Danas je Parada ponosa

Nestanak homoseksualaca (u Danskoj)
Intervju sa Heningom Behom

Da li lezbejke i gejevi u Danskoj vide homoseksualnost kao etnički identitet kao što to mnogi Ame­rikanci čine?

Danska je bila sve donedavno etnički veoma homogena, tako da ne postoji tradicija ustanovljavanja identiteta i grupa u okviru etniciteta. S druge strane, naćićete sasvim isti opseg identitetskih konstrukcija kao u ostatku Zapadne Evrope, u Australiji i Severnoj Americi. Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa Danskom jeste trend nestajanje svih vrsta homoseksualnih, gej, lezbejskih i kvir (queer) identiteta. Mnogi ljudi sa izraženim istopolnim interesovanjima počinju da misle i govore o sebi u terminima ukusa. Sebe otuda ne vide kao one koji poseduju gej, lezbejski ili kvir identitet. Umesto toga govore o posedovanju određenog ukusa ili seksualne preferencije, slično tome kao što neko preferira klasičnu muziku, fudbal, ili vegeterijansku hranu.

Da li taj razvoj specifičan za Dansku?

U mnogim delovima zemalja severa Zapada (uključujući, kao obično, Australiju i Novi Zeland), naićete na trendove iščezavanja identiteta u vezi sa istopolnom seksualnošću. Takvi identiteti teže da se pojave onda kada se životi homo­seksualaca uistinu razlikuju od života heteroseksualaca, posebno ako su homoseksualci pod opresijom i bore se za polaganje prava na normalni ili prirodni identitet. Homoseksualni identiteti teže iščeznuću onda kada nema više potrebe za legitimacijom, ili ako se njihovi životi ne razlikuju mnogo od drugih ljudi. Ali način na koji dolazi do nestajanja različit je u različitim kontekstima.

U Americi postoji trend „normalizacije“. Za mnoge Amerikance sa istopolnim sklonostima, njihov život nije strukturiran potrebom da se sakriju, njime ne dominira sram, krivica ili strah. Umesto toga oni su svoju homoseksualnost integrisali u svoj konvencionalni društveni svet na način koji se razlikuje, shodno nivou otvorenosti za koji smatraju da je podesan ili shodno želji. U nekim evropskim zemljama, postoje trendovi ka nekako drugačijoj vrsti „normalizacije“. Ovde se istopolne „seksualne“ želje i prakse sve više smatraju društveno i javno legitimnim, ukoliko su konstruisani u skladu sa konvencionalnim normama ponašanja. Švedska bi bila primer za to. U drugim evropskim zemljama, kao u Danskoj, „nestajanje“ homoseksualca uključuje različite obrasce. Ovde, životni stilovi, karakterne crte i spoljašnji izled mnogih Danaca sve više nalikuju onim koji su bili karakteristični za homoseksualce.

Da li biste mogli ovo dansko „nestajanje homoseksualaca“ da objasnite detaljnije?

Počev od 60-ih 20. veka postoji sveobuhvatno uje­dna­čavanje životnih uslova „heteroseksualaca“ i „homoseksualaca“. Obe grupe, a to važi i za muškarce i žene, razvile su slične životne stilove. Otuda heteroseksualci, takođe, shvataju da brak i porodično jezgro nisu nužno jedini izbor; oni se, takođe, razvode i ustanovljavaju različite tipove aražmana intimnosti i porodica. Oni su, takođe, iskusili promiskuitet i uzastopnu monogamiju, i uspostavljali mrežu prijatelja kao dodatak ili alternativu familijarnim mrežama. Oni su, takođe, uživali u oralnim ili analnim zadovoljstvima – ili uživali gledajući ih na javnom TV-u. Oni su, takođe, iskusili rod (gender) više kao izbor ili mesto igre (site of play) pre nego kao nešto prirodno ili fiksno. Ukratko: svaka osobina koju možete smatrati da je specifično homoseksualna postaje postepeno opšta među Dancima.

Otuda, homoseskualci nestaju, ali na specifičan način. Ne u prvoj liniji tako što postaju nalik heteroseksualcima ili „integrisani“ i „normalizovani“. Upravo suprotno. Ono što je specifično homoseksualno, ili se može zamisliti da jeste, iščezava u smislu da svi Danci, bez obzira na seksualnu preferenciju, usvajaju slične životne stilove i aražmane intimnosti. U ovom smislu možemo govoriti o „homo-genizovanju“ životnih stilova. Prema tome, možda je adekvatnije govoriti o nestajanju heteroseksualca kao specifično socio-kulturnog stvorenja, pre nego homoseksualca. Ono što ostaje kao podela je samo stvar seksualnog ili erotskog ukusa, i ovo je nešto sasvim različito od ideje o homoseksualcu kao različitom ljudskom tipu ili identitetu. Otuda smo svedoci kraja homoseksualca.

Zašto je ovaj razvoj tako vidljiv u Danskoj?

Jedan važan faktor jeste da je žena, u ogromnoj većini, stupila na tržište rada, tokom 60-ih i ostaje na njemu do danas. Participacija žena u radu gotovo da iznuđuje ravnopravnost sa muškarcima – i valja napomenuti, tokom čitavog njihovog života. Štaviše, ogromna većina žena koja radi, ima puno radno vreme. One su stoga navikle da zarađuju sopstveni novac i da imaju život i izvan kuće.

