Srbija je kupila primerak originalnog istorijskog dokumenta, Direktivu broj 25, kojom je Adolf Hitler 1941. naredio napad na Kraljevinu Jugoslaviju i njeno uništenje, kao i napad na Grčku. Pošto se dokument vidi kao istorijski artefakt prvog reda u vizuri režimske kulturne politike, kupovina je medijski događaj i Dejan Ristić, direktor Muzeja žrtava genocida i SNS kandidat za poslanika, izveštava javnost o visini potrošenog novca. Za kupovinu je potrošeno osam puta manje nego za sliku „Odmor bašibozuka“ Paje Jovanovića. U pitanju je 42.500 dolara prema 350.000 evra, što znači da je na polju kulturne politike sećanja postignut značajan i merljiv uspeh, poručuje Ristić.
Iako Hitlerova direktiva spada u dokument koji je pre svega važan za istoriju međunarodnih odnosa, te za vojnu i ratnu istoriju, u njegovu nabavku je uključen Muzej žrtava genocida, čiji primarni zadatak nije čuvanje dokumenata takve vrste, niti su zaposleni u muzeju obučeni za njihovo tumačenje. Ipak, politika muzeja je traganje za dokumentima o „stradanju našeg naroda tokom čitavog 20. veka“, kaže istoričar Bojan Arbutina, a „posedovanje originala je posedovanje dokaza o zločinu i otvaranje mogućnosti da stupite u kontakt sa istorijom“. Za Arbutinu istorijski izvori nemaju naučnu vrednost – oni su optužujući dokazi u parnici. A oštećeno lice je srpski narod u čije se ime sakupljaju dokumenta na osnovu kojih treba dokazati stradanje, pronaći krivca i ukazati na zločinca.
Dobar primer „stupanja u kontakt sa istorijom“ jeste pesma „Teci reko“, koju potpisuju Beogradski sindikat i Pavlina Radovanović, a spot za pesmu je režirao Hadži Aleksandar Đurović. Đurović je i autor filma Sveta Petka – Krst u pustinji (2022), po romanu „Petkana“ Ljiljane Habjanović-Đurović, čiju su realizaciju pomogli Vlada Srbije i Ministarstvo kulture. Elem, u pesmi se opisuju ustaški zločini nad Srbima u NDH, koji zbog svoje naivnosti prema komšijama Hrvatima katolicima ništa ne slute i stoga završavaju u jamama. Srpski logoraši koji su još uvek živi pred kraj rata shvataju da se uzalud nadaju da će ih neko spasiti i „pozvani slobodom“ sami kreću u proboj u pravcu reke Save, ali ih i tamo, na domaku slobode, sačekaju ustaški rafali. Nakon rafala pesma nastavlja sa deonicama Radovanović: „Teci reko, teci Savo, vrati me u moje selo ravno“. Vladajuća kultura sećanja čak ni u svojim treš verzijama ne može zamisliti i opevati slobodu i život: 1945. nije nastupilo oslobođenje i pripadnici srpskog naroda su leševi koji plutaju Savom „tokom čitavog 20. veka“.
Za srpski nacionalizam iz 90-tih, a posebno za srpske radikale, ustaše su oličenje savršenog neprijatelja, tako da nijedan politički protivnik, ili običan kritički oponent, ne može postati neprijatelj sve dok nije ustaški neprijatelj – i tako je i do danas. Srpski nacionalizam ne može bez ustaša: Srbin postaje Srbinom tek kada je ustaška žrtva. Zato se od ustaškog klanja nije moguće izbaviti i na bilo koji način, na primer bekstvom, od njega osloboditi. O tome se govori i u pesmi „Teci reko“ u kojoj za Srbe nema bekstva od ustaških rafala i puta u život i slobodu – ustaša uvek nađe način da ubije Srbina.
Srpski nacionalizam je za potrebe proratne i ratne propagande poslednjih decenija 20. veka oživeo ustaše, ali zbog svoje uske povezanosti sa istorijskim revizionizmom, negirajući pobedu iz 1945, ujedno negira i poraz ustaškog projekta, i sada ne zna kako da ga pobedi. Plan je bio da se Jasenovac naplati Hrvatima sa granicom Velike Srbije na liniji Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica, ali je taj plan u ratu propao, i sada ustaša pobednički zauvek puca u Srbe.
