U velikoj meri, Amerika je i dalje vodeća zemlja sveta po tehnološkim dostignućima. Pogledajte na primer Nobelove nagrade za 2009. godinu – od 13 dobitnika, devetoro su Amerikanci. Kada izuzmemo nagrade za ekonomiju, književnost i mir, Sjedinjene Države, sa 5% svetske populacije, dobile su skoro 70% nagrada. Čak i usred užasne recesije, Amerika je i dalje dominantna na polju informatičke tehnologije, biologije i nanotehnologije – svih ključnih industrija budućnosti. Svetski ekonomski forum redovno navodi Ameriku kao zemlju sa najkonkurentnijom privredom na svetu (mada nas je ove godine za dlaku pretekla Švajcarska). Kada  se zemlje rangiraju po inventivnosti, Sjedinjene Američke Države uvek zauzimaju ubedljivo prvo mesto.

Amerikanci smatraju da njihova kultura podstiče inovacije – otvorena prostranstva i pionirski duh, fleksibilna privreda sa ograničenim vladinim uticajem, protestantska radna etika i emigrantska radna snaga, koja se neprekidno obnavlja novim generacijama talentovanih ljudi iz svih krajeva sveta. Druge države možda slede neke od tih principa, ali nijedna ne može da se meri sa američkom kreativnom kombinacijom.

To je danas možda tačno. Ali možda američka dostignuća više predstavljaju odraz prošlosti nego pogled u budućnost. Važno je imati u vidu da su mnogi pokazatelji koji Ameriku smeštaju toliko iznad svih ostalih zapravo zastareli indikatori. Nobelova nagrada se obično daje naučnicima koji su u osmoj deceniji života, na kraju karijere. Šta se dešava među mladim naučnicima? Ko su današnji pronalazači koji će primiti Nobelove nagrade za četiri decenije?

Oduvek sam smatrao da su rangiranja koja redovno svrstavaju Ameriku na prvo mesto pouzdana, ali ispostavilo se da nije tako. Tradicionalna istraživanja konkurentnosti služe se anketiranjem direktora, naučnika, investitora. Na primer, izveštaj Svetskog ekonomskom foruma za dve trećine svojih podataka koristi ankete. Ali ove godine su objavljene dve studije o globalnim inovacijama, obe su sveobuhvatne, i obe se u potpunosti zasnivaju na državnoj statistici i drugim pouzdanim podacima: jednu je objavila Bostonska konsalting grupa (BCG), a drugu Fondacija za informatičke tehnologije i inovacije (ITIF). U oba izveštaja, Amerika je prošla znatno gore, na listi BCG je na osmom mestu, a na listi ITIF-a na šestom.

Poput zvezde čiji se sjaj još uvek vidi na drugom kraju univerzuma, ali koja se odavno ugasila, američki ugled se ne zasniva na realnim podacima. Na primer, u izveštajima Svetskog ekonomskog foruma navodi se da je Amerika najveći primalac ulagačkog kapitala i na trećem mestu po potrošnji na korporativno istraživanje, ali pravi podaci je u obe kategorije stavljaju na peto mesto. Što je najčudnije, podaci ITIF-a pokazuju da je poslednjih godina Amerika od svih 39 ispitivanih zemalja učinila najmanji napredak na poboljšanju svog inovacionog kapaciteta i svoje domaće konkurentnosti. Kategorije su standardne, od javne potrošnje za istraživanje, gde se Amerika dobro rangira, do poreza na dobit, gde stoji izuzetno loše.

Deo neuspeha leži u tome što druge države – od Singapura i Južne Koreje do Kanade i Švedske – aktivno menjaju svoje zakone i sisteme kako bi povećale konkurentnost. Sjedinjene Države nisu podigle podigle porez na dobit, druge zemlje su ga snizile. Ali Sjedinjene Države zaostaju u jednom ključnom resursu: ljudskom kapitalu. Bilo da se radi o procentu svršenih srednjoškolaca ili uspehu na standardizovanim testovima, Amerika ne osposobljava onakve radnike kakvi su potrebni u privredi koja se oslanja na znanje. Da pojasnimo. Amerika ima dobre rezultate, ali polako gubi prestiž. Ogromni jaz između Sjedinjenih Država i ostatka sveta se smanjuje.

U izvesnoj meri, nekadašnji dominantni položaj Amerike rezulat je čudnog spleta okolnosti. Tehnološki uspesi naše zemlje počivali su na tri talasa pokrenuta krajem tridesetih. Prvi talas bio je talas destrukcije, koji je praktično uništio sve ostale zemlje, a sasvim sigurno sve ekonomske rivale, tokom Drugog svetskog rata. Nemačka, Francuska i Britanija su poharane, njihovi gradovi razrušeni, njihova industrija sravnjena sa zemljom, a njihovi univerziteti zatvoreni. Uz Prvi svetski rat i Veliku ekonomsku krizu, efekti ovog „tridesetogodišnjeg rata“ premašili su čisto fizičko uništenje. Političke, ekonomske i društvene sisteme preplavili su besni radnici, populisti, fašisti i komunisti. Šta je bio rezultat? Do kraja četrdesetih u većini evropskih zemalja vladala je nestašica hrane, gradovi, obnavljani su mostovi i putevi, uspostavljani novi politički sistemi. Sjedinjene Države su bile u sasvim drugačijem položaju i u oblasti tehnologije i ekonomije nisu imale ozbiljnu konkurenciju tokom čitave jedne generacije.