Dalje, danska država blagostanja (welfare state) igra uticajnu ulogu. Ako se ljudima garantuje prihvatljiv nivo finansijske i socijalne sigurnosti, oni se neće bojati da žive izvan „tradicionalne“ familije i da eksperimentišu sa svojim životnim stilovima. U Danskoj je ekonomska osnova za život izvan tradicionalne familije i rodnih struktura uspostavljena kroz razvoj relativno prosperitetne ekonomije sa visokom stopom zaposlenosti, visokim platama, kao i sa visokim nivoom pomoći koju garantuje država za one izvan procesa rada: pomoć za nezaposlene, za stare osobe, i druge vrste pomoći. Ono što je važno, te potpore se daju pojedincima a ne porodici (ili muškoj „glavi“ porodice). Štaviše, postoji visoko razvijen, javno organizovan sistem institucija za brigu o detetu. Danas je skoro opšte prihvaćeno među feministkinjama da je država blagostanja „women-friendly“. Ona poboljšava uslove za žensku autonomiju. Danska politička kultura je takođe otvorena za žensku participaciju. S druge strane, očigledno je da nema razvijene države blagostanja u Americi.

Dalji faktor je jaka kulturna ideologija „frisind-a“. Pojam doslovno znači „slobodni um“ ili „slobodni duh“. On ne označava prosto permisivnost, nego prosvećenu toleranciju u stvarima ličnog ponašanja, kombinovanu sa društvenim angažovanjem za uspostavljanje materijalnih, društvenih, i obrazovnih uslova za pojedince da misle i žive onako kako više vole. Ti ideali, svakako, ne odgovaraju uvek realnosti; međutim, to je ideologija koju naširoko podržavaju sve velike grupe u Danskoj. Ta nacionalna ideologija ohrabruje pojedince i grupe da misle i žive onako kako žele. Ona ne specifikuje norme o tome kako ljudi treba da žive.

Zar nema potiskivanja u Danskoj?

Svakako da postoji potiskivanje. Danska je daleko od toga da je idealno društvo u pogledu seksualnosti i gender-a. Postoje i dalje homofobija i heteroseksizam. Međutim, njih je srazmerno malo. U mas-medijima gotovo da ne postoji negativno pominjanje homoseksualaca. Ispitivanje stanovništva iz 1999. godine je pokazalo da samo sedam odsto ispitanika ima jaku averziju prema homoseksualcima. Taj podatak je verovatno već danas zastareo. Od tada je ministar pozvan na Kraljevski novogodišnji bal sa svojim muškim partnerom, premijer „konzervativne“ vlade javno je obznanio da je on lično za crkveno venčanje homoseksualnih parova; a parlamentarna glasnogovornica, iz partije koju mnogi smatraju za najreakcionarniju, skoro „fašističku“, otvoreno živi u registrovanom partnerstvu.

Neki misle da „registrovano partnerstvo“, ili homoseskualni brak, imitira „straight“ brak. Kakvo je vaše mišljenje?

Znam da to mnogi Amerikanci, i takođe neki Evropljani misle. Oni tvrde da se lezbejke i gej ljudi mogu tolerisati samo ukoliko žive u skladu sa heteronormativnim standardima. Gejevi koji žive drugačije su izloženi jarosnoj homofobiji. Registrovano partnernstvo, međutim, uvedeno je u Danskoj 1989. godine, na pozadini promena u društvenom značenju braka i familije. Za mnoge Dance danas ulazak u brak se više ne povezuje sa ubeđenjima o doživotnom trajanju, monogomiji i strogom odvajaju zadataka i autoriteta prema rodnim parametrima.

Ali, da li postoje gej institucije kao u Americi?

Ljudi iz inostranstva me ponekad pitaju „Pa, zar kod vas nije ostao nijedan gej bar?“ Naravno da postoje gej barovi. Gejevi i lezbejke i dalje idu u gej i lezbejske barove, diskoteke, parkove, porno bioskope, saune, restorane, kafiće i slično. Značenje ovih mesta, međutim, menja se sa nestajanjem homoseksualca i zamenjeno je kulturom seksualnog ukusa. Ljudi se skupljaju radi kultivisanja ukusa, upražnjavanja erotskih sklonosti, ili da uživaju u blizini i toplini zajedništva. Gej i lezbejski život se i dalje odvija u svojoj raznovrsnosti. Prema tome, možemo zaključiti da uvođenje registrovanog partnerstva nije odvelo gej i lezbejke ka tome da prosto imitiraju straight model srednje klase.

Neki Amerikanci su tvrdili da će odobravanje gejevima i lezbejkama da se venčavaju prouzrokovati pad ili slabljenje porodice, jer će oni uvesti promiskuitetni žitovni stil i rodni potres. Koje je Va­še gledište?

