Tako se zove knjiga o novinaru RTS-a, dopisniku te kuće iz Valjeva. Novinar piše u knjizi o sebi i svom višedecenijskom radu. Nisam čitao knjigu. A i tekst na sajtu RTS-a samo sam preleteo pogledom. Ubio me naslov. Ne mogu da odmaknem dalje od naslova: novinar koji je ostao čovek. Što bi rekao pokojni patrijarh – budimo ljudi iako smo novinari.
Moguće je da sam sve pogrešno razumeo, a razumeo sam ovako: najveće dostignuće novinara RTS-a posle par decenija rada je to što je ostao čovek. Ako je to tako, i ako je tako važno da se stavi u naslov, mene sad kopka – šta su postale kolege novinara koji je ostao čovek? I dalje: u kakvim uslovima rade, i kakvim su iskušenjima izloženi novinari RTS-a kada im očigledno preti gubitak čovečnosti.
Dobronamerni čitalac se mršti, kaže mi da preterujem, ne može se ići tako daleko u zaključivanju samo na osnovu naslova. Verovatno je dobri čitalac u pravu. Ali, evo, neka sam kaže: novinar je tako naslovio svoju knjigu, pod tim naslovom, a pre objavljivanja, barem još nekoliko ljudi je moralo videti knjigu, konačno taj naslov preuzima i autor vesti o promociji knjige.
U tom malom krugu ljudi očito je da se svi slažu da rad na RTS-u opasno ugrožava ljudskost zaposlenih, i vredno je pažnje, pa i čitave knjige, napisati da među RTS-ovim novinarima ima i onih koji su i dalje – ljudi. Pri tom, podrazumevana opozicija u naslovu ne ide duž okosnice čovek-robot, nego, mislim da u to ne treba sumnjati, duž okosnice: čovek-nečovek.
Hoću da kažem, roboti se mogu programirati i tako da budu humani, pa nije stvar u tome da se rad na RTS-u predstavi kao automatizacija ljudi, to jest lišavanje volje i pameti, tako da oni postanu roboti, jer – da ponovimo – ima raznih robota i oni se mogu programirati na različite načine. Pre će biti da se misli na RTS kao na mašinu koja čoveka lišava ljudskosti tako da on postane nečovek.
Tako o svojoj matičnoj kući, RTS-u, pišu i misle njeni „rođeni“ medijski radnici. Naravno, sve je to tako ako ja u svom tumačenju nisam preterao i otišao predaleko. Čitalac bi mi mogao reći da verovatno niko o tom naslovu nije ni razmišljao niti se potrudio da izvede sve njegove konotacije. Na to bi se moglo odgovoriti da baš onda kada ne razmišljamo iz nas izlazi ono što smo usvojili zdravo za gotovo.
Ako sam ja u pravu – u šta oprezni čitalac, naravno, mora da sumnja – onda novinari RTS-a misle sve najgore i o svojoj kući i o svom radu u njoj, samo što to potiskuju tako da to iz njih može izaći samo kada ne razmišljaju. Samo što ovo uopšte nije tekst ni o autoru knjige, ni o knjizi, ni o RTS-u, ni o njegovim novinarima. Oni tu stoje samo kao primer za nešto mnogo opštije.
Razumem kada ljudi govori o ovom režimu tako što govore o Vučiću. I kada kritikuju režim tako što kritikuju Vučića – recimo, kada kažu, Vučić je kriv. Tako je najjednostavnije i najupečatljivije. To bi mogao biti jedan razlog. Ali, postoji i drugi: teško je pomiriti se s tim da na desetine i desetine hiljada naših sugrađana ulaze u kolaboraciju s režimom s Vučićem na čelu. I onda je lakše samo – Vučić.
Jeste lakše, ali je netačno. Uzmite samo koliko ima novinara u RTS-u. Ili, da se manemo RTS-a. O tome smo mnogo puta već govorili – da biste pokrali izbore u Srbiji, u krađi mora da učestvuje na hiljade lopova. U policiji, u opštinskoj administraciji, u sudovima. Izbore kradu policija i opštinska administracija pre izbornog dana, te sudovi, posle izbora.
Mi vidimo samo lopove na biračkim mestima, ali to je najmanji deo slike o krađi. Da biste tukli pobunjenu decu i nešto starije žitelje Srbije, i za to vam treba na stotine kolaboranta. Da biste držali demonstrante u pritvoru i pod stalnom pretnjom krivičnog gonjenja, potrebne su vam desetine i desetine tužilaca i sudija. Nije to Vučić, to su baš ti ljudi, s imenom i prezimenom.