Drugi talas, povezan sa prvim, bila je generacija imigranata iz Evrope koji su napunili američke univerzitete, istraživačke centre i think thankove. Ne može se preterati u proceni koristi koju je Amerika od njih imala. Tokom tridesetih, Nemačka je bila vodeća zemlja na polju naučnog istraživanja, a mnoga od tih istraživanja sprovodili su nemački Jevreji. Uprkos antiimigracionim merama, tokom tridesetih je u Ameriku došlo oko 100.000 Jevreja. Do pedesetih je američki istraživački i tehnološki sistem – univerziteti, centri i kompanije – postao pravi magnet za preduzimljive naučnike iz celog sveta. Kad je 1965. imigraciona politika liberalizovana, došlo je do sledećeg velikog imigracionog talasa, kada su u Ameriku stigli Indijci i Kinezi, među kojima je bilo dosta naučnika.

Treći talas predstavljali su veliki državni programi. Počevši od vremena Velike ekonomske krize, ali u znatno većoj meri tokom Drugog svetskog rata, federalna vlada ulagala je ogroman novac u istraživačke i razvojne programe, i veći deo novca je kanalisan kroz univerzitete – što je fantastičan izum i isključivo američki model. Nakon Drugog svetskog rata, Hladni rat je dodatno povećao ulaganja, tako da je do pedesetih Amerika trošila 3% svog BDP-a na istraživanje i razvoj, što znači da je na nauku trošila više od svih ostalih država sveta zajedno.

Državno finansiranje osnovnog istraživanja bilo je neverovatno produktivno. U poslednjih pedeset godina, to finansiranje je dovelo do razvoja interneta, lasera, globalnih pozicionih satelita, magnetne rezonance, sekvenciranja DNK, i stotina drugih tehnologija. Čak i kada država nije bila investitor, bila je pokretač. Jedan primer toga su poluprovodnici. Kako se beleži u studiji Breakthrough Instituta, nakon što je 1958. jedan naučnik iz firme Texas Instuments izumeo mikročip, „federalna vlada je kupovala praktično svaki proizvedeni mikročip“. To je naročito važilo za vojno vazduhoplovstvo, kojem su čipovi bili potrebni za navođenje novih projektila Minutemen II, kao i za NASU, kojoj su bili potrebni napredni čipovi za kompjutere na Saturn raketama. „NASA je kupila toliko mikročipova da su proizvođači od zarade mogli da unaprede proces proizvodnje – toliko da je cena mikročipa Apolo sa oko 1000 dolara po komadu pala na između 20 i 30 dolara za samo par godina.“

U protekle dve decenije, ova tri talasa koja su podigla američku inventivnost na najviši stupanj počela su da jenjavaju. Očigledno, ostatak sveta nije propao – upravo obrnuto. Druge države se naglo razvijaju i nadaju se usponu na lestvici vrednosti. Kina je objavila da će 60% svog BDP-a u naredne dve decenije dugovati nauci i tehnologiji. Još je značajniji slučaj Evrope, koja je mirna, prosperitetna i produktivna. Možda je jedinstvo ovog kontinenta ograničeno u geopolitičkom smislu, ali evropski narodi su se udružili u izdašnom ulaganju u velike naučne projekte. Pogledajte Veliki hadronski kolajder, koji je prvenstveno evropski poduhvat, i koji košta više od 5 milijardi dolara. To je nastavak američkog projekta „Superprovodnog superkolajdera“, koji je početkom devedesetih obustavio Predstavnički dom Kongresa, nakon što je na 22,5 km tunela potrošeno dve milijarde dolara.

A tu je i izazov koji predstavlja Azija. Brojke su male, ali trend je očigledan. Farmaceutsko istraživanje – kojim danas dominira Amerika – kreće se istom dinamikom koja je iz zemlje izmestila proizvodnju odeće i elektronike. „Dve hiljade šeste, 5,5% svih farmaceutskih patenata registrovano je u Indiji, a 8,4% u Kini.“, kako se navodi u izveštaju Fondacije Kaufman. Taj procenat je učetvorostručen od 1995, i povezan je sa porastom potražnje lekova u razvojnim tržištima – sa 13% ukupne svetske proizvodnje 2001. na 27% 2006. godine.