Shvatio sam da je moj sopstveni rad na uvođenju registrovanog partnerstva u Danskoj zapravo bio izazvan američkom desnicom koja podržava taj argument – na primer Stenlijem Kurcom (Stanley Kurtz) iz uticajnog konzervativnog istra­živačkog centra „The Hoover Institution“ na univerzitetu Stanford. Dopustite mi da budem povodom toga sasvim jasan: nema ništa u mom radu što bi podržavalo tu vrstu argumenta. Homoseksualci nisu namalili heteroseksualce da preuzmu homoseksualne životne stilove. I homoseksualni brak nije uzrok menjanju unutar familije – te promene su pre deo pozadine koja je dopustila uvođenje registrovanog partnerstva. Osim toga, ne slažem se sa povezivanjem, od strane američkih konzervativaca, homoseksualnosti sa moralnim slabljenjem porodice. Takve stvari se dešavaju kada ljudi ostaju zajedno u brakovima koji ne funkcionišu, transformišući kuću u pakao za svakog, uključujući i decu, i gde su ljudi prisiljeni da žive prema ulogama i pravilima koji ih nužno ograničavaju. Možda bi američki konzervativci trebalo radije da se koncentrišu na ulogu rasizma, siromaštva i nedostatka socijalne sigurnosti kako bi razumeli prave izazove za dobrobit američkih građana.

Zar ne postoje nikakvi ozbiljni izazovi za lezbejke i gejeve u Danskoj?

Uticajna Nacionalna organizacija gejeva i lezbejki (osnovana 1948. god.) koncentrisala se na borbu protiv pravne diskriminacije. Postoje i dalje nekoliko diskriminatornih zakona. Na primer, doktorima nije dozvoljeno da pomognu ženi pri inseminaciji, ukoliko ona nije udata za muškarca ili živi u zajednici sa muškarcem „nalik braku“. To pak nije prosto rezultat homofobije ili heteroseksizma. Podrška ovakvom zakonu ima veze sa fantazijama o važnosti očeva, a u njihovoj savremenoj danskoj verziji, te fantazije se povezuju sa željama žena da žive život izvan domaćinstava i njihovom protivljenju da odustanu od moći nad tim.

Boriti se protiv zakonske diskriminacije je važna stvar. Međutim, nema razloga da se očekuje da će ostatak diskriminatornih zakona iščeznuti u roku od par godina. Druge agende izbijaju na pročelje.

Novinari me često kontaktiraju i postavljaju mi jedno od tri pitanja. Prvo: zar ne bi trebalo da uvedemo zakon o „zločinu iz mržnje“ („hate crimes“), kao što to postoji u SAD? Odgovoram da to ne bi bilo mudro. Postoji malo napada na homoseksualce u Danskoj, i njih – možda najveći deo – počinjavaju emigranti sa muslimanskim kulturnim poreklom. Štaviše, nasilni napadi su kažnjivi u svakom slučaju. U danskom kontekstu, uvođenje „zločina iz mržnje“ moglo bi čak da stvori suvišnu atmosferu straha koja nije na korist onima sa istopolnim interesima. A u društvenoj klimi gde Danci rapidno razvijaju sve manje negativne stavove, koja bi bila politička dobit od njihovog oslikavanja kao generalno podložne zločinu mržnje?

Novinari će takođe pitati: zar ne bi trebalo da zahtevamo od države da ispita da li je nadprosečan stepen samoubistava među homoseksualcima rezultat homofobije? Nema razloga, međutim, da se očekuje bilo kakva nadprosečna zastupljenost – osim ako, kao u Norveškoj, gde sva ta buka oko samoubistva izaziva toliko straha u vezi sa autovanjem, da bi oni koji se autuju mogli odmah i da izvrše samoubistvo.

Novinari, i drugi, takođe će pitati: a šta je sa homofobijom u svetu sporta? Ali, ono što možda ovde nalazimo jeste često nešto sasvim drugo: možda neka verzija onoga što bih nazvao „odsustvo homoseksualnosti“ – gde se istopolne seksualne želje prizivaju i istovremeno poriču. Štaviše, moraju li svi erotski i seksualni interesi među muškarcima, ili među ženama, da se javno deklarišu kao homoseksualni? Zar nije izvesno protivljenje muškaraca fizičkoj homoseksualnosti možda način zaštite intezivnih, moguće i intenzivno erotskih, muških želja koje se štite da bi se izbeglo simplifikovano „homoseksualno“ etiketiranje? A koliko smo često, u tele-posredovanom svetu sporta ili već gde drugde, svedoci onoga što nazivam „posthomoseksualna seksualizacija“ muškaraca u odnosu na muškarce i žena u odnosu na žene – tako da danas na te odnose nikakva senka ne može pasti od iščezavajućeg homoseksualca? Možda se isplati istraživati te odnose u svetu sporta empirijski i bez upadanja unapred u optiku homofobije?

Gej, lezbejska i kvir politika je dakle irelevantna u Danskoj?

Sa stanovišta moje analize, činilo bi se adekvatnim i plodnim da se razvije vrsta politike (ili ne-politike) nestajanja homoseksualnosti, nestajanja homofobije, iščezavanja heteronormativnosti. To bi podrazumevalo maksime kao ove koje ću navesti.

Ne reci ništa. Na primer. Pozvani ste da učestvuje u televizijskom programu da raspravljate na temu homoseksualnosti. Urednik je za vašeg oponenta uspeo da iskopa funda­mentalističkog sveštenika s kraja Jutlanda. Stoga: ne reci ništa, tj. ne učestvuj u televizijskom programu. U situaciji poodmaklog trenda nestajanja homoseksualca, stare ideologije o homoseksualnosti (uključujući i neprijateljske) preživljavaju samo tako što se oživljavaju putem kontradi–kcija.

