Govor Marka Rubija u Atini početkom oktobra bio je zapravo njegovo prvo obraćanje u posttrampovskoj eri. Nije govorio u ime administracije u kojoj trenutno služi već vremena koje će uslediti nakon nje. Nije to bio naročito hrabar ni elokventan govor, ali je mnoge Evropljane podsetio na povratak Amerike evropskoj kući. Državni sekretar Donalda Trampa, koji je sebe opisao kao „praunuka doseljenika koji su iz Španije stigli u Novi svet“, došao je u Atinu gotovo kao Odisej na Itaku: objavljujući da zapadni savez nije raspušten, već samo ostavljen bez nadzora, da su njegovu kuću preplavili prosci – ali da se on vratio, a sa njim i obnova saveza.
Trenutak u kojem je govor održan bolje objašnjava topao prijem na koji je naišao nego njegov sadržaj. Rubio govori u času kada je Ormuski moreuz već mesecima zatvoren, kada Trampovo (ne)postupanje prema Ukrajini dovodi u pitanje opstanak Kijeva i dok republikanci nervozno čekaju da ih preplavi demokratski „plavi talas“ na izborima za Kongres na polovini predsedničkog mandata.
Evropa je pažljivo slušala čoveka koji bi mogao da preuzme vođstvo Republikanske stranke. Njegovi demokratski protivkandidati polako odustaju od vojne pomoći Izraelu i krstaških pohoda u odbranu demokratije, ali nam ne govore šta su spremni da zaista učine u vezi s tim.
Evropa se pomera udesno, ali je istovremeno duboko razočarana američkim predsednikom. Zato je u Atini želela da sazna ponudu američke desnice posle Trampa. Dobila je poruku o zajedničkoj sudbini, ali ne i viziju zajedničke budućnosti ili strategije. Rubio je naglasio hrišćansko nasleđe Zapada, ali se na njega pozvao kao na zajedničko poreklo, a ne kao na politički program.
Za razliku od potpredsednika Džej Di Vensa, nije se klanjao liderima evropske krajnje desnice. Masovne migracije pomenuo je samo jednom i to u kontekstu bezbednosti granica. Nije bilo pozivanja na teoriju „velike zamene“ niti drugih kultnih fraza ekstremne desnice. A svoju poruku, u kojoj je hvalio Zapad zbog smelosti da menja svet, odlučio je da izgovori ne u prestonici neke od nekadašnjih evropskih kolonijalnih sila već u savremenoj Grčkoj – državi nastaloj iz antiimperijalističke borbe.
„Zapad“ iz Rubijevog govora nije Zapad iz grozničavih fantazija pokreta MAGA. Bila je to civilizacijska predstava Zapada sa kojom bi se bez većih probavnih smetnji složio svaki evropski demohrišćanin. Ali hoće li ta priča o zajedničkoj kulturi i pozivanje na hrabrost antičkih naroda biti dovoljni da povrate evropsko poverenje u Ameriku?
Rubijevo pozivanje na ratničke vrline jednako je udaljeno od stvarnosti savremenih evropskih i američkih društava kao i Vensovo pozivanje na njihov verski preporod. Nije stvar u tome što evropske ili američke elite ne žele da budu herojske, već u tome što ne znaju kako. Ideja ličnog žrtvovanja gotovo je nestala iz evropskog političkog rečnika – osim ako povećanje izdvajanja za odbranu, stvarno ili izmišljeno, ne smatrate savremenom verzijom antičke hrabrosti, ili ako u paljenju automobila i demoliranju zgrada po Parizu i Tirani ne prepoznajete ekvivalent Ahilovog gneva.
Rubio pogrešno razume Homera: identitet se nikada ne potvrđuje rečima, već delima. Odisej ne objavljuje ko je kada uđe u svečanu dvoranu svoga doma. On dokazuje svoj identitet tako što zateže veliki luk koji nijedan prosac ne može da savije i odapinje strelu kroz ušice dvanaest sekira. Penelopu uverava u svoj identitet time što pokazuje da zna da se njihov krevet, napravljen od živog maslinovog stabla, ne može pomeriti. Prepoznaje ga i stari pas, koji smogne snage da podigne glavu, a zatim ugine. Psi su naravno imuni na prerušavanje i izmenjenu retoriku svojih gospodara.
Evropski lideri predugo su ulagali napore u tumačenje signala i upravljanje odnosima sa Vašingtonom. Zauzvrat su dobijali stil umesto suštine. Pitanje koje bi trebalo da postave Rubiju nije da li mu je stalo do zapadnog saveza, već šta u njegovoj kući predstavlja luk, krevet i psa. Šta Amerikanci podrazumevaju pod verodostojnim obavezivanjem? Koliko će američkih vojnika ostati na evropskom kontinentu i pod čijom komandom? Šta će se dogoditi sa podrškom Ukrajini dan nakon sklapanja primirja? Da li član 5 Severnoatlantskog ugovora i dalje znači ono što u njemu piše, pre nego što i sam postane predmet pregovora?
Američki državni sekretar je odlučio da se Evropljanima obrati sa Pniksa – brda na kojem su atinski građani glasali po prvi put u istoriji modernog sveta. Rubio verovatno shvata da će njegova spremnost da danas hrabro stane iza svojih uverenja odrediti hoće li mu Evropljani verovati sutra. Prava hrabrost u Trampovoj Americi znači usuditi se da staneš u odbranu saveznika čak i kada su bogovi – ili predsednik – spremni da ih puste niz vodu.
Financial Times, 25.10.2026.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 04.11.2026.
TRAMPOZOIK
