Crop Circle

Crop Circle

Samo „Bačka“ iz Sivca, sa preko dve hiljade hektara najbolje zemlje, zgradama, silosima i drugim objektima, vredi 30 miliona evra, kaže za Novi magazin jedan veliki poljoprivrednik iz tog kraja koji želi da ostane anoniman, jer ne želi da se kači sa vlastima. To je „tipična“ reakcija na vest da se arapskoj kompaniji Al Rawafed za 22 miliona evra prodaju kombinati „Bačka“ i „Jadran“ iz Nove Gajdobre, tj. ukupno oko 4.000 hektara, plus objekti.

Možda bi, međutim, i kod dotičnog poljoprivrednika i u celokupnoj javnosti razloga za nagađanja, špekulacije, pa i nezadovoljstvo bilo manje kada bi bili poznati svi bitni elementi aranžmana sa kompanijom Al Rawafed iz Abu Dabija. U stvari, nešto od toga jeste definisano, makar u grubim crtama, ali je mnogo toga ostalo da bude precizirano u narednih nekoliko meseci. Prema odgovoru koji je NM dobio od pres službe Ministarstva privrede, ugovori, tačnije njih sedam, koliko treba da ih bude zaključeno u oblasti agrara, biće finalizovani tek za 2-3 meseca i tada će se zapravo tačno znati šta se i po kojoj ceni prodaje, odnosno daje u zakup, jer će i ti govori biti u potpunosti predočeni javnosti.

Ali, kad je konkretno reč o pomenutoj „Bačkoj“, prema informacijama do kojih je NM došao u Vladi, ne prodaje se ceo kombinat, niti svi objekti. Od ukupno 3.600 hektara prodaje se 2.200, dok će sa preostalih 1.400 hektara i pripadajućim objektima „Bačka“ nastaviti da funkcioniše.

Najviše se prašine zapravo podiglo oko zakupa. Reč je o 2.000 hektara državne zemlje koje su do sada obrađivali tamošnji seljaci. Zbog ugovora sa Emiraćanima oni su sad ostali bez te zemlje.

„Te dve hiljade hektara nisu koristila 3-4 tajkuna, nego 80 porodica. Među njima je bilo i takvih koje su obrađivale svega 2-3 hektara. Dakle, ta zemlja je služila velikom broju ljudi, neki su od nje bukvalno i živeli, a velikom broju je omogućavala koliko-toliko pristojan život; sada će svi oni toga biti lišeni“, kaže u kratkom razgovoru za Novi magazin Ivana Dulić Marković, bivša ministarka poljoprivrede, koja inače čitav taj aranžman kvalifikuje vrlo oštrim rečima kao „sramotu i bezobrazluk“.

Naša sagovornica posebno ističe da se cena zakupa do sada određivala javnom licitacijom, pa je bila oko 400 evra po hektaru, dok će po ugovoru koji je sklopila država cena biti gotovo upola manja – svega 250 evra/ha. Međutim, naš sagovornik iz Vlade kaže da je prosečna cena zakupa državne zemlje (ukupno oko 9.000 hektara) u opštini Kula 234 evra, te da je, ako se još uzme u obzir da će država sa nje, osim zakupnine, ubirati i profit (recimo 200 evra godišnje po hektaru), dogovorena cena sasvim dobra.

Goran Živkov, agrarni konsultant, ističe ipak da je onaj dogovor koji je pre godinu i po dana postigao tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić bio znatno bolji od ovoga. U najkraćem, kaže Živkov, „sada se bolja zemlja daje po nižoj ceni“. Da podsetimo, Dinkić je dogovorio prodaju poljoprivrednih kombinata, tj. zemlje u Banatu koja je slabijeg kvaliteta od ove u Bačkoj (za koju se tvrdi da je najbolja u Evropi, ravna ukrajinskom „černozemu“), a cena po hektaru bila je 10.000 evra. Međutim, Arapi su se, uostalom sasvim u skladu sa svojom reputacijom, pokazali kao nimalo naivni trgovci; od tada su njihovi ljudi prošpartali celu Vojvodinu, premerili i odmerili svaku njivu i odabrali ono što je „vrh“. Na to, pak, naš sagovornik odgovara da je tačno da je sad kupoprodajna cena oko 6.000 evra po hektaru, ali da je to iznad cene zemlje navedene u ličnim kartama agrokombinata o kojima je reč.

