemu sudeći – i ostati.
Očigledno je da se u ovom trenutku malo toga može uraditi na isturenim crkveno-političkim položajima prema Kosovu i da stvari idu onako kako moraju, premda to ne znači da u pozadini treba sedeti skrštenih ruku. Patrijarh Porfirije posetio je 10. marta Gardu Vojske Srbije u Beogradu i tom prilikom poklonio ikone Svetog Đorđa i Svetog Despota Stefana iz manastira Kovilj. Poseti je prisustvovao i ministar odbrane Miloš Vučević i u razgovoru sa patrijarhom je najavljeno da će u narednom periodu Generalštab VS-a i SPC-a obeležiti 10 godina od povratka verske službe u kasarne i vojne objekte. Patrijarh je rekao da je „emotivno ganut“ zato što ga je Sinod SPC-a još 2001. blagoslovio da stupi u saradnju sa vojskom radi uspostavljanja verske službe.
„Nema ništa prirodnije nego da sveštenici budu uz svoj narod. Ako je igde potrebna duhovna podrška, duhovna orijentacija i duhovna uteha među ljudima onda je to zasigurno potrebno u vojsci“, rekao je patrijarh. Ministar Vučević je sa svoje strane dodao da je Srbiji danas „nasušno potrebno jedinstvo države, crkve i naroda, jedinstvo vojske i crkve“. Pravoslavni militarizam je i za ministra odbrane nešto prirodno, ali je to „neprirodnim putem bilo prekinuto“ tako da baš „danas dobija one obrise kako treba da bude i što proizilazi iz karaktera i bića našeg naroda i naše države, naše crkve i naše vojske“. Ministar i patrijarh imaju opasne ideje. Da li, naime, iz njihovih izjava proizlazi da su vernici SPC-a u drugim državama ujedno i vojnici Vojske Srbije? I da li to onda znači da se te države već nalaze pod nekom vrstom invazije entiteta zvanog SPC-VS?
Ministar i patrijarh su zapravo poručili da će i SPC na svoj način biti deo „Narodnog pokreta za spas države“. A cilj ovog pokreta, po rečima Vučića, je da uprkos teškim okolnostima „državni brod vodimo sigurnom rukom do sigurne luke, da ne učestvujemo ni u kakvim sukobima i da gledamo svoja posla… zato što se sve promenilo 24. februara prošle godine“ i zato što će se „igrati do uništenja jedni drugih“. Mada nije baš jasno da li će uopšte postojati neka čitava i sigurna luka, nakon što baš sve oko Srbije bude uništeno i pretvoreno u prah i pepeo. Važno je, međutim, da se postapokaliptični svet sutrašnjice dočeka u jedinstvu autoritarne države, crkve, vojske i naroda. Iako na ruskom primeru vidimo da takvo jedinstvo i odbacivanje političkog i idejnog pluralizma vodi prvo u duhovnu, a onda i u svaku drugu propast.
Za budućnost Rusije bi nesumnjivo bilo bolje da je Ruska pravoslavna crkva sačuvala makar određenu distancu prema režimu i agresiji na Ukrajinu, ako već nije smogla snage da je osudi. Ovako sve dosta podseća na situaciju iz sredine prošlog veka kada je jedinstvo vođe, naroda i nemačkih crkava odvelo Nemačku u svetski rat a Evropi donelo genocid i katastrofu ogromnih razmera. U dokumentu Grčke pravoslavne arhiepiskopije u Americi, pod nazivom „Ka socijalnom etosu Pravoslavne crkve“, stoji da Crkva tokom istorije nije insistirala na pacifizmu, ali i da nikada nije razvila bilo kakvu teoriju pravednog rata, niti je neki rat nazivala svetim. Dalje se kaže da Crkva nikada ne prestaje da se moli za mir i „zna da je upotreba sile uvek moralno nesavršen odgovor na bilo koju situaciju“. Čak i ako su pojedinci regrutovani pod oružjem, oni ne mogu učestvovati u događajima za koje znaju da su u suprotnosti sa „pravdom i propisima Jevanđelja“, jer „hrišćanska savest mora uvek biti iznad zahteva nacionalnog interesa“.
Iz pravoslavne perspektive, dakle, uvek je neophodna budna savest. Međutim, očigledno je mnogo lakše pozivati se na savest u političkim sistemima liberalne demokratije, koji i inače uzimaju u obzir ljudsku savest ili slobodu pojedinca i dozvoljavaju da ona može biti iznad zahteva od nacionalnog interesa. Dok je mnogo rizičnije pozivati se na savest u slučajevima kada političari zajedno sa patrijarhom rade na političkom jedinstvu države, crkve, vojske i naroda. Da li to onda znači da u autoritarnim sistemima kao što su srpski i ruski pravoslavlje prosto radi na drugačiji način, te da ne poznaje koncept hrišćanske savesti?
Imamo barem dve mogućnosti: da pravoslavna hrišćanska savest ne postoji i da se pravoslavne crkve udvaraju javnosti i vlasti, svaka u svom političkom i društvenom kontekstu; ili da pravoslavna hrišćanska savest ipak postoji, ali da je autoritarni sistemi korumpiraju na različite načine i tako od Crkve čine saučesnika u svojim nečasnim poslovima, koji su u suprotnosti sa pravdom i propisima Jevanđelja. Što onda sve građane Srbije stavlja pred osnovno pitanje: da li ste deo državnog, crkvenog i narodnog jedinstva, ili je možda vaša savest negde zalutala, pa se nalazi iznad poganih Vučićevih zahteva od nacionalnog interesa. Pa ako vam je savest zalutala onda znajte da ste na dobrom i ispravnom putu.
Peščanik.net, 21.03.2023.
