Prikaz knjige Judith Butler Ko se boji roda još? / Who’s Afraid of Gender?, Knopf Canada, 2024.
Za potrebe ovog prikaza, pročitala sam knjigu Džudit Batler.1 To možda zvuči kao banalan iskaz, ali me već izdvaja od gotovo svih koji imaju stav o ovoj američkoj filozofkinji.
Nije samo šala reći da se njena najnovija knjiga mogla zvati Ko se boji Džudit Batler, jer se nje mnogi ljudi boje; svi strahovi i fantazije uneti u ideju „roda“, koju istražuje u ovoj knjizi, prelivaju se i na autorku. Rad Džudit Batler se opisuje kao demonski, dok je profesorka neka vrsta đavola, prigodna meta za aktuelnu anksioznost oko stabilnosti pola.
Kada sam, u svojim dvadesetim, na dodiplomskim ženskim studijama, čitala Nevolju s rodom (Gender Trouble, 1990), knjiga je bila relativno nova a već jako uspešna. Tu Batler primenjuje klasični radikalni feminizam, psihologiju i poststrukturalističku filozofiju za analizu roda i polnosti. Ali, mada je u akademskim krugovima bila rok zvezda, teško da je bila mejnstrim. Poznata po tumačenju teorije rodne performativnosti, takođe je bila na zlom glasu po preterano dugim rečenicama, gustoj prozi i postmodernom stilu koji ljudi ili baš vole ili baš ne podnose. O njenim idejama se danas mnogo šire raspravlja, bar delimično zbog negativnih reakcija na više prava i veću vidljivost trans i rodno raznolikih ljudi.
Čini se da takav uticaj i nivo javnog angažmana većina akademika može samo da sanja, ali kada teorija stigne do popularnog diskursa, često biva oštećena tokom putovanja. Stigne kasno, prilično izmenjena, ispražnjena od nijansi, uprošćena, pogrešno se primenjuje i pogrešno shvata. To je naročito slučaj sa rodnom performativnošću, koja se uporno pogrešno predstavlja kao „performans“ kako bi se Batler optužila da je proglasila nevažnost pola, a da je rod samo nekakav transvestitski kostim koji po volji navlačimo i skidamo. A zapravo Batler tvrdi da je performativan utoliko što ga čini stilizovana repeticija radnji, čije izvođenje uvodi rod u postojanje. I to nije baš dobrovoljno, već se zahteva – i pod nadzorom je društva. Više od 30 godina nakon Nevolje s rodom, Batler je još uvek prinuđena da ponavlja da nikada nije rekla da pol nije bitan, kao što će to učiniti i ovde: „Šta ako, u stvari, niko nije rekao da pol nije realan, mada se ljudi jesu pitali u čemu se sastoji njegova realnost?“ Batler je frustrirana i ljuta; ili onoliko frustrirana i ljuta koliko se to dešava poznatim profesorima filozofije. Znam, jer je ovo njena najprohodnija knjiga do sada, intervencija namenjena širokoj publici.
Ukoliko vas nije potpuno zaobišlo medijsko izveštavanje o društvenim temama tokom poslednje decenije, verovatno imate neka osnovna znanja o takozvanim „rodnim ratovima“, koji su posebno otrovni ovde u Britaniji (i globalno se ukazuju kao sramotan primer polnog i rodnog konzervativizma). Batler objašnjava da je „rod“ postao fantazam, koji oličava višestruke ljudske strahove i anksioznost u vezi sa seksualnošću, telesnim atributima, polom i odnosima. Desničari na pozicijama verske i sekularne moći podstiču i manipulišu tim strahovima kako bi na žene i manjine delotvornije projektovali štetu u kojoj su saučesnici.
Batler nudi razne primere. Papa Franja je 2015. uporedio rodnu teoriju sa nuklearnim oružjem, tvrdeći da je to sila uništenja koja poriče poredak stvaranja. Italijanska premijerka Đorđa Meloni upozorava da će rodna ideologija svima oduzeti polni identitet. Vladimir Putin Evropu naziva „Gejropa“ i tvrdi da je rod zapadnjački konstrukt koji će uništiti koncept majke i oca.
To bi s pravom trebalo da zvuči bizarno; afirmacija trans prava nije uporediva sa nuklearnim uništenjem. Mesec LGBTQ+ istorije nije posvećen brisanju majki i očeva. Antirodni pokreti, međutim, brišu moja prava; brišu lezbejske, gej i trans roditelje, ponekad doslovce. U Italiji se trenutno majke lezbejke brišu iz matičnih knjiga rođenih i negira im se roditeljsko pravo. Ko će se zauzeti za ove žene? Batler ističe da je to što se dešava inverzija. Desničarske snage oduzimaju prava i nanose štetu nekim ženama, deci i porodicama, pravdajući svoje postupke time što tvrde da sprečavaju nanošenje štete drugima. Posebno je jeziva ova ironija, naravno, u katoličkoj crkvi koja podstiče oduzimanje prava LGBTQ+ osobama i njihovim porodicama pod izgovorom dečije zaštite, dok je sama odgovorna za decenije seksualnog zlostavljanja dece.
To je „moralizatorski sadizam“, a jedini odgovor, kaže Batler, jeste formiranje osovine otpora; da „okupimo pokrete koji su na meti, mnogo efikasnije nego što nam se stavlja meta“. Ljudi koji možda nisu prijatelji, koji se ne slažu, treba da sarađuju, jer će svi doći na red za isti progon, pre ili kasnije – sve žene, sve manjine, svi minorizovani. Solidarnost nije dom, podseća Batler, koristeći dobro poznatu izreku feministkinje Bernis Džonson Rejgon. Ne mora da bude prijatna.
Pošto je Batler aktivistkinja za ljudska prava, ali i teoretičarka, suštinsko pitanje ove knjige isto je kao i u svim njenim radovima: zašto je toliko ljudi spremno da preda svoju moć u ruke sve autoritarnijih sila? I zašto su tako uvereni da se ta moć nikada neće okrenuti protiv njih?
Finn Mackay, The Guardian, 13.03.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 08.04.2024.
FEMINIZAMLGBTQIA+
________________
- I autorka teksta i Džudit Batler za sebe su odabrale rodno neutralnu zamenicu „they“, što je rešenje koje se ne može primeniti u južnoslovenskim jezicima, jer se kod nas zamenice i u množini razlikuju po gramatičkom rodu. Obraćanje u muškom ili ženskom rodu u ovom prevodu je lingvistička okolnost i ne prejudicira rodni status osoba; prim.prev.
