Američki spektakl na svetskoj pozornici
Neprekidni teatar američkih predsedničkih izbora decenijama privlači pažnju svetske javnosti zaintrigirane tajnama izbornog koledža i logikom glasanja kolebljivih država. Milioni posmatrača van Amerike često otvoreno navijaju za kandidate Demokratske stranke i priželjkuju spoljnu politiku Amerike koja barem uvažava mišljenje pristojnog dela čovečanstva – pre nego što ga odbaci.
Laži američkih zvaničnika o iračkom oružju za masovno uništenje, širene preko uslužnih medija početkom 2000-ih, proizvele su ciničan odnos globalne publike prema demokratskim institucijama u SAD, koje su time i same stupile u varljivo doba post-istine. Izbor prvog Afroamerikanca za predsednika SAD, posle katastrofalnih godina rata protiv terorizma i finansijske krize, na kratko je probudio nadu. Barak Obama, koji se protivio ratu u Iraku, ubrzo je postao „najveća svetska zvezda“ (po rečima svog nesrećnog rivala Džona Mekejna), a njegov ulazak u Belu kuću, uz slogane nade i promene, delom omogućen i aktivizmom probuđenih mladih Amerikanaca, delovao je kao prilika da se u američku politiku i kulturu udahnu nova energija i imaginacija.
Ali Obama je, povlađujući Vol stritu i polirajući lični brend, ostavio Sjedinjenim Državama i svetu jednog nestabilnog demagoga u nasleđe. Izvesno olakšanje donela je tesna pobeda Džoa Bajdena 2020. i njegove rane ekonomske reforme, ali to nije moglo opstati zbog njegove spoljne politike, koja je u ključnim aspektima – konfrontacija sa Kinom, posredovanje u dogovoru između Izraela i Saudijske Arabije – predstavljala nastavak Trampove politike. Događaji u poslednjih godinu dana konačno su ukinuli emocionalni i moralni uticaj američkih izbora na svet.
Novije ankete pokazuju drastičan pad podrške Americi u mnogim azijskim zemljama koje radije biraju Kinu za partnera. Statistike same po sebi ne registruju dubinu i razmere sumnje koja je rasla tokom više od dve decenije – da su, intenzivirajući loše osmišljene spoljne odnose usred ekonomske krize, Sjedinjene Države oštetile svoje institucije i društveno tkivo, uz podrivanje međunarodnog prava i smanjenje svog globalnog prestiža i autoriteta. Pored toga, promena stanara u Beloj kući više nije dovoljna ni da privremeno ublaži mračne i nekontrolisane sile koje je oslobodilo najmoćnije društvo sveta suočeno sa ozbiljnom policentričnom krizom kod kuće.
Za mnoge koji žive van Amerike najnoviji simbol posustalosti ove super sile jeste demokratski predsednik opsednut naoružavanjem Izraela, neobuzdanog američkog štićenika koji vodi totalni rat – svesno uništavanje civila i infrastrukture, kao i neprijateljskih vojnih zapovednika – na više frontova. Svaka velika sila, a naročito ona koja sebe proglašava za čuvara liberalnog međunarodnog poretka, koja nije u stanju da kontroliše nered unutar svojih granica, ubrzano gubi legitimitet. Svoje interese i imidž najviše podriva sama Amerika.
Kombinujući industrijalizovano masovno ubijanje sa kulturnom devastacijom, Izrael, uz pomoć Rusije, nameće svoj bolesni nacionalizam i uvodi nas ubrzano u novu „epohu ekstrema“. Kao i u inicijalnoj katastrofi dvadesetog veka, Prvom svetskom ratu, široka moralna i pravna destrukcija ubrzava odlučne korake ka autoritarizmu u nekoliko zapadnih društava. Političari i biznismeni širom ideološkog spektra otvoreno krše davno uspostavljene norme i protokole javnog života, od britanskog sekretara iz redova torijevaca koji huška desničarsku rulju na migrante, preko vlasnika X-a koji promoviše teoriju velike zamene, do nemačkog ministra spoljnih poslova iz progresivne Zelene stranke koji tvrdi da je lično video snimak pripadnika Hamasa kako siluje Izraelku (postojanje tog videa nije potvrđeno).
