David Hockney, Blagovesti Fra Angelica, 2017, foto: Peščanik
Reč je prevod odomaćene tuđice jevanđelje, i ima različita značenja u slovenskim jezicima, sva verska, dok jevanđelje označava samo novozavetne tekstove. No, samo se kao blagovest može razumeti onaj kontrolisani deo intervjua navodnog predsednika na Pinku, u kojem je formula „obradovaće se“ (seljaci, penzioneri, đaci i posebno ćaci) bila najčešće upotrebljena. Otelotvoreni anđeo (donosilac vesti) računa da će posetiti svaku od hiljadu porodica koje će dobiti drva za loženje, i da će svaka takva poseta biti televizovana. To će trajati znatno više od šest meseci, koliko će trajati mere skidanja cena… Što se nekontrolisanog dela tiče, on se lako prepoznaje po promeni lica (pojave se neki nepoznati svi vi), po nepovezanosti, gramatičkoj i značenjskoj, delova rečenice i po izlivima besa. Sve ovo me zanima ne zbog kontroverzija, netačnosti, simptoma i laži, već kao skup jezičkih oblika koji se mogu opisati jedino kao veoma slaba propaganda.
Ovaj nezapamćeni cirkus ima toliko rupa i neprofesionalnosti da bi vlada morala otpustiti sve PR-ove i sve savetnike i zameniti ih batinašima, jedinom preostalom upotrebljivom grupacijom. To što su nemušti zvučalo bi bolje od svih vučimedija – mučimedija. A bilo bi em spontano, em autentično. Krenimo dakle od scene blagovesti kao takve, to je poseta porodici sa devetoro dece: sem što je to imitacija spotova Željka Mitrovića, poklonjeno drvo za loženje je lako i nekvalitetno, brzo sagoreva; svako ko malo poznaje drvo ili se seća drvara, recimo na Bulevaru revolucije, odmah je to opazio. Hvala snimatelju na dugom kadru drveta! Navodnom predsedniku prijala je ukočenost, nikome drugom nije, ali našao se u svojoj koži čim su se pojavili novinari. Niko nije ni pomislio šta zapravo znači hiljadu porodica u realnoj numeričkoj i socijalnoj situaciji države, obaška obilazak hiljadu porodica u televizijskom programu…
U ta dva izliva konačno se otkrilo kako navodni predsednik razume dijalog – kao TV duel: on na jednoj strani komanduje, ostali ne mogu da dođu do reči. Isto tako – a kako drugačije – to razumeju i vučimediji, koji su se raspali od želje za dijalogom. I tu se raskrije i ideja o spomeniku Logosu odnosno Mihajlu Markoviću i Nikoli Miloševiću, koji su režim zadužili time što su pod stare dane postali nacionalisti i time sebe prilično smanjili. Nije ni tako redak slučaj među misliocima sa svih područja.
No vratimo se blagovesti. Hrišćanska parabola, glavna jednostavna forma odnosno retorička figura novozavetnih tekstova, podrazumeva sadržaj koji svi već znaju, tako da sa lakoćom govore u simbolima. Kod navodnog predsednika sadržaj ne postoji, jer umesto njega on skriva samo vrlo nelagodnu prošlost saučesništva u najgorim primerima – ubistvima i pljačkama. Iz toga se uistinu može izvući samo jedna linija – opsceno zvučeća ljubav prema Srbiji, koja ukucava sve protivnike i zamagljuje sve postupke, jer nema ničega većeg i važnijeg. Sam predsednik dakle ređa, sada već bez ikakvog reda, mostove i pastu za zube, železnicu i „ličnu hemiju“, slane štapiće i puteve: sve to ima status simbola, ali publika nema prethodnog znanja o tome i ne prepoznaje sveti tekst. Naprotiv, većina onih koji su možda i hteli verovati vidi da iza simbola stoji samo laž. Tako, kada navodni predsednik govori o laži o zvučnom topu, čak i oni koji nisu bili živi svedoci to razumeju tačno onako kako je izrečena: zvučni top predstavljen je kao laž, ali je bez trunke sumnje bio i delovao. Jedino što bi sasvim tehnički pomoglo jeste zagušivanje svakog drugog glasa ponavljanjem retoričke nesposobnosti navodnog predsednika – to upravo rade vučimediji. Nažalost, to ne deluje, zbog nesposobnosti servilnih aktera koji govore ili snimaju, i tako sitni detalji uništavaju svaki pokušaj propagande. Ne zna se šta je gore u tome – analitičari ili penzioneri nagrađeni sa 50 evra za nastup… dobro, gora i skuplja je anal-liza.
Najzad, svaki pokušaj blagovesti uništava donosilac dobre vesti sam, koji izmišlja brojeve, sve zna („svako srpsko selo“) i sam je sebi uzor kao i predsednik. Mogućni broj posećenih korisnika blagovesti izvesno će biti mnogo, mnogo manji od hiljadu…
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
