Ovo je poslednji u izboru od 34 teksta raznih američkih obaveštajnih službi sa kojih je 2006. skinuta oznaka tajnosti. Zbirku je pod nazivom Jugoslavija – od nacionalnog komunizma do nacionalne propasti objavio NIC (National Intelligence Council). Knjiga vremenski obuhvata period od 1948. (Titovog raskida sa Staljinom) do 1990. (raspada Jugoslavije).

Transformacija Jugoslavije

NIE 15-90, 18.10.1990.

  • Jugoslavija će prestati da funkcioniše kao federalna država u roku od godinu dana i verovatno će se raspasti na dva dela. Ekonomske reforme verovatno neće zaustaviti njen raspad.
  • Srbija će blokirati pokušaje Hrvatske i Slovenije da se stvori svejugoslovenska konfederacija.
  • Verovatno će doći do oružanog ustanka Albanaca na Kosovu. Opšti međurepublički rat visokog intenziteta nije verovatan, ali raspad će pratiti ozbiljni lokalni sukobi, koji će se nastaviti i posle njega. Nasilje će biti nekontrolisano i brutalno.
  • Amerika i evropski saveznici ne mogu da učine mnogo u zaštiti jugoslovenskog jedinstva. Jugosloveni će te napore razumeti kao suprotne zalaganju za demokratiju i samoopredeljenje.

Ključne ocene

Jugoslovenska federacija se bliži svome kraju, jer su pri kraju i rezerve političke volje za njenim očuvanjem. U toku naredne godine federacija će prestati da postoji; u roku od dve godine Jugoslavija će verovatno nestati kao država.

Istočna Evropa napreduje u procesu ekonomskih i političkih reformi, ali isti faktori odrediće drugačiju budućnost Jugoslavije. Čak i uspešna ekonomska reforma neće sačuvati celovitost ove zemlje.

Snage unutar Srbije, Hrvatske i Slovenije predstavljaju mešavinu nacionalnog ponosa, lokalnih ekonomskih aspiracija i istorijski međusobno netrpeljivih verskih i kulturnih identifikacija. U Sloveniji i u manjoj meri u Hrvatskoj, novi nacionalizam je prozapadno orijentisan, demokratski i preduzetnički; u Srbiji, on je opterećen statičnom ekonomijom, militarističkom tradicijom, uz preferiranje jake centralne vlade predvođene dinamičnim liderom.

Ni komunistička partija, ni Jugoslovenska narodna armija nisu sposobne da očuvaju federaciju. Partija je u raspadu; armija je izgubila prestiž zbog snažne komunističke identifikacije i zato što je mnogi u Jugoslaviji smatraju institucijom kojom dominiraju Srbi. Nije se pojavio svejugoslovenski politički pokret koji bi ispunio prazninu nastalu kolapsom Titove vizije jugoslovenske države. I neće se ni pojaviti.

Alternative raspadu o kojima se trenutno raspravlja nemaju izgleda na uspeh. Model labave konfederacije je zadovoljavajući za Sloveniju i Hrvatsku, ali Srbi će blokirati to rešenje da bi sačuvali svoj uticaj u federaciji. Srpski pokušaj da se uz pomoć federalnih institucija i vojne mašinerije spreči nezavisnost ostalih republika neće biti tolerisan od strane građana republika koje žele otcepljenje. Srbi su toga svesni.

Srpska represija na Kosovu verovatno će dovesti do oružanog ustanka većine albanskog stanovništva, podržanog od velike albanske manjine u Makedoniji i Crnoj Gori. To će rezultirati snažnim pritiskom iz Srbije da se ove republike tesno povežu sa sa njom.

Postoji opasnost od prerastanja sporadičnog i spontanog etničkog nasilja u organizovani međurepublički građanski rat, ali ne postoji velika verovatnoća za taj ishod u dvogodišnjem periodu ove procene. Angažovanje resursa za pacifikaciju Albanaca na Kosovu ograničiće vojnu sposobnost Srbije da se posveti srpskoj manjini u zapadnim republikama. Srbi će ipak podsticati sve srpske manjine na ustanak – posebno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Verovatna posledica toga je etničko nasilje visokog intenziteta.

Sjedinjene Američke Države će raspolagati nedovoljnim kapacitetom da obezbede jedinstvo Jugoslavije, bez obzira na uticaj koji su tu imale u prošlosti. Lideri jugoslovenskih republika tražiće od SAD da podrže njihove partijske ciljeve. Federalni i srpski lideri će naglašavati američke izjave o očuvanju teritorijalnog integriteta, a Slovenci, Hrvati i stanovnici Kosova one o poboljšanju standarda ljudskih prava i prava na samoopredeljenje. Vašington će biti uvučen u uzavreli međunacionalni sukob i od njega će se očekivati da odgovori na različite zahteve svih strana u sukobu.

Sovjetski Savez će imati samo indirektan uticaj na ishod događaja u Jugoslaviji. Evropljani će imati izvestan uticaj, ali oni ga neće upotrebiti da očuvaju Jugoslaviju. Većina evropskih zemalja uključujući i Nemačku, na rečima će biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federalne države.

