Dok se diktator svađa sa narodom i sve mu se više prepušta, a đilkoš Brnabić, još uvek u prethodnoj fazi, šenluči sa narodom po Žitorađi, ministar prosvete sa onim licem drema u skupštini, a na Pinku, savršeno iskuliran, objašnjava najopasniji i najluđi deo politike koja se ima razmahati posle pobede na izborima. Zato zaslužuje pominjanje i dobro promišljen program otpora – ne bez zabave, jer u situaciji kada je znanje maternjeg jezika u školama katastrofalno palo, ministar reče da treba „inovirati greške“. To vučimediji svesrdno rade, ministrova preporuka je uvažena. Pređimo na druge tačke izrađenog programa re-analfabetizacije naroda:
Srpske studije. Ovako opredeljene nacionalne studije, bar po imenu, u Evropi postoje u Engleskoj, Portugaliji i Hrvatskoj. Engleske, na univerzitetu u Daremu, podrazumevaju i kolonijalizam (sa kritičkim pristupom), portugalske istoriju umetnosti i antropologiju, a svi evropski univerziteti imaju, sem maternjih jezika, i odeljenja posvećena drugim jezicima (germanistika, rusistika, anglistika i sl.). Francuzi svoje nacionalne studije nemaju, jezik i književnost postoje na odeljenjima za lingvistiku i, što je veoma zanimljivo, samo na odeljenjima za modernu književnost. Za nas je zanimljiv hrvatski primer, gde svi univerziteti imaju kroatistiku, ali postoji i novi Fakultet za hrvatske studije u okviru univerziteta u Zagrebu. To je, po svim ne baš naročito artikulisanim izjavama dotičnog ministra, osnovni petlovski razlog za osnivanje srpskih studija, pored razumljive srbistike – kad oni, zašto ne i mi. Ostavimo po strani kumovsku kauzalistiku i nužnu potrebu da se zaposli još nekoliko četničkih tikvana: ostaje konkurentnost bunjišta sa Hrvatima. Ovu potrebu ministar je iscrpno objasnio time što Hrvati imaju manju kulturu, ali eto „čuvaju ono malo što imaju“ (tu dolaze tri tačke da bi označile vreme u kojem čitaoci dobijaju napad histeričnog smeha, plača i urlanja psovki). Srbi dakle imaju dužnost da svoju superiornu kulturu institucionalizuju.
Kako institucionalizovati? Ministar ima odgovor – putem crkve, koja „treba da povrati svoju instituciju“, odnosno svetosavski univerzitet. Mali detalj da tako nešto nije nikada postojalo, a i zašto bi pored Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, nimalo ne ometa ministra, jer on ima istorijski argument – izmišljeni svetosavski univerzitet, odnosno njegovo nepostojanje posledica je komunističke nacionalizacije.
Koje su prepreke institucionalizaciji? Naivac bi pomislio da je, ako se već pominju komunisti, u pitanju ideologija – ali, ministar oštro napada svoje protivnike, postojeće univerzitete, što nemaju nikakvu ideologiju koju bi ponudili na izborima. Posledično, ministrovo „mi“ odnosno SNS ima ideologiju, koju možemo čitati jedino kao kult ličnosti, populizam i ohlokratiju sa jakim elementima nacifašizma. Opozicija i studentsko-narodni pokret nemaju nikakvu ideologiju, i zato ministar, sasvim logično usred te papazjanije, ističe „prikrivene profesore“. Pa ili „profesori“ znači nešto drugo, ili „prikriveni“ (izvan ili unutar univerziteta?) znači nepostojeći ili suviše postojeći? Naravno da je besmisleno tražiti bilo kakav smisao u budalaštinama. Ali ministar sa onim licem misli i radi sasvim ozbiljno. Rezultat je već tu: sunovrat maternjeg jezika, unutarnji raspad pismenosti koji je duboko povezan sa spoljnjim raspadom, vidljivim u čistkama, ograničenjima i teroru.
Diktator je prepušten narodu, uskoro će biti i đilkoš Brnabić. Može se samo očekivati da i ministra prosvete i nauke sačeka ista sudbina. No ostaje otvoreno ono kobno pitanje: ima li dovoljno naroda koji bi prepuštanje osmislio?
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
