U isto vreme, administracija pod Trumpom kaže da će Grenland biti američki, jer je to u interesu Sjedinjenih Država, radi sve što može (za sad, na sreću, bez uspeha) da spreči objavu dokumenata iz dosijea Epstein, ako ne baš svih, onda barem onih o vezama između Epsteina i Trumpa, te zabranjuje ulazak u zemlju aktivistima iz Evrope, i to pod izgovorom odbrane slobode govora. Kakve veze sa slobodom ima pretenzija na tuđu teritoriju, i o kakvoj je slobodi govora reč kada se brani objavljivanje dokumenata da bi se sakrilo ružno, moralno izobličeno Trumpovo lice – nema razloga da o tome razmišljamo. Trump je hodajući paradoks i uvreda zdravoj pameti.
Zabrana ulaska nas sama po sebi više zanima, jer se tu ispod površine krije mnogo više od rasprave o slobodi govora. Ali, krenimo od slobode govora. Dakle, pet osoba iz Evrope sada ima zabranu ulaska u Sjedinjene Države. Svih pet bavilo se, bilo kao funkcioneri u telima EU bilo na čelu građanskih organizacija, govorom mržnje i lažnim informacijama na mrežama. Preciznije, sprečavanjem i sankcionisanjem govora mržnje i dezinformacija, te ublažavanjem njihovih posledica. Iako unutar Evrope, njihove aktivnosti ticale su se i za metu imale i platforme u Sjedinjenim Državama. Odgovor američke administracije, a pod izgovorom odbrane slobode govora, bila je zabrana ulaska za aktiviste.
Odavde sledi nekoliko važnih izvoda. Prvi – američka administracija s Trumpom na čelu svesno širi mržnju i laži, to je deo njene unutrašnje i spoljne politike. I za sebe traži da bude izuzeta od sankcija, bez obzira na pogubne posledice takve politike.
Drugi – američka administracija veruje da sloboda govora jeste apsolutna sloboda. Kao što možda veruje i da većina ima pravo da uradi šta god odluči, bez obzira na moral, ustav i zakone. I jedno i drugo je pogrešno. Sloboda govora mora ostati u granicama koje garantuju istu takvu slobodu i za sve druge.
Treći – tobožnje američko insistiranje na slobodi govora, ili na neograničenom pravu većine da radi šta hoće, nema veze ni sa slobodom ni sa pravima većine. To je isključivo i jedino insistiranje na pravu jačeg. Jeste, zato smo pomenuli pretenzije na teritoriju Grenlanda. Pošto smo jači, možemo šta god nam padne na pamet.
Četvrti – ako je suditi po komentaru državnog sekretara Sjedinjenih Država Marca Rubija, da Evropa nad platformama u Americi sprovodi ekstrateritorijalnu cenzuru, pa se tako pored slobode govora, zabranom ulaska brani i suverenitet SAD-a, onda je sekretar ili ovejani lažljivac ili veliki ignorant. Teritorijalna razgraničenja (između država) i razmena na mrežama ne mogu stajati u istoj rečenici.
Peti – na glupi komentar Rubija, pametno je odgovorio – šta god čitalac da misli o njemu, a verovatno, kao i ja, ne misli ništa dobro – predsednik Francuske Macron: EU se ne bavi platformama u Sjedinjenim Državama, nju zanima da zaštiti sopstveni javni (medijski i politički) prostor, to jest da u tom prostoru ostane suverena.
To imamo na površini – rat između EU i SAD. Pritisak Rusije i Sjedinjenih Država na evropske države kao da ima blagotvoran učinak: EU se vraća svojim izvornim vrednostima i principima. Jedno vreme, EU se upustila u takmičenje sa SAD i Rusijom u prisvajanju prava jačeg. Tu je bitku morala da izgubi. Umesto nje, istina u iznudici, sada vodi bitku za (univerzalne) vrednosti i principe. Tu bi bitku mogla dobiti, i u njoj bi mogla da računa i na saveznike, pored toga što bi tek u njoj mogla maksimalno da iskoristi svoje simbolične i materijalne resurse. Dakle, slike na površini su važne, a borba koja se tu vodi je zbog toga – uzbudljiva.
