Urlanjem publike i vređanjem zbog fizičkog izgleda sam bio sprečen da govorim na Peščanikovom Razgovoru o kraju epohe. To me nije iznenadilo, jer sam skoro identičnu situaciju već doživeo od Naših, kao jedan od predviđenih govornika na tribini Peščanika u Topoli. Doduše, tada nas je i ispred sale i u sali štitila policija. U CZKD-u je pravo na drugačije mišljenje štitila samo Srbijanka Turajlić.

Šta sam želeo da kažem ali mi nije dozvoljeno:

Moje teze za razgovor su bile:

Demokratski potencijal – Čini mi se da postoji ozbiljna greška u proceni kapaciteta Srbije za brze i temeljne demokratske promene. Stvara se utisak da tamo negde postoji kritična masa „divnih ljudi“ koje DS i LDP nisu hteli ili nisu umeli da okupe i da sa njima urede Srbiju na moderan način. Nije tako. Nažalost, ideje i vrednosti za koje se prodemokratske partije zalažu podržava manjina građana i građanki. Tako će, bojim se, biti još dosta dugo. Pristati na dugoročnu borbu sa pozicije manjine veliko je iskušenje i razumem one koji od toga odustaju.

Politička ponuda – Politička ponuda se svesno svodi na izbor između samo dve partije, što ne odslikava stvarnu situaciju na političkoj sceni. Postoje i treća, četvrta, peta…. sve do tridesete opcije, koliko ih u ovom trenutku učestvuje u radu Skupštine. Dakle, ponuda je mnogo raznovrsnija ali uključivanje u neku od manjih partija ne garantuje i ulazak u vlast. Hteo sam da ukažem i na zanimljiv fenomen u kome MI postaje ONI. MI želimo i očekujemo nešto, a ONI nam to ne isporučuju. ONI su političke partije, u čijem radu mnogi ne žele da učestvuju.

Pravo na grešku – Pogubno je apsolutno neprihvatanje prava na grešku. Tako, na primer, iz sadašnje perspektive nesumnjivo pogrešna politička odluka da se podrži Zakon o informisanju, postaje argument da se LDP zauvek prezre i po mogućnosti uništi. Nisu mnogi zaćutali, kako se kaže u materijalu koji je najavio skup. Mnogima je uskraćena mogućnost da govore.

Civilno društvo – Netačna je, pa čak i uvredljiva u svojoj isključivosti, tvrdnja da civilno društvo više ne postoji. To demantuje i spisak koji su sastavili Naši. U ovom trenutku, registrovano je 16.000 organizacija, od toga 6.000 novih u poslednje dve godine. Civilno društvo je, kao i svi, zbunjeno i traži nove oblike međusobne saradnje. Funkcionisanje organizacija civilnog društva je sve teže, posebno onih koje se bave ljudskim pravima i razvojem demokratije.

Kraj epohe? – Oko nas, industrijska epoha je uveliko završena. U toku je epoha komunikacija, od koje smo mi u Srbiji iz dana u dan sve dalje. Prvi nagoveštaj da bi nova epoha mogla započeti u Srbiji presečen je ubistvom Zorana Đinđića. Od tog trenutka postoji samo napor velike većine političkih partija, uključujući DS, da se političko nasleđe Zorana Đinđića zatre i da se „stara epoha“ što dublje ukopa. Rezultati poslednjih izbora i novoformirana vlast to dokazuju.

Predlog – Po ugledu na 2000-u godinu, formiranje širokog fronta OCD i političkih partija oko zajedničkih, konkretno definisanih koraka ka promenama.

Da je bilo vremena, verovatno bih se sa par reči osvrnuo i na ono što su u svojim monolozima rekli uvodničari. Nije se moglo. Iako su oni govorili o građanskoj opciji, malo građanskog je bilo u CZKD-u. Govorili su o kulturi, posebno o političkoj kulturi, a nije poštovana elementarna kultura dijaloga. Principe je lako zastupati, ali ih je mnogo teže sprovoditi u praksi.

Ponavljam, nije me ni iznenadilo ni zaplašilo ni zabrinulo nasilno odbijanje dijaloga od većine u publici. Rastužilo me je ćutanje govornika oko stola.

 
Peščanik.net, 27.11.2012.

Srodni linkovi: