Američki rat protiv Irana još dugo će izazivati patnju i stradanje širom sveta. Ta katastrofa bi se mogla razumeti kao delo neuravnoteženog predsednika podložnog manipulacijama, koji je verovao da će iranski režim brzo pasti i biti zamenjen vladom sačinjenom od zahvalnih, proamerički raspoloženih Iranaca. Odlučnost protivnika ga je zaprepastila. Ipak, kad krivimo poremećenog predsednika za tu nevolju gubimo iz vida raspoloženje javnog mnjenja koje je omogućilo da se baš on nađe na tom položaju.
Nije neobično što je demokratsko vođstvo, koje je nedavno kritikovalo Donalda Trampa zato što nije dovoljno oštar prema Iranu, malo šta učinilo da zaustavi Trampov novi rat. Hilari Klinton je najavila Trampovu genocidnu logiku protiv Irana još 2008, kad je obećala da će „potpuno zbrisati“ tu zemlju ako se usudi da lansira nuklearno oružje na Izrael. (Klinton se poslužila tom besmisleno neverovatnom idejom zato što je htela da se okoristi popularnom američkom fantazijom o uništenju Irana.) Drugi Trampovi protivnici spremni su da mnoge predsednikove pretnje okite humanitarnim motivima: Majkl Makfol, ambasador u Rusiji u vreme Baraka Obame, sredinom marta je rekao da bi „voleo da vidi oslobođenje iranskog naroda“ i dodao, „ako [Trampov] rat postigne taj cilj, povući ću svoju kritiku njegovog rata i rado ću ga pohvaliti“.
Sve razornija moralna i ideološka konfuzija američkog društva seže dalje od Trampa, čak do njegovih najljućih političkih protivnika. Jedna od rasprostranjenih sumanutih ideja jeste uverenje da Iranci žarko žude za američkom vrstom slobode. Potpuno se gubi iz vida činjenica da su oni naslednici stare civilizacije čiju je putanju odredila njena sopstvena specifična istorija. To bizarno očekivanje, koje je sažeto izrazio Tomas L. Fridman kad je rekao „želim da svako postane Amerikanac“, ideal je obe američke partije. Dele ga i pojedinci u mnogim institucijama, od osoba koje ispituju i kreiraju javno mnjenje u organizaciji American Enterprise Institute do liberalnih misionara američkog načina života u listovima kao što su New York Times, The Washington Post, Foreign Affairs i The Atlantic. Kad je reč o Iranu, to očekivanje traje decenijama.
Iran je 1953. takoreći postao američki skutonoša posle državnog udara protiv vlade Muhameda Mosadeka, koji je organizovala CIA. Umesto Mosadeka, Sjedinjene Države su postavile korumpiranog i represivnog šaha Muhameda Rezu Pahlavija, spremnog da služi njihovim interesima vezanim za naftu i naoružanje. CIA je obučila njegovu vojsku i policiju tehnikama torture, a njegovim izvršnim organima usadila teorije politikologa Samjuela Hantingtona. Mentori Irana bili su, naravno, zaprepašćeni vulkanskom erupcijom narodnog antiamerikanizma u zemlji 1978. Mnogi od njih su podsticali šaha da se oštrijim merama obračuna s protestom. „Iran mirniji dok šah primenjuje silu“ – glasio je udarni naslov u New York Timesu 19. novembra te godine. Kad je šah zbačen 1979, tokom iranske revolucije, vlast je prigrabio Ajatolah Homeini a američke diplomate, vojno osoblje i biznismeni bili su isterani iz zemlje. Traumatizovani proterivanjem svojih zemljaka i dugotrajnim poniženjem koje je donela talačka kriza 1979-1981, američki lideri podržali su žestok napad Sadama Huseina na Iran. Uprkos svemu tome, ambiciozni američki spasioci još ne mogu da shvate zašto bi iranski lideri radije uništili svetsku ekonomiju nego što bi svoj mukotrpno stečeni nacionalni suverenitet predali sadistički imperijalističkim Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima na Bliskom istoku.
