Teško je objasniti izraelsku ekonomiju 2026. S jedne strane imamo rat na više frontova već više od dve i po godine, vladu koja je izgubila kontrolu nad rashodima, više puta izmenjen državni budžet, desetine hiljada zaposlenih kao vojnih rezervista i duboku međunarodnu izolaciju. S druge strane, berza ne prestaje da ruši rekorde čak i u poređenju sa drugim vodećim berzama na zapadu, a i nacionalna valuta pokazuje neverovatnu otpornost: ove nedelje kurs dolara je pao na oko 2,82 šekela, nivo koji nije viđen od početka 90-ih.
Pojedini analitičari ovu anomaliju tumače kao izraz vere ulagača u „otpornost“ izraelske ekonomije. Ali Šir Hever, politički ekonomista i istraživač ekonomije okupacije, izraelske ekonomije i industrije bezbednosti, predlaže opreznost. Diskurs otpornosti on opisuje kao „procionističku i proizraelsku propagandu“ koja pokušava da objasni podatke kroz tvrdnju da „genijalnost Jevreja omogućava da se napreduje i u ratu“.
Prema Heveru, da bismo razumeli izraelsku ekonomiju, slika se mora razložiti na komponente. Moraju se ispitati kretanje novca na berzi, podsticaji stvoreni ratom, državni troškovi i obaveze koji se mere desetinama milijardi šekela skriveni u tabelama i dokumentima ministarstva finansija čije je plaćanje odloženo za neko buduće vreme.
Hever je već u decembru 2025. u intervjuu za Magazin +972 opisao Izrael kao „zombi ekonomiju“. Prema njemu izraelska ekonomija se kreće napred pomoću snage inercije, nesvesna unutrašnjih kriza i skore propasti. Zvanični podaci potkrepljuju ovu tezu. Tako na primer izveštaj ministarstva finansija o izvršenju budžeta za 2024. godinu jasno pokazuje kako je vlada izgubila kontrolu nad potrošnjom: budžet je ažuriran tri puta tokom godine, a na kraju je bio veći za 107 milijardi šekela od izvornog budžeta, što je razlika od 20,8 posto.
Nezavisno od visine izdataka, izveštaj ukazuje na još dublji problem: u njemu piše da je „teško potpuno razdvojiti rashode za finansiranje rata od tekućih rashoda vezanih za izgradnju“. Drugim rečima, rat se u budžetu više ne pojavljuje kao jednokratni izdatak, već se prepliće sa tekućim izdacima države. Teško je reći gde prestaju izdaci trenutnog rata, gde ulaze tekući troškovi održavanja odbrambenog sistema, a gde pripremni troškovi za sledeći rat.
Izdaci države su i 2025. prekoračili odobreni budžet za oko desetak milijardi šekela. Ovaj trend se nastavio i tokom 2026. U medijima se navodi da odbrambeni sistem iziskuje povećanje od 40 milijardi šekela budžetskih izdvajanja u 2026. godini kako bi se očuvala postojeća aktivnost vojske, čak i ako ne bude još jedne runde rata sa Iranom. Takođe, odbrambenom sistemu je potrebno između 90 i 100 hiljada rezervista do kraja godine, u poređenju sa 40 hiljada koliko je prvobitno predviđeno budžetom, uz odgovarajući prenos od preko 13 milijardi šekela odloženih plaćanja.
Iz ovog ugla, izraelska ekonomija samo izgleda stabilno. Ispod površine već je uništena i srlja dalje u nove krize. Ali postoji i drugi ugao gledanja koji će možda umiriti zaposlene u sistemu, potrošače i ulagače, ali bi trebalo da ozbiljno zabrine građane jer sve više delova izraelskog tržišta postaje zavisno od nastavka rata. U ovom slučaju finansijska „otpornost“ odražava uznemirujuću mogućnost da izraelska ekonomija postane uslovljena nastavkom rata, kao što je vidi premijer Benjamin Netanjahu u viziji o „Super Sparta državi“.1
To se može videti u podacima o izvozu tehnologije naoružanja: 2024. izraelski rekord izvoza odbrambene opreme oboren je četvrtu godinu zaredom i iznosio je više od 14,8 milijardi dolara, što je povećanje od 19 posto u odnosu na prethodnu godinu. Prema ministarstvu odbrane, izvoz izraelske odbrambene opreme je više nego udvostručen tokom pet godina, više od polovine ugovora je bilo vrednije od 100 miliona dolara, a više od polovine poslova je ugovoreno sa evropskim državama.
