Iako su 90-tih za vreme patrijarha Pavla SPC i Miloševićev režim delili istu nacionalističku ideologiju, tadašnji autoritarni režim nije želeo da deli vlast sa patrijarhom i vladikama, te se dešavalo da SPC istupa antirežimski i silom prilika prodemokratski. Danas su odnosi postavljeni drugačije i Vučićev režim pažljivo motri i izlazi u susret stavovima i materijalnim interesima SPC-a. A ličnost patrijarha ima istaknuto mesto u simboličkom poretku režima: Porfirije je duhovni vođa pravoslavnih Srba, a Vučić je predsednik svih Srba.
Stoga patrijarh Porfirije upadljivo ćuti na postizborna dešavanja u Srbiji, koja su uzrokovana režimskom krađom na izborima, a koja su se nastavila štrajkom glađu i hapšenjem desetina građana, mahom mladih ljudi i studenata. SPC je, međutim, uspešno intervenisala 2011. kada se Tomislav Nikolić odlučio na štrajk glađu, tako da je štrajk pretvoren u strogi post nakon kojeg se Nikolić i pričestio iz ruku patrijarha Irineja za Vaskrs. Isti je metod političke borbe primenio i Boško Obradović kada je 2020. štrajk glađu pretvorio u post, ali ga tada javno nije posetio nijedan crkveni velikodostojnik, kao Nikolića, niti je post završio tako da se Obradović pričesti pred kamerama, dok smo Nikolića putem medija gledali kako zeva da se pričesti.
Na post se pozvao i poslanik Miroslav Aleksić, rekavši da mu vera ne dozvoljava da štrajkuje glađu, iako je u prvom trenutku javljeno da se zajedno sa poslanicom Marinikom Tepić odlučio na štrajk. Možemo se pitati kako je vernik Aleksić doživeo izjave vladika Irineja i Sergija, koji su Vučiću čestitali izbornu krađu, i da li ga post i molitva krepe da istraje u pravednoj borbi protiv režima, ali i vladičanskih srdaca koja su se priklonila razbojništvu i nepravdi. Pitanje se tiče Aleksićevog ličnog doživljaja vere i u ovom je trenutku retoričko, glavno je nešto drugo: sadašnja varijanta srpskog pravoslavlja ne može inspirisati i pokrenuti na borbu za demokratiju. U sistemu spojenih sudova u kojem su režim i SPC čvrsto svezani takve su ideje prevratničke.
Porfirije ćuti na Aleksićevo obrazloženje verom jer to pitanje i ta problematika za patrijarha zapravo i ne postoje. Naime, kada bi patrijarh i pozvao štrajkače da prekinu štrajk glađu, s obzirom da ugrožavanje života i zdravlja navodno nije u saglasnosti sa hrišćanskom verom, morao bi da uputi i kritiku režimu zbog bezakonitog ponašanja koje je štrajkače navelo na takav očajnički potez – bio bi to sveobuhvatni apel hrišćanske savesti i hrabrosti. Ali patrijarhova savest ne funkcioniše na taj način i njega nije briga za patnju i razloge zbog kojih se ljudi svesno odlučuju da sebi nanesu patnju. Patrijarh je figura zadužena za ideološku obradu društva u političkom interesu autoritarnog režima.
Ipak, iako se patrijarh Porfirije angažovao i na fakultetima, njegova popularna predavanja o pravoslavlju namenjena studentima i profesorima nisu uspela da sasvim anesteziraju mlade ljude. Njihov je izbor bio protest zbog izborne krađe, nakon čega su mnogi od njih uhapšeni i optuženi od strane nedemokratskog režima za krivično delo pozivanja na nasilno rušenje ustavnog poretka. Mnogi su kriminalci i ratni zločinci u zasluženom zatvoru našli „utehu“ od strane pravoslavnog sveštenstva – najpoznatiji je primer kada je pokojni mitropolit Amfilohije posetio haškog optuženika Slobodana Miloševića u Hagu – ali nema koga da uteši mlade borce za demokratiju koji su lažno optuženi od strane vrhovnog vinovnika bezakonja i od SPC-a više puta odlikovanog Aleksandra Vučića.
Nevino optuženi se jedino mogu čvrsto osloniti na svoju savest i razum, zato što je savesno i razumno ne pristajati na bezakonje, ali mogu pozvati u pomoć i Sveto pismo gde su „Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju“. Ovde Isus kaže da su blaženi oni koji se ne gneve, a to opet znači da su krotki oni koji nemaju neprijatelje, jer bes i gnev imamo prema onima koje iz nekog razloga smatramo neprijateljima, a Hristos na drugim mestima u Pismu ide toliko daleko da oprašta neprijateljima i kaže da se za njih treba moliti.
Svakog dana vidimo da sadašnji autoritarni režim besno laje na mnoštvo neprijatelja: izdajnike i strane plaćenike, zapadne obaveštajne službe i obojene revolucije, prozapadnu opoziciju i na studente. Stoga, dakle, nedemokratski, autoritarni i lopovski Vučićev režim nije blažen, jer nije krotak. Blažena i krotka u ovom smislu može biti samo demokratija u okviru koje politički protivnici, vlast i opozicija, nisu jedni drugima neprijatelji, koji mogu i da crknu od gladi ili da budu u pritvoru zbog lažnih optužbi i koje treba uništiti.
A zemlja će pripasti onima koji su krotki, to jest Srbija će pripasti borcima za demokratiju a koji su sada, iza rešetaka, ali i zauvek – blaženi, kao što kaza Isus.
Peščanik.net, 30.12.2023.