Prelazeći s obećanja da će osloboditi Irance na pretnju da će od njegovih napada „umreti cela civilizacija“, Tramp otelovljuje staru nacionalnu patologiju: kompulzivni obrazac zaljubljenosti, očekivanja, razočarenja, optuživanja, odbojnosti, neprijateljstva i ponovnog zaljubljivanja. Njegovo maltretiranje stranih zemalja, neublaženo poznavanjem istorije koja ih je stvorila i uništila, zapravo je samo repriza američke tragedije koja je napisana dugo pre njegovog dolaska na vlast. Intervencije u stranim zemljama dugo su bile pokušaji da se preoblikuje američki identitet i da se potvrdom sa strane udahne nova snaga sve slabijem poverenju Amerikanaca u sopstvene institucije.
***
Sjedinjenim Državama, kao novom političkom eksperimentu, nedostajali su autohtoni izvori identiteta kakve su imala starija, tradicionalnija društva. Ideja o spasavanju drugih društava (a ne svojih manjina koje su zlostavljane na osnovu rase) počela je da definiše mesto mnogih Amerikanaca u svetu dok su Sjedinjene Države razmetljivo stupale u dvadeseti vek. Haotična unutrašnja istorija Amerike imala je spoljnopolitičke posledice još od ranih decenija njene globalne imperije, počev od rata protiv Španije, započetog s lažnim povodom 1898, za koji je Ričard Hofstater okrivio „psihičku krizu 90-ih godina 19. veka“. Da bi skrenule pažnju sa strepnji izazvanih brzim ekonomskim i tehnološkim promenama, političke elite Sjedinjenih Država improvizovale su vojne pohode na Kubu i Filipine okitivši ih velikim humanitarnim vizijama.
Posle Prvog svetskog rata, to navodno moralno ulaganje u spoljni svet samo se produbilo s eksponencijalnim rastom američke moći. Iza velike apatije i neznanja o dalekim azijskim zemljama krio se strašni paternalizam, zajednički mnogim bogatim i uticajnim Amerikancima, među ostalima i Henriju Lusu, osnivaču magazina Time and Fortune: verovanje da su Amerikanci zaštitili svoje kineske pulene od evropskih i japanskih imperijalista i da su time zaslužili njihovu ljubav. Džon Djui, jedan od pronicljivijih posetilaca Kine u to vreme, upozorio je 1926. svoje zemljake: „Ako naša zemlja ne bude pokazala natprosečno roditeljsko razumevanje, uskoro će optuživati Kinu da je nezahvalna.“
Za Sjedinjene Države Kina nije bila samo zemlja od izuzetnog ekonomskog i strateškog značaja; ona je bila i veoma važna za američko samopoštovanje. Taj geopolitički narcisizam, koji je odgovarao pokvarenim i nespretnim proameričkim kineskim vođama kao što je bio Čang Kaj Šek, doživeo je težak udarac 1. oktobra 1949, kad je Mao Cedung – porazivši Čanga i nacionaliste, koji su se onda povukli u Tajvan – proglasio Narodnu Republiku Kinu na Trgu Tjenanmen. Pa ipak, besmisleno pitanje „Ko je izgubio Kinu?“ (kao da je Amerika ikad imala Kinu) doprinelo je nastanku američke nacionalne bezbednosti i opravdalo stalne pripreme Amerike za rat. U vreme brutalnog delovanja senatora Džozefa Makartija, to pitanje je podstaklo ratnike Hladnog rata da svuda vide nadiranje bezbožnog komunizma. Kad je 1972. ponovo otvorio vrata Kini, Ričard Nikson je obnovio san svojih prethodnika o Kini koja s oduševljenjem dočekuje američku demokratiju i kapitalizam. Čak i 2011. Farid Zakarija se zalagao za liberalni svetski poredak u kom bi Kina bila jedan od „akcionara“.
