O Gospodu ima još malo šta da se kaže, otkako ga je Tramp treširao preko svake mere. Svetosavski univerzitet treba da zada smrtni udarac Bogosloviji i univerzitetu, jednako, u domaćim uslovima. Ostaje međutim gospoda, područje koje bi diktator u poslednje vreme, sudeći po učestalosti pripisivanja sebi, želeo da zauzme. Tranzicijske faze njegovog osvajanja čitavog javnog prostora bile su: čudo od deteta/uspešni sin, brižni i strogi otac, pijani pajtaš, branitelj sela pred gradom, spoljnopolitički mađioničar, umorni radnik i, naravno pisac knjige-hita. U svakom slučaju, sin naroda, jednostavnih ljudi, populista po svim tačkama ugovora sa đavolom. Otkuda odjednom gospoda – on sam, pa onda još Orban kao plemeniti gospodin-gubitnik? Reklo bi se da je to granica potpunog odlepljenja, jer njegov narod ništa ne mrzi toliko koliko gospodu.
Orban je svoj diktatorski imidž gradio na prostaštvu i mržnji prema budimpeštanskoj eliti, nikad nije naskakivao na gospodu. Naprotiv, iako je školovan i živeo je u širem svetu, izgradio je imidž prisnog, domaćeg, više seljaka nego građanina, odgovarajuće grubog i opasnog, pravog seoskog đilkoša kome niko ništa ne može. U njegovom tumačenju hrišćanstva, Gospod je figurirao samo kao vrhunski policajac, koji rasteruje nepoželjne strance-migrante: vera je bila ratnička odlika, naziv formacije koja se bori protiv uljeza. Odgovor sveštenstva, katoličkog i protestantskog, nije bio adekvatan, i crkve nisu bile Orbanovi saveznici. Što se srpskog diktatorskog pandana tiče, on je uspostavio pravu partijsku vezu sa korumpiranim popovima crkvene elite i od njih načinio vatrene zastupnike svoje politike. Odsustvo svih pravnih i finansijskih obaveza, bogaćenje, oštra diferencijacija unutar crkve, gomila novih privilegija i negovanje podaništva stvorili su parazitsku društvenu grupu koja je okrenuta pljački i prilizivanju. Ništa to bolje ne ilustruje od povlašćenog položaja lika Brnabić među popovima na proslavama i mitinzima, dok istovremeno i crkva i država gnječe i ponižavaju LGBT građane – bez ijednog gesta solidarnosti od strane pomenutog lika.
Gospoda, fantazma prestiža, lebdi kao mogućni izbor za mirno i stabilno društvo, ili kao ultimativni predmet mržnje za konfliktno. Ako se populista iznenada odluči da propagira gospodu, ili je dosegao relativan mir pa mu u tome treba nova elita, ili je izgubio svaku samokontrolu i srlja prema nužno radikalnim postupcima kojima će biti smenjen. Nema sumnje da je u toku ovo drugo. „Gospodin čovek“ visoko je riskantna javna uloga, koja do izvesne mere može da prođe kod gradskih lumpena i imaginarne ćaci-populacije, naročito kod paramilitarnih plaćenika-batinaša, kojima je i inače svejedno ko plaća. Koliko državnog novca ide u ove potrebe teško da će se ikada saznati, no svako presušivanje te česme može da smanji ili čak uništi takvu podršku. Udbosaure koji predstavljaju jeftiniji deo javne ideologije, jer rade za manje sume i za nastupe u vučimedijima, mnogo je lakše održavati, ali se populacija biološki neminovno smanjuje. Gospodin o kome je reč ne može igrati tu ulogu na duge staze, ne samo zbog te neizbežne društvene labilnosti, već i zbog toga što sam nije u stanju da iznese ulogu, a njegovi ispadi se sve češće pojavljuju kao bizarnost u stranim medijima. On sam izvesno je svestan da gospodstvo može da deluje samo izrazito lokalno.
Po čemu bi se uopšte mogla odrediti gospoda danas? Po spoljnim znacima bogatstva nikako, jer ih šišaju nebrojene mase novobogataša, šljaštećih od neukusa, roleksa, zlata, kožne plastike i svega što zaslepljuje dobar deo sirotinje. Ostaje samo jedan prepoznatljiv znak, i to je pojmovna i jezička artikulacija, urbanost koja dolazi od kućnog vaspitanja i dobre škole. Za taj deo, pre svega urbane populacije, postavlja se pitanje zašto uopšte služi razularenom prostačkom režimu, i jedini razlog, bez ikakve sumnje je pohlepa. Zato su i glavni predmet prezira, često većeg nego onog koji pada na glave autentičnih lumpena svih vrsta. Prepoznaju se čim otvore usta, i bazični kvaliteti, kao što su prisutnost svih padeža, slaganje u rodu, broju i padežu, smislene rečenice, odsustvo pogrešnih termina i uređena sintaksa postaju još jači motiv za gađenje nad ovom gospodom. Glavni beogradski urbanista, vođe gradilišta, klinika, raznih institucija bez prave potrebe služe kao potpora režimu, i može im se desiti da plate mnogo višu cenu kad on padne, od gomile koja će se lako sakriti i utonuti čim namiriše pad. No, to je istorijski potvrđena greška mnoge gospode, i kazna je često nezasluženo – i moralno zasluženo – visoka.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