Ispod površine, pak, vodi se jedna – reklo bi se, još važnija – borba. Upravo oko smisla slobode i demokratije. I sloboda i demokratija su, pored ostalog, i relacioni pojmovi. To znači da nema apsolutne slobode i demokratije. Granica moje slobode je tvoja sloboda. Granice mojih prava su tvoja prava. Recimo to tako, najjednostavnije. Sloboda i demokratija u jednoj političkoj zajednici imaju smisla ako ih praktikuju ravnopravni članovi te zajednice. Ravnopravnost ovde ne podrazumeva samo formalnu jednakost – ekstremno siromaštvo nije demokratsko, da to tako kažemo. Ili: da bi bili ravnopravni u zajedničkom odlučivanju, svi članovi zajednice treba da budu egzistencijalno zbrinuti. Pored toga što im moraju biti dostupne i sve relevantne informacije. Tek onda ima smisla govoriti o slobodi i demokratiji.
Jeste, sve su to banalni uvidi i opšta mesta. Ali, iako je tako, administracija Sjedinjenih Država donosi zabrane ulaska u zemlju pod izgovorom odbrane slobode govora, a zapravo odbrane mržnje i laži. Tako to izgleda kada se vrednosti formalizuju i liše sadržaja.
Mnogi su o tome već govorili, Yanis Varoufakis na primer, da ono što se događa na platformama i obrasci rada veštačke inteligencije ruše demokratiju i ugrožavaju slobodu, a čitave zajednice skreću ka kvazifeudalnim porecima i odnosima moći. Besmisleno je kriviti mašine i programe za to. Krivi su programeri. Oni rade izvan svake demokratske kontrole, a izlaze u susret sebičnim interesima svojih poslodavaca. Sama po sebi, veštačka inteligencija nije i ne može ni biti problem. Ona je u stanju da radi samo ono za šta je programirana i isključivo na osnovu podataka koji su u nju uneti. Ništa više i ništa manje od toga.
Ali, mi ne znamo ko je programira i ko bira podatke koji joj se stavljaju na raspolaganje. Da bi bilo jasno o čemu govorimo, zamislimo da deca idu u školu u kojoj uče po programima koje je za njih neko osmislio. Mi vidimo šta uče, vidimo i posledice, ali nemamo pravo da na to utičemo, čak i ako mislimo da će rezultati takvog obrazovanja biti pogubni. Kada zatražimo imena kreatora programa, njihove planove i ciljeve s takvim obrazovanjem, te da se ti programi promene, odgovori nam se – vi hoćete da budete cenzori, i mi ćemo od vas zaštiti slobodu govora i mišljenja (naših programera).
Porediti obrazovanje, škole, s onim što se događa na mrežama, samo se na prvi pogled može učiniti neprikladnim. Ljudi koji o mrežama znaju mnogo više od mene, identifikuju ključnu promenu u ekonomiji u digitalnom svetu i opisuju je kao prelazak sa trgovine pažnjom na formiranje namera. Sasvim kratko i grubo: ako su mreže donedavno trgovale našim vremenom tako što su identifikovale šta nas zanima i u skladu s tim kreirale „ponudu“, odnedavno kao uslugu nude formiranje naših namera u skladu sa potrebama „investitora“. Drugim rečima, obrasci veštačke inteligencije prave se tako da nas oblikuju, a ne da izađu u susret našim željama. Dakle, sve isto što radi i škola: ne ispunjava želje, nego ih oblikuje. Samo što školu, čak i ovde, koliko-toliko još možemo da kontrolišemo. Nad mrežama nemamo nikakvu kontrolu, pored ostalog i zbog ekstrateritorijalnosti.
Osobe na udaru američke administracije zapravo su pioniri u uvođenju kontrole nad nečim što je tako presudno važno kao obrazovanje i socijalizovanje članova jedne zajednice.