Analiza

Kakvo je vreme, Dživs? Izuzetno blago, gospodine. Šta kažu novine? Sukobi na Balkanu, gospodine. Ništa posebno.

P.G. Woodhouse, The inimitable Jeeves, 1928.

Iza zidina oronule jugoslovenske fasade pomalja se nova politička realnost:

  • Centralizovana srpska država, predvođena bivšom komunističkom partijom Slobodana Miloševića, sa kojom će Crna Gora verovatno ući u novu federaciju.
  • Makedonska država, kojom će verovatno dominirati delovi komunističke partije sa različitim pogledima na poželjnost demokratizacije i tržišnih reformi, ali podložna srpskom uticaju, izraženom u kontroli nad manjinskim albanskim stanovništvom.
  • Hrvatska i slovenačka država na severozapadu, orijentisane ka zapadnoj Evropi i verovatno povezane konfederalnim ugovorom, sa ili bez Bosne i Hercegovine.

Odlaskom Slovenije i Hrvatske tokom sledeće godine, jugoslovenski sistem će prestati da funkcioniše. Napori da se stvori konfederalna alternativa verovatno neće uspeti u toku dvogodišnjeg važenja ove procene, što će dovesti do raspada Jugoslavije kao države.

Centrifugalne sile

Snažne centrifugalne sile rasparčavaju sedamdesetogodišnju jugoslovensku državu. Iako su takve sile prisutne već godinama, federacija je nekako preživljavala, ali ovoga puta će biti drugačije. Tito, koji je predstavljao otelotvorenje koncepta federalne Jugoslavije, mrtav je već deset godina. U nedostatku lidera tog formata, celovitost jugoslovenske federacije je održavana institucionalnom inercijom, uglavnom unutar komunističke partije i vojske. Partijska organizacija je razbijena i njena ideološka primamljivost je isparila sa skorašnjim dešavanjima u drugim delovima srednje Evrope i Balkana.

Jugoslovenska narodna armija (JNA), koja se snažno identifikuje sa partijom i koju većina u zemlji smatra institucijom pod srpskom dominacijom, izgubila je znatan deo uticaja kao čuvar jugoslovenske ideje. Iako će vojska možda jednostrano pokušati da održi federaciju, njeno vođstvo shvata da armija to ne može da učini sama i verovatno veruje da bi svaki pokušaj u tom pravcu vodio raspadu armije po etničkim šavovima. Raspad zemlje u takvim uslovima će dovesti do toga da Hrvatska i Slovenija hitno preuzmu najveću moguću kontrolu nad vojnim dobrima na svojim teritorijama, a preostali resursi JNA biće preneti na srpske ili druge državne oružane snage.

Nacionalni ponos, ekonomske težnje, podsticanje etnički zasnovane verske i kulturne identifikacije nastaviće da guraju Sloveniju i Hrvatsku ka nezavisnosti. Secesionistički sentimenti su snažno stimulisani srpskim pokušajima dominacije nad federalnim političkim procesima. Raspad zemlje je dostigao tačku eksplicitnih zahteva i praktičnih mera, koji su nespojivi sa saveznim ustavom. Secesionistički proces podrazumeva korake objavljivanja suverenosti, nezavisne spoljnopolitičke ciljeve, pojavu republičkih paravojnih formacija, planiranje republičkih vojnih snaga i zahteve za ekskluzivnom kontrolom nad nacionalnim resursima. Te mere još uvek nisu uobličene u eksplicitne, konzistentne proglase nacionalnog identiteta, ali do njih će doći za vreme trajanja ove procene.

Pregrejani nacionalizam koji neguju srpski ekstremisti predstavlja najjaču od svih snaga koje razdvajaju republike, i on neće nestati. Srpski predsednik Milošević dokopao se vlasti na talasu populizma i etničke afirmacije. Njegovim sledbenicima će ove teme ostati privlačne, jer ideja komunizma erodira, a ostale republike se protive nametanju srpske kontrole. Miloševićev lični stil – dramatični gestovi, spremnost na rizik i vođstvo – pojačava primamljivost njegove politike kod srpskih masa. Iako je njegova snaga bila na vrhuncu na poslednjem (verovatno zaista poslednjem) kongresu SKJ, on ima solidnu budućnost u Srbiji. U oktobru 1989. osvojio je mandat – sa 80% podrške – da vlada Srbijom još četiri godine. Biće ponovo izabran u decembru 1990, podjednako nelegitimnom pobedom kao što je ona iz prošle godine. Zastrašujuće je to što opozicione stranke u Srbiji zastupaju podjednako nacionalističku retoriku, ili još ekstremniju kada je reč o Kosovu i Hrvatskoj. Štampa koju kontroliše Milošević nastavlja da raspiruje srpski nacionalizam povodom Kosova i Hrvatske, ali Milošević više nije gospodar tog nacionalizma – tvrdokorne nacionalističke partije potkopavaju Miloševićevu taktičku poziciju otvaranjem sukoba sa nacionalnim manjinama u Sandžaku, Bosni i Vojvodini. U periodu trajanja ovog izveštaja, bilo koji vladar Srbije verovatno bi takođe odbio da prihvati minimalni paket uslova Slovenije i Hrvatske za očuvanje jugoslovenske države.