Pohvali heteroseksualce za prosvećenost i dobrodošlicu. U situaciji poodmaklog trenda ka nestajanju homoseksualca ne postoji razlog da se hvatate za korbač. Progres se pospešuje ohrabrivanjem.

Ne govori uobičajene stvari. Ne ponavljaj stare narative iz istorije konstrukcije homoseksualnog identiteta. Argumenti da su gejevi i lezbejke inherentno respektabilni ili revolucionarni gubi kredibilitet onda kada većina populacije živi na načine koji su isto tako „alternativni“, ili barem ne bi odbacili misao da bi mogli doći na ideju da to isto čine. Pre svega, argument da su homoseskualci različiti po prirodi je problematičan. Prvo, niko ne zna da li homoseksualna preferenca dolazi iz prirode, detinjstva, s neba, ili iz radosti. Drugo, argument o prirodi je mač sa dve oštrice. On se iznosi u nadi da bi upućivanje na prirodu uspostavilo pravo da se praktikuje istopolno zadovoljstvo ili ljubav. Pokušaj, međutim, da se identifikuje homoseksualna „priroda“ uopšte ne sprečava nauku i društvo da žele da promene tu prirodu i iskorene homoseksualca – hirurškim zahvatima na mozgu (lobotomija), kastracijom, hormonalnim tretmanom, psihoanalizom itd.

Reci nešto drugačije. Izmisli nove priče; istražuj kroz istoriju nauke i teorije kako bi izmamio elemente drugih istina iz njih; stvori nove horizonte za konkretna istraživanja. Osim priča, po sebi olakšavajućim, o razlikama koje isparavaju i sa srećnim krajem, mogu se predočiti histories/ herstories koketerije, flerta, i zavođenja; narativi o predivnoj zaluđenosti za dlakavim nogama i skaske o erotskim ukusima, o zajednički kultivisanoj estetici u vezi sa njima i očaravanju samom blizinom i toplinom zajedništva. U ovom smislu je svakako moguće zadobiti inspiraciju takođe iz onih dimenzija američke kvir teorije koja ukazuje na horizont izvan specifičnih američkih okolonosti.

Konačno, moram da istaknem da su moja razmatranja o politici skicirana iz perspektive nestajanja homoseksualca. U svakodnevnom svetu mi smo i dalje na izvesnom odstojanju od ovoghappy end-a – i to važi za Dansku takođe. Štaviše, moralizam nalazi načine da uvek bude u stanju pripravnosti, spreman da skoči i osudi seksualna zadovoljstva kao „nenormalna“. U ovoj situaciji nužno je, sumnje nema, koristiti raznovrsne političke argumente i oruđa – one koje znamo iz istorije konstrukcije homoseksualnog identiteta, kao i one koji spadaju u vrstu „ne-politike“ koje sam skicirao gore.

Introducing the New Sexuality Studies, ed. by S. Seidman, N. Fischer, C. Meeks, 2006.

Iz prvog broja QT, časopisa za kvir teoriju i kulturu.

Peščanik.net, 09.10.2010.

Kakve veze ima rat u Bosni sa gej oslobodilačkim pokretom?
Džon D’Emilio

Pomalo je rizično pristati na držanje govora dugo pre održavanja skupa. Pre osam meseci, kada sam pozvan da održim govor o „glavnoj temi“ ove konferencije, moje istra­živanje na Policy Institute of NGLTF¹ kanalisalo je moje razmišljanje u određeni tok. Radio sam na izveštaju „Beyond the Beltway“, koji je analizirao političke promene koje su se zbile nakon tzv. Gingrich Revolution iz 1994. godine. Ame­rički kongres koji je video toliko antigej bitaka koje su eskalirale u prethodnih nekoliko godina – finansiranje National Endowment for the Arts, pitanja u vezi sa seksualnim sadržajem edukativnog materijala o AIDS-u, gejevi u vojsci – postao je prilično tih. Ali nadomak naših pragova, na nivou politike saveznih država, izgledalo je da dolazi do eksplozije zakonodavstava koja se tiče gejeva i eksplozije građanskih inicijativa. Neka zakonodavna rešenja su bila „queer friendly“, ali mnoga od njih, i dakako sve referendumske inicijative, ozbiljno su pretile dobrobiti naše zajednice.

U isto vreme je Policy Institute radio na seriji članaka nazvanih „linkages“ (lančani spojevi). Bavili smo se načinom na koji je ekstremna desnica u Americi napadala ne samo kvir (queer) zajednicu nego isto tako i druge zajednice. Objavili smo kratke analize o pitanjima kao što je reforma socijalne pomoći, afirmativne akcije, imigraciona ograničenja, ukazujući na veze između potreba i aspiracija naših zajednica zasnovanih na seksualnosti i rasnih, etničkih i ekonomski marginalizovanih grupa.

Mislio sam da se povežu ta dva projekta, mada mi je još više na umu bio način na koji ekstremna desnica, locirana u Republikanskoj partiji, izgledala da nišani svaku od zajednica ponaosob. Otuda sam se odlučio da kažem organizatorima konferencije o multikulturnoj izgradnji zajednice da će se moja „glavna tema“ zvati „Izgradnja zajednice, izgradnja savezništva“.

