Čak i pre formiranja nove koalicije, jasno je da su poslednji izbori u Izraelu bili istorijski. Obeležio ih je sunovrat Laburista, stranke za koju se slobodno može reći da je osnovala Izrael i dala njegove najznačajnije premijere, od Davida Ben-Guriona (vođe Mapaija, stranke prethodnice Laburista), preko Golde Meir do Jicaka Rabina. Poslednji trag starih Laburista predstavlja Šimon Peres, koji je – uz odgovarajuću ironiju – predsednik zemlje samo zato što je istupio iz stranke. Političkim spektrom Izraela danas dominiraju tri desničarske grupacije: Likud, Kadima (ogranak Likuda koji je osnovao Ariel Šaron) i Isreal Bejtenu, stranka ruskih emigranata. Ali dok je većina komentatora usredsređena na budućnost mirovnog procesa i na dvodržavno rešenje, samom Izraelu preti dublje egzistencijalno pitanje.

To je pitanje koje postavlja najveći pobednik ovih izbora: Avigdor Liberman. Njegova partija, Isreal Bejtenu, osvojila je 15 poslaničkih mesta. Iako treća po snazi, time je dobila značajan uticaj u političkom sistemu Izraela. Bez obzira na to da li će Liberman ući u novu vladu ili ne, pitanja koja on postavlja u središtu su interesovanja javnosti. I on kritikuje palestinske ekstremiste iz Hamasa i Hezbolaha, ali njegova glavna meta je izraelska arapska manjina, za koju tvrdi da je gora od Hamasa. Predložio je efektivno proterivanje nekoliko stotina hiljada arapskih državljana unilateralnim preimenovanjem nekih gradova na severu Izraela u delove palestinske Zapadne obale. I stotine hiljada ostalih Arapa mogu da očekuju oduzimanje državljanstva, jer ne ispunjavaju uslove kao što su potpisivanje izjave o lojalnosti i obavezno služenje vojnog roka (od kojega su izraelski Arapi trenutno oslobođeni). Urednik časopisa New Republic, Martin Perec, strastveni cionista i kritičar mirovnog pokreta, naziva Libermana „neofašistom… osvedočenim gangsterom… izraelskim pandanom Jerga Hajdera. Još od Drugog svetskog rata nijedna liberalno-demokratska država za koju znam nije oduzela građanska prava svojim građanima ili ih proterala“.

Današnji izraelski Arapi vode poreklo od oko 160.000 Arapa koji su ostali na području koje je postalo Izrael 1948. Ima ih oko 1.300.000, što je 20% populacije Izraela, a demografi predviđaju da će 2025. činiti četvrtinu stanovništva. Ne računajući služenje vojnog roka, imaju ista prava i obaveze kao i svi drugi građani Izraela. Ali trpe diskriminaciju na mnogim poljima, kao što su posedovanje zemlje, obrazovanje i zapošljavanje. „Ova nejednakost je dokumentovana u brojnim profesionalnim istraživanjima i studijama, potvrđena je sudskim presudama i vladinim rezolucijama, a takođe se može videti i u izveštajima ombudsmana i drugim zvaničnim dokumentima,“ zaključio je sudija Vrhovnog suda u penziji, Teodor Or, u zvaničnoj istrazi o Drugoj intifadi. „Iako je svest o ovoj diskriminaciji kod jevrejske većine veoma niska, ona igra ključnu ulogu u formiranju senzibiliteta i stavova arapskih građana. Ova diskriminacija je za većinu njih glavni izvor njihovog nezadovoljstva.“

Antipatija je obostrana. „Ljudi koji su ovde ostali nisu se ovamo doselili, ovo je naša zemlja,“ rekao je Azmi Bišara, Arapin i bivši član Kneseta, nakon što je optužen za podršku Hezbolahu. „Zato ne možete nas pozivati na lojalnost. Ova država je ovde stvorena i nametnuta ostacima moje nacije. Ja sam prihvatio državljanstvo kako bih mogao ovde da živim, i ništa neću učiniti, u bezbednosnom smislu, protiv te države. Neću kovati zavere protiv nje, ali ne možete me svakodnevno pitati da li sam toj državi lojalan. Državljanstvo od mene zahteva da budem lojalan zakonu, ali ne i vrednostima ili ideologiji države. Dovoljno je biti lojalan zakonu.“ Decenijama su izraelski Arapi bili lojalni zakonu – i državi tokom njenih brojnih ratova protiv suseda. Sada se ona topi. Izraelski Arapi – čak i oni hrišćanske veroispovesti, ne samo muslimani – više ne glasaju za najveće izraelske partije. Uprkos lošoj izlaznosti, arapske stranke su na ovim izborima dobro prošle, dobivši oko 11 mesta u Knesetu. Arapske stranke nikada nisu pozvane u vladajuću koaliciju, što ograničava uticaj arapskog stanovništva na politiku Izraela.

Za Izrael je odnos sa arapskom manjinom značajnije pitanje od sukoba sa Hezbolahom ili iranskim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom. Izrael mora da odluči kako će se odnositi prema Arapima koji u njemu žive. Koliko god ekstremno zvučao, Libermanov predlog da se Izrael odrekne svojih arapskih sunarodnika naišao je na dobar odziv kod mnogih Izraelaca. Benjamin Netanjahu je upozorio da izraelski Arapi predstavljaju demografsku tempiranu bombu i da je to neprihvatljivo. Beni Moris, nekadašnji miroljubivi istoričar koji je pisao o nasilnom progonu većine Palestinaca iz jevrejske države 1948, sada tvrdi da Izrael mora da se brani od Arapa koji žive unutar njegovih granica. „Oni su potencijalna peta kolona,“ upozorio je pre par godina u intervjuu u dnevnom listu Haaretz. “I u demografskom i u bezbednosnom smislu oni će podrivati državu… Ako pretnja egzistencijalno ugrozi Izrael, proterivanje će biti opravdano.“ To je opasan začarani krug: što je nepoverenje veće, to izraelski Arapi osećaju manju lojalnost prema svojoj zemlji – i obrnuto. Prošlonedeljni izbori su otvorili to pitanje, a njegovim rešavanjem će se definisati budućnost Izraela kao zemlje, kao jevrejske države i kao demokratske zajednice.

 
Fareed Zakaria, Newsweek, 14.01.2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.02.2009.