Američka finansijska kriza je pružila priliku raznim ljudima – od britanskih sindikalista, preko direktora azijskih centralnih banaka do nepredvidivog francuskog predsednika – da izjave kako smo svedoci kraja laissez-faire kapitalizma i slobodnog tržišta. Nismo. Hajde da se malo odmaknemo, udahnemo duboko i postavimo ovo u istorijski kontekst. Ovo što se sada dešava je duboka, razorna finansijska kriza, kakvu nismo videli još od tridesetih. Ona doprinosi sveobuhvatnom usporavanju američke privrede. Posledice se osećaju u celom svetu. Grozno je. Ali nije bez presedana. Istorija kapitalizma je puna primera kreditnih kriza, panike, finansijskih slomova i recesija. To nije kraj kapitalizma, ali bi mogao da bude kraj određenoj vrsti globalne dominacije Sjedinjenih Država.

Tekuća kriza je ogromna po svim istorijskim merilima. Vlada će morati da eksperimentiše sa krupnim tržišnim intervencijama dok krediti ne počnu ponovo glatko da teku. Ali takvi potezi su postali sastavni deo modernog kapitalizma. Prošlog ponedeljka je indeks Dau Džons pao za 778 poena, što predstavlja gubitak od 6,9 procenata.U „crni ponedeljak“ 1987, Dau je pao 22,6 procenata. To je dovelo do novih regulativa koje su sprečile nepredvidivost berzanskog tržišta. U skoro svim svetskim finansijskim krizama u poslednjih trideset godina – a bilo ih je na desetine – vlada je morala da interveniše da bi povratila poverenje.

Takvi potezi su stabilizovali celokupan kapitalistički sistem. Nijedno moderno društvo ne može da prebrodi takva pogoršanja privredne klime kakva su bila rutinska u zapadnim zemljama devetnaestog veka – u doba kada je bilo mnogo manje intervencija. Prosečna recesija između 1854. i 1919. trajala je 22 meseca. U  poslednjih dvadeset godina recesije u proseku traju osam meseci. Između 1854. i 1919. stanje američke privrede se pogoršavalo u proseku svakih 49 meseci. U poslednjih dvadeset godina, prolazilo je po 100 meseci bez pogoršanja. Tim promenama su doprineli mnogi faktori, ali glavni faktor je bila vladina monetarna i fiskalna politika.

Da li trenutne intervencije znače povratak strožih propisa? Pa, pre četrdeset godina, vlada je u većini zemalja kontrolisala nacionalnu valutu, koja se nije slobodno kretala.Država je bila vlasnik čeličana, proizvođača automobila, telefonskih kompanija i banaka. Vlada je određivala cenu avionskih karata, telefonskih poziva, berzanskih provizija i cementa. Tarife su bile višestruko veće nego što su danas u industrijalizovanom svetu. Da li iko misli da se vraćamo na to?

Ne možemo. Kapitalizam je sada globalni fenomen koji pokreće delovanje kompanija i vlada širom sveta. Zemlje će se i dalje oslanjati na slobodno tržište i slobodnu trgovinu kako bi se privredni razvoj i rast životnog standarda nastavio. Zemlje nisu u poslednjih trideset godina liberalizovale svoje tržište zato što su ih na to naterali ljudi poput Roba Rubina ili Henka Polsona, već zato što su videle kakve pogodnosti donosi kretanje u tom pravcu (i koja je cena ako to ne urade). U ovom kretanju će i dalje biti zastajkivanja, ono će biti epizodno i osetljivo na političke pritiske. Ali kladim se da će u narednih dvadeset godina više zemalja otvoriti delove svog tržišta (na kontrolisan način) nego što će delove tržišta nacionalizovati.

Pravi neželjeni efekat finansijske krize biće delegitimizacija američke moći. Amerika je nekad za ljude širom sveta predstavljala zemlju sa najmodernijom, najsofisticiranijomi najproduktivnijom privredom na svetu. Sada se pitaju da li je to bila samo kula od karata. Kreatore američke privrede slušali su sa uvažavanjem, pa čak i strahopoštovanjem. Danas se pitaju da li su ovi zvaničnici znali šta rade.Gubitak kredibiliteta će imati teške posledice. Analitičar Zakari Karabel je na CNN-u rekao pre dve nedelje: „Ovo ćemo pamtiti kao trenutak kada je globalna baza kapitala otišla iz Amerike“. Decenijama su Sjedinjene Države privlačile značajnu količinu kapitala – 80 posto svetskog viška štednje – i to im je omogućilo da troše više nego što zarađuju. To doba se završava. Amerika će morati da se bori da privuče kapital i investicije, kao što rade sve ostale nacije.

U svetukon kurentskog kapitalizma ne treba vam velika ili mala država, već pametna država. Kada je reč o platama, propisima ili bilo čemu drugom, ne jurimo ka dnu. Ali se takmičimo s ostalim zemljama u osmišljavanju državne politike koja će najefektivnije da pospeši razvoj, inovaciju i produktivnost. Vreme je da shvatimo šta funkcioniše, a ne kakve ideološke mantre da ponavljamo. Ovo je doba Majkla Blumberga, a ne Margaret Tačer.

Danas u Americi pogrešno shvatamo državu. Imamo mrežu loših propisa, subvencija i ad hoc intervencija. Tržišne mere su osmišljene tako da zadovolje moćne, a ne da proizvedu dugoročni razvoj. Imamo najskuplje i najneefikasnije zdravstvo u industrijalizovanom svetu, najnižu stopu štednje, najgore održavanu infrastrukturu i složen i neefikasan poreski sistem. Provlačili smo se uprkos svim tim problemima jer je sveukupni sistem bio dinamičan i svet je Ameriku doživljavao kao mesto gde će uložiti kapital i poverenje. Ali slobodnoj vožnji je kraj. Vreme je da se uozbiljimo.

 
Fareed Zakaria, Newsweek, 04.10.2008.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 09.10.2008.