I dalje mislim o tome. Ali sam takođe razmišljao i o drugim temama. Primetio sam, na primer, kako desnica ima široku, sveobuhvatnu agendu, kako mi se čini da žele da osvo­je sve. Žele moć u najširem i najvećem smislu reči. Desnica često govori o „gej agendi“, ali ne budimo naivni – ti religiozni konzervativci imaju svoju agendu, takođe. Oni ima­ju agendu za preoblikovanje Amerike od glave do pete, za očuvanje i proširenje nejednakosti i privilegija – posebnih prava u najistinitijem smislu reči. Desnica je puna inicijativa, dok progresivni ljudi danas – građani i aktivisti koji uistinu brinu o nepravdi, koji su motivisani dubokim opredeljenjem za saosećanje, solidarnost i pravednost – često su preokupirani samo svojim malim ćoškom univerzuma. Otuda, kako sam mislio više o tome o čemu želim da vam danas govorim, slogan i pitanje su mi odzvanjali kroz glavu.

Slogan mi je došao od motoa ekološkog pokreta: „Misli globalno, deluj lokalno“. Čini se da savršeno odgovara našem današnjem okupljanju. Na ovoj konferenciji su prisutni ljudi koji su pravi eksperti za izgrađivanje zajednice. Vi svakodnevno lokalno delujete u vašim matičnim udruženjima, civilnim grupama, vladinim agencijama i centrima zajednica. Da li postoji neki način na koji, pitao sam se, ja kao istoričar mogu da ponudim širu sliku konteksta u kojima obavljate svoj posao?

Dopustite mi da na početku kažem da mislim da je važno da pred sobom uvek imamo širu sliku. Radeći na izgradnji zajednice kao deklarisani gejevi, lezbejke ili biseksualci, lako možemo zaboraviti da je čitav koncept vidljive, svesno samoidentifikovane gej zajednice revolucionarna novina. Ne postoji ništa slično u istoriji ove zemlje, ili u istoriji Zapadnog sveta u toku dva milenijuma. Raskid sa prošlošću je toliko suštinski da je to nešto što se ne sme izgubiti iz vida!

Pored slogana postoji pitanje koje se iznova postavlja: Ka­kve veze gej oslobođenje ima sa ratom u Bosni? Pre nego se upustim u ovaj problem, želeo bih da porazmislite o pitanju na trenutak. Ono je dvosmisleno. Šta ono znači veoma zavisi od akcenta. Na primer, izrečeno sa izvesnom glasovnom modulacijom, moglo bi da znači: „Kakav apsurd!“ Ali drugačije izgovoreno, moglo bi takođe da znači: „Hmm. Možda stvarno postoji neka veza. Šta bi to moglo biti?“

Otuda sa našim sloganom, i našim pitanjem na umu, že­lim da govorim danas o dve stvari: 1) odakle dolaze te zajednice u kojima radimo i koje izgrađujemo? Koje su to šire istorijske snage koje su nas dovele do istorijske tačke kada su istopolne želje javno potvrđene od strane širokih masa? 2) odakle dolazi naša politika? Kako i zašto smo stigli do toga da razvijemo u ovoj poslednjoj generaciji zajednicu i politiku koja se zasniva na identitetu? I koliko to odgovara momentu u kom živimo?

Odakle potiču naše zajednice?

Pre više godina držao sam ciklus predavanja o američkoj istoriji nazvan Seksualnost u istorijskoj perspektivi. Negde u trećoj ili četvrtoj sedmici kursa, nakon što sam izazvao interesovanje o uvrnutim puritancima koju su ubijali životinje u slučaju demonstrirane „bestijalnosti“, stigli smo do programa nazvanog „Demografska revolucija“. Studenti su gunđali! Dozvolite mi da kažem zašto.

Oko 1800. godine, prosečna stopa rađanja žena u plodnom dobu u Americi iznosila je između sedmoro i devetoro dece. Visoka stopa plodnosti je bila sveopšta. U Novoj Engleskoj, na srednjem Atlantiku, na Jugu, važila je za bele i crne žene, za imigrante i one rođene na američkom tlu, za slobodne žene i za robinje. Danas, nasuprot tome, stopa plodnosti je nešto iznad dvoje dece.

Opadanje se odvijalo postojano, ali neravnomerno. Može se pratiti duž linija promene od intenzivne ruralne ekonomije do urbane ekonomije za nadnicu. Bele žene rođene u Americi iz malih i većih gradova bile su prve koje su iskusile to opadanje. Imigranti iz ruralnih kultura u Evropi, Latinskoj Americi i Aziji, imali su visoku stopu plodnosti u prvoj generaciji ali, ako su se naselili u gradovima, stopa rađanja njihovih ćerki i unuka je opadala. Nakon emancipacije Juga, gde je ogroman procenat crnačkih i belih porodica živeo kao napoličari ili zakupci ili vlasnici malih farmi, stopa plodnosti je ostala visoka sve do 20. veka. Ali kako je dolazilo do migracije – u fabrike automobila u Detroitu, na primer – stopa plodnosti je dramatično počela da opada.

Razmislite na momenat šta ovo može da znači. Kakve implikacije može ova visoka plodnost da ima za ulogu žena u društvu? Kakve mogućnosti ostaju za život izvan ciklusa reprodukcije, odgajanja dece i rada koji se zasniva na familiji? Uvek su postojale pojedine žene koje su našle načina da izaberu sopstveni put u životu, ali za veliku većinu, visoka stopa rađanja je značila život koji se odvijao oko bračnih i roditeljskih veza.

