A ispod tepiha sve i svašta. Pod tepihom se odvija čitav jedan život Srbije: tu je naša neposredna prošlost, tu su razni „inspiratori” koji uvek „stoje iza”, tu su švedski vagoni i lokomotive, luka Beograd, profesori Pravnog fakulteta iz Kragujevca i druge drumske i koje sve ne mafije, tu su „Insajderi” Brankice Stanković, brze pruge, hiljadu obećanih evra od akcija, prostorije za poverenicu za ravnopravnost, tu su stotine ako ne i hiljade započetih akcija, programa, strategija, čvrstih odluka… obećanja da i ne pominjem. Mnogo hteli mnogo započeli… Pa pod tepih. Daleko od očiju. Dok se ne zaboravi. U tom galimatijasu pod tepihom nije lako pronaći ni Mladića ni Hadžića.

Da li je politika u kojoj se problemi uočavaju, u kojoj se u vezi sa tim pitanjima definišu suvisla rešenja koja se potom negde izgube kada ih treba sprovesti u praksi, „nasleđe prošlosti” ili je znak administrativne, nekažnjive neodgovornosti, političkog oportunizma, mentaliteta (štagod to značilo) ili naprosto lenjosti. Što god da je uzrok, ta politika upornog a nepotrebnog odlaganja blokira razvoj Srbije u moderno, bogato društvo.

Ispod tepiha „neočekivano” su iskočili prevremeni izbori na Kosovu. Naša država treba da preporuči kosovskim Srbima da li da na njima učestvuju. Po svemu sudeći prevladaće stav da se još „nisu stekli uslovi”. Koji uslovi? Šta je mnogoljudno Ministarstvo za Kosovo od poslednjih izbora učinilo da se ti „uslovi steknu”? Da li se na pravi način razgovaralo sa „neposlušnim Srbima”, onima koji su na prošlim izborima učestvovali i deo su kosovskih institucija, onih koje tamo deluju a ne u prostoru virtuelnih institucija? Kakva su njihova iskustva? Da li su svojim delovanjem poboljšali položaj Srba na Kosovu, a ako nisu zašto? Proaktivno delovanje je jedini način da se „steknu uslovi”. Pri tom stav vlade se očekuje u trenutku kada je posle odluke suda u Hagu otvorena nova stranica u odnosima Beograda i Prištine. Najavljuje se dijalog i izgleda da to za Prištinu predstavlja veći problem nego za Beograd jer ti pregovori će upravo biti o stvaranju uslova za život srpske manjine. Zdrav razum a i prosta matematika mi govore da bi i samo jedan predstavnik Srba iz kosovskih institucija bio važan teg u budućim pregovorima. Da ne govorim o tome da bi poruka Srbima da sami, bez Beograda, odluče o tome šta je za njih najbolje bila najdelotvornija. Osim što bi to bio znak uvažavanja političke zrelosti tih ljudi, Srbija bi dobila dodatnu priliku da od međunarodnih institucija zahteva punu kontrolu tih izbora i zaštitu prava srpskih glasača. Takvom porukom Beograd bi, šahovski rečeno, stekao „tempo” u budućim pregovorima.

Pod tepih je gurnut i talas nasilja koji nas je pogodio pre mesec dana. Kao da se sve završilo „mirnim” derbijem. Problem je ostao a stvari još jednom nisu nazvane pravim imenom. Kao i sa nedavnim događajima lako je predvideti šta će se dogoditi. Novi talas nasilja ponovo će nas „iznenaditi” jer još nismo spremni da se suočimo sa činjenicom da smo društvo koje je legitimisalo nasilje, koje je potisnulo svaku vrstu saosećanja, koje odbija da preuzme odgovornost kako za prošlost tako i za sadašnjost. Srbija je postala društvo apsolutno netolerantno prema bilo kakvoj različitosti: političkoj, seksualnoj, ideološkoj, verskoj, rasnoj… Na mnogo toga smo mi iz civilnog društva ukazivali. Problem je u tome što nismo našli zajednički jezik sa državom. Država je ta koja je pribegavala kompromisima, iz razloga koji su nekad koalicioni, nekad se zovu drugačije, uglavnom su politički interesi nekih uskih grupa. Adekvatni zakoni su potrebni ali ne i dovoljni. „Deca” koja su napala Paradu ponosa, policiju i Beograd izašla su iz naših porodica, iz naših škola, sa našeg univerziteta. Dakle, oni su izašli iz sistema. Zato su potrebne dugoročne, složene, koordinisane mere, potrebna je mobilizacija koja mora da uključi ceo sistem: proces obrazovanja, medije, političke stranke, civilno društvo i crkvu. Velika odgovornost je i na lokalnim samoupravama koje pre svega treba da javne prostore koji zjape prazni i neiskorišćeni ustupe na korišćenje mladima, da ih vrate sa ulica i iz kafića i pruže im priliku da iskažu svoju kreativnost, potencijale i na taj način strukturišu svoje vreme.

Iskreno rečeno, nemam dilemu gde će završiti predlozi iz ovog teksta.

Ispod tepiha.

 
Politika, 11.11.2010.

Peščanik.net, 11.11.2010.