Srpska represija na Kosovu, mahom naseljenom Albancima, učiniće da se albanski mirni otpor i zalaganje za nezavisnost unutar Jugoslavije transformišu u vojnu pobunu i secesionistički pokret. U uslovima gerilskog rata protiv Srba, Kosovari će tražiti materijalnu podršku, ali ne i formalno ujedinjenje sa Albanijom. Gubitak Kosova biće gorak poraz srpskog nacionalnog identiteta; ono je tradicionalna kolevka srpstva i Beograd će upotrebiti sva sredstva da zadrži Kosovo. Posledica ove odluke biće dugi konflikt praćen velikim gubicima u životima i imovini.

Situacija u Bosni i Hercegovini predstavlja najveću opasnost da se glavna etnička podela u Jugoslaviji – na Srbe i Hrvate – pretvori u nasilje. Etnička mešavina u ovoj republici koju čine Muslimani (više od 40%), Srbi (32%) i Hrvati (18%) oduvek je bila potencijalni izvor sukoba. Izbori krajem novembra u BiH će povećati mogućnost intervencije Srbije i Hrvatske.

Nacionalističke sukobe u Jugoslaviji pospešuje nedavni spektakularni porast makedonskog nacionalizma. On je pre svega bio odgovor na dezintegraciju federacije, ali i na ono što se doživljava kao pretnja Srbije integritetu Makedonije. Makedonski nacionalizam sada poprima transnacionalnu dimenziju, pokušavajući da obuhvati srodnike u Grčkoj i Bugarskoj. Budući da Srbi, Grci i Bugari odbijaju ideju o posebnoj makedonskoj naciji, primetan je potencijal za međunarodnu krizu.

Titova jugoslovenska verzija komunističke ideologije, zasnovana na sili i ratnom drugarstvu partizanske elite, zaustavila je međusobni rat koji je odneo više od milion života tokom Drugog svetskog rata. Bratstvo partizana nije uspelo da prenese svoju svejugoslovensku viziju na mlađu generaciju. Umesto toga, kao i ranije u prošlosti, isplivao je zapaljivi nacionalizam.

Spoljni faktori takođe razdvajaju Jugoslaviju. Prestanak sovjetske intervencionističke pretnje u istočnoj Evropi bio je znak Jugoslovenima da je bezbedno nastaviti stare svađe. Uz primamljivost pridruženog članstva Savetu Evrope i drugim oblicima integracije sa zapadom, to je takođe doprinelo podrivanju politike nesvrstanosti – Titove glavne spoljnopolitičke zaostavštine. U međuvremenu, Slovenija i Hrvatska su zaključile da su im šanse za ulazak u Evropu veće kao autonomnim jedinicama, nego u društvu zaostalijih delova jugoslovenske države.

Slabi umirujući faktori

Postoje snage koje se zalažu za jedinstvo Jugoslavije, ali su one slabe i sve ih je manje. Najveća nada – iako slaba – jeste ekonomska reforma premijera Markovića i njegov napor da stvori svejugoslovensku političku partiju, koja će moći da se takmiči sa nacionalnim partijama i pokretima u republikama. Markovićeva ekonomska reforma je doživela uspeh i možda je pomogla da se nacionalni kolaps odloži, ali teško je zamislivo da se Slovenija i Hrvatska prepuste federalnoj vladi, koja je Markoviću neophodna kako bi pokrenuo sledeću fazu reformi.

Nedavni svetski skok cene nafte ima za posledicu nepredviđenu nestašicu jugoslovenskih deviznih rezervi. Markovićev odgovor je bio smanjenje poreza na maloprodajnu cenu nafte. Uz sve druge probleme, ovo će dovesti do napuštanja nedavno uspostavljenog i hvaljenog kursa dinara vezanog za nemačku marku. Bez ove centralne tačke reforme, monetarni zvaničnici će izgubiti motivaciju da sprovode čvrste mere. Iz ovih razloga ekonomska reforma predstavlja slabu šansu za sprečavanje političkog raspada. A čak i kada bi bila uspešna, ona sama ne bi mogla da sačuva Jugoslaviju.

Druge kohezivne snage – političke, ekonomske, emotivne – malo znače. Državna uprava, profesionalna vojska i neke bezbednosne službe, možda će neko vreme biti odane simbolima i institucijama jugoslovenske države, ali njihova posvećenost brzo bledi pred licem rastućeg nacionalizma, verske identifikacije i sve jačih republičkih institucija. Primamljivost učešća na jugoslovenskom tržištu smanjena je u najrazvijenijim severnim republikama zbog ekonomskih transfera na siromašni jug. Prisutan je i strah od krvoprolića i materijalnog uništenja kao posledica nasilnog odvajanja. Najsnažnije kohezivne snage u Jugoslaviji su nacionalistički sentimenti u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji. Oni će jačati.

