školica nacrtana na asfaltu

Foto: Predrag Trokicić

Račun državnih prihoda i rashoda za 2017. godinu predstavlja još jedan korak napred u (makro)ekonomskoj stabilizaciji Srbije. To je dobra vest. Loša vest je da je to praktično jedina dobra vest. Preciznije: javne finansije ulaze u razumne granice, ekonomija se u celini budi i, ako bi to bilo jutro po kojem se dan poznaje, imali bismo razloga da budemo zadovoljni. Ali, postoji mnogo “ali” koja Srbiji sreću kvare, jer je na domaćoj društvenoj i političkoj sceni mnogo više znakova koji izazivaju zabrinutost nego onih koji šire spokojstvo.

Kada je o budžetu reč, onda je nesumnjivo ključno da se fiskalni deficit već treću godinu uzastopno smanjuje: posle 3,7 odsto prošle i 2,1 odsto ove, iduće godine bi trebalo da iznosi 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda. Utešno je, takođe, i to što će iduće godine troškovi države porasti znatno manje nego ove: prihodi 2,5 odsto (lani 10 odsto), a rashodi 1,5 odsto (lani pet odsto).

Dobra je vest i to što je ove godine, nakon neprekidnog decenijskog rasta, javni dug stigao do prelomne tačke i konačno počeo da (o)pada. Taj trend će se – bar tako piše u Fiskalnoj strategiji do 2019. godine – nastaviti i narednih godina, tj. sve do smanjenja na zakonskih 45 odsto BDP-a (doduše daleke) 2027. godine.

Konačno, iduće godine se predviđa (dalje) povećanje stope privrednog rasta – sa oko 2,5 ove na tri, kako piše u Fiskalnoj strategiji, a verovatno i na 3,5 odsto, kao što prognozira premijer Vučić. Predviđeno je, takođe, da će se povećati ne samo proizvodnja (i izvoz – 7,7 odsto) nego i potrošnja (lična 1,4, a “opšta” 1,6 odsto).

Sve u svemu, vlast je imala “sučim” izaći pred “ljute” poslanike i – bez obzira na neke manjkavosti budžeta – snažnim argumentima braniti ono što je obećala i predložila. Umesto toga, ona se odlučila da “minira” skupštinsku raspravu i da onemogući opoziciju da iznese svoje stavove i zamerke. A to znači da praktično onemogući građane Srbije da se bolje upoznaju sa jednim od najvažnijih zakona, koji je najmanje računovodstvena knjiga već pre svega pokazatelj ekonomske filozofije i (nameravane) politike jedne vlade.

Majini maniri

Brojni su prekršaji i Poslovnika o radu Narodne skupštine i zakona koje je napravila predsednica srpskog parlamenta Maja Gojković. Najpre je to svakako sazivanje sednice po hitnom postupku, što je izazvalo opšte protivljenje opozicije. Posebno zbog toga što se, kako je to primetio Marko Đurišić iz SDS-a, vladajuća većina nije potrudila da to na bilo koji način obrazloži iako to zakon striktno nalaže. Ako je već Vlada propisani rok za podnošenje Zakona o budžetu probila za čitavih mesec dana (rok je, naime, 1. novembar, a budžet je Skupštini dostavljen 2. decembra), onda je zaista potcenjivanje “najvišeg organa vlasti” kad mu se da manje od 48 sati da savlada materijal, prepun brojeva i tabela, na 1.300 strana. To jest, kako je to precizno izračunao lider (buduće partije) Dosta je bilo Saša Radulović, dva minuta po stranici, pod uslovom da poslanici ne spavaju. Konačno, formalno otvaranje rasprave nakon usvajanja dnevnog reda (u nedelju u 18 sati) i odmah zatim njeno zatvaranje (i zakazivanje sednice za sutradan u 11h), iako na prvi pogled besmisleno, bio je trik kojim se Maja Gojković poslužila da bi opoziciji (u)skratila vreme za podnošenje amandmana. Jer, ako neko slučajno ne zna, amandmani se mogu podnositi samo do početka diskusije o zakonu. Slaba vajda jer podneto je preko 300 amandmana, među njima – a od koga bi nego od skupštinske većine, čak i takvi koji se uopšte ne odnose na zakone na dnevnom redu (kao što je onaj Vladimira Đukanovića, člana SNS-a, kojim se traži smanjenje plate Poverenika za javne informacije i Zaštitnika građana). Kao što su obesmislili instituciju zakonskog amandmana, poslanici pozicije su degradirali i parlamentarnu raspravu. Svoju brojnost iskoristili su da takoreći okupiraju diskusiju, a dobijenu reč za pohvale Vladi i njenom predsedniku, nakon čega se obavezno uključivao premijer iako nije bilo nikakvog razloga, tj. pitanja na koje bi trebalo da odgovori ili nejasnoće da razjasni, da kroz duge tirade sad on “pohvali” prethodnog diskutanta. S druge strane, činjenicu da mu vreme, za razliku od svih drugih članova parlamenta nije ograničeno, predsednik Vlade je koristio za duge i često vrlo grube monološke obračune sa opozicijom. Tako da je to, sa jedne strane, na građane ostavljalo vrlo mučan utisak, a sa druge nije im davalo priliku da se upoznaju sa stvarnim fiskalnim „temama i dilemama“.

