Ustani Dušane, Care Silni, da vidiš kako Ti Zakonik živi: ono što si carski predvideo – da bi sebar mogao uvrediti vlastelina, pa si sebra dobro namajstorio, i da bi vlastelin mogao uvrediti sebra, pa si čak i njega kaznio, premda ne baš onako kao sebra – desilo se u tri bijela dana. Zakonik Tvoj ne da je na snazi, bez uvrede, još je čovečniji: plemić može sam da sebe kazni, ako za tim oseti potrebu, a ne da ga sudije rezile!
&
Najpre je vlastelin ošamario sebra, sebar držeći se za bolano mesto pravac kod svoga vlasteličića: „Moliću lepo, ministar me udario preko očiju, vidim sve neke svetlace i pomračinu, i neko kao žumance klizi po tom crnilu, teška se ruka graditelja ćuprija spustila na moju mlađanu čelenku!“
Vlasteličić ne časeći časa požuri da se potuži knezu, županu, otkud znam, ali ovaj ne stiže da pošalje pandure po vlastelina, vlastelin sve plemenito preduhitri: ode na noge sebru, vlasteličiću i monahinji koja beše stala na stranu sebra i pred svima priznade (tj. vlastelin) da je zaušku sebru prilepio iz čiste vlastelinske ljubavi prema nižima po činu, rodu i uzrastu: „Kad vidim neko napredno Srpče ja moram da ga odalamim, mene su kad sam bio dete odrasli štipali za obraz, ali ja ne mogu sada momčića doraslog već i za ženidbu da štipam, šta bi Palma pomislio i o deranu i o meni, nego sam ga očinski, vojnički, drugarski, muški ošinuo po labrnji što je on primio kao šamar i nadigao dževu, pa sam došao da mu se izvinim, izvini Milane, lepo ime, evo ruke, evo i tebi Ljiljo, i tebi, Jovice, mada vas nisam ni udarao…“
Malo vreme zatim postojalo, vlastelin, drugi, govoraše u čaršiji kako da se Carstvo Srpsko unapredi, nikakvog pergamenta ni srpskog platna pred njime ne beše, sve zbori iz glave koju ju lane sila nečista i neznana dušmanski s leđa htela da rascopa, pored vlastelina nijednog kopljanika, zna vlastelin koliko ga raja ljubi i počtiva, te se nijedna helebarda nije podigla da zdrobi barem ključnu kost i da preseče barem jednu vratnu žilu sebru, drugom, koji je vlastelina udario naočigled carskih velikodostojnika i naočigled pučine grdne koji koristi svaku priliku da bude u blagočestivoj blizini nekog plemenitaša. Sebar je ubrzo savladan, vlastelin glasno beše zažalio što nije poneo zlatan šestoperac niti sablju očinju: „Zar bi, braćo, bio greh poslati ovakvu spodobu, ovakvog izroda i zašto ne reći skota na onaj svet, pa on je mene, vlastelina, udarao po rani koja još nije zacelila…“
Panduri (koji se na poprištu stvoriše kad zlo već beše učinjeno) uguraše sebra kroz najbliži kapidžik da bi ga sudu Tvome i Zakonu živa i nepretučena izručili, jer svi koji behu tamo, i sebri i vlastela, ushtedoše da gnev svoj na pobesnelom sebru saborno iskale, vlastelina odnesoše vilama da mu rane vidaju, Miroč-planinu preko noći ogoleše vredne ruke srpskijeh sestara, samo da se leka vlastelinu nađe. Zatočenik grešni čuo je šta se desilo prethodnom sebru i prethodnom vlastelinu, da se vlastelin po uzoru na cara Slobana sam branio i sam odbranio rekavši kako mu je desnicu vodila ljubav. Utamničeni u pometnji svojoj i neznanju teškom sebarskome mišljaše kako će sad njega odvesti da se vlastelinu izvini i da prizna kako je ruku grešnu digao iz ljubavi prema plemiću, beše sklepao i neko svoje slovo ljubve, ali mu apsandžija na latinskom reče da neznanje nikoga ne opravdava: nije isto kad sebar uvredi vlastelina i kad vlastelin uvredi sebra, i dometnu da jedino nije siguran je li to poseban član ili je iz preambule!
&
O sebru će, samo ovom drugom, raspravljati čestita Skupština – podigavši ruku na plemića i na krunu taj je zamahnuo; prvom sebru ostade zauška, kao spomen na vakat nezdravi, kad s plemićem besediti htede, ko sa sebrom, ko sa sebi ravnim; vlastelin je drugi iscijeljen, vlastelin je prvi na slobodi, isprika mu ko pričešće leže, on je vazal najvećeg vazala, gospodar mu ne spočitnu ništa, isto tako ni Skupština svetla.
Peščanik.net, 10.02.2010.