Završetkom Hladnog rata, Amerikanci su prestali da brinu zbog sovjetske pretnje, a rezultat toga bio je nagli pad ulaganja u primenjenu nauku, koja su opala za 40% tokom devedesetih. Od tada su nešto povećana, ali udeo države u ulaganju u istraživanje i razvoj ostao je na najnižem nivou ikada zabeleženom. I dok korporacije i dalje ulažu u istraživanje i razvoj, one ne finansiraju onakvu vrstu osnovnog istraživanja koja vodi do velikih otkrića.

Posustajanje Amerike najvidljivije je u jednoj oblasti visoke tehnologije za koju je američka vlada doskora bila najviše zainteresovana – u energetici. Tri najvažnije oblasti gde bi sadašnja tehnologija mogla da da najveće rezultate jesu solarna energija, energija vetra i proizvodnja akumulatora (jer se energija mora negde skladištiti). Prema podacima investicione banke Lazard Frères, najveći proizvođač vetroelektrana (po ostvarenom prihodu) je američka kompanija General Electric. Ali narednih devet kompanija na spisku su iz drugih zemalja, poput Nemačke (Nordex), Danske (Vestas), Indije (Suzlon), i Španije (Acciona).

Situacija je slična sa solarnom energijom: među prvih deset kompanija dve su američke (First Solar na drugom, i SunPower na sedmom mestu), ali i Japan i Kina imaju po tri. Što je još važnije, Gari Pisano i Vili Ših, profesori na Harvardskoj školi biznisa, tvrde da iako Sjedinjene Države proizvode oko 14% ukupne svetske proizvodnje fotonaponskih solarnih ćelija, „Amerika nije više značajan igrač na polju polikristalnih solarnih ploča, što je najzastupljenija tehnologija“.

Osam od prvih deset proizvođača akumulatora su iz Japana. Samo je jedna firma američka – Johnson Controls. (Drugi proizvođač na listi je kineska firma BYD.) Litijum-jonski akumulatori u novom ševroletovom modeluVolt proizvodiće se u Južnoj Koreji. Sledeći stepenik u razvoju akumulatora je masovno skladištenje – pomoću kojeg će proizvedena struja moći da se čuva za korišćenje preko noći ili kad nema vetra. Vodeća kompanija u toj oblasti je takođe japanska – NKG Insulators, koja proizvodi vrlo efikasne akumulatore na bazi natrijum-sumpora.

Uspon ostalih takođe znači da Amerika ostaje bez još jedne prednosti koju je nekada imala: prestaje da bude magnet za najbolje umove sveta. Iako još uvek ne postoji pouzdan način da se ovo izmeri, čini se da se sa sve boljim uslovima koji se pružaju u Kini, Indiji i drugim državama u razvoju smanjuje broj onih koji su spremni da napuste svoju zemlju i kulturu zarad boljeg života. Početkom osamdesetih, skoro 75% diplomiranih inženjera sa Indijskog instituta za tehnologiju završavalo je u Sjedinjenim Državama. Poslednjih godina njih je manje od 10%.

Američka kultura je otvorena i inventivna. Ali nekada su je oblikovale razne državne mere. Silicijumska dolina nije iznikla iz vakuuma. Podignuta je tokom pedesetih u državi koja je stvorila najbolji državni obrazovni sistem na svetu (od obdaništa do doktorata), izvanrednu infrastrukturu i povoljnu klimu za preduzetništvo, dakle za vojnu i civilnu industriju. Danas se u Kaliforniji grade zatvori, ali ne i studentski gradovi. Kalifornija je 1976. trošila 18% svog budžeta na obrazovanje; danas je taj procenat oko 10%. Država je u konstantnom bankrotu, a spasavaju je samo ogromni, kontinuirani krediti. Da li je to osnova za buduća naučna dostignuća?

Ne možemo da sprečimo ostatak sveta da napreduje i da bude inventivniji, niti bi trebalo: uspon ostalih je snažna, pozitivna promena od koje svi umaju koristi. Ali i Amerika će morati da se tome prilagodi, a ne da stoji sa strane i posmatra.

U poslednjih trideset godina sve se manje investira u naučno istraživanje, obrazovni sistem je sve gori, a imigraciona politika sve nerazumnija. Poresku i regulatornu politika formiraju više pojedinačni interesi u zemlji nego dugoročni planovi za američku konkurentnost.

Nadali smo se da će to uspeti, a neko vreme je i uspevalo. Kapital koji smo nakupili u prošlosti bio je dovoljno veliki da nas decenijama nosi dalje. Talentovane mlade ljude smo dobijali iz inostranstva, da bismo prikrili eroziju u zemlji. Koristili smo finansijske izume da pokrijemo nedostatak pravog novca. Zaduživali smo se do guše i prodavali jedni drugima svoje kuće, krećući se u sve većem vrtlogu koji je stvarao iluziju da smo bogati. A sve prave probleme smo zanemarivali, nadajući se da će ih rešiti neko drugi. I ta osobina je postala deo američke kulture, kulture koja hitno mora da se promeni ako želimo da očuvamo američku inventivnost i ponovo ostvarimo pravi američki san.

 
Farid Zakarija, Newsweek, 14.11.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 06.12.2009.

Leave a Reply