Toliko ponavljanja, bahatog razvlačenja, alkohola i hrane, uz vrućinu i narod u belim poklonjenim kačketima koji jedva da još skandira, moralo je izazvati apokalipsu – u prvobitnom značenju reči, otkriće, otkrovenje. Diktator se pojavio u svom prvobitnom obliku, kao periferijski luzer sa kojim u školi niko neće jer nije nizašta, ni za sport, ni za zabavu, ni za učenje, a laže čim otvori usta. Pošto je uspešno ućutkao malog guslara, diktator je otkrio („verujte mi“) da će na zasedanju UN u Nju Jorku održati govor koji će biti „najslušaniji i najgledaniji, ne računajući možda Trampa“. On je naime „sažeo i sagledao“ nešto što je za „istorijsku čitanku“ koju „piše“ a o tome šta su sve uradili srpskom narodu od 1991. Pre godinu i po obećao je da će uskoro izaći njegova knjiga o obojenoj revoluciji, koja će biti svetski hit. Sremska tada i mačvanska šljivovica sada mogu imati takvo dejstvo.
Diktator je dakle potpuno usvojio Vukovo pravilo, jer piše kao što govori, i obrnuto, i u oba smera laže. Zato je valjda među mnogim poklonima ovog puta dobio i sliku koja prikazuje Vukovu kuću. Zanimati se za motive ovakvog ponašanja nema nikakvog smisla – em je reč o posebnoj disciplini i stručnosti, em izaziva ono neprijatno osećanje stida i gađenja koje više niko ne može da izdrži. Postavljaju se i druga razarajuća pitanja: zar u toj bandi nepismenih nema nijednog koji bi uz pomoć VI mogao da napiše neko škropucalo, da se bar malo zamaže gola sramota? Ne, nema. Od Krleta, najstarijeg beogradskog hilbillija, Petrova i Petričkovića (minus pa na kvadrat), do najvećeg borca protiv padeža na mestu direktora pošte, ponikoše junaci; od ministra za prostaštvo (nekada prosveta) i onog za gurnituru (nekada kultura), pa sve do onih silnih anal-litičara, niko da se nađe ljubljenom vođi u nevolji. Ili možda sam diktator neće da da ni kilo rakije ni kilometar asfalta da se to uradi, a sam je uveo nepisani zakon da se ništa ne radi besplatno. U ovoj diktaturi dakle nije toliko tragično to što je sam diktator nepismeni, neartikulisani i nekulturni tikvan, jer to nije retkost među diktatorima, već tako duboka raspadnutost vladajuće ohlokratije, potpuna nesposobnost da se zakrpi bilo koja rupa. Sve to je još uvek manje ubedljivo od verzije po kojoj diktator istinski veruje svojim lažima, i računa da će svi pomenuti izmećari već da se podmetnu, poture činjenice pod ćilim, hvale njegovu mudrost i čine sve mogućno da ono što on nalupa ne postane predmet pitanja.
Ne znam zašto, ali mi se već dugo činilo da je ovakva kalvarija diktatora morala da se desi u Mačvi, gde se ekološko-socijalni čvor sreće sa jednim od najranijih i najbolje artikulisanih ruralnih otpora u Srbiji, i taj otpor nije blizu gašenja. Valjda je u Mačvi morala da se vidi jedna od najmučnijih scena diktatorovog zadnjeg kruga, sa dečkom guslarom: odabrani uži krug mu je ljubazno zapljeskao, ali dete je nastavilo. Onda ga je predsednik opštine ućutkao, da bi diktator mogao da krene sa svojim „kako god hoćete“. No diktator ga je ukorio, i dao malome još nekoliko minuta, a onda ga je on sam zaustavio – morao je pokazati ko je najviša vlast! Domanović, Nušić, Sremac i Vinaver valjali su se od smeha gledajući odozgo ovu scenu. Najviše se ipak morao smejati Vuk Karadžić – on je doživeo najviše falsifikovanja, izvrtanja, tegljenja i zasmrđivanja.
Zato, dok svetska publika treperi od očekivanja i anticipacije, kako pred knjigom o obojenoj revoluciji tako i pred govorom u UN, podsetimo da je moderna srpska kultura nastala kad su dva pametna dečaka, Dositej i Vuk, jedan koji je živeo u Sremu a drugi rođen u Mačvi, utekla od neukih, pijanih i nasilnih popova i otišla na školovanje u druge krajeve – Austriju pre svega. Tamo su uz pomoć učenih prijatelja, uglavnom katolika, smišljali i sa teškom mukom ostvarivali začetke prosvetnih, laičkih ustanova tamo dole kod kuće, gde su ih manje-više redovno ponižavali, otpuštali i bogme proganjali – pre svega razni crkveni podložnici. U nekom smislu, narod koji tri veka docnije dopušta da se prosveta ponovo prepusti onima koji su proganjali Dositeja i Vuka, potpuno zaslužuje svoju sudbinu.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
