Odjednom jasno vidimo kako evro – taj veličanstveni, falični eksperiment monetarne unije bez političke unije – može da popuca po šavovima. Ne govorim o nekoj dalekoj budućnosti. Sve bi moglo da se raspadne strahovito brzo, kroz nekoliko meseci, ne godina. A cena – kako ekonomska tako i politička, što je možda još važnije – mogla bi da bude ogromna.

To ne mora da se dogodi; evro (ili bar njegov veći deo) još uvek može da se spase. Ali za tako nešto je potrebno da evropski lideri, naročito u Nemačkoj i Evropskoj centralnoj banci, počnu da se ponašaju potpuno drugačije od onoga kako su se ponašali u proteklih nekoliko godina. Moraju prestati da morališu i početi da se nose sa stvarnošću; moraju prestati da odugovlače i da, bar jednom, pogledaju dalje od nosa.

Voleo bih da mogu da kažem kako sam optimista.

Priča je do sada išla ovako: kada je evro nastao, Evropu je preplavio veliki talas optimizma – što je, kako ćemo videti, bilo najgore što je moglo da se desi. Novac se slio u Španiju i druge zemlje, koje su iznenada viđene kao bezbedne za ulaganja; ova poplava kapitala podstakla je mehure nekretnina i ogromne trgovinske deficite. Zatim je novac, sa izbijanjem finansijske krize 2008, presušio, što je izazvalo ozbiljne padove u istim onim zemljama koje su ranije naglo napredovale.

U tom trenutku, nedostatak političke unije u Evropi postao je ozbiljna prepreka. Mehure nekretnina imali smo i na Floridi i u Španiji, ali kad je mehur na Floridi pukao, penzioneri su mogli da računaju da će im penziju i zdravstveno osiguranje platiti Vašington. Španija nije imala takvu podršku. Tako je probušeni mehur istovremeno postao i finansijska kriza.

Evropski odgovor bila je štednja: divljačko kresanje potrošnje u pokušaju da se odobrovolje tržišta obveznica. Međutim, kao što vam je mogao reći svaki razumni ekonomista (i govorili smo), ovo kresanje potrošnje je produbilo depresiju u kriznim evropskim državama, što je ujedno dodatno poljuljalo poverenje investitora i izazvalo rastuću političku nestabilnost.

A sada sledi trenutak istine.

Na tapetu je trenutno Grčka. Birači koji su, razumljivo, besni na politiku koja je proizvela nezaposlenost od 22 posto – preko 50 procenata među mladima – okrenuli su se protiv partija koje su tu politiku sprovodile. A budući da je čitav grčki politički establišment bio praktično primoran da prihvati ekonomsku dogmu unapred osuđenu na propast, frustriranost birača izazvala je porast popularnosti ekstremista. Čak i da su ankete netačne i da vladajuća koalicija nekako uspe da namakne većinu u sledećem izbornom krugu, igranka je praktično gotova: Grčka neće, i ne može, da sprovodi politiku koju zahtevaju Nemačka i Evropska centralna banka.

Dakle, šta sad da se radi? Grčka trenutno prolazi kroz takozvani bankarski džoging – svojevrsnu usporenu verziju navale na banke, jer sve više štediša povlači svoje uloge u očekivanju mogućeg izlaska Grčke iz evrozone. Evropska centralna banka praktično finansira ovu navalu na banke, pozajmljujući Grčkoj neophodne evre; ukoliko i (najverovatnije) kada centralna banka donese odluku da više ne može da pozajmljuje, Grčka će biti primorana da napusti evro i ponovo izda svoju valutu.

Ova demonstracija da je evro zapravo reverzibilan dovešće do navale štediša na španske i italijanske banke. Evropska centralna banka će ponovo morati da odluči da li će obezbediti finansiranje na neodređeni rok: ako odbije, evro bi mogao da nestane.

Međutim, finansiranje nije dovoljno. Italji, a naročito Španiji, treba ponuditi nadu – ekonomsko okruženje u kojem bi mogle da imaju neke ostvarive šanse za izlazak iz nemaštine i depresije. Realno gledano, jedini način da se obezbedi takvo okruženje jeste da se Centralna banka okane svoje opsednutosti stabilnošću cena, da prihvati, pa i da podstakne, višegodišnju inflaciju od 3 ili 4 posto u Evropi (i još više u Nemačkoj).

I funkcionerima Centralne banke i Nemcima ova ideja je odbojna, ali to je jedini mogući način da se evro spasi. Za protekle dve i po godine, evropski lideri su na krizu odgovarali polovičnim merama kojima je kupovano vreme, ali oni to vreme nisu iskoristili. Sada je vreme isteklo.

Dakle, hoće li Evropa biti na visini zadatka? Nadajmo se da hoće – i ne samo zato što bi pucanje evra proizvelo negativne efekte po celom svetu. Još veća šteta pogrešne evropske politike verovatno bi bila ona politička.

To treba shvatiti ovako: propast evra predstavljala bi veliki poraz šireg evropskog projekta, pokušaja da se uspostave mir, prosperitet i demokratija na kontinentu sa užasnom istorijom. Efekat bi bio praktično isti kao ovaj koji, usled neuspeha stezanja kaiša, vidimo u Grčkoj – diskreditovanje političkog mejnstrima i uspon ekstremista.

Dakle, evropski uspeh nam je svima u interesu– međutim, samo Evropljani mogu da postignu taj uspeh. Čitav svet čeka da vidi da li su za to sposobni.

 
The New York Times, 18.05.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 29.05.2012.