Razmislite takođe šta bi ovo moglo da znači za kanalisanje i oblikovanje seksualne želje. Pojedini muškarci i žene su mogli da iskuse svaku vrstu objekata želje, uključujući i neke istog pola. Ali na temeljan, prividno prirodan način, seksualna želja je bila upregnuta u prokreativnu potrebu za preživljavanjem. Preživljavanje je zahtevalo težak rad, a rad je bio ogranizovan ili oko familijarnih grupa koje su zajedno radile, ili oko prisilnog rada slugu i robova pod vlašću patrijarha porodice.

Istoričari i arheolozi našli su svedočanstva o istopolnoj želji bezmalo u svim kulturama i u svakoj epohi koju su istra­živali. Znamo i da je istopolna želja strujala u ovim prokreativnim zajednicima usredsređenim na porodicu u 17, 18. i 19. veku u Severnoj Americi. Ali kakve je mogućnosti imao neko u ovom prokreativnom svetu da prihvati svoju želju i na osnovu nje organizuje svoj život? Kakve su mogućnosti postojale u oskudnim farmerskim selima koja se bave pletivom u Novoj Engleskoj ili na plantažama Juga? Tamo nije ostajalo mnogo prostora za ono što zovemo „izborom životnog stila“.

U toku 19. i 20. veka, u jeku nove urbanizovane ekonomije za nadnicu, počinjemo da primećujemo pojavu zajednice ljudi koju povezuju zajednička sklonost ka istopolnoj ljubavi. Interesantno je, ali ne i iznenađujuće, da se te zajednice, u začetku, uočavaju obično duž periferija porodičnog života, na lokacijama koje su na izvestan način obeležene kao devijantne, ili tamo gde se može formirati fiktivna porodica: u pansionima sazdanim za potrebe mladih nevenčanih radnika i radnica, u svetu zabava noćnih klubova i pozorišta, među grupama samosvesnih boema, ured-light miljeu gde su se prostitutke skupljale, u mornarskim četvrtima lučkih gradova, u jednopolnim institucijama poput ženskih koledža.

Između Prvog svetskog rata i 60-ih godina, kako su isto­ričari poput Elizabet Kenedi (Elizabeth Kennedy), Madlen Dejvis (Madeleine Davis), Džorž Čonsi (George Chauncey), Alana Berube (Allana Bérubé) i Ister Njutn (Esther Newton) pokazali, te su zajednice rasle, postajale gušće i složenije, i nudile bogat niz mogućnosti za socijabilnost i povezivanje. Te su se zajednice razvijale i napredovale čak i u periodima intenzivnih progona do kojih je dolazilo u različitim istorijskim tačkama u toku jednog veka, otprilike. Ne bi bilo netačno kada bismo danas tvrdili da su gej i lezbejske zajednice sastavni deo američkog socijalnog pejsaža.

Zašto bi ova istorija, koja bi se mogla ispredati na stotine stranica ispunjenim fascinantnim detaljima, trebalo da nas se tiče? Zašto treba da mislite o ovome kao neko ko se bavi izrgrađivanjem zajednice u Detroitu ili već bilo gde drugde? Zbog toga jer se često, kao što je to slučaj u trenutnoj političkoj klimi, osećamo da smo pod ofanzivom. Osećamo kao da je sâm opstanak gejeva, lezbejki i biseksualaca u opasnosti. Ipak, kao istoričar, želim da vas uverim da, iako smo napadnuti, naš opstanak nije u opasnosti. Čak iako postoje neonacisti koji bi nas fizički eliminisali, ekstremističke desničarske hrišćanske grupe koje prisiljavaju škole da poriču naše postojanje, reparativni terapijski pokret koji bi da nas konvertuje i republikanski predsednički kandidati koji podstiču niske pobude, strahove, predrasude i mržnju – uprkos svemu tome naš opstanak nije pod znakom pitanja. Budući da se politička konstelacija neprestano menja, možemo se suočiti sa pojačanim pretnjama za naše dobrostanje i sa pretnjama snažnijim otporima našim ciljevima. Ali naš opstanak nije pod znakom pitanja.

Mi smo ovde, kao zajednica, kao ljudi, kao skup pojedinaca koje nešto veoma važno povezuje, pored mnoštva drugih razlika, iz razloga dubokih socijalnih i ekonomskih procesa koji sežu daleko u našu istoriju, i koji su nas utelovili u strukturu savremenog društva. Kao što sam ranije rekao, mi smo čvrsto ukorenjeni u društveni pejsaž Sjedinjenih Država. Otuda, dok delujemo svakodnevno lokalno, imajte na umu da su naši životi deo mnogo šire, veće priče.

Odakle potiče naša politika?

Jedno je govoriti o tome kako su naše zajednice formirane, a drugo je govoriti kako se dogodilo da naše zajednice postanu politizovane. Ništa nije bilo neizbežno ili predodređeno u vezi sa tom promenom. Zašto smo, na temelju identiteta koji se koreni u našoj ljubavi i privlačnosti prema istom polu, izgradili živ politički pokret? I ovo pitanje ima istorijski odgovor.

