Dve godine posle stravičnog zločina u Novom Sadu, kada je na dva puta renoviranoj i otvaranoj Železničkoj stanici urušena nadstrešnica usmrtila 16 i teško povredila jednu osobu, nema izgleda da će uskoro početi suđenje po jedinoj potvrđenoj optužnici – novosadskoj. U predmetu zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti, tadašnji ministar građevinarstva Goran Vesić i njegova zamenica Anita Dimoski nalaze se na slobodi od januara ove godine, umesto u tzv. kućnom pritvoru kao i preostalih jedanaest okrivljenih. Niko više i ne pita šta je sa istragom koju je 1. avgusta prošle godine započelo Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (JTOK) protiv 14 okrivljenih među kojima su, pored imenovanih, i bivši ministar Momirović i direktor „Startinga“ Trivić, za finansijske malverzacije koje su oštetile budžet za 115 miliona dolara, tokom izgradnje brze pruge od Novog Sada do Kelebije. Ovu istragu od samog početka opstruišu policija i drugi državni organi, a glavni i postupajući tužioci su izloženi nezakonitim pritiscima i uvredama.
Posle sporne nadležnosti Višeg javnog tužilaštva u Beogradu da podigne ovu optužnicu na osnovu prijave protiv dva člana komisije za tehnički prijem i menadžerke IŽS-a, koju je prethodno odbacilo Više javno tužilaštvo u Novom Sadu, njenog potvrđivanja od strane Višeg suda u Beogradu u tri navrata i tri ukidajuća rešenja Apelacionog suda u Beogradu – za predmet Višeg suda u Beogradu sada se izgleda jedino interesuju dva člana nezavisne Anketne komisije, Ognjen Radonjić i Vladimir Obradović. Oni su autori upravo objavljenog Dosijea nadstrešnica: Od koverte do groba, originalne analize celog slučaja, ali i riznice dragocenih podataka. U toj knjizi, oni konstatuju da se neki od aktera ne samo drugog nego i prvog otvaranja Železničke stanice, nalaze u aktuelnoj izbornoj kampanji koja podseća na politički okvir u kojem se odvijala i trka za otvaranje pruge. „I tada se sve podređivalo potrebi da se zaštiti slika vlasti i ostvari propagandističko-politički cilj, dok su stvarni problemi stanice rešavani fušerski i ofrlje.“
Ipak se pred dvogodišnjicu pada nadstrešnice dogodila bitna promena. Ona bi mogla da pokrene regularni rad u započetim predmetima. Građani Srbije su 25. oktobra 2026. godine masovno izašli na vanredne parlamentarne izbore i većinski rekli: NE ličnom autoritarnom režimu Aleksandra Vučića i njegovoj Srpskoj naprednoj stranci.
To se i očekivalo, iako nije bilo izvesno. Mnogi od studenata u blokadi i aktivista građanske pobune, pa i pojedini opozicionari, na svojoj su koži prethodnih godina osetili fizičku ili manipulativnu silu, zastrašivanje, pretnje, zakonski neutemeljena lišavanja slobode i pritvore. Jedina odbrana je bila javnost i ulica. Nije se moglo sakriti da su – iz pijeteta prema stradalima i zbog nepravdi tada vladajućeg režima – odmah nakon trodnevne žalosti, građani masovno izašli na ulice već 5. novembra 2024. u Novom Sadu, na komemorativni skup i protestnu šetnju. Nakon toga više puta su se masovno okupljali i u svim drugim gradovima Srbije, posebno otkada su pripadnici i funkcioneri Srpske napredne stranke fizički napali studente koji su ćutanjem ispred Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu odavali počast stradalima u urušavanju nadstrešnice.