Evo, neka čitalac sam kaže, ako su nam lažne informacije dostupne kao jednako vredne kao i istinite informacije, i ako umesto znanja i sposobnosti da razlučimo laž od istine, dopustimo da veštačka inteligencija, a zapravo programeri odlučuju o tome šta treba da nas zanima i kako treba da se ponašamo – koliki će biti dometi naše slobode i kapaciteti naše demokratije? Naravno, nećemo biti prvi koji se o tome pitaju. Čitalac već zna, popularna kultura već neko vreme nudi upečatljive slike i priče kada elaborira moguće odgovore.
Jednu od najboljih priča na tu temu, što se mene tiče, ponudio je Rick Remender, a nacrtao ju je Sean Murphy u stripu „Duh Tokija“ iz 2016 (prevod stripa kod nas je objavila Golconda u dva toma 2022. i 2024). Njihova priča insistira na jednom važnom elementu, ceo sistem upravljanja, formalno demokratski (strip je rani komentar i pokušaj objašnjenja kako se Americi dogodio Trump, u vreme dok je još trajala kampanja pre prve Trumpove pobede na izborima), stoji pored ostalog i na pristanku žitelja izmišljene zemlje (po analogiji je vidimo kao Sjedinjene Države). Stvar je međutim u tome što pristanak nije dat uz punu svest o tekućim prilikama i mogućim posledicama. Pristanak daju osobe omamljene sadržajima platformi za kreiranje alternativne stvarnosti. Jer, prava stvarnost toliko je loša, da ljudi biraju da pobegnu od nje u virtuelne svetove, odakle onda glasaju i daju pristanak – na laž i beznađe.
Jeste, reč je o radikalnoj distopiji, ali ako su u pravu stručnjaci za „trgovinu“ na platformama, to bi mogla biti budućnost ka kojoj hrlimo, to jest budućnost koju su za nas zamislili Trump (kad smo već kod toga, zajedno s njim i njegov politički brat Putin) i njegova administracija. I kada uvode zabrane ulaska, oni to otvoreno priznaju, iako tobože ističu slobodu govora.
Gde smo mi u svemu tome? Po običaju, na obodu. S manje resursa, očajno slab i bedan, tekući režim bi ipak sve isto što i Trump. Ali, hajde ti sad ovde nađi novac za podizanje veštačke inteligencije i kreiranje programa za rad na domaćoj teritoriji. Pa pošto ga nema, ovaj režim koristi svoje medije, kao što se drugde koriste mreže i veštačka inteligencija. Dok se drugde laž izmešta na sigurnu udaljenost od zakona, jer su zakoni za mreže u velikom zaostatku spram razvoja tih mreža, kod nas se ona smešta u srce sistema uprkos zakonima. Jeste, brutalna sila frustriranog siledžije. Što naš problem nikako ne čini manjim. Naprotiv, i kad ga rešimo, a rešićemo ga, tek nas čeka onaj globalni problem kojim se uveliko bave, na ovaj ili onaj način, ljudi u nešto srećnijim zemljama od naše.
Kada se tako gleda, naša pobuna iz 2024. i 2025. postaje još veća i važnija. U prvoj ravni, to jeste otpor tekućem režimu i zahtev da se on sruši. A pristanak na dato stanje povlači se upravo u ime slobode i demokratije. Ali, sloboda i demokratija su u igri, na stolu, u opasnosti… kako god hoćete, i u drugoj, globalnoj ravni. Već sam to bio rekao, verujem da važnost naše borbe prelazi granice naše zemlje. Treba se nadati da ćemo uskoro, zbog toga, dobiti i odlučnije saveznike, recimo u probuđenoj Evropskoj uniji. Ima nekog zadovoljstva misliti o sebi kao o globalnoj avangardi. Ali, ponekad se zaista dogodi da tako i bude. Nama se to 2024. i 2025, sva je prilika, dogodilo.
Peščanik.net, 26.12.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Upoznajte se sa srpskim stradanjem - 17/07/2026
- Mogu li fašisti postati dobri? - 14/07/2026
- Revolver za predsednika - 10/07/2026