Očekivano je da Bajden, političar starog kova koji je od izraelskih lobista primio više novca nego bilo ko u Kongresu od 1990, nije svestan podzemne dinamike ovog narastajućeg nihilizma. Oni koji su ga videli kako grli indijskog premijera Narendru Modija, u pokušaju da mobiliše globalnu demokratiju protiv autokratije, već su ga otpisali kao hodajuću ideološku zabludu iz vremena hladnog rata, nesposobnu da uoči nove konstelacije snaga u svetu (po kojoj je, na primer, „demokratska“ Indija žirant autokratskog rata Rusije protiv Ukrajine). Opsesivno snabdevajući oružjem izraelske snage dok mesecima uporno priziva „primirje“, Bajden i njegov državni sekretar potvrđuju široko rasprostranjeno osećanje da je, kako je glasila poznata interna beleška upućena Robertu S. Meknamari 1967, „establišment sišao s uma“.
Svetsku javnost još više uznemirava (ali joj i mnogo toga objašnjava) to što mejnstrim mediji u SAD ne uspevaju da kanališu srljanje društva, pod demokratskim predsednikom, ka najvećem ponoru u modernoj istoriji. Mediji koji izveštavaju o izraelskoj „samoodbrani“ već godinu dana ponavljaju zablude i izmišljotine Bele kuće i Stejt departmenta, u sumornoj reprizi intelektualnog i moralnog debakla „rata protiv terorizma“. Svesno ignorišući krvoproliće na Bliskom istoku koje Amerika podržava, liberalne elite pozivaju na hitnu mobilizaciju protiv Trampovog plana ukidanja demokratije. Ali svojim zgražanjem nad Trampovim zlonamernim fantazijama one još dublje tonu u nove iluzije.
***
Sve to je došlo do izražaja i nedavno, dok smo gledali kako se liberalni američki komentatori nadmeću u pohvalama Bajdena – kog su, vidno nesposobnog, nemilosrdni stranački aparatčici i donatori oterali u penziju – zbog njegove „žrtve“. Isto važi i za njihovo usiljeno „oduševljenje“ Kamalom Haris, bledom predsedničkom kandidatkinjom iz 2020, koja se tokom svog potpredsedničkog mandata pokazala kao politička tabula rasa.
Globalna romansa sa zapadnim političarima nezapadnog porekla već je bajata priča. Obama je najavio „post-rasno“ doba, ali nakon demagoških ispada Suele Brejverman, Kemi Badenoh i Viveka Ramasvamija, političari egzotičnog porekla pre izazivaju strah nego nadu u socijalnu pravdu. Škrabajući reči „Dokrajčite ih!“ na izraelskom artiljerijskom projektilu ispaljenom na Liban, Niki Hejli, druga Amerikanka indijskog porekla u trci za predsedničku nominaciju Republikanske stranke, jasno ilustruje kako bi mogao izgledati „obojeni nacista“ u nekoj bliskoj budućnosti. Bilo da se hvali podrškom Dika Čejnija, koji je sinonim za torturu zarobljenika, ili time da će pucati na uljeze u svom domu, ili da se zaklinje da će američku vojsku učiniti „najjačom, najsmrtonosnijom oružanom silom na svetu“ – prva Amerikanka indijskog porekla predsednička kandidatkinja Demokratske stranke ne pokazuje ni trunku otpora dominantnim desničarskim idealima nasilnog hiper-maskuliniteta.
Istovremeno, ova Bajdenova zamena u poslednji čas izgleda bedno nedoraslo u okršaju sa pretnjom krajnje desne tiranije u SAD. I jedva da postoje ikakvi resursi obnove generacija u liberalnim američkim političkim i medijskim krugovima. Postaje jasno da je njihov globalni ugled bio zasnovan na sirovoj sili demonstriranoj tokom decenija neometane američke hegemonije, a ne na intelektualnoj superiornosti i kreativnosti. Čak ni izazov Kine, dugo predviđan i sada zastrašujući, ne nagoni tvorce politike i javnog mnjenja da se napokon probude i artikulišu novu političku i kulturnu viziju.
U očajničkom pokušaju da izbegnu drugi, potencijalno smrtonosni Trampov predsednički mandat, oni jure da osmisle, po drugi put u četiri godine, nove fantazije o spasenju. Ali spasilac kojeg su ponudili 2020, kandidat koji je već tada pokazivao jasne znakove izlapelosti, otkrio se pred zapanjenom globalnom publikom kao opsesivni promoter masovnog ubilačkog pohoda na Bliskom istoku. Potvrdivši da ne postoji manje zlo, predsednički izbori u SAD više ne bude sentimentalnu nadu u ostatku sveta. I tako je možda najbolje: skepticizam i stoicizam su adekvatnija odbrana od nadolazećeg haosa.
The New York Review of Books, 17.10.2024.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 04.11.2024.
TRAMPOZOIK