Mada se početak gej i lezbejske politike u ovoj zemlji pro­teže sve do Mekartijeve (McCarthy) ere, a u nekim drugim zemljama traje još duže, mislim da većina nas priznaje da se kvalitativni pomak dogodio krajem šezdesetih, u vezi sa istorijskim momentom koji simbolički pripisujemo Stonvolskim nemirima. Pobuna u njujorškom Grinvič Vilidžu (Greenwich Village) i rađanje gej pokreta ubrzo nakon nje bili su vremenski blizu početka kraja najekspanzivnije ekonomske ere u američkoj istoriji. Taj prosperitet nema svog istorijskog ekvivalenta. Za razliku od sadašnje ekspanzije, tokom koje se nejednakosti u bogastvu produbljuju, ekonomski rast generacije nakon Drugog svetskog rata duboko je prožimao čitavu populaciju. Uticao je takođe na raspon uloge vlade u ekonomskom životu koji se starao barem o nekim siromašnim građanima.

U to vreme, vreme fanatičnog antikomunizma i u retori­čko pomamljenom kontekstu hladnog rata, ova duga ekonomska ekspanzija se predočavala kao neizbežni ishod blagotvornog američkog kapitalizma. Danas smo, sa vremenskom distancom, lakše u mogućnosti da te ekonomske procese sagledamo kao rezultat nečeg drugog, kao ishod jedinstvene kombinacije veoma neobičnih okolnosti:

1) Drugi svetski rat u kom su razorene sve druge velike ekonomije industrijalizovanih zemalja, tako da su američka roba i kapital mogli da dominiraju svetskim kapitalom;

2) posledice Drugog svetskog rata koje su Americi donele punu zaposlenost i uštedu koja je stimulisala ekonomiju u narednim godinama;

3) izdašni vladin program socijalnog staranja za belce prve klase, nazvan GI Bill, koji je pružio obrazovanje, povoljne stambene i poslovne zajmove za generacije mladih ljudi, što je opet rezultiralo većom društvenom pokretljivošću, ulaskom u srednju klasu;

4) veoma visok nivo članstva u sindikatima, što je značilo da se za većinu poslova radničke klase konačno isplaćivala pristojna plata i

5) ogroman korporativni program socijalnog staranja zvan odbrambeni budžet koji se postarao za razlike u stopi nezaposlenosti, stope nezaposlenosti iz ere depresije i iz posleratnog ekonomskog perioda skoro potpune uposlenosti.

Kakav značaj to ima za nas danas? Koje su linije konekcije između ekonomskog rasta pedesetih i šezdesetih i politike lezbejske, gej i biseksualne zajednice? Kako je prosperitet postajao norma, kako je brisao sećanje na depresiju i sezao dublje i šire u američki život, on je sve više oblikovao nacionalno raspoloženje. Mnogi čamci su spašeni. Prosperitet je ublažio antikomunističku histeriju Mekartijeve ere. Izgradio je materijalni osnov za vrednosti darežljivosti, saosećanja i pravednosti, oslobodio mesto za javne sektore koji su reflektovali te vrednosti. Veliki društveniprogrami (Great Society programs) Lindona Džonsona (Lyndon Johnson) ne mogu se lako objasniti bez ovog nivoa ekonomskog blagostanja. Prosperitet je takođe stvorio raspoloženje, izvesnu atmosferu ekspanzivnog karaktera, što nam je dopustilo da zamišljamo nezamislivo. A jedna od tih nezamislivih vizija je bilo gej oslobođenje.

Ali nije postojala prava putanja koja je nužno vodila od prosperiteta do gej oslobođenja. Nešto drugo se umešalo što je uglačalo put – to je bila borba za slobodu Afroamerikanaca. Pokret građanskih prava osvetlio je put koji je taj prosperitet otvorio. Sasvim ispravno bi se moglo reći da je on sve promenio u Americi 60-ih. Istakao je žive primere hrabrosti naspram šokantne omraze i brutalnosti. Izrazio je svoje zahteve univerzalističkom retorikom uključivanja. Govorio je iz svesti, obraćao se njoj i moralnim vrednostima. Izgradio je široku koaliciju privrženu jednakosti. Ta koalicija je bila politička snaga koja je osmelila Lindona Džonsona da predloži Great Society zakonodavne mere koje su zaratile protiv siromaštva, koje su pokušale da prošire šanse za sve i da distribuiraju bogatstvo onima koji nisu imali udela u ekonomskom obilju.

Bilo je puno uspeha tih godina. Imajući u vidu povoljan položaj današnje konzervativne politike, na te godine se osvr­ćem sa zavišću. Ali vizija pravednog društva sukobila se ta­kođe sa otporom promeni.

Do sredine šezdesetih, pokret Black Power izbio je na društvenu i političku scenu. Nije se zanimao samo za formalnu strukturu zakona i mogućnosti za socijalni uspon. Uka­zivao je na načine na koji je rasizam prožimao ne samo zakon, nego kulturu, socijalne institucije, prakse svakodnevnog života, čak i psihologiju opresora i ugnjetenog. Iako je pokret Black Power izgledao mnogim belcima kao pokret rođen iz besa, mržnje, frustracije i očajanja, on je s druge strane mnogo dublje reflektovao nade epohe. Na kraju krajeva, teško je osećati se besnim ili razočaranim ili izdanim – a onda preuzeti akciju – ukoliko se zaista ne veruje da je moguća stvarna trajna promena.