Nikakvo fiktivno ispunjavanje studentskih zahteva, pre svega onog za transparentnost utvrđivanja odgovornosti za prvonovembarski zločin, nije moglo da zbuni i onemogući nezadovoljne. Rekli su glasno i jasno (tadašnjem) predsedniku Republike da je u tom pogledu nenadležan, a posle protesta ispred Vrhovnog javnog tužilaštva u Beogradu – Zagorki Dolovac da je nedostojna funkcije, jer se nije angažovala, čak ni oglasila danima i mesecima. Posle niza masovnih skupova širom Srbije, te ostavke premijera Vučevića posle nasilja u Novom Sadu, kada su aktivisti Srpske napredne stranke bejzbol palicama studentkinji Ani razbili vilicu, dogodio se i veličanstveni skup 15. marta 2025. u Beogradu. Bio je to verovatno najveći politički skup u istoriji Srbije. Studenti u blokadi su, uz pomoć bajkera, veterana i IT zajednice, uspeli da okupljanje prođe u miru. To je bilo izuzetno teško, jer su u najdelikatnijem trenutku bili napadnuti nepoznatim zvučnim oružjem i pretnjama lojalista SNS i kriminalaca iz protivpravno ograđenog šatorskog naselja „Ćacilend“ u centru grada koje je tada formirano i ostalo pod zaštitom policije duže od godinu dana.
Dakle, iako se, naizgled, ništa novo ne dešava u predmetima „Nadstrešnice“, autoritarni političko-pravni monopol je rezultatima nedavnih izbora razbijen. Treba očekivati da će u narednim danima, mesecima i godinama pravosuđe u vezi sa ovim, ali i mnogim drugim nerešenim ili zapuštenim krivičnopravnim slučajevima, početi da radi svoj posao onako kako je na osnovu Ustava i važećih zakona i do sada bilo dužno da postupa. Do sada je uzurpirani autoritarni režim optuživao pravosuđe da se „otelo“, da je „žuto“ ili „blokadersko“ i da ga treba vratiti pod skute obesmišljene Narodne skupštine.
U stvarnosti, vrh režima se uplašio da pravosuđe i prema njima ne počne da postupa na osnovu zakona. To im je naročito postalo problem kada su prvo pojedinci, pa desetine, a na kraju više stotina sudija i tužilaca javno podržali opravdane studentske zahteve za funkcionisanjem pravne države, vladavinom prava, jednakom primenom zakona prema svima i jednakim i ravnopravnim odnosom svih prema zakonu. Sudije i tužioci su svoje izjave potpisivali punim imenom i prezimenom, u izostanku podrške nadležnih pravosudnih organa i vrha pravosuđa. Da je pravda, u jednom trenutku, objektivno, bila više na ulici nego u sudnici, nisu dobro razumele ni strukovne organizacije sudija i tužilaca. Zato su se sudije i tužioci samoorganizovali u zajednicu „Odbrana struke“.
Oni sad, s pravom, traže polaganje računa od predsednika Ustavnog suda Vladana Petrova i „istaknutih“ čelnika pravosuđa, uključujući i članove Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva. Ovo tim pre što je i izbor za Visoki savet tužilaštva, koji je ponovljen spornom odlukom Ustavnog suda, pod istragom u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal. Na sednici Visokog saveta sudstva 29. oktobra nije ni pomenuto da su im se sa pozivom na analizu i odgovornost obratili mnogi subjekti društva, od Studentske liste i „Odbrane struke“ do Advokatske komore Beograda.
Dakle, taj moćni lični politički režim, koji je napokon izgubio izbore, sve vreme je štitio i protežirao svoju, različitim privilegijama ušuškanu pravosudnu, a njemu lojalnu manjinu. Za njih nisu bili bitni stručnost, nezavisnost i nepristrasnost suda i samostalnost tužilaštva, nego lojalnost i efikasnost u odbrani režima u svim predmetima u kojima imaju svoje ljude i interes. Već se preko društvenih mreža prenose nepotvrđene vesti da pojedinci u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu sada plaču, dok petočlana komisija Vrhovnog javnog tužilaštva ostvaruje uvid u delikatne predmete. Ono što građani Srbije zahtevaju i apsolutno zaslužuju jesu relevantnost te kontrole i potpune informacije, a odmah zatim i odgovornost onih koji su zloupotrebljavali svoja ovlašćenja.
