Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 10. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 20.6.1992.

Kakav se ovde fudbal igrao pre rata?

Pretpostavljam da je ovo jedna od rečenica kojima ćemo dosađivati jedni drugima i današnjoj deci u onoj drugoj, posleratnoj Srbiji. „Velike“ teme su, bar u ovom krugu, čini mi se iscrpljene. Zato je moja namera da sačuvam od zaborava ponešto od našeg bivšeg života u Srbiji i našeg života u Srbiji danas.

Koristili smo 041, 061, 071.

Postojala su odmarališta na moru.

Sardine „Beograd“.

Opisivaćemo jedni drugima kako smo varali telefonske centrale u Bosni da bismo razgovarali sa Hrvatskom i Slovenijom.

Bila je Bosna. Bio je lep grad Sarajevo.

Pokazaćemo jedni drugima, u toj drugoj, posleratnoj Srbiji, male, poluraspadnute telefonske imenike i upoređivati ko ima više brojeva koje ne koristi jer njihovi vlasnici, naši prijatelji i poznanici, više nisu ovde.

To napuštanje ove, prve Srbije, ta tragedija ovoga grada Beograda, druga je bolna tema o kojoj sam želeo da govorim. Ali šta reći?

Prijatelji su otišli.

Ne mogu ih optuživati za kukavičluk jer bi onda ostanak ovde bio hrabrost. A ne osećam se posebno hrabrim kao, pretpostavljam, ni većina vas prisutnih. Naprosto, sklonili su se od bolesti, izgubili su veru u ozdravljenje, ne mogu da gledaju i dele muke bolesnika koji se zove Srbija. To se nikome ne može zameriti. Ali ja već danas maštam i pomalo strepim od našeg prvog susreta po njihovom povratku. Hoće li nam se izvinjavati… „zašto nisu kad je trebalo“… kao što se mi danas izvinjavamo zbog onog za šta smo vrlo malo krivi – zbog Srbije danas.

A u Srbiji danas postoje bar dve Srbije. Ova u kojoj mi živimo: gradska, beogradska, mala, relativno informisana, preko četiri TV-kanala i mnogobrojnih radio-programa u kontaktu sa svetom, ali bez pravog kontakta sa onom drugom Srbijom, tu odmah pored nas.

Ta Srbija ne zna recimo za sukob sa taksistima. Ne zna šta studenti zapravo traže. Ne razume šta je sada pa taj DEPOS… Ta Srbija novine ne čita, ima jednu televiziju i jedan radio. Zato i veruje, kako mi je to rekla jedna od retkih opozicionih aktivistkinja iz unutrašnjosti, da „sve zlo dolazi od mnogo stranaka, jer kako se lepo živelo dok je postojala samo jedna partija“.

A ta jedna partija, koja se nekad zvala onako, sada, ovako, a sutra ko zna kako, sve čini da takvo mišljenje u unutrašnjosti Srbije održi. I, na našu nesreću, jedino u ovom slučaju ta partija shvata u kom vremenu živi i za svoj cilj uspešno koristi najmoćnije oružje modernog vremena – medije.

O tome sam, jer to je moja profesija, najviše želeo da govorim. O nezapamćenom zločinu koji načinom korišćenja medija partija na vlasti vrši nad građanima Srbije. O zločinu zatupljivanja uskraćivanjem informacija. O zločinu s predumišljajem jer onaj ko menja, prećutkuje, uskraćuje informacije zna da time „može uzrokovati telesno ili duševno zlo članovima jedne grupe ili naroda, i time namjerno dovodi grupu u uvjete života koji treba da izazovu njezino potpuno ili djelimično fizičko uništenje. Enciklopedija leksikografskog zavoda, 2, str. 513, jedinica „genocid“: „Ovo djelo se može izvršiti za vreme rata ili u mirno doba, a izvršioci mogu biti državni organi ili pojedinci“.

A pojedinci to delo, taj zločin čine (u ime državnih organa) svaki dan u 17, 19,30 i 22 sata…

Namerno sam se vratio na reč čije je značenje TV-Beograd stalnim ponavljanjem potpuno izmenila. Ne čine to samo drugi samo nama.

Nemam dilema u pogledu toga kako da se kao profesionalac suprotstavim takvoj TV. Bojkotovanjem. Ali, kako joj se praktično suprotstaviti? Tu počinje nedoumica. Evo primera: sa grupom istomišljenika koja je želela da konkretnom akcijom nešto učini za promenu stanja, snimo sam TV-spotove Oružje nije igračka, sa ciljem zaštite dece od oružja. Televizija je prihvatila da ih besplatno emituje. I tu počinje moja dilema – nismo li time pružili televiziji alibi, mali ali ipak alibi, koji za nijansu ublažava slike strahota kojima svaki dan podstiče gledaoce na ubijanje, mržnju, rat. Poznajući ljude sa televizije, znam da će i taj najmanji alibi iskoristiti kad im bude potreban. Zato je druga televizija prvi uslov za drugu Srbiju. I ponoviću po ko zna koji put da u drugoj Srbiji medije moramo poveriti, ne strankama na vlasti, jer one će se menjati, već ljudima kojima su profesionalni kodeks i moral iznad ličnih, dnevnih, stranačkih ili nacionalnih interesa.

I dok sam ovo beležio, TV je jutros, uz vesti o „oslobađanju“ još jedne od „srpskih“ ulica u Sarajevu, javila da je u Bosni do danas poginulo 7.200 ljudi i da se 13.000 vodi kao nestalo. A znamo šta to znači. I to me je podsetilo na jedno pitanje koje mi je prijatelj, Francuz, pre neki dan postavio kad sam mu se, preko telefona, hvalio našim studentskim protestom.

Pitao me je: „A šta su dosad čekali? Nisu protestovali kad je pala prva, stota, hiljadita žrtva… Nisu protestovali kad je glad zakucala na mnoga vrata u Srbiji. Nije ih uvredilo to što im je onaj ministar prosvete. Nisu se bunili protiv izborne farse. Pobunili su se sada kad smo ih isključili iz međunarodne kompjuterske mreže“.

To je zlurado rekao čovek koji nas dobro poznaje, koji nam je prijatelj. I nije mi bilo lako da ga ubedim da je bolje i sad nego nikad. Uveravao sam ga, uz potajnu strepnju, da će se studenti iskupiti jer će ovog puta izdržati do kraja i izboriti se, uz našu pomoć, za tu DRUGU Srbiju u kojoj će, kada po pozivu savesti budu blagovremeno zbog nečega protestovali, pregovarati ne sa nevaspitanim uličnim siledžijama već sa sebi ravnima.

Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.

Peščanik.net, 20.02.2023.

DRUGA SRBIJA