Nedavno je u dokumentarcu „Ja, Aleksandar“ odsutnom Vučiću postavljeno pitanje: „Verujete li da bi jednonacionalna Velika Srbija, nastala u krvi, bila država srećnih ljudi?“ Pitanje je na mestu, ali mi već znamo da ne može biti sreće tamo gde je zbog ustaškog neprijatelja sve dozvoljeno: etnička čišćenja, ratni zločini i genocid. No, mi nismo srećni ni prema parametrima sadašnjeg poretka. Naime, s obzirom da je ustaškog neprijatelja nemoguće konačno pobediti, Vučićev režim šalje poruku da treba biti srećan sa malim, delimičnim i povremenim srpskim pobedama.
Stoga ministar Nikola Selaković uručuje rešenje o državljanstvu i pasoš Mariji Jovović, ćerki Blagoja Jovovića, atentatora na Antu Pavelića. Selaković kaže da mu je čast što je ćerka B. Jovovića uvek bila „jedna od nas“, odnosno naši smo samo ako nam je zajednički neprijatelj ustaša. Državljanstva će dobiti i Marijina šira porodica, pošto je to „deo politike naše države, koja govori o zločinima u Jasenovcu i seća se tih žrtava, svojih heroja sa Košara i slavi ih“, kaže ministar. Režim se seća zločina, dok se ustanove kulture (Muzej žrtava genocida) bave sakupljanjem dokaza (Arbutina) za stvaranje nacionalističkog resantimana.
Sećanje na Jasenovac i državna briga za male srpske pobede nad ustašama neophodni su do trenutka kada će nastupiti srpski istorijski klimaks, kako ga vidi Vučić u izjavi na TV Happy, kada je Srbiju uporedio sa Azerbejdžanom, a sebe i svoj režim sa naslednim režimom porodice Alijev. Alijevi su, kaže Vučić sa pijetetom, 27 godina čekali povoljne geopolitičke okolnosti da povrate teritoriju Nagorno-Karabah. Sledi da je pitanje vremena, zdravlja i dinastičkog naslednika, pa da se slavni poraz na Košarama preokrene u pobedu. Vučićeva izjava je data u kontekstu predizborne kampanje i za unutrašnju političku upotrebu, ali je ona, kao što vidimo, deo režimskog narativa o neprijatelju, stradanju, Jasenovcu i Kosovu, kojem daje svrhu i postavlja cilj.
Vučić se mogao pozvati i na uspehe Izraela u satiranju palestinskih civila u Gazi, naročito stoga što je u Izraelu Holokaust izgovor za etnička čišćenja, ubijanje civila i kršenje ljudskih prava, na sličan način na koji je i Jasenovac izgovor srpskom nacionalizmu. Ali Vučić zna da blagoslov Srbiji za sprovođenje „konačnih rešenja“ na Kosovu ne može dati Zapad, već samo antizapadni autoritarni režimi i Rusija.
Iako u praksi potpisuje ili usmeno prihvata sporazume u vezi sa Kosovom – od Briselskog sporazuma do francusko-nemačkog plana i plana EU za normalizaciju odnosa – i često se poziva na međunarodno pravo UN-a, na osnovu čega bi se moglo zaključiti da teži miru i mirnom rešavanju sporova, režim u javnosti i društvu pravi atmosferu koja mnogo više odgovara pripremi za donošenje odluke u duhu Direktive broj 25. U pitanju je protivurečnost koja pogoduje Vučićevom održavanju na vlasti, ali je u suštini autoritarno nacionalistička politika istine – slepa ulica kada je u pitanju budućnost Srbije.
No, ako se juče na izborima nismo odlučili za neku bolju budućnost, moraćemo to uraditi na nekim sledećim. Jer nam politika radikalske istine ne ostavlja drugi izbor nego da je se jednog lepog dana rešimo, kao i svake velike laži.
Peščanik.net, 18.12.2023.