U istu grupu primedaba mogla bi se svrstati i ona koju iznose i Dulić Marković i Živkov. Kompanija Al Dahra, s kojom je zamišljen onaj prvobitni aranžman, iako vrlo skromno, imala je makar nekakvo iskustvo u agrobiznisu. Ova s kojom je Srbija napravila zajedničko preduzeće (jedna petina naša, četiri petine njihovo) nema baš nikakvo. Ili se makar podaci o tome ne mogu naći na zvaničnom sajtu firme. U tom kontekstu Živkov ponavlja primedbu koju je izneo januara prošle godine: „Pod uslovima koji su dati arapskim kompanijama u Srbiju bi došla i neka velika svetska kompanija, kao što su, recimo, Nestle, Unilever, Bunge… One su mnogo potrebnije našoj poljoprivredi, jer bi mogle da donesu znanje i tehnologiju, ali pre svega ono što je njoj danas najpotrebnije – plasman, tj. tržište i ulazak u velike evropske supermarkete gde naši proizvođači danas nemaju pristup“. Naš sagovornik iz Vlade, međutim, tvrdi da se radi o specifičnom načinu rada Emiraćana. Prema tom tumačenju, naime, Vlada UAE za svaku poslovnu priliku, tj. za svaku zemlju, formira posebnu kompaniju koja, budući da je takva, mora da ima relativno skromna reference, ali da su ljudi koji za nju rade vrhunski stručnjaci. To argumentuje i činjenicom da su njihovi stručnjaci, koje su poslali u Srbiju da izaberu zemlju, to učinili – sa njihovog stanovišta, razume se – na najbolji mogući način.

Na kraju – najvažnije. Nije nikakav problem u tome što se zemlja prodaje Arapima, kao ni bilo kojim drugim strancima. Uostalom, ta zakonska prepreka i do sada je, ništa manje legalno, neutralisana tako što su stranci (a opet, po pravilu je bila reč o firmama) osnivali preduzeća u Srbiji i onda, kao domaća pravna lica, nesmetano kupovali šta su hteli. Kao što vidimo, nisu hteli baš mnogo. U suštini, ključni problem je što se preduzeća, tj. agrokombinati, prodaju ili zemlja daje u zakup bez javnog konkursa i direktnim pogodbama. Pa, u stvari, javnost ni danas ne zna tačno ni šta ni gde ni po kojoj ceni Al Rawafed plaća.

Šta je dogovorio Dinkić

Evo sporazuma koji je po povratku ministra Dinkića iz Emirata, februara 2013. godine, „okačen“ na sajt Ministarstva finansija i privrede.

Šta Al Dahra kupuje
1. PKB, Beograd                                             2.329ha
2. Agrobačka, Bač                                             791ha
3. Bratstvo jedinstvo, Neuzin                        595ha
4. „Dragan Marković“, Obrenovac             1.253ha
5. PK „Nova Gajdobra“, N. Gajdobra            518ha
6. Mladi Borac, Sonta                                       307ha
7. PK „Omoljica“, Omoljica                          1.080ha
8. Vojvodina, Starčevo                                     508ha
Ukupno                                                             7.381ha

Šta Al Dahra uzima u zakup
1. 2.982ha (neidentifikovano)
2. 3.664ha Karađorđevo
Ukupno………….6.656ha

Zemlju PKB-a kompanija Al Dahra kupuje po ceni od 12.000 evra po hektaru, a svu ostalu za 10.000 evra po hektaru. To je ukupno oko 78,5 miliona evra (sasvim precizno: 78.468.000 evra), a ne 100 miliona, kako se inače navodi. Za taj novac Al Dahra stiče 80 odsto vlasništva nad pomenutih osam preduzeća, ostalo dele država Srbija i Grad Beograd. Do 100 miliona stiže se kad se uračuna i zakupnina za 30 godina. Naime, zakup za 2.982 hektara iznosi 250 evra po hektaru prvih 10 godina, što iznosi 645.500 evra godišnje. Posle toga, zakupnina može da se poveća u skladu sa rastom maloprodajnih cena, ali ne može biti viša od 370 evra po hektaru.

Zemljište vojnog dobra Morović uzima se u zakup na osnovu ugovora (Ministarstva odbrane Srbije i kompanije koja će biti formirana) na 30 godina, s tim što će zakupnina biti u vidu godišnjeg prinosa – 20 odsto ostvarenog – na toj zemlji.

Pored toga, u predugovoru je pisalo da će „zajednička kompanija uložiti 100 miliona evra u sistem za navodnjavanje, agrotehnički razvoj i obrtni kapital“ (što znači da to ne mora biti svež kapital Al Dahre nego i, recimo, krediti).

Četiri pitanja Ministarstvu privrede

Ivana Dulić Marković uputila je Ministarstvu privrede dopis u kojem se traže sledeće informacije:

1. Ugovor između kompanije Al Rawafed i države Srbije;
2. Reference Al Rawafeda u poljoprivrednoj proizvodnji;
3. Analiza na osnovu koje je Vlada Srbije iz ovogodišnjeg Programa korišćenja državnog zemljišta izuzela 2.000 hektara i
4. Analiza na osnovu koje je utvrđena cena zemljišta u Opštini Kula.

Novi magazin, 24.07.2014.

Blog Mijata Lakićevića, 24.07.2014.

Peščanik.net, 25.07.2014.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)