Dobro, do centra Zemuna bilo je lako, tu tek počinju problemi. Pozni je decembar, onaj raspomamni vakat između Božića i Nove godine, i čini ti se da su ama baš svi koji žive u ovom gradu odlučili da se utrontaju i provozaju se Preko, tek da vide šta ima. A nema ništa, ili bar ništa što bi opravdalo toliku gnjavažu. Ipak, eto i mene kod Robne kuće, tu se, puf-pant, jedvice utrpavam u prepuni 706 iz ustaničke Batajnice, u onaj neprevaziđeni Ikarusov model “limena kanta”, onaj u kojem je vazda mračno, hladno i smrdi, a sada je još i nepodnošljiva gužva; što sam stariji, to sam neotporniji na stisku, na uzbibani, šmrktavi, mnogoglavi GSP-organizam, na svo to prisilno sardinisanje ljudskih telesina, a znam da me čeka dug put, prelazak preko Brankovog mosta u pet-šest popodne mesecima je već ozbiljan i dugotrajan posao, za to bih vreme lako stigao do Novog Sada, i to sve idući kroz obe pazove i ostale inđije. Odustajem na Karađorđevom trgu, sačekaću ovde neku petnaesticu, njih bar ima mnogo, sigurno je manje strašno. I nailazi jedna takva, model kraći i noviji, svetliji i topliji, a bogme i bez preteranog krkljanca, parkiram se preko puta srednjih vrata, oslanjam se o one horizontalno položene rukohvatne šipke koje podsećaju na cevi centralnog grejanja, gnjezdeći se u pozu u kojoj ću moći da uposlim ruke držeći novine, a da ipak ne posrnem pri prvom majstorovom kočenju, prvom od mnogih koje nam predstoji u višekilometarskoj koloni onih koji bi da prođu kroz Uska Vrata Beograda, sa ili bez biblijskih konotacija
Taman kad se namestih i otvorih novine, pogled mi padne na neki naslikani Prizor Na Staklu prekoputa, od srednjih vrata ka prednjim, kao, bogte, na nekakvu GSP-ikonu, freskopis, šta li? U prvi mah učini mi se da zurim u Zdravka Čolića u negativu, ali ne, nije Čola, ista je to, doduše, ona frajerska zurkica konzervisana iz zlatnih sedamdesetih, ali u pitanju je jedan drugi bejbifejs, samo mnogo goropadnije naravi, usklikuju mu s ljubavlju Duuuu-le-Sa-vić, nekada je igrao fudbal, a sada se bavi… čime, zapravo? Pa, valjda glamuroznim životom Onoga Koji Je Nekada Igrao Fudbal, danas vam je to kanda doživotna funkcija. Okrugao prizor, cela Duuuletova glava je tu, ako sedneš do nje nećeš videti ništa napolju. A do njega prepoznatljiv obris šiški i cvikera Ljilje Smajlović, ali ona izviruje negde odozdo, vidi se samo do vrha nosa, a ispod nema ništa, bar ne za nas unutra. Levo od nje, eto ti i Emira Kusturice, onago celoglavog i dominantnog, mokrogorski vetrić mu mrsi kose, i uopšte, sav je nekako antiglobalistički cool; na koncu, do prednjih vrata, eno gde je uslikalo i Nenada Jezdića, izvanrednog mladog glumca koji mi se nekako ne uklapa u ovaj pejzaž, ali opet, on valjda zna šta traži tu, na staklu petnaestice koja se evo zaglavila pre nego što se izravnala sa zgradom SIV-a te tiho izdiše u klopki nad smrznutim asfaltom, pa će nam on to jednom valjda i ispričati, ko zna. A možda i neće, i možda se tu i nema šta za reći, jer “slika govori sve”, ili kako se to već kaže kad se ne želi ništa reći.
