Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Prošlo je već nedelju dana od zaključenja sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom. Bilo je, dakle, sasvim dovoljno vremena da i zvani i nezvani jasno i javno o tome saopšte svoje mišljenje. Ali, nema nijedne negativne reakcije.

S druge strane, proteklih nedelja, meseci, pa i godina, bili smo prosto zatrpani optužbama protiv oligarhijskog kapitalizma, surovog neoliberalizma i MMF-a kao njihovog glavnog predstavnika, koji u crno nije zavio samo onog ko mu se za pomoć nije obratio. Ni odakle Cipras i Varufakis nisu dobili toliko podrške kao iz Srbije.

Ovo je, dakle, bila idealna prilika, sad je cela nacija iz neposredne blizine, licem u lice, mogla da vidi to čudovište. I ne samo to jedno, nego i još dva – Svetsku banku i Evropsku banku za obnovu i razvoj, koje predstavljaju neku vrstu logističke podrške MMF-u, jer svojim kreditima treba da pomognu/obezbede da Srbija uradi ono na šta se aranžmanom obavezala. Bilo je i očekivano i logično da se tu, na nama najbližem i očiglednom primeru, pokaže kako i zašto će svetski finansijski moćnici da smrse konce našoj Srbijici.

Već sam video naslove: Mala Srbija u Bermudskom trouglu između svetskih finansijskih nemani – MMF-a, SB i EBRD, Pokajte se… I slično.

Međutim – muk.

Zašto je tako? Ne znam, možda će ih biti, u krajnjoj liniji, nije ni važno. Ali to nije smetnja da se, u međuvremenu, mi ne pozabavimo tim, istini za volju, ne baš cvetnim i mirisnim „aranžmanom“, jer ni inače „život nije što i polje preći“, što reče veliki pesnik (Pasternak). Da vidimo, dakle, šta taj „stendbaj iz predostrožnosti sporazum“ (već sam njegov naziv nekako izaziva nelagodu, zar ne) donosi a šta odnosi, da li nam i šta daje, a šta uzima.

Šta dobijamo? Prvo, kredit od MMF-a 1,2 milijarde evra za tzv. makroekonomsku stabilnost, tj. za devizne rezerve koje su u Srbiji i inače visoke (preko 10 milijardi evra), zbog čega se računa (bar je sada tako) da za tim novcem nećemo ni posezati. Drugo, kredite vredne oko 600 miliona evra od SB i EBRD za tzv. strukturne reforme. Ovo drugo je ključno.

Šta je, sa druge strane, Srbija obećala da će uraditi. Grubo rečeno, takođe dve stvari. Prvo je – fiskalna konsolidacija, drugo su – strukturne reforme.

Fiskalna konsolidacija znači smanjenje državnog deficita sa lanjskih 6,6 na 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda 2017, dakle tri procentna poena za tri godine. To podrazumeva i smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru za po pet odsto, tj. 25.000 godišnje.

Strukturne reforme obuhvataju tri stvari: konačno rešavanje sudbine 512 preduzeća u restruktuiranju do kraja ove godine; drugo, reformu javnih preduzeća i, treće, reformu državne uprave. Poslednja dva zadatka se čak protežu i na vreme posle okončanja ovog aranžmana, što znači i nakon isteka mandata ove vlade, ali da sad u to ne ulazimo.

Da bi se razumelo o čemu je ovde reč, možda je najbolje sredstva koja smo dobili posmatrati kao investicioni kredit.

Dobili smo pare da ih uložimo u rekonstrukciju i modernizaciju javnog sektora. Jeftiniji i efikasniji javni sektor već sam po sebi znači povoljniji investicioni ambijent, A to, pak, treba da rezultira dugoročnijim i stabilnijim ekonomskim rastom, konkretnije govoreći, novim radnim mestima i većim platama.

To je logika ovog „trojedinog“ aranžmana sa MMF-om, Svetskom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj. Naravno, bar mi u Srbiji siti smo se nagledali promašenih investicija – Železara Smederevo je samo jedan, iako paradigmatičan primer – pa i ova može da izazove podozrenje. Doduše, situacija je sada bitno drugačija, jer su već na svaka tri meseca postavljeni kontrolni punktovi, ali to još ne znači da ćemo obećano ispuniti, nego samo da pare nećemo moći uludo da potrošimo. Mada, ni našu dovitljivost kad treba zaobići pravila i prevariti kontrolore ne treba potceniti.

Ali, da se manemo jalovih špekulacija. Mora se ovde imati u vidu još nešto. Čak i da se u naredne tri godine sve odvija po planu, to neće biti garancija da je Srbija defitivno i neopozivo izašla na zelenu granu. Konsolidacija budžeta i restruktuiranje javnog sektora predstavljaju u izvesnom smislu postavljanje infrastrukture; to je nužan, ali ne i dovoljan uslov za dugoročan i stabilan rast i razvoj.

Osim neophodnih pretpostavki, potrebno je zadovoljiti još neke. Potrebna je, pre svega, politička stabilnost, odnosno jasno i nedvosmisleno opredeljenje šta Srbija dugoročno želi, gde hoće da ide. Ako dva čelna čoveka u zemlji o tome stalno daju protivrečne signale – pa onda analitičari stalno pokušavaju da prokljuve da li je ta podela taktička ili strateška, stvarna ili fingirana – jasno je da taj osnovni, politički preduslov za napredak zemlje nije ispunjen.

A za to MMF, ma kakav bio, nikako ne može da snosi odgovornost.

Peščanik.net, 01.03.2015.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.