Black Power pokret je učio nešto novo i moćno u vezi sa opresijom. Generacijama su se akumulirali uvidi u dinamiku opresije, iskustva sa brojnim pipcima čudovišta koji svuda sežu, iskustva sa neukrotivom nemani. Oni su omogućili mno­gima među nama – mnogima među vama – da razvijemo raspon strategija i taktika ukazivanja na opresiju lokalno, nacionalno, čak i globalno.

Black Power je takođe markirao rođenje politike identiteta u Sjedinjenim Državama. U to vreme to rođenje nije bilo naširoko obznanjeno. Proteklo je mnogo godina pre nego što se uočio opseg te inovacije i njene važnosti za američko društvo, politiku, i kulturu. Ali ipak nemojmo ni preterivati u vezi sa tim. Politika identiteta se relativno brzo pokazala zaraznom. Za veoma kratko vreme pojavili su se živahni pokreti među Čikanosima, Indijancima i Amerikancima azijskog porekla. Pokret ženskog oslobođenja se takođe pojavio. I, naravno, pokret koji nas je danas ovde okupio, gej i lezbejski pokret oslobođenja.

Ispravno bi bilo reći da mi i dalje, trideset godina kasnije, živimo u eri politike identiteta. Ali uslovi koji su joj omogućili nastanak – prosperitet, ekspanzivnost i ispunjenost nadom posleratne generacije – iščezli su. Danas živimo u vreme ispunjeno cinizmom, apatijom, beznadežnošću i nepovere­njem. Ekonomski poredak se promenio, ne samo u ovoj zemlji, neko diljem sveta. Sve češće slušamo o globalizaciji, o jedinstvenom ekonomskom svetu. I mada naši lideri govore o ovome jezikom utopija, strasti koje su izbile u nedavnoj svađi oko toga da li da se odobriNorth American Free Trade sporazum, nagoveštava da nisu svi srećni zbog ovog novog svetskog poretka. Čak i usred ekonomske ekspanzije, nesigurnost je velika. Životni standard se penje nekolicini, dok većina zaposlenih Amerikanaca mora teško da radi da bi zadržala radno mesto. Javni sektor steže kaiš kako bi otplatio protekle dugove. Naš školski i zdravstveni sistem je u dubokoj krizi. Većina Amerikanaca i – mislim opet globalno – većina ljudskih bića širom sveta, nalaze se usred krize masovnih razmera.

Tekuća moć politike identiteta je poveza sa ovim ose­ća­njem krize. Želja da se izgradi jaka queer zajednica, vitalna afroamerička ili latinoamerička, ili ostrašćena zajednica krstaških protestanskih hrišćana, odslikava potrebu za sidrom kada se čini da bilo šta drugo funkcioniše.

Otuda, ako ponovo postavimo pitanje: Kakve veze ima gej oslobođenje sa ratom u Bosni? – možda barem imamo sve što je potrebno za razuman odgovor. Po meni, rat u Bosni je jasan i dramatičan primer pomahnitale politike identiteta. Od identiteta je iskovano oružje, identitet je postao oruđe mržnje i podele, put u uništenje i holokaust.

Kako na ovoj konferenciji ispitujemo praktična pitanja izgrađivanje zajednice, i nakon što se vratimo kućama da nastavimo sa našim radom, mislim da moramo da istražimo naša srca, ispitamo naše vrednosti, preispitamo naše ciljeve. Valja imati na umu da su svi društveni identiteti koje konstruišemo parcijalni i da nikad u celosti ne obuhvataju našu punoću. Svako od nas ovde, svako koga ćemo susresti, predstavlja sastav raznoraznih identiteta. Naše privrženosti, odanosti i povezanosti su višestruke, i naš rad treba da se obavlja uz prepoznavanje ovih gustih i kompleksnih veza. Da li naš napor da izgradimo gej, lezbejske i biseksualne zajednice predstavlja okretanje ka unutra ili okretanje prema drugim zajednicama i ljudima? Da li naši napori da izgradimo ove kvir zajednice predstavlja napor da izgradimo tvrđavu naspram sveta ili prilika da se izgradi veza sa drugima? Da li naša želja da izgradimo jaku zajednicu predstavlja želju da dobijemo više za nas ili da svet učinimo boljim za svakoga? Da li naš rad odaje smisao za šovinističku superiornost ili želi da stvori modele od kojih svako može da nauči? Naši odgovori će nam reći, smatram, da li vredi ili ne istrajavati u našem radu.

Ovo predavanje je bilo „uvodni govor“ na konferenciji u Detroitu, u februaru 1996. godine, za aktiviste iz gej, lezbejskih i biseksualnih ogranizacija u Mičigenu, koja se fokusirala na pitanja izgradnje zajednice (community building). Odslikavalo je moje narastajuće nezadovoljstvo politikom identiteta u vreme nadirućeg konzervativizma, koji se širio iz Vašingtona, uprkos tome što sam priznao potrebu, vrednost zajednica zasnovanih na identitetu, kao i potrebu za mobilizacijom. Zahvaljujem Janu Stivensonu na pozivu da govorim na konferenciji.

John D’Emilio, The World Turned, 2002.

Iz prvog broja QT, časopisa za kvir teoriju i kulturu.

Peščanik.net, 09.10.2010.