Znam, odmah sam povezao, nisam baš toliko blesav, čitao sam i ja novine: te su Glave tu kao deo kampanje u kojoj nam izvestan broj Javnih Ličnosti poručuje da KOSOVO JE SRBIJA. Kažu da su naši gradovi prepuni bilborda sa njihovim likovima, ali to nisam video, ja nikada ne gledam u bilborde, prolazim kraj njih kao mesečar. Video sam, međutim, ovo isto četvoro pre neki dan, u drugom jednom autobusu, na omanjem plakatu gde su svi lepo stali, sve sa porukom. Nemam ništa protiv, neka svako sa svojom glavom čini šta ga je volja – dokle god tuđe glave drži na broju! – ali i ja imam ovo malo glave, pa njome nešto dumam: zašto ti ljudi to čine, i zašto to čine baš nama koji se kiselimo u ovom autobusu, baš kao da se s nama nešto raspravljaju? Pa nešto mislim, ako je Kosovo Srbija onda je sve u redu, i potpuno je besmisleno to tvrditi, isto je to kao da počnete da vičete da je Firenca u Italiji, svi bi vas gledali kao ludaka, ne zato što govorite neistinu, nego upravo zato što izričete trivijalnu istinu sa žarom onoga koji drži da je upravo otkrio toplu vodu; na drugoj strani, ako “Kosovo nije Srbija”, onda ona tvrdnja sa bilborda i autobusa – tako suprotna i suprotstavljajuća – tu svakako ništa ne može i neće promeniti, pa ispada da ono što se zapravo tvrdi nije da “Kosovo je Srbija”, nego da Mi, dolenaslikani, obznanjujemo da “Kosovo je Srbija” jer time obznanjujemo urbi et orbi svoju pripadnost “zdravom jezgru” jednog bajajućeg konsenzusa koji se upravo sprema za kolektivni mađijski čin, verujući da će sama tvrdnja da nešto Jeste nekako volšebno omogućiti da to zaista i Bude. Bogu, doduše, takve stvari polaze za rukom (kako je, recimo, nastala svetlost?), ali to i jeste njegova specifičnost u odnosu na ljude. Istini za volju, Bog možda i ne postoji, ali taj eventualni ontološki hendikep ne umanjuje snagu njegovog delovanja na ljude; tako je, intencionalno ili podsvesno, valjda i sa ovom porukom: prevratna su vremena, ništa više nije sigurno, eto i Kosovo možda jeste, a možda i nije Srbija, ali neka se zna i neka ostane zabeleženo da smo Mi o tome rekli baš Ono Što Treba Reći.
No, opet, nisam li možda nepravedan prema tim ljudima? Gledam ih iznova, dok se autobus, onako mic-po mic – moglo bi se kraj njega i prošetati – približava zgradi nekadašnjeg CK, jedva četrdesetak minuta otkad sam se ukrcao i susreo s Kvartetom Dragih Lica. Jeste, fakat je da među onih dva-tri tuceta Ljudi Sa Bilborda ima i raznog ološa i polusveta, ali ipak, većinom su to čestita čeljad, vredni umetnici, novinari, muzikanti, pisci, štagod. Eto, čak i većina ovih mojih virtuelnih saputnika freskopisanih na spoljnom staklu petnaestice: Emir K. “kao ličnost” jeste to što jeste, a ne može se napisati šta je a da se ne izrekne nešto utuživo, ali je i autor dva-tri sjajna filma, što je valjda više nego dovoljno za jedan pametno utrošen ljudski život; Jezdićevim bravurama se oduševljavam poodavno; prema Ljilji S. ne gajim nikakva lukovićevska osećanja, naprotiv, držim da je ono što ona radi možda politički kvarno, ali, izvinićete me, zanatski bolje od svega što rade oni drugi, a u tom novinskom (dnevnouređivačkom) žanru. Zašto bih, dakle, nužno i unapred sumnjao u iskrenost tih ljudi i u čistotu njihovih motiva? Ta, neka ih, u redu, jebi ga, “KOSOVO JE SRBIJA”, Klepton je Bog, sudija je peder, život je more, Ana voli Milovana, sve je to Legitimno, glupo je da se svađamo oko toga i mrzimo zbog toga, svačija tvrdnja ionako se eksperimentalno sudara sa Stvarnošću, a ne sa drugim tvrdnjama, pa onda taj sudar preživljava ili pak ne. I neću ja, dakle, Jezdića-glumca ubuduće gledati u pozorištu s manje entuzijazma zato što je Jezdić-građanin rešio da proparadira okolo zaklanjajući svojom sablasnom pojavom na staklu moj vidik na reku sa Brankovog mosta kojim upravo milimo, i pojavljujući se u mestimice čudnom društvu i to sa jednom, po meni, prilično olako izrečenom tvrdnjom iza koje stoje prilično nesagledive posledice, a koje neće imati toliko veze s Kosovom koliko sa onom Srbijom koja nije Kosovo (“Srbija je Srbija”?!), to jest sa svima nama koji smo preostali kao istorijski kusur jedne serije demagoških caka i petparačkih iluzija, serije koja nikako da se završi mada je štetnost njenog emitovanja/zračenja nedvosmisleno dokazana.