Izvoz izraelske odbrambene opreme je 2025. nastavio da raste, dostigavši 19,2 milijardi dolara, što je povećanje od 30 posto u odnosu na 2024. godinu. Uprkos tome što je Evropa i dalje glavni cilj, zanimljiv je podatak da je ipak zabeležen pad izvoza u evropske zemlje sa 54 posto u 2024. na 36 posto u 2025, a rast izvoza u države potpisnice Abrahamovog sporazuma od 3 posto u 2023. na 15 posto u 2025.
Sektor istraživanja i razvoja predviđen visokotehnološkom industrijom takođe prati sličan trend. U julu 2024. organizacija Startup Nation Central objavila je prvu mapu izraelske „odbrambene tehnologije“ obuhvativši više od 160 kompanija iz oblasti odbrane, avijacije, svemira i unutrašnje bezbednosti. Manje od godinu dana kasnije, u aprilu 2025. na mapi se već nalazilo 312 kompanija. Kod kasnijeg ažuriranja pojavile su se 334 aktivne kompanije što je dvostruko više od njihovog broja u početnoj godini. Prema podacima organizacije, ukupna privatna ulaganja u odbrambene tehnologije pala su 2023. godine na 69 miliona dolara, da bi 2024. porasla na 172 miliona dolara – što je rast od preko 100 miliona dolara za godinu dana.
Za Izraelce je primamljivo da rast i prosperitet startapova i odbrambenih kompanija vide kao priču o uspehu i moguće je da i to doprinosi sposobnosti Izraela da efikasno pokriva dug putem emisije obveznica u inostranstvu. Ali teško je zanemariti drugu stranu uspeha – cenu koju plaćaju Palestinci.
Posebna izvestiteljka UN-a za okupirane palestinske teritorije Frančeska Albaneze u objavljenom izveštaju iz jula 2025. pod naslovom „Od ekonomije okupacije do ekonomije genocida“ pokazuje kako izraelska ekonomija prosperira zahvaljujući okupaciji, ratovima i kontroli nad civilnim stanovništvom. Komercijalna prednost za industriju i investitore se u izveštaju opisuje kao ekonomski sistem koji generiše ogroman profit od kontinuiranog kršenja ljudskih prava i uništavanja imovine i života civila.
U svom izveštaju Albaneze je mapirala sistem koji je omogućio da kontrola i nasilje postanu ekonomska snaga. Izvestiteljka UN tvrdi da su, nakon oktobra 2023, dugogodišnji sistemi kontrole, eksploatacije i oduzimanja imovine prilagođeni stvarnosti masovnog uništenja u Gazi. U izveštaju još stoji da je vojno industrijski kompleks pretvoren u „ekonomski stub“ države i da je između 2020. i 2024. Izrael bio osmi najveći izvoznik naoružanja u svetu. Izveštaj prati niz sektora, ne samo namensku i bezbednosnu industriju, već i visoke tehnologije, banke, penzione fondove, osiguravajuće kuće, univerzitete, kao i građevinske, energetske, turističke i transportne kompanije, pokazujući kako se svako od njih na svoj način uklapa u mehanizam koji održava izraelsku kontrolu nad Palestincima i iz toga izvlači ekonomsku korist.
Način na koji se povezuju civilna i bezbednosna industrije vidljiv je iz slučaja izraelske kompanije TurboGen, koja je razvila sistem za lokalnu proizvodnju struje, grejanja i hlađenja objekata. Prvobitno su proizvodi bili isključivo namenjeni potrebama stanovništva: kompanija je opremala kancelarije i stambene objekte, hotele, bolnice i gerontološke centre kojima je potrebno lokalno, konstantno i efikasno snabdevanje energijom.
Krajem 2025. TurboGen je objavio sporazum o razvoju vojne verzije proizvoda sa Rafaelom, kompanijom za napredne borbene sisteme. Ista tehnologija predviđena za snabdevanje strujom i klimatizaciju zgrada prenamenjena je za upotrebu u vojnim objektima. Nakon toga, akcije TurboGena su skočile za više desetina procenata.