***
Prvi put sam osetio podmukli uticaj takvog američkog viđenja sveta u proleće 1989, kad su se kineski demonstranti sukobili sa snagama bezbednosti u Pekingu. Tada sam živeo u Varanasiju, gde sam povremeno sretao američke studente koji su se upisali na neki od indijskih univerziteta zahvaljujući programima razmene. Njihovi politički stavovi listom su pripadali levom krilu američkog ideološkog spektra i bili podstaknuti skandalima kao što je afera Iran-Kontra. Pored toga, oni su sa ideološkim istomišljenicima delili dubinsku netrpeljivost prema američkom republikanskom establišmentu. Bili su suviše samosvesni da bi se saobrazili s arhetipom Grejama Grina o srdačnom Amerikancu „nekorišćenog lica“, koji dolazi u Aziju „rešen… da čini dobro ne nekoj pojedinačnoj osobi, već zemlji, kontinentu i svetu“.
Zanimala me je njihova reakcija na masakr na Trgu Tjenanmen, divljanje koje je sasvim odudaralo od onoga što su znali o Kini, da ne pominjem sve moguće posledice tih strahota po Amerikance. Tog istog vikenda u Iranu je umro Ajatolah Homeini, nekoliko meseci pošto je bacio fatvu na Salmana Ruždija. Smrt najupornijeg ideološkog neprijatelja Amerike deset godina posle ponižavajuće talačke krize izvesno je zavređivala veću pažnju? U međuvremenu, odredima smrti u Centralnoj Americi, koji nisu samo uživali podršku Sjedinjenih Država već su od njih dobijali i oružje, nije padalo na pamet da obustave politička ubistva kao što je masakr iz 1981, u kom su ubijene stotine civila u El Salvadoru. Ipak, svest tih studenata najviše je zaokupljalo nasilje u Kini jer su bili uvereni da su se mladi ubijeni u Kini borili za dva stuba američke vrline: demokratiju i slobodu. Taj herojski narativ u kom se dobro bori protiv zla pojavljivao se i u američkim političkim magazinima koje sam nalazio u Indiji: tada nisam znao da su Time i Newsweek otelovljenje američkog novinarskog stila, sklonog dramatizovanju ili romansiranju tekućih događaja, često nauštrb analize i intelektualne složenosti. Iz tih izveštaja, koji su isticali da na Tjenanmenu postoji statua slična Statui slobode, bilo je jasno da Amerikanci žele Kinezima da dobiju ono što oni sami već imaju, tj. da im žele da budu što sličniji Amerikancima.
Mada sam bio užasnut ubistvom stotina, možda i hiljada nenaoružanih demonstranata, zbunjivali su me ti posednički stavovi brojnih američkih posmatrača – posebno to što se činilo da su i studenti koje sam upoznao, inače žestoki kritičari Regana i Buša, podlegli čudnoj žudnji Amerikanaca da vide kako američka verzija slobode cveta u stranim i dalekim delovima sveta. Strahovao sam od nasilja na protestima u Pekingu od trenutka kad sam saznao da su se na trgu okupile hiljade ljudi. Indijska vlada, daleko posvećenija demokratskim procedurama nego što je to bila kineska, nasrnula bi i na manje provokativne demonstrante.
S obzirom na dugu istoriju Kulturne revolucije, kada su pristalice Maoa među studentima pokrenule nasilničku anarhiju širom zemlje, napad za koji je izdao naređenje lično Deng Sjaoping (i sam žrtva Kulturne revolucije) iznenadio me je manje nego pokušaj nekih kineskih vođa da razgovaraju sa studentima na Trgu Tjenanmen. Nije mi bilo lako da shvatim da demokratija mora biti sinonim za američku individualnu vrstu slobode. U zemlji kakva je Indija, koja je rano u svojoj istoriji bila podvrgnuta kapitalističkom imperijalizmu, a posle sticanja nezavisnosti i maltretiranju od Zapada, bilo je rasprostranjeno uverenje da je izvestan stepen samoodricanja i kolektivnog žrtvovanja nužan uslov ekonomskog i političkog jačanja. U popularnoj kulturi manje je bila naglašena težnja za individualnim pravima, a više osećaj dužnosti prema naciji. Za većinu ljudi sloboda je značila stabilnu egzistenciju, oslobođenu od siromaštva i poniženja koje ono povlači.
