„Živimo u zemlji s nepredvidljivom prošlošću.“ Ta izreka je kružila među inteligencijom u Sovjetskom Savezu u vreme kad sam odrastala. Nikad nismo znali koji deo naše istorije je došao na red za brisanje. Sada i Amerikanci žive u zemlji s nepredvidljivom prošlošću. Posle dva meseca u svom drugom mandatu predsednik Tramp je izdao izvršnu naredbu pod naslovom „Vraćanje istine i zdrave pameti u američku istoriju“, kojom je tražio od zvaničnika da „uklone neprikladnu ideologiju“ iz Smitsonijana i njegovih muzeja, da prekinu finansiranje „programa koji obezvređuju zajedničke američke vrednosti“ i da vrate neke spomenike koji su uklonjeni posle protesta Crni životi su važni iz 2020.
Evo vrlo nepotpunog spiska onog što se događa otkad je izdata ta naredba: Služba nacionalnih parkova uklanja sve table koje govore o ropstvu; statua jednog generala Konfederacije ponovo se postavlja u Vašingtonu; Savet Bele kuće za unutrašnju politiku objavljuje oštar izveštaj u kom optužuje Smitsonijan da koristi istoriju „kao politički instrument za proizvođenje podela, kolebanja i malodušnosti među našim građanima“; a 24. jula Tramp izdaje novu izvršnu naredbu da se ispred Smitsonijana postavi tabla koja „upozorava posetioce na ideološku klopku u Nacionalnom muzeju američke istorije“.
Prevrednovanje istorije može da promeni budućnost jednog naroda menjanjem načina na koji on sam sebe razume. Ono može ujediniti ljude u nekom istinski novom projektu. A tu je i prekrajanje istorije – koje je zapravo sluđivanje građanstva. Sovjetski Savez je više puta naterao celu zemlju da zaboravi ono što je već bilo opštepoznato. Posle Staljinove smrti 1953. Komunistička partija je osudila njegov „kult ličnosti“, a donekle i njegov teror. Deset godina kasnije izvela je novi manevar i počela da proteruje ili zatvara autore koji su pisali o zločinima staljinizma. Isti taj proces je ponovljen posle urušavanja Sovjetskog Saveza. Pojavila se ogromna količina informacija o sovjetskom teroru, ali pod Vladimirom Putinom to znanje je vraćeno u zaborav.
Tramp želi da Amerikanci zaborave ono što su naučili o istoriji i nasleđu ropstva u svojoj zemlji. Njegove izvršne naredbe zapravo obećavaju da će obnoviti prijatan osećaj izazvan svedenim i pročišćenim pričama o Sjedinjenim Državama – to jest, blaženstvo neznanja. Reklo bi se da Tramp veruje da je posao muzeja i spomenika da usade „ponos u srca svih Amerikanaca“, kao što stoji u jednoj od izvršnih naredbi. U izveštaju njegovog Saveta za unutrašnju politiku Nacionalni muzej američke istorije okrivljen je za neuspeh u tom zadatku.
***
Pre nekoliko meseci posetila sam Montgomeri u Alabami, grad u kom Inicijativa za jednaku pravdu (IJP) radi na sasvim drukčijem projektu. Ta organizacija priča priču o crnim Amerikancima; dosad je izgradila spomenik koji čuva sećanje na linčovanje, Muzej nasleđa, ogroman vrt skulptura i trg sa stalnom izložbom o pokretu za građanska prava. I taj kompleks neprekidno raste.
Brajan Stivenson, koji vodi IJP, kao advokat je branio crne ljude osuđene na smrtnu kaznu i crnu decu kojoj je suđeno kao odraslima, pa su dobijala kaznu doživotnog zatvora. Ali u jednom trenutku je uvideo ograničenost toga što može da postigne na sudu. „Stvarno zlo je narativ koji smo stvorili da bismo opravdali ropstvo“, rekao mi je. Taj iskaz je krajnje neobičan. Mogu li priče zaista počiniti isto onoliko štete koliko i ogromna infrastruktura nasilja? Njegova poenta je da nasilje počiva na pričama. Priče u kojima se crni ljudi sistematski prikazuju kao ne sasvim ljudska bića omogućile su njihovo porobljavanje i segregaciju. Priče u kojima se prikazuju kao opasni i kao predatori podstakle su linčovanje i masovno zatvaranje. Ako ne stvorimo nove priče, zlostavljanju neće biti kraja.
Stivenson govori i o ponosu. „Države poput Alabame nemaju mnogo razloga za ponos“, rekao mi je. Dani bogatstva i slave Montgomerija su prošlost. To je grad s desetak spomenika Konfederaciji, u kome jedna od pet osoba živi u siromaštvu, grad u državi s najvećom stopom zatvorenika u zemlji.
Ali muzeji i spomenički kompleksi koje je izgradio IJP pretvorili su Montgomeri u turističku destinaciju, što gradu donosi direktnu ekonomsku korist. Što je još važnije, Montgomeri je postao jedan od centara za bavljenje američkom istorijom. Stivenson veruje da razgovori koje oni podstiču mogu i moraju da probude ponos u ljudima. Kao jedno od svojih nadahnuća on navodi nemačke spomeničke komplekse koji čuvaju sećanje na Holokaust i muzeje koji obećavaju „Nikad više“; ta poruka je puna nade.