Slovenija i Hrvatska, dve najbogatije republike, neće imati motivaciju da ostanu u federaciji kojom dominiraju Srbi, ali želeće da očuvaju neke veze sa ostalim republikama, a posebno uzajamne veze. Obe republike već žele da se oslobode ekonomskog tereta subvencionisanja neefikasnog industrijskog sektora južnih oblasti. Slovenija i Hrvatska će verovatno podržati stvaranje što šire konfederacije, koja ne bi obuhvatala Srbiju, ali u koju bi ušla Bosna i Hercegovina, pa čak i Makedonija, u malo verovatnom slučaju da ta republika bude u poziciji da im se priključi. Ovaj scenario bi zavisio od političkih i vojnih uslova – jačanja kapaciteta da se odupre Srbiji – i posebno od ekonomskih faktora, jer bi stvaranje većeg tržišta pospešilo njihove privrede i mogućnost pripajanja zapadu.

Budućnost

U Srbiji će postkomunistička ideologija biti usklađena sa snažnom nacionalističkom i verskom tradicijom u regionu, kojima će u izvesnoj meri biti suprotstavljene ideje parlamentarne demokratije, političkog kompromisa i tržišno orijentisanih reformi, koje se vezuju za četrdesetpetogodišnji mir i prosperitet na zapadu. Koji će uticaj prevagnuti ostaje veliko pitanje za Srbiju i sva druga postjugoslovenska društva.

U Hrvatskoj i Sloveniji razviće se političko-ideološki spektar sličan onome u zapadnoj Evropi, od socijaldemokratije na levici da demohrišćana – pa čak i fašista – na desnici. Prema sada raspoloživim podacima, slovenačka politička elita će biti najuspešnija u razvijanju održivih političkih institucija. Izgledi za Hrvatsku su takođe pozitivni, iako manje sigurni i na nižem nivou. Sposobnost obeju republika da prevaziđu uski šovinizam iz doba pre Drugog svetskog rata mnogo će zavisiti od stepena saradnje – kulturne i ekonomske – sa razvijenim industrijskim demokratskim državama zapada, posebno sa Evropskom zajednicom. Ona će takođe zavisiti od stepena autonomije koju će Hrvatska dati srpskoj manjini u Hrvatskoj, pošto se suoči sa njenim provokacijama.

Osim na Kosovu, organizovani rat kao posledica ovog konflikta nije verovatan tokom dvogodišnjeg perioda ove procene, ali sukobi raznih vrsta između zajednica će se nastaviti, bez obzira na ishod ove krize. U Beogradu vlada sve veći strah od međuetničkih sukoba u republikama, sa nepredvidivim posledicama. Tu je tradicionalna etnička netrpeljivost često povezana sa nepomirljivim teritorijalnim pretenzijama. Kao i uvek kada dođe do razvoda braka, i u Jugoslaviji će najveće pitanje biti čije su nekretnine. Teritorijalna pitanja će u naredne dve godine biti najverovatniji izvor konflikata između republika. Prvi takav sukob, bez obzira na uzroke, biće prilika za testiranje mehanizma za rešavanje konflikta koji se sada razmatra u OEBS-u.

U malo verovatnom slučaju da Srbija pokuša da oblikuje proces secesije vojnom silom, ona bi morala da prevlada odlučan otpor odvojenih republika i da se osloni isključivo na srpsku vojsku. Na duži rok, ponovno pripajanje Slovenije i Hrvatske jedinstvenoj federativnoj državi vojnom silom izvan je mogućnosti Srbije, posebno kada se uzme u obzir njena preokupiranost Kosovom. Slovenija i Hrvatska bi u ratu sa Srbijom mogle da odbrane svoj suverenitet i veći deo teritorijalnog integriteta, ali uz velike gubitke svojih ograničenih rezervi, ljudstva i materijala. Javno mnenje u Evropi bi u tom slučaju bilo šokirano i revoltirano, što bi za posledicu imalo negativan efekat na i onako loše izglede Srbije za ekonomsku i kulturnu saradnju sa Evropom nakon razdvajanja. Većina učesnika mogućeg ratnog sukoba dobili bi vrlo malo, a izgubili mnogo.

Najverovatniji scenario za međurepubličko nasilje je onaj po kojem bi Srbija, potpomognuta buntovnim srpskim manjinama u drugim republikama, pokušala da reinkorporira sporne teritorije u veliku Srbiju, uz istovremeno krvavo preseljenje stanovništva. Iskušenja da se Srbija upusti u takvu avanturu će rasti u periodu koji pokriva ova procena. U pokušaju da preuzme kontrolu nad Makedonijom Srbiju će sprečiti nemogućnost kontrole nad manjinama u samoj Srbiji i opravdani strah od intervencije susednih balkanskih sila, posebno Bugarske i Grčke.