Taj korpus pravosudne dvoličnosti predvodi Nenad Stefanović, glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, ali i pojedini drugi glavni javni tužioci u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i drugim gradovima Srbije. Ni sudije nisu bile imune na ove uticaje i zloupotrebe. Uz besprekoran i zakoniti postupak i transparentnost u radu, posebno bi trebalo obratiti pažnju na one sudije i tužioce koji su od osnivanja u rukovodstvu Stefanovićeve strukovne organizacije „Udruženje sudija i tužilaca Srbije“ i na one koji su posle dokazano spornih odluka prema učesnicima protesta karijerno napredovali. Ovo nikako ne znači da bi od polaganja računa za činjenje, odnosno nečinjenje, trebalo abolirati vrhovnu javnu tužiteljku Zagorku Dolovac i mnoge tužioce iz grupacije tužilaca koji nju podržavaju, ukoliko ima dokaza o zloupotrebama u radu.
Na kraju, zbog opisanog katastrofalnog stanja i podeljenosti u pravosuđu, pomilovanja i abolicija koje je navodno dao bivši predsednik Republike pre podnošenja ostavke i mnogih drugih afera u koje je uključen i ministar pravde, krajnje je vreme da se javnosti obrati i položi račun i predsednik Vrhovnog suda Miroljub Tomić. To bi trebalo da učini i sudija Jasmina Vasović, koja je „tiho“ pet godina rukovodila ovom najvišom sudskom instancom. Sudija Tomić bi, osim o svim dešavanjima i promenama u društvu i pravosuđu, mogao da obavesti javnost i o tome dokle se stiglo u Vrhovnom sudu u odlučivanju o predmetu „Nadstrešnica“.
Naime, prema informaciji koju je televizija N1 uspela da dobije od Višeg suda u Novom Sadu, ovaj predmet se nalazi u Vrhovnom sudu. Viši sud u Novom Sadu je u odgovoru od 22. oktobra ove godine, „ponovo“ napomenuo da je ovaj sud „od strane Ministarstva pravde, Uprave za izvršenje krivičnih sankcija obavešten da okrivljenima Goranu Vesiću i Aniti Dimoski nisu mogli da postave uređaj za elektronski nadzor, odnosno da postupe po rešenju Apelacionog suda u Novom Sadu od 15.06.2026. godine, imajući u vidu da je u samom rešenju navedeno da im se trajanje mere od tri meseca ima računati od dana ukidanja mere koja im je određena rešenjem Višeg suda u Beogradu, a po kojem rešenju im je ukinuta mera još 30.01.2026. godine“.
Da nije bilo tog dodatka njihovom odgovoru, ne bismo saznali da je Viši sud zbog ovog problema tri puta dostavljao spise predmeta Apelacionom sudu u Novom Sadu jer se „pojavila sumnja u pogledu izvršenja navedenog rešenja“. Apelacioni sud je 16. septembra konačno vratio spise Višem sudu uz tumačenje da će o sumnji u dozvoljenost izvršenja ove sudske odluke odlučiti posebnim rešenjem Viši sud. Pozvali su se na član 278 stav 1 Zakonika o krivičnom postupku. Međutim, Viši sud u Novom Sadu zauzima suprotno stanovište od iznetog, pozivajući se na član 278 stav 2 Zakonika o krivičnom postupku, prema kome tumačenje sudske odluke treba da učini sud koji je doneo pravnosnažno rešenje.
