Oblik populizma koji diktator uvodi pred mogućne izbore dobro je poznat u trećem svetu, u društvima zasnovanim na plemenskim jedinicama (tribalno društvo). Specifičnost srpskog modela je u istovremenoj destrukciji plemenskog sistema – stalno potpirivanje razdora između srpskih, albanskih, crnogorskih i ostalih susednih balkanskih plemena, i istovremeno insistiranje, sasvim retrogradno, nefunkcionalno i u suprotnosti sa svim savremenim društvenim tendencijama, na patrijarhalnom jezgru, dakle najmanjoj društvenoj jedinici – porodici. Lažna kohezivnost plemena pojavljuje se u fantazmi koju diktator realizuje – da vlast uopšte ne funkcioniše, zajedno sa institucijama, nego funkcioniše samo on, koji obilaskom oživljava, stvara i kontroliše vlast u svakom selu i zaseoku posebno. Tačnije rečeno, država po njemu uopšte ne postoji, nego je on pokreće predući paučinu od mesta do mesta. Tamo negde postoji usporena radionica puna glupaka (tako ih diktator oslovljava), pa onda on strogo telefonira i tako započinje uglavnom asfaltnu akciju, premda ima i drugih, po želji onih koji su se ugurali u prvi red. Lokalna vlast gubi svaki smisao jer diktator sve zna bolje i više, a kad mu se prohte, zlobivi namćor javno ponižava lokalne predstavnike. Tim postupcima šalje još jednu poruku – da su izbori nevažni, da ne postoji mogućnost da opština ili selo imaju vlast neke druge partije, i da glas naroda može biti samo tipsko pojedinačno pitanje, ako uspe i kad je diktator u poseti, u kratkom razmaku između znakova za obavezno pljeskanje koje daje neko ćelavo brdo mesa u crnom levo od mikrofona.
A diktator stalno poučava, o imenima mesta sa kilometražom, o privredi i poljoprivredi, o ukidanju svih emocija osim prema srpstvu, i o liku pojedinca. Pojedinac može biti muško – to je domaćin. Domaćin radi u polju. Domaćin ne počiva u fotelji, jer je to proklet predmet koga hoće da se domognu svi loši u državi. Fotelje služe samo vlasti, koja se žrtvuje sedeći u njima da bi vodila državu. Ako je žensko, pojedinac održava kuću, a diktator posebno preporučuje i pomaže zapošljavanje u lokalnoj maloj, najbolje tekstilnoj fabrici, gde se ne zahteva kvalifikacija nego priučavanje u šivenju, koje ionako svaka domaćica mora da zna. U toj su oblasti inače najmanje plate. Tako radnica drži kuću, zarađuje i rađa u proseku desetoro dece. Deca, zavisno od soja, rade u polju ili šiju od malih nogu, a kad su roditelji odsutni, igraju se na asfaltu. Jer diktator hoće da gradi na po kilometar asfalta, školsko dvorište, šta god treba za kineskog investitora i ponegde čak i kanalizaciju. I, naravno, privremene čadore toliko koliko labudova nikada nije bilo, do smrti slovenske antiteze. Ono čega ne sme da bude su domovi kulture i centri za mlade, jer u njima se mogu zapatiti filozofi koji negativno misle i mrze srpstvo. Umesto domova kulture diktator pomaže gradnju crkava i njihove male privrede (primanje darova i prodaja suvenira) i velike privrede (ribnjaci, proizvodnja alkohola), uz odsustvo poreza. Za sebe diktator ne zahteva mnogo – koliko da loče i ždere, i poneki poklončić na vašaru ispred čadora.
Tako funkcioniše država, bar leti. Održavanje je lakše jer su mrzitelji svega srpskog ili na holideju ili se međusobno vetiraju, štagod da to znači. Lakša je i svakodnevica, jer je putem penzionerskih vaučera omogućen pristup Kokinom Brodu, a izdato je dodatno upozorenje da nije srpski diviti se Braču i Hvaru. Uvek je teže u urbanom okruženju, gde se neprijatelj odmah prepozna po tašni i mašni. Zato tamo operiše lik Brnabić, koji se nešto slabije snalazi sa domaćinima, ali je zato idealan u društvu frikova koji izgledaju kao parodija Parade ponosa.
Uz strateški raspoređene grupe batinaša, tesna pobeda na izborima izgleda osigurana, no rizik je još uvek toliki da do njih ne mora da dođe. Zimi se teže putuje, usporeno je delovanje asfaltera i grejanje čadora, napor vođenja naroda može se prepustiti vučimedijima i robotima. Treba dakle samo izdržati letnje doba, da se domaćini razgaće a domaćice ispeku i sašiju za predčadorski ophod. Glasanje s nogu, sa malo sreće za koju brinu Albanci, Crnogorci, Hrvati i Bošnjaci, pa je još jedna sezona populizma uspešno završena.
Srpski populizam dakle pokazuje specifičnosti koje ga strukturno povezuju sa trećim svetom, ali i neke nove, koje menjaju lice evropskog potkontinenta: zavisnost od klime sa sistematskim uništavanjem mikroklime, utvrđivanje mreže nepismenosti i kapilarna korupcija sa ogromnim troškovima putujuće vlasti i minimalnim raspršenim ulaganjem u lokalno podmazivanje. I čitav mehanizam koji zavisi od jednog činioca, povezanog sa ličnošću diktatora, agresivne logoreje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