Kad smo već kod šire javnosti, onda valja primetiti da Predlog budžeta ne sadrži poređenje ni sa ovom ni sa prošlom godinom. Posebno je zanimljivo da je to praksa koja preovlađuje poslednjih godina; odmah nakon dvehiljadite, valjda po inerciji, tj. tradiciji ustanovljenoj u socijalističkoj Jugoslaviji, budžetski dokumenti bili su makar u tom smislu lakši za praćenje.

Ovako se od najvažnijeg državnog akta pravi, ako ne baš neka vrsta državne tajne, onda svakako štivo za posvećene, lavirint u kojem se snalaze samo najupućeniji. Otuda, čak i kada su promene nabolje, one mogu da izazovu nedoumice. Recimo, ove godine su takozvani projektni zajmovi, tj. krediti koje država uzima za infrastrukturu (kao što se zajmovi od Kine ili Azerbejdžana za Koridor 11) ušli u budžet, tj. podignuti su iznad “famozne crte”, što je vrlo dobro, ali prošle godine nije bilo tako, pa budžeti Republike nisu (sasvim i nisu lako) uporedivi. Stvari bi bile kudikamo jasnije da je usvojen završni račun države za 2015. godinu. Ali, nije. Svi moraju da na vreme predaju svoje završne račune, samo država, tj. Vlada Srbije, ne mora.

Kada smo već kod šire javnosti, možda bi još nešto trebalo razjasniti. Postoje, naime, slobodnije rečeno, dva budžeta i dva fiskalna deficita. Jedno je maločas pomenuti budžet Republike, tj. centralnog nivoa vlasti, a drugo tzv. budžet opšte države, koji pored Republike obuhvata i sve druge nivoe vlasti (opštine, gradove, Pokrajinu), fondove (penzioni, zdravstveni, socijalni, vojnih osiguranika), Nacionalnu službu za zapošljavanje i Javno preduzeće Putevi Srbije. Ukupni prihodi budžeta u užem smislu, planirani za 2017. godinu, iznose 1.093 milijarde dinara, a rashodi 1.162 milijarde; deficit je dakle 69 milijardi. Planirani prihodi opšte države iznose 1.866 milijardi, rashodi 1.941 milijardu, deficit je 75 milijardi ili (gorepomenutih) 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda. Dodatnih šest milijardi deficita napraviće JP Putevi; ostali “entiteti” će, uz pomoć transfera iz državne kase, biti u ravnoteži.

tabela-05

Tumaranje kroz izbore

Sveopšti napredak, koji će nam iduće godine banuti na vrata, zaobići će, ipak, jednu kuću. Penzionersku. Naime, najavljeno je povećanje penzija od 1,5 odsto, a inflacija jedan procentni poen više (2,4 odsto), što znači da će kupovna moć penzionera iduće godine opasti.

Sa druge strane, rast plata u javnom sektoru od 5-6 odsto omogućiće da standard državnih uposlenika ipak poraste.

Osim penzionerima, i privrednicima je budžet doneo malo razočaranje. Smanjenje poreza i doprinosa na plate, koje je premijer Vučić nedavno najavio, neće se zbiti iduće godine. Ta nada je, kao što smo o tome već pisali pre dva broja, ionako bila varljiva. Prema takoreći unisonom mišljenju ekonomista, koji inače načelno podržavaju samu ideju, kao što je Milojko Arsić, za tako nešto je rano jer bi ta mera dovela do povećanja deficita za pola odsto. To ne bi bio problem, objašnjava, da je deficit 0,5-0,7 odsto BDP-a, pa da se poveća na 1-1,2 odsto, ali kada je, kao sad, još uvek relativno visok, njegovo dizanje na preko dva odsto ni u kom slučaju se ne može smatrati preporučljivim.