Terorizam predstavlja ozbiljnu pretnju u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Hrvatskoj i Makedoniji. On se takođe može preliti i na pogranična područja same Srbije, kao i Grčke i Bugarske. Unutar same Jugoslavije, on se može degenerisati u kaznene akcije i reakcije i dovesti do masovnog nasilja.

Reakcije sveta – umereno ili preteći

Kapacitet Sjedinjenih država da očuvaju jedinstvo Jugoslavije, bez obzira na uticaj koji su na nju imale u prošlosti, je ograničen. Sve izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju teritorijalni integritet stare federacije, republički lideri će shvatiti kao sprečavanje pokušaja republika da ustanove svoju samostalnost. Izjave zvaničnika SAD-a koje podržavaju nacionalno samoopredeljenje, republički lideri će citirati van konteksta i upotrebiti za dobijanje podrške svojih naroda. Albanski lideri na Kosovu će isticati opaske američkih zvaničnika po pitanju ljudskih prava. Sve strane će od Sjedinjenih država verovatno tražiti materijalnu pomoć i kritikovati ih ako ta podrška izostane.

Evropske sile će na rečima biti za ideju jugoslovenskog integriteta, dok će prikriveno prihvatiti raspad federativne države. Vlade zapadnoevropskih država dele nadu Vašingtona da će transformacija Jugoslavije biti obavljena mirno, ali ne žele da u tome učestvuju pružanjem bilo kakve finansijske pomoći. Austrijski zvaničnici se boje mogućih posledica raspada Jugoslavije, ali svejedno kažu da više drže do demokratije i samoopredeljenja nego do jedinstva.

Bon, čiji je regionalni uticaj ojačan ujedinjenjem dve Nemačke, negovaće odnose između nemačkih vlada i novih država naslednica Jugoslavije.

Italijanska „pentagonalna inicijativa“ za promociju ekonomske i političke saradnje sa Austrijom, Mađarskom, Čehoslovačkom i Jugoslavijom poslužiće kao zgodan okvir susednim severnim državama da prilagode odnose sa transformisanom Jugoslavijom, u šta god da se ona pretvori. Kao nezavisne demokratske države okrenute tržišnoj ekonomiji, Slovenija i Hrvatska prirodno bi bile orijentisane ka ovoj grupi, na osnovu zajedničkih institucija i istorijskih veza. Srbiji će pristup pentagonalnoj grupi i Savetu Evrope biti otežan nesposobnošću da sprovede slične ekonomske i političke reforme, nesposobnošću da ispregovara sporazumna rešenja sa Hrvatskom i Slovenijom i nepoštovanjem ljudskih prava. Određene ekonomske i kulturne inicijative navodiće srpske lidere da donose mere koje bi dovele do dobrih odnosa sa „pentagonalnom inicijativom“ i ostalim evropskim udruženjima, ali u srpskoj političkoj dinamici će prevagnuti čvrsti i uskogrudi oblici nacionalizma i centalizma.

Sovjetski Savez će imati samo posredan uticaj na ishod u Jugoslaviji – na primer, kroz multilateralni forum. Geografska odvojenost, odustajanje od hegemonije u istočnoj Evropi i unutrašnja preokupiranost centrifugalnim tendencijama sličnim onima u Jugoslaviji, stvoriće od njega posmatrača, a ne učesnika u jugoslovenskim događanjima. U najboljem slučaju, Moskva će se uključiti u evropske pokušaje, verovatno u okviru OEBS-a, u rešavanju problema unutrašnjeg nasilja u Jugoslaviji.

Slabljenje centralne vlasti u Beogradu probudilo bi iredentistička osećanja među nekima od jugoslovenskih suseda. Pojedini od njih polažu zasad neaktivno, ali snažno pravo na susedne teritorije i stanovništvo. Tu je interesovanje Tirane za Kosovo najmanje izraženo, ali je najjače. Postkomunistička Albanija je neodoljivo privlačna za kosovske Albance. U međuvremenu, već glasno izraženo pravo Bugarske na deo makedonske teritorije postaće još snažnije. Ovi problemi Srbije daju prednost Hrvatskoj i Sloveniji u rešavanju raznih zahteva i protivzahteva u njihovim odnosima sa Srbima. I oni imaju sopstvene pogranične probleme, ali oni nisu ni približno značajni i urgentni kao oni sa kojima se suočava Srbija.

Srpska nacionalna vlada u Beogradu, oslobođena ograničenja koja su do tada nametale hrvatska i slovenačka strana, biće žestoka u odbrani svojih interesa na jugu. Pri tome će Srbija po običaju gledati na sever i istok, tražeći razumevanje i podršku. Rumunija, tradicionalni saveznik Srbije u balkanskim nadmetanjima, neće biti pretnja Srbiji. Bugarska će u najboljem slučaju zadržati svoj tradicionalno uzdržan stav, koji će postati preteći samo ako makedonska situacija ne bude rešena na zadovoljavajući način. Pozicija Rusije zavisiće od toga kako posthladnoratovska Moskva bude shvatila prioritetne bezbednosne aranžmane na Balkanu. Ukratko, istočni i zapadni delovi izmenjene Jugoslavije moraće, svaki u različitom kontekstu, da se pomire sa posthladnoratovskom arhitekturom Evrope.

