Nijednog se zločina iz ratova devedesetih ne treba stideti – to hoće da nam poruči naprednjačka elita, navijači Partizana i Zvezde, i patrijarh Porfirije. Evo recimo, navijači su bili razvili transparent „Pravac Potočari“, kratko i jasno. A evo, i patrijarhu Porfiriju je osuđeni ratni zločinac general Ratko Mladić ostao u lepom sećanju. Jer se Mladić, naime, poslednjih godina pred smrt pričešćivao i ispovedao, te je tako zaslužio da ga patrijarh u besedi na sahrani nazove pravoslavnim hrišćaninom i „rabom Božijim“. Nije, međutim, jasno da li je Mladić ispovedao svoje zločine i da li se zbog toga kajao, ta bi informacija bila od značaja, mada iz patrijarhove besede Mladić nije počinio ništa zbog čega je trebalo da se kaje.
Jer su zemaljski sudovi relativni: „zemaljski sud i zemaljska pravda nisu uvek svima merili istom merom. I naš narod nosi takvo gorko iskustvo.“ Zato treba sačekati konačni Božiji sud, na kojem će biti mnogo iznenađenja: „da se možda u blizini Božijoj neće naći neki za koje smo bili uvereni da tamo pripadaju, a da će u Njegovoj blizini biti mnogi koje smo, po svojim ljudskim merilima, smatrali dalekim od Njega.“ Možemo, dakle, do mile volje smatrati da je zločin genocida izašao iz samog đavoljeg uma, te da su njegovi počinioci sam đavolji okot, koji više nikada ne sme da se ponovi, ali nas patrijarh savetuje da sačekamo Strašni sud koji će nas neprijatno iznenaditi.
Božiji sud je razlog zbog kojeg se Pravoslavna Crkva „za svakog neprestano moli“ i „sve prepušta sudu Onog koji jedini poznaje srce svakog čoveka i čiji je sud jedini pravedan“. Porfirije prosto hoće da pošto poto Mladića smesti u rajska naselja, a kako i ne bi, kada je Mladić imao odgovarajuću veroispovest, dok njegove žrtve nisu. Ali se postavlja pitanje da li je Bog zaista pravedan kada zanemaruje ljudsku pravdu i kada tako lako prelazi preko ljudskog zla? Ili, zašto je Bog dozvolio Holokaust, Jasenovac i Srebrenicu? No, ta bi nas pitanja odvela u drugom pravcu. Uostalom, Porfirije hoće nešto drugo da nam kaže.
„Znamo da će njegovo ime ostati duboko utkano u pamćenje i molitve najvećeg dela našeg srpskog pravoslavnog naroda, koji prema njemu oseća i neguje duboku zahvalnost jer ga vidi kao vojnika i komandanta koji je u jednom teškom i tragičnom vremenu stajao na čelu vojske svog naroda“, patrijarh hoće da od Mladića napravi prosto tragičara jednog vremena, a ne gospodara rata i jednog od vinovnika tragedija za vreme ratova devedesetih. „Evo nas 11. jula 1995. godine u srpskoj Srebrenici. Uoči još jednog velikoga praznika srpskoga, poklanjamo ovaj grad srpskom narodu i, napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, osvetimo Turcima na ovom prostoru“, rekao je Ratko Mladić nakon ulaska srpske vojske u Srebrenicu. Patrijarhov pravoslavni narod je slep za grehe i zločine počinjene u njegovo ime.
„Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko“, ovim rečima počinje propoved Svetog Jovana Krstitelja i Gospoda Isusa Hrista. Problem je u tome što je sadašnja SPC na čelu sa patrijarhom Porfirijem miljama udaljena od ovih reči Svetog pisma. Patrijarhova SPC je Crkva bez pokajanja i preumljenja, koja otvoreno relativizuje osnovne ljudske vrednosti. Stoga nije ni čudo što je oko sebe okupila jednu kriminalizovanu i korumpiranu elitu, kojoj nesebično služi. Međutim, s obzirom da se Carstvo nebesko približilo, nadajmo se da je patrijarhov nastup samo jedna u nizu bednih stranica novijeg vremena i da će jedna pokajnička i hrabra Crkva smoći snage da jednog dana odigra ulogu pomirenja među narodima u regionu.
Peščanik.net, 10.09.2026.
Srodni link: Saša Ilić – Dani (ne)proglašene žalosti
SREBRENICA