Nekoliko meseci kasnije, list Globes je objavio da se TurboGen priprema da uključi i aktivnosti kompanije ElbaTech u delimičnom vlasništvu aeroindustrije, koja pruža usluge odbrambenoj industriji. I ova objava je dovela do naglog skoka akcija. Reakcija tržišta nas uči da ulagači pozitivno ocenjuju ulazak civilnih kompanija u bezbednosni sektor.
Međutim, Hever upozorava da se iz ovoga ne može izvući širi zaključak u vezi sa celokupnom izraelskom ekonomijom. Prema njegovom mišljenju, rast potražnje bezbednosnih proizvoda, skok akcija i ulazak civilnih kompanija u odbrambeni sektor ne ukazuje na to da je namenska industrija sposobna da zameni erodirajuću mirnodopsku industriju. Po njemu, izvoz naoružanja ne nadoknađuje pad izvoza civilne robe.
Hever tvrdi da saopštenja odbrambenih kompanija ne treba uzimati zdravo za gotovo i predlaže da se ona pažljivije čitaju uz razumevanje da su obično zaostale porudžbine, memorandumi o razumevanju budućih obaveza, a ne završene transakcije i isporuke. Na primer, kada čitamo objave Elbita o zaostalim obavezama u ukupnom iznosu od oko 28 milijardi dolara, uglavnom prema inostranim klijentima, moramo se setiti da se tokom ratnog perioda daje prednost snabdevanju oružjem izraelske vojske i zbog toga kompanije zapravo imaju teškoće u ispunjavanju obaveza prema stranim kupcima.
Na kraju krajeva, izraelsko ekonomsko „čudo“ nije pravo čudo. Ono je rezultat dva paralelna procesa. S jedne strane, država nastavlja da ulaže novac u rat, povećava vojni budžet, akumulira dugovanja i odgađa njihovu naplatu na neko vreme. S druge strane, sve više kompanija, ulagača i privrednih oblasti prihvata rat kao poslovnu priliku. Jak šekel i rastuća berza ne govore da nema krize, već samo pokazuju ko uspeva da zaradi u ovakvoj situaciji i na čiji račun.
Jak šekel pogađa prihode izvoznika koji pružaju mirnodopske usluge i nemaju koristi od povećane potražnje izazvane ratom: oni isplaćuju plate u šekelima, dok prihode dobijaju u stranoj valuti čija vrednost opada. U ovom kontekstu, kaže Hever, jak šekel svedoči o porazu ekonomske politike. Dok centralne banke i vlade u svetu nastoje da spuste vrednost vlastite valute kako bi očuvali konkurentnost izvoznika, kao što je u prošlosti to radila i centralna banka Izraela kroz kupovinu dolara. Sada se u Izraelu od toga odustalo, a posledice počinjemo da vidimo u talasu otpuštanja u civilnoj IT industriji.
Nisu samo zaposleni u IT sektoru pogođeni neuspehom izraelskog budžetskog i ekonomskog upravljanja. Troškovi beskrajnog rata padaju na teret svih građana. Kako je nedavno rekla nekadašnja guvernerka centralne banke, Karnit Flug, očekuje se da će povećanje vojnih rashoda „dovesti do naglog smanjenja civilnih izdataka, prvenstveno u socijalnim uslugama i infrastrukturnim investicijama, odnosno do daljeg naglog povećanja odnosa duga i BDP-a, što će stvoriti veliko opterećenje za građane i buduće generacije“.
Šteta nanesena civilnim službama ne ometa prosperitet odbrambenih kompanija, a ekonomski podsticaji guraju preduzetnike u odbrambenu industriju. Tako čak i kompanije koje razvijaju proizvode koji su bili na dobrobit celog društva, sada se radije fokusiraju na vojno tržište. Povezivanje visokotehnološke industrije sa odbrambenom možda pruža izraelskoj ekonomiji prostor da privuče ulagače i obezbedi optimistička predviđanja o nastavku rasta. Ali pitanje nije samo koliko dugo Izrael može da nastavi u ovom pravcu, već kakva se ekonomija i kakvo društvo stvaraju u ratnoj svakodnevici, i kako se ekonomski opstanak obezbeđuje na račun civilnih službi, dok se ubijanje i razaranje nastavlja unedogled.
Aaron Porath, Mekomit, 03.06.2026.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 08.07.2026.
IZRAEL / PALESTINA