DODACI

Tito i nacionalizam

Sredinom šezdesetih Tito je popustio unutrašnju policijsku kontrolu i otpočeo  administrativnu reformu prepuštajući znatan autoritet republičkoj upravi. Međutim, kada se u republikama pojavila posleratna generacija nacionalističkih lidera – najvidljivije u Hrvatskoj – pokazalo se da Tito nije u stanju da prihvati političke posledice oslabljene federacije i partije. Krajem 1971. izvršio je čistku u hrvatskoj partiji, žestoko se okomio na „nacionalističke ekstremiste“, kao i na liberale u Srbiji, Sloveniji i Makedoniji. Time je eliminisao mlađe, dinamične i nacionalistički nastrojene pripadnike partijske elite. Oni su možda mogli da postignu dugoročni, izvodljivi kompromis između suprotstavljenih nacionalnih težnji i federalnih struktura. U konačnom ishodu pokazalo se da Tito nije umeo da se na konstruktivan način izbori sa nacionalnim težnjama južnoslovenskih naroda. Umesto toga on ih je potiskivao pod partijskim sloganom „bratstva i jedinstva“. Tako je posle njegove smrti Titova višenacionalna jugoslovenska država postala izazovima nacionalizma.

Kosovo – jugoslovenska polja smrti

Albansko-srpsko neprijateljstvo potiče iz vremena otomanske imperije, kada je veliki broj Albanaca prešao u islam i tako zadobio uticaj u turskom carstvu, koje je bilo represivno prema svojim hrišćanskim srpskim podanicima. Albanski odmetnici su 1915. napadali Srbe koji su se povlačili preko njihove teritorije. Italijani i Nemci su 1941. u Albancima našli dobrovoljne saveznike. Pojedine naoružane albanske antikomunističke jedinice ostale su netaknute do 1948. Te godine Tito je svom šefu bezbednosti Aleksandru Rankoviću dao odrešene ruke da pokrene kampanju protiv albanskih gerilaca, koja je bila okrutna čak i po balkanskim merilima (jedva pomenuta epizoda u jugoslovenskim udžbenicima istorije). Tri puta od tada, 1968, 1981. i 1989-1990, jedinice redovne armije slate su da uguše pobune Albanaca na Kosovu.

Albanska populacija na Kosovu dramatično se uvećala posle Drugog svetskog rata. Uz najveću stopu nataliteta u zemlji i egzodus Srba i Crnogoraca, albansko stanovništvo na Kosovu se uvećalo sa 65% po popisu iz 1971. na 77% po poslednjem popisu iz 1981. Veruje se da oni danas čine preko 90% stanovnika Kosova. Srbi tvrde da su Albanci sistematski proterivali Srbe i Crnogorce iz pokrajine, navodeći razne primere zastrašivanja. Srbi takođe tvrde da postoji zavera Albanaca da se Jugoslavija rasparča tako što bi se Kosovo pripojilo Albaniji, što je izdaja koju oni imaju pravo i dužnost da spreče. Međutim, još nisu predstavljeni pouzdani dokazi o takvoj izdajničkoj zaveri.

Raniji pokušaji Beograda da kooptira albanske lidere pokazali su se uspešnima samo kratkoročno; ovakve lokalne predstavnike Albanci su doživljavali kao marionete Beograda. Danas ne postoji nijedno albansko rukovodstvo na strani Beograda koje uživa poverenje Albanaca. (Jedan visoki slovenački zvaničnik oprezno je izneo komentar američkom zvaničniku: „Sve ove godine trebalo je da zapošljavamo Albance, umesto da tražimo kvislinge.”) Uprkos masovnom prisustvu srpske policije i strogim sudskim procesima prema svakom Albancu koji se javno zalaže za autonomiju, razvila se „alternativna” albanska politička organizacija koja deluje sve definisanije. Moguće je da su te tajne aktivnosti opsežnije nego što nam se čini.

Srpska represija na Kosovu poslednjih meseci stalno raste. Posebno su teško pogođene male privatne albanske radnje: one koji su vlasnici zatvorili u znak protesta zbog srpskog ugnjetavanja srpska policija je zapečatila i sada im ne dozvoljava da ih ponovo otvore. Demokratski savez Kosova – najveća partija u pokrajini – naglašava nenasilje kao svoj princip, ali sve češće ističe da će, ukoliko Srbija ne prekine sa represijom, biti primorana da se tog principa odrekne. Odluka da se Kosovo proglasi republikom u okviru Jugoslavije i da se donese njen ustav, doneta na tajnom sastanku raspuštene skupštine Kosova 07.09.1990. predstavlja  direktan izazov Srbima i dovodi međunacionalne odnose na ivicu pucanja.