Viši sud smatra da nije mogao po službenoj dužnosti preispitati primenu mere prema dvoje navedenih okrivljenih. U odgovoru navode i „da je Vrhovni sud još 28. avgusta 2026. godine tražio spise predmeta radi odlučivanja o zahtevima za zaštitu zakonitosti koje su izjavili branioci okrivljenih Gorana Vesića, Anite Dimoski i Jelene Tanasković, upravo na rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu od 15. juna 2026. godine, te kako je predmet podnetih zahteva, između ostalog i zakonitost sprovođenja mere zabrane napuštanja stana u odnosu na okrivljene Gorana Vesića i Anitu Dimoski, ovaj sud je spise predmeta dostavio na odlučivanje Vrhovnom sudu dana 06. 10.2026. godine, o čijoj odluci ćete biti blagovremeno obavešteni“.
Tako se nastavlja praksa vanpretresnog krivičnog veća ovog suda da se, po najrazličitijim osnovama, čine različiti pravni presedani i kurioziteti i tako produžava postupak u vreme kada je već trebalo da bude održano pripremno ročište i da započne suđenje. Otvoreno pitanje zbog čega prema optuženima Vesiću i Dimoski nije u primeni predložena mera zabrane napuštanja stana moglo je i moralo biti davno rešeno. Viši sud u Novom Sadu je, prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku, čim je optužnica konačno potvrđena odlukom Apelacionog suda u Novom Sadu po žalbi, trebalo samostalno da donese te odluke. Prosto je neverovatno da su sudije-krivičari iz Novog Sada previdele da u članu 209 stav 1 Zakonika o krivičnom postupku piše da o određivanju mere zabrane napuštanja stana „odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti“.
Dakle, i jedan i drugi sud su mogli postupati i doneti predloženu meru čim je stigla zvanična informacija Uprave za izvršenje krivičnih sankcija da im je istovrsna mera u predmetu istrage u TOK-u ukinuta. To je navelo branioce ostalih optuženih da postave pitanje koliko je opravdano da, dok traje ova nepotrebna administrativno-sudska zavrzlama, preostali optuženi budu u takozvanom kućnom pritvoru. Ovo jeste nova „mrlja“ i izvrgavanje ruglu pravde, pravičnosti i zadovoljenja za žrtve nadstrešnice. Nešto za šta će kad-tad morati da se odgovara.
Tako je Viši sud u Novom Sadu dobio novi razlog da još ne zakazuje pripremno ročište i suđenje, iako je optužnica Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu potvrđena 15. juna, tako što je Apelacioni sud preinačio rešenje vanpretresnog veća Višeg suda kojim su van snage stavljene optužbe za okrivljene Tanasković, Vesić, Dimoski, Spremić, Gavrilović i Todorović. Zna se ime sudije – predsednika sudskog veća za slučaj „nadstrešnica“, ali se ne zna da li u velikoj sudnici postoje svi uslovi za razglas i snimanje suđenja, za šta sudu nedostaje iznos od oko 35.000 evra. Niko se nije oglasio o nezakonitim pritiscima na postupajuće krivično veće Apelacionog suda u Novom Sadu, kada su pojedini branioci nezvanično saznali za sadržinu odluke pre njenog dostavljanja prvostepenom sudu i podneli nedozvoljene zahteve za izuzeće dvoje sudija.
Nadajmo se da će Vrhovni sud biti stvarni autoritet, brzo doneti odluku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti kao vanrednog pravnog leka koji se obično podnosi protiv pravnosnažne presude i o tome obavestiti javnost. On može rešenjem koje ne mora da sadrži obrazloženje odbaciti predmetni zahtev, makar bio podnet zbog povrede zakona, ukoliko nije od značaja za pravilnu ili ujednačenu primenu prava. Ukoliko ne odbaci ovaj zahtev, Vrhovni sud ga na sednici veća odbija ili usvaja. Prethodno se određuje sudija izvestilac koji dostavlja primerak zahteva javnom tužiocu, a može po potrebi i da pribavlja obaveštenja o istaknutim razlozima. U tom slučaju Vrhovni sud donosi svoju odluku najkasnije u roku od šest meseci.
Autor je sudija Apelacionog suda u penziji i član Anketne komisije za istraživanje odgovornosti za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu
Peščanik.net, 01.11.2026.
NADSTREŠNICA