Šta su demokratija i sloboda mogle značiti u kineskom kontekstu? Krajem 80-ih godina 20. veka komunistička vlast je počela da prihvata tržišne reforme i da ukida zaštitu radnog mesta, kao i zdravstvene i socijalne blagodeti – čuvenu tradicionalnu „neprikosnovenu činiju pirinča“. Nema potrebe pominjati da o tom pitanju nisu naširoko raspravljali oni koji su smatrali da Kina mora postati proamerička kapitalistička demokratija. Bilo mi je potrebno mnogo godina, mnogo čitanja i nekoliko odlazaka u Kinu da bih razumeo nijanse situacije u toj zemlji u junu 1989. Tek tada sam saznao da su se mnogi demonstranti zapravo bunili protiv prelaska na tržišno orijentisanu ekonomiju i da većina ubijenih nisu bili studenti već radnici. Drugim rečima, oni su pokušavali da se suprotstave nagloj i uznemirujućoj promeni u sopstvenom društvu, a nisu žudeli za paketom američkih vrednosti i normi. Susrećući se s kineskim misliocima i piscima, saznao sam da se i oni plaše modernizacije pod američkim pokroviteljstvom, da strahuju od gubitka društvene kohezije, od korupcije, hiperindividualizma, hedonističkog materijalizma i depolitizacije.
***
Očekivanje da će slobodno tržište obezbediti veću političku slobodu u međuvremenu je uništeno i u Sjedinjenim Državama kao i u Kini. Američkom društvu – groteskno nejednakom i podeljenom, bespomoćnom pred sopstvenim demagozima i oligarhijskim manipulantima – više nisu nepoznate mračne strane izrazito neravnomernog ekonomskog napretka. Ni sloboda govora Amerikancima više ne izgleda kao nesumnjiva vrednost dok plima toksičnih dezinformacija zapljuskuje ovu republiku u njenoj 250. godini. Amerikanci sad uče ono što manje srećna društva već neko vreme znaju: da traganje za čistom slobodom, bilo u preduzetništvu ili govoru, može stvoriti nered koji se ne da kontrolisati drukčije do posredstvom institucionalnih normi i društvenih ograničenja.
Česlav Miloš je jednom napisao: „Amerikanci su prihvatili svoje društvo kao da je niklo iz samog prirodnog poretka i bili su njim tako prožeti da su žalili ostatak čovečanstva zbog toga što je zastranio od norme.“
Danas se, međutim, čini da su Sjedinjene Države velika anomalija u ljudskoj istoriji. U njihovoj ekstravagantnoj slici o sebi, koja se hrani pogrešnom percepcijom materijalne i duhovne inferiornosti ostatka sveta, već neko vreme se pojavljuju pukotine. One su izbile na videlo ne samo u haotičnom bekstvu američkih vojnika od sklepane talibanske vojske već i u postojanoj eroziji nacionalne industrije, od proizvodnje do zabave, u kojoj su Sjedinjene Države nekad suvereno vladale. Naviknutost na prizore sopstvene „smrtonosne snage“, udružena sa svešću o globalnim događajima i trendovima – na primer, o dostupnosti jeftinog iranskog oružja i usponu Kine kao supersile u oblasti čiste energije – dostigla je vrhunac u Trampovom napadu na Iran.
Stid zbog vulgarne i nesposobne političke klase verovatno neće prerasti u ozbiljnu introspekciju među američkim intelektualnim i kulturnim elitama koje su uslovljene da gutaju narative o američkoj izuzetnosti. Mada ih odbija razmetljiva sirovost Donalda Trampa i njegovih saputnika Stivena Milera, Pita Hegseta, Ilona Maska, Pitera Tila i Aleksa Karpa, malo je verovatno da će liberalni Amerikanci najednom početi da gledaju na kapitalistički imperijalizam očima njegovih žrtava ili da shvataju da je upravo to izvor izazova koje još savladavaju Kina i Iran i veći deo ostatka stanovništva na planeti. Ali ne treba sumnjati u to da su Amerikanci slobodniji sada, u ruševinama američke moći i ugleda nego što su ikad bili – slobodniji da odustanu od svoje uloge uzora i učitelja i da priznaju sumornu sudbinu koju dele sa svima ostalima.
Harper’s Magazine, 21.05.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 26.06.2026.
IRANTRAMPOZOIK