Težak izbor

Ključno pitanje za Srbiju je “sudbina” Srba koji ostaju van granica Srbije. To je pitanje od najvećeg psihološkog značaja za Srbiju i nijedno beogradsko rukovodstvo ne može lako da prihvati odgovornost za cepanje jedinstva srpskog naroda, cilj za koji Srbi veruju da su se borili – i ostvarili ga – u četiri krvava rata u XX veku. Konfederalni kompromis bi u Srbiji bio doživljen kao fragmentacija srpskog naroda i “gubitak” srpskog narodnog jedinstva.

Može se desiti i da Srbija odbije da pregovara o konfederaciji, što bi bio uvod u raspad države. U tim pregovorima nijedna alternativa nije sasvim povoljna za Srbiju: insistiranje na očuvanju federacije pod pretnjom korišćenja sile značilo bi građanski rat sa neizvesnim izgledima na “pobedu”; secesija Srbije, koja bi kao suverena država pre ostvarila svoj suverenitet nego kao “uškopljeni” entitet u okviru labave konfederacije; ili pristanak na labavu konfederaciju koju zahtevaju Hrvatska i Slovenija.

Ukratko, Srbija može da sačuva jedinstvo srpskog naroda samo uz rizik građanskog rata. Čak i ako Srbija izađe kao “pobednik”, ona će biti međunarodno diskreditovana, bankrotirana, u situaciji da silom nameće svoju volju jednom ili više neprijateljski nastrojenih naroda i izolovana kada su u pitanju problemi Kosova i Makedonije.

Markovićeva reforma

Jugoslovenski program stabilizacije trenutno je presekao inflaciju, ali nije doneo strukturne ekonomske promene potrebne za tržišnu ekonomiju. Ekonomski indikatori i dalje su u padu. Inflacija ponovo preti. Nekoliko „dostignuća“ koje jugoslovenski lideri često pominju – porast izvoza i povećanje deviznih rezervi – uglavnom su iluzija.

Industrijska proizvodnja opala je za 10,9% u periodu od januara do avgusta 1990. Narodna banka je povećala novčanu masu u julu i avgustu i za 5% prebacila neto domaću aktivu preko granice propisane u sporazumu sa MMF-om. Mesečna inflacija porasla je sa 0% u drugom kvartalu na 4,9% u julu (78% godišnje) i 1,9% u avgustu (25% godišnje). Porast cena krupne infrastrukture u septembru doveo je do inflacije od 7,1% (128% godišnje). Prosečni lični dohodak je porastao za 30% u prethodna dva meseca.

Iako su devizne rezerve porasle na oko 10 milijardi dolara:

  • Bar dve trećine „porasta“ rezervi od januara čini „vruć novac“, to jest unapred plaćeni, a neisporučeni izvoz, odložene isplate za uvoz i kratkoročni krediti.
  • Znatan deo „porasta“ je rezultat konverzije deviznih ušteđevina u dinare, jer su se domaćinstva suočila sa visokom inflacijom u prvih nekoliko meseci 1990.

Konvertibilni izvoz porastao je od januara do avgusta za 30% u odnosu na prošlu godinu. Ali:

  • Ukupan izvoz porastao je samo 16,3%, a uvoz je porastao 29,4%.
  • Izgleda da je za veliku deo izvoza odgovoran tzv. „distress export“, koji vrše firme koje žele da prodaju robu u inostranstvu, bez obzira na gubitke.
  • Kao indikator nevolje, vrednost izvoza je porasla za 30% u dinarima, ali prosečni troškovi su u istom periodu porasli mnogo više.

Uprkos nešto većoj efikasnosti jugoslovenske „samoupravne“ privrede u odnosu na plansku privredu, zemlja nema jedinstveno domaće tržište robe, kapitala i radne snage. Prema konzervativnim jugoslovenskim procenama, jedna trećina privrednih subjekata ne bi imala opravdanje za poslovanje pod tržišnim uslovima.

Bez efektivnog tržišta, sloboda da se određuju cene raspiruje inflaciju:

  • Monetarne vlasti mogu da potisnu inflaciju kroz restriktivnu monetarnu politiku, kao u prvoj polovini 1990. Novčana masa je sredinom februara bila na nivou za 15% višem nego krajem 1989, a u odnosu na taj isti nivo pala je za 30% do kraja marta. To je rezultiralo dubokom recesijom.
  • Novčane infuzije za ublaživanje recesije smesta su aktivirale stare inflatorne pritiske.

Istovremeno, restruktuiranje poslovnog sektora teklo je strahovito sporo. Od kada je Marković postao premijer, nijedna velika firma nije zatvorena zbog bankrotstva, uprkos navodno strogim novim zakonima.

Nenaplaćeni dugovi – ili knjiženje fiktivnih sredstava – naizgled su znatno porasli tokom 1990.

Privatizacija društvenog sektora deljenjem deonica radnicima kao dela plate nije zainteresovalo, već je razbesnelo radnike. Da bi se ovaj program dovršio, čak i da je efikasan, bilo bi potrebno 10 godina.