A nije preporučljivo zbog jedne druge premijerove najave. One da će čim vidi leđa MMF-u dodatno povećati plate i penzije. Fiskalni savet je odmah izrazio nesaglasnost s tom idejom jer je deficit još uvek veliki, a stabilnost krhka i lako bi neki spoljašnji udar – u vidu poskupljenja nafte i prirodnog gasa, recimo – mogao da je poremeti.

Srbiji treba održiva stabilnost, a jedini put do nje je ekonomski razvoj. Zato je ministar finansija Dušan Vujović i naglasio da je budžet za 2017. godinu “umereno razvojni”.

“Da bi jedan budžet bio razvojni”, kaže Milojko Arsić, “on treba da ispunjava dva uslova. Najpre, fiskalni deficit treba da bude nizak, što znači da je obezbeđena (makro)ekonomska stabilnost koja je sine qua non razvoja. Drugo, potrebno je da budu predviđeni značajni izdaci za javne investicije, kako za infrastrukturne projekte tako i za neke druge rashode, u koje posebno spadaju obrazovanje i nauka.

U tom kontekstu pažnju zaslužuje podatak da su kapitalne investicije u budžetu duplirane: sa 43 milijarde dinara ove na 92 milijarde iduće godine. Ukupne javne investicije pak trebalo bi da dostignu 145 milijardi ili 3,3 odsto BDP-a. Prvo treba da vidimo da li će biti ostvareno jer je kao jedan od razloga za “cepanje budžeta” sam Vučić naveo baš (sumnjivo realan) veliki rast kapitalnih investicija, a onda i da ponovimo da bi javna ulaganja, ako hoćemo brži razvoj, trebalo da budu oko četiri odsto BDP-a. Uprkos značajnom planiranom rastu javnih, ukupne investicije iduće godine porašće sasvim skromno: sa 18,5 odsto BDP-a ove godine na 19 odsto BDP-a. Ni narednih godina se ne očekuje neki njihov značajniji rast – na 19,3 odsto BDP-a one tamo i svega 19,4 odsto BDP-a 2019. godine. Kao što je u NM već više puta pisano, ako Srbija želi (relativno) visoke stope rasta od 4-5 odsto, udeo investicija u bruto domaćem proizvodu treba da dostigne bar 25 odsto.

Da nije, međutim, sve u novcu govori primer oblasti koja je po opštem mišljenju – istakao je to u svom izlaganju u Skupštini i premijer – ključna za brži razvoj Srbije. “U situaciji u kakvoj se danas nalazi srpski obrazovni sistem”, kaže Milojko Arsić, “povećanje sredstava verovatno ne bi dalo nikakve efekte. Zato je potrebno prvo reformisati obrazovanje, da bi povećano ulaganje bilo efikasno iskorišćeno. Sistem mora da se promeni, Vučić vlada već pet godina, a na tom planu ništa nije urađeno”, ističe Arsić.

Ovo, naravno, ne važi samo za obrazovanje. Čitav javni sektor gotovo da je nedirnut. U stvari, jedino je na planu okončanja privatizacije, tj. rešavanja sudbine preduzeća u restrukturiranju, urađen najveći deo posla. Ipak, i tu je problem privatizacije jednog broja preduzeća rešen njihovim podržavljenjem, dok su kod drugih rokovi probijeni (poslednji je bio 31. maj 2016) i još uvek se nekoliko desetina hiljada radnika nalazi “ni na nebu ni na zemlji”. Ali zato na reformi zdravstva nije urađeno ništa (ako se tu ne računa nedavna smena 11 direktora), isto važi za reformu penzionog sistema, a slično stvari stoje i sa reformom javnih preduzeća.

Ova godina je upravo u tom pogledu bila izgubljena jer je protekla uglavnom u znaku izbora. Sada se pominje mogućnost da uz redovne predsedničke i verovatne beogradske – mada oni po redu vožnje padaju u 2018 – dogodine budu održani i (opet vanredni) parlamentarni izbori. Premijer Vučić nije odbacio tu ideju. Što bi značilo da je još jedna godina za temeljne društvene promene izgubljena i da se, umesto konačnog opredeljenja za “više Šojblea, a manje Šojgua”, kako je to formulisao Čedomir Jovanović, tumaranje Srbije između istoka i zapada nastavlja.

Novi magazin, 08.12.2016.

Peščanik.net, 08.12.2016.

Srodni link: Mijat Lakićević – Višnja na đevreku


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)