Sve ću ja to, dakle, njima lako halaliti, pa i to što velika većina tih ljudi sa bilborda ne pamti kad je ušla u gradski autobus bilo kako drugačije nego u vidu Lika Sa Slike; tjah, ovde je i to odavno normalno, patriote i narodoljupci žive u krugu dvojke, na Dedinju ili po mokrim gorama i voze se samo skupim mašinama, hermetički izolovanim od ljudskog znoja i gradskog smoga, a sa ljubljenim Narodom susreću se eventualno subotom na Kaleniću, dočim sumnjivci, plaćenici, izdajnici, defetisti i ostali testamentarni naslednici silnih onih Judinih srebrnjaka klipsaju peške ili se tiskaju u Ikarusovim GSP-eksponatima iz tehničkog muzeja, zanemoćavajući pod teretom tela Bližnjih, dok ih ovi prvi sa stakla mrgodno i strogo podsećaju kako se ima Ispravno Misliti, ako hoćeš biti uvaženi, svugde po ramenu tapšani član društvenog “glavnog toka”, a glavni tok je glavni, brajko moj, bio on u nekoj stvari u pravu ili ne, glavni je u pravu već time što je glavni, ergo, u pravu je i kad je u krivu, pa ti sad vidi šta ti je činiti. E, to mi je teško da im halalim, svima koji su bilo kako i bilo čime doprineli toj banalnoj i bednoj Podeli Uloga, u kojoj su sebi prigrabili uloge Pozitivaca, onih koji možda i lažu ili su u zabludi, ali to čine, brate, nekako lepo, a drugima su namenili role Negativaca, onih koji ne sagledavaju stvarnost naprosto drugačije, iz nekog drugog ugla, nego su društvena pošast koju treba, ako ne zatući – jer mi smo fini i znamo šta se šika – a onda skrajnuti i prezreti. I pokazivati je namernicima samo kao kakav opominjući freak-show.
A opet, možda je to neizbežna cena odbijanja da se učestvuje u onom bajajućem konsenzusu, pa je tu džaba jediti se. Svako, na koncu, bira svoj put, moj eto vodi preko Brankove, evo najzad i Zelenog venca, izlazim iz autobusa jedan sat stariji, možda i pametniji, ko zna, evo me gde gledam ono četvoro sa spoljne strane, pa veselo mašem Duuuletu, pa Emiru, pa Nenadu, pa Ljilji, kojoj se odavde vidi i donji deo lica, lica koje takođe po prirodi stvari sudeluje u onom Ujevićevom “pobratimstvu lica u svemiru”, pa na kiosku uredno kupujem Politiku – nisam ja bre kao naša Biljana, ja plaćam sve što me zanima… – da vidim koliko je i kako sve danas razradila reč i misao sa bilborda, sa tog novog sabornog mesta naše duhovnosti, ako sam dobro pogodio taj žanr, a ako nisam izvinjavam se, ja sam ipak tu uljez, samo smorena senka iz autobusa, sa uredno plaćenom markicom za GSP, sa uredno izmirenom pretplatom za PTC, sa uredno rezervisanim mestom na tamnoj strani bilborda.
Peščani sprud
Peščanik.net, 31.12.2007.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