Narodna banka ima pravo da zabrani rad komercijalnim bankama koje ne poštuju proceduru. U prvoj reviziji 1990. Narodna banka je otkrila da komercijalne banke imaju 10 milijardi dolara fiktivnih sredstava. Samo je jedna banka od tada izgubila dozvolu za rad, uprkos javnim priznanjima visokih vladinih zvaničnika da se mnoge banke ponašaju isto kao i ranije – odobravaju zajmove na političkoj, etničkoj, regionalnoj ili personalnoj osnovi ne vodeći računa o sposobnosti da dug bude vraćen. Nova tržišta deonica i obveznica praktično nemaju čime da trguju, a novo tržište novca jedva da funkcioniše.

Tržište rada karakteriše prekomerno zapošljavanje i nedostatak socijalne sigurnosti. Većina jugoslovenskih ekonomista veruje da je 20-30% radne snage u društvenom sektoru višak.

Jedina svetla tačka u privredi je rast nepoljoprivrednog privatnog sektora. Beograd očekuje da će se tokom 1990. otvoriti 60.000 novih privatnih preduzeća. Ali većinu do sada formiranih čine izuzetno mala preduzeća u uslužnom sektoru, koja nisu u stanju da apsorbuju veći deo radne snage iz urušenog društvenog sektora.

Sever i Jug

Sve veću političku tenziju dugi niz godina stvara rastući jaz između razvijenog severozapada i nerazvijenog jugoistoka, naročito Kosova i Metohije. Nacionalni dohodak po glavi stanovnika u Sloveniji 1989. iznosio je 12.600 dolara, u Hrvatskoj 7.176, u Makedoniji 3.300 i na Kosovu 1.500 dolara.

Kako su decenije prolazile, teret velikih godišnjih priloga za Fond federacije za kreditiranje bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i autonomnih pokrajina padao je na razvijene republike. Slovenci i Hrvati tvrde da je, iako prihvataju odgovornost za pomaganje siromašnim oblastima, Fondom loše upravljano. U prilog tome navode činjenicu da je osamdesetih godina povećana razlika u životnom standardu između razvijenih i nerazvijenih delova zemlje.

I Slovenija i Hrvatska odbijaju da i dalje ulažu u razvojni fond, čekajući ishod pregovora o konfederativnom sporazumu, po kojem bi, kako tvrde, oni određivali kako se njihovi prilozi troše.

Malo verovatan ishod

Šanse da Jugoslavija opstane su veoma male. Ako se taj malo verovatan scenario ipak ostvari, evo kako bi on izgledao.

Sećanja na krvavi međusobni građanski rat tokom Drugog svetskog rata i strah od novog razornog sukoba uticali bi na dva najbrojnija južnoslovenska naroda – Srbe i Hrvate – da ostvare neku vrstu političkog prilagođavanja. Kompromis za očuvanje Jugoslavije podrazumevao bi sledeće:

  • Osnovni principi:

– Nema promena postojećih republičkih granica.

– Nema promena postojećeg međunarodnog statusa Jugoslavije.

– Uzajamno priznavanje suverenosti svake republike.

  • Konfederalne institucije:

– Jedno ministarstvo spoljnih poslova za koje bi se birali diplomatski predstavnici, sa jednim mestom u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim telima.

– Centralna vojna organizacija sa zajedničkim generalštabom, odgovorna za planiranje, obaveštajni rad, obuku, nabavke u mirnodopskim uslovima, i sa kontrolom nad svim oružanim snagama, ali samo u ratnim uslovima.

– Centralna banka koja utvrđuje makroekonomsku politiku, izdaje zajedničku valutu, određuje zajedničku kursnu stopu, i centralna carinska uprava koja primenjuje zajednički carinski režim.

  • Ovlašćenja republika:

– Pravo veta na odluke konfederalne vlasti.

– Kontrola unutrašnje bezbednosti, uključujući garantovanje prava manjina.

– Operativna kontrola nad nekim ili svim vojnim jedinicama stacioniranim na teritoriji te republike (uz mogući izuzetak jedinica mornarice i vazduhoplovstva).

– Prikupljanje poreza i raspodela sredstava u skladu sa međusobno dogovorenim konfederalnim obavezama.

Jedino Srbi mogu da otvore vrata konfederalnoj Jugoslaviji, a lider Srbije Slobodan Milošević jedini ima ključ. Neki posmatrači tvrde da je on izložen pritiscima da to pokuša. Ako to ne bude uradio, njegovi protivnici će dobiti priliku da ga smene.

Posledice neuspelog kompromisa su prevelike da bi narodi i lideri Jugoslavije lako odustali od svakog pokušaja da se dogovore.

NIE 15-90, 18.10.1990.

Preveli: Ivica Pavlović i Sonja Mušicki

Original dokumenta

Peščanik.net, 10.02.2009.

JUGOSLAVIJA

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Dokumenti