Da čitalac ne pomisli da mi je Vučić sad prirastao srcu i da hoću da umanjim njegovu odgovornost. Ništa dalje od istine. Samo bih da skrenem pažnju na to da on i njegovi najbliži saradnici nisu jedini odgovorni. I da je baš zato naš problem mnogo veći nego što izgleda kada pišemo samo o Vučiću i analiziramo ga.
Sudija koji je ostao čovek, Tužilac koji je ostao čovek, Policajac koji je ostao čovek, Sekretar za… za šta god… koji je ostao čovek… Razumete šta hoću da kažem: mogli bismo biti preplavljeni takvim osvrtima na vlastiti rad u „srcu tame“. I možda bismo mogli pomisliti da je to dobra vest, mislim na to da tamo ima ljudi, ali zapravo je poruka nešto sasvim drugo: ljudi su tamo izuzetak.
Ja sam oduvek mislio da morate biti prvo čovek pa tek onda… neka bude: novinar, a čitalac neka stavlja redom šta god mu padne na pamet – policajac, stolar, tužilac, vodoinstalater, autolimar… Nešto se stubokom promenilo, izvrnulo naopačke, pa sad u Srbiji možemo biti bilo šta, a da ne moramo da budemo ljudi. To je, rekao bih, veći problem od Vučića.
Čitalac je čitao i Goldhagena i Browninga, i u skladu s tim koji mu je autor bliži, može ovo razumeti kao tekst o „dobrovoljnim dželatima“ ili o „običnim ljudima“. U prvoj verziji, to bi značilo da čitalac misli da su kolaboranti režima do kraja uronjeni i natopljeni režimskom ideologijom i da su zato poslušni. Problem je što ovaj režim nema ideologiju. Nema se čime biti natopljen.
Nacionalizam je samo smokvin list, i to ne previše ubedljiv, na ideološkoj golotinji režima.
U drugoj verziji, čitalac veruje da je Srbija strogo hijerarhijski uređeno društvo, što znači da je izrazito autoritarna, te da ljudi ispunjavaju naređenja ne zato što su ideološki fanatici, nego naprosto zato što su poslušni. I ovo – moj je utisak – ne drži vodu. Iako mi se čini verovatnijim od prve verzije, iako ne i verovatno. Pogledajte oko sebe – ko ovde, recimo, poštuje zakon? Drugo je, na primer, Mađarska.
Pa otkud onda ovoliko kolaboranata? To mi se čini kao ključno pitanje.
Siromaštvo, strah od gubitka posla, raširena egzistencijalna neizvesnost – da ne elaboriramo sve to nadugačko i da ne dajemo sociološki okvir za jedno takvo tumačenje: grubo ćemo to odmah svesti na suštinu – sve su to manifestacije straha od smrti. Rešenje jednačine glasi – u strahu od smrti, ljudi beže u kolaboraciju s tekućim režimom. Još jednostavnije, u strahu od smrti trče u zagrljaj s njom.
***
Možda nemamo teorijski okvir i zbog toga biramo neprikladni kontekst da bismo razumeli kolaboraciju i njene razmere u Srbiji (neka čitalac ne brine, nismo mi ništa gori od drugih po tome: treba se samo setiti Francove Španije, Salazarovog Portugala, a da, na primer, o Argentini u drugoj polovini 20. veka, te današnjoj Belorusiji i Iranu i ne govorimo), ali nam se jedan drugi, književni primer nameće sam po sebi.
Jeste, mislim na „Čarobnjaka iz Oza“. I to ne da bih poentirao sa pravom prirodom čarobnjaka u knjizi/filmu, to jest u Srbiji – čitalac zna, strašni „čarobnjak“ (istina, u priči dobar, a u Srbiji zao) uopšte i nije čarobnjak, mali je i neugledan, ni blizu (medijske) slike koju je napravio o sebi. Nešto drugo nam je ovde važno, drugi karakteri, da bismo napravili poentu: limeni čovek, lav i strašilo, na njih mislim, te na njihovu potraga za vrlinom. Baš kao i mi ovde: traže se srce, hrabrost i pamet.
Iste priče, Oz ili Srbija, svejedno.
Peščanik.net, 10.02.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Upoznajte se sa srpskim stradanjem - 17/07/2026
- Mogu li fašisti postati dobri? - 14/07/2026
- Revolver za predsednika - 10/07/2026