Moji saputnici su primetili da Stivenson, kada opisuje tlačenje crnih ljudi u Sjedinjenim Državama, govori „mi“, a ne „država“ ili „rasistički zakonodavci“. Upitali smo ga šta je tome razlog. „Odbijam da dam Ameriku nekom drugom“, objasnio je. To je jedan način da se tumači reč „uključivanje“ u okviru skupa pravila „Raznovrsnost, jednakost, uključivanje“: kao priča iz koje nisu izbrisani vaši preci.
Stivensonove spomenike ne finansiraju ni federacija ni država. Zahvaljujući tome, Trampova administracija ne može da im preti ukidanjem sredstava. Ali Montgomeri je primer sukoba na kojem počiva trampovska politika sećanja.
***
Otišla sam u Montgomeri sa svojom ženom Lin i četvoro bivših kolega iz Rusije koji sada žive u Sjedinjenim Državama kao izbeglice. Posle nekoliko dana odvezli smo se u Šarlotsvil, u Virdžiniji, grad u kome je 2017. održan skup Ujedinite desnicu, kada su beli suprematisti preplavili grad, navodno da bi odbranili spomenik Robertu E. Liju, generalu Konfederacije. Kontrademonstranti su izašli na ulice da se suprotstave toj poruci. Tramp, koji je tada u prvoj godini prvog mandata, primetio je da je „na obe strane bilo veoma dobrih ljudi“. Danas na statuu podseća samo goli pravougaonik na inače zelenom travnjaku u centru grada jer je četiri godine posle tog skupa spomenik uklonjen. Grad planira da tu postavi skulpturu stabla baobaba, napravljenu od istopljene bronze Lijeve statue. Ali dok sam bila tamo, nisam videla nikakvu tablu sa informacijom o tome šta se tu dogodilo. Ostao je nekakav postament koji nešto znači samo onima koji znaju šta se tu dogodilo – savršen simbol svega što jeste i što nije postignuto u poslednjem pokušaju nacije da se obračuna s rasizmom.
Drugi takav simbol je Montičelo, rezidencija i plantaža Tomasa Džefersona nadomak Šarlotsvila. Od svih posetilaca kuće zahteva se potpis za obilazak, sa precizno pripremljenim vođenjem u kome se, ako pažljivo slušate, mogu čuti tragovi brojnih promena tokom godina. Izvorni narativ je priča o napretku – upravo ono što zahteva Trampova naredba: Džeferson je bio čovek od nauke i ljubitelj umetnosti; doneo je u Montičelo progresivne političke ideje, mape i časovnike, napredno inženjerstvo, neoklasičnu arhitekturu i francusku hranu. Ali tu priču sada više puta prekidaju neprijatne činjenice koje su nekada bile izostavljene. Džeferson je bio robovlasnik i otac bar šestoro dece Sali Hemings, robinje s kojom je održavao seksualne odnose u vreme kad je ona bila tinejdžerka, a on sredovečni udovac. Postoji posebna tura o ropstvu u Montičelu, ali glavna tura ne priznaje napetost između jezgra priče i dodatnih činjenica. Jednu razliku nije lako zaboraviti: Džefersonova zakonita ćerka, kao i njeno jedanaestoro dece, koje je ona vaspitavala u skladu s idealima prosvetiteljstva, živeli su u kući s Džefersonom, a njegova deca sa Sali Hemings živela su u prostorijama za robove i u ranom uzrastu počinjala da rade na imanju.
***
Dok smo moje kolege izbeglice i ja putovali američkim jugom, kampanja protiv sećanja nastavljala se u našoj rodnoj zemlji. Putinova vlada je odavno zatvorila Memorijal, organizaciju posvećenu čuvanju sećanja na Staljinov teror; u aprilu ove godine, ruski Vrhovni sud proglasio je Memorijal „ekstremističkom“ organizacijom. Pre dve godine vlada je zatvorila Muzej gulaga u Moskvi. U junu je ponovo otvoren kao Muzej sećanja, posvećen priči o nacističkim zločinima protiv sovjetskog naroda. Sećanje na staljinistički teror ponovo je izbrisano po naređenju.
Jedan od mojih saputnika je Ilja Venjavkin, istoričar koji se bavi staljinizmom. On je primetio da je Stivensonov projekat na neki način ambiciozniji od svega što su ruski aktivisti sećanja pokušali da urade jer iscrtava direktnu narativnu liniju od prošlosti do sadašnjosti. Taj projekat polazi od stava da je način na koji danas živimo oblikovan načinom na koji su naši preci organizovali društvo. Upravo zbog toga je posećivanje mesta iz prošlosti tako važno: naime, nije toliko reč o prošlosti koliko o izboru naše budućnosti. Želimo li budućnost koja nas navodi da se suočimo sa istinom i nađemo načine – zaista nove i inventivne – da ispunimo američko obećanje ili želimo budućnost koja isključuje mogućnost razgovora i promene? Pretpostavljam da postoji i treća opcija: budućnost ispunjena nelagodom i zbunjenošću, zbrkanim pričama poput one koju sam čula u Montičelu o napola poznatim činjenicama i napola izrečenim istinama.
***
Sećam se jednog retka iz satiričnog subverzivnog romana koji sam pročitala kao tinejdžerka. Dečak pita svog oca: „Da li se 1937. godina ikad dogodila? Ne znam kome da verujem.“ Bila je to godina kad je Staljinov veliki teror dostigao vrhunac. „Nije, sine. Još se nije dogodila“, odgovara otac. „Ali će se dogoditi.“ Ne može se jasnije reći da su oni koji se ne suoče s istorijom osuđeni da je ponove.
The New York Times, 03.08.2026.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 23.09.2026.
TRAMPOZOIK
