U svom čuvenom članku objavljenom u časopisu Commentary novembra 1979. godine, „Dictatorships and Double Standards“ (Diktature i dvostruki standardi), Džin Kirkpatrik tvrdila je da su totalitarni režimi zasnovani na revolucionarnoj ideologiji ne samo represivniji od tradicionalnih autoritarnih režima, već ih je takođe mnogo teže liberalizovati ili demokratizovati. Po njenom mišljenju, ideologija je izvor transcendentnog legitimiteta ovih režima, koja im daje neke od osobina teokratija.

Ideologija je takođe služila kao sredstvo kojim se osigurava koherentnost vladajuće elite. Po mišljenju Kena Džovita, pojam „ispravne partijske linije“, činio je za lenjinističke režime ono što su demokratske procedure činile na Zapadu. Postojanje vladajuće parije ukorenjene u ideologiji bilo je od ključnog značaja za rešavanje problema nasleđivanja, najopasnijeg izvora nestabilnosti u autokratskim režimima. Vladajuća ideologija služila je i kao sredstvo političke mobilizacije. Kao što nam pokazuje istorija Sovjetskog Saveza, ponekad je bilo lakše umreti za režim, nego živeti pod njim. Heroizam sovjetskog naroda tokom Drugog svetskog rata na najbolji način pokazuje moć koju imaju ideološki autoritarni režimi.

Poimanje ideologije kao izvora moći autokratskih režima je do te mere deo hladnoratovskog nasleđa na Zapadu da stav post-sovjetske elite da komunistička ideologija predstavlja jednu od slabosti starog režima izaziva čuđenje. Raspad Sovjetskog Saveza pokazao je da ideologija nagriza apsolutističke režime na dva načina: tako što pothranjuje reformističke zablude elite i tako što protivnicima režima nudi jezik i platformu, podržavajući ideal sa kojim se režim može uporediti i u odnosu na koji se mogu istaći njegovi nedostaci.

Tokom poslednjih dvadeset godina, hiljade knjiga je napisano o prirodi revolucije Mihaila Gorbačova. Ali glavni argument u prilog mom stavu je činjenica da je Gorbačov započeo svoje reforme ne zato što je izgubio veru u komunizam, već zato što je ostao istinski vernik, koji je bio potpuno ubeđen da će se pravi socijalizam koji je on želeo da uspostavi pokazati superiornim u odnosu na demokratski kapitalizam Zapada. Reforme sa vrha često su izazvane pogrešnim percepcijama vladara, a ne njihovim ispravnim shvatanjem realne situacije.

Ideologija ne samo da rađa reformističke zablude među pripadnicima elite, već takođe daje opoziciji diskurs koji ona može da koristi kako bi pritiskala režim odozdo. Po pravilu, disidenti u Sovjetskom bloku bili su bivši poklonici; pre nego što su svesrdno počeli da se suprotstavljaju marksističkim režimima, često su ove režime kritikovali baš jezikom marksizma. Nije moguće u potpunosti shvatiti snagu Praškog proleća ili „samo-ograničavajuću revoluciju“ Solidarnosti, ako se ne razume samosvesno „dijalektička“ priroda ovih pokreta. Revolucije iz 1989. godine bile su zajednički produkt komunističkih elita koje su doprinele propasti svojih sopstvenih režima time što su pokušale da ih istinski reformišu, kao i opozicionara koji su podstakli propast režima, pretvarajući se da žele reformu, dok su u stvarnosti želeli da ove režime u potpunosti unište.

Otpor Putinovom režimu toliko je težak baš zbog činjenice da ovaj režim nema nikakvu ideologiju, ako se zanemari besmislena papazjanija parola koje stižu iz Kremlja. Eksperti za odnose sa javnošću nisu prikladni za ulogu ideologa, jer je ideologija, za razliku od marketinške kampanje, nešto u šta njeni autori moraju da veruju. Nedostatak bilo kakve stvarne ideologije među novim autoritarnim režimima objašnjava njihovu tendenciju da sebe doživljavaju kao korporacije. Kako bi ostali na vlasti, ovi režimi pokušavaju da iskorene i samu ideju javnog interesa. U ovom kontekstu, glorifikacija tržišta ne potkopava novi autoritarni kapitalizam; u nekim slučajevima može čak i da ga ojača. Ako javni interes nije ništa drugo nego nenamerni ishod napora miliona pojedinaca da slede svoje lične interese, onda je svaka žrtva u ime javnog interesa uzaludna.

Nedostatak bilo kakve ideologije novih autoritarnih režima takođe delimično objašnjava zašto demokratski svet okleva da im se supotstavi. Ovi režimi nemaju za cilj da izvoze svoje političke modele, i samim tim ne predstavljaju pretnju. Oni ne žele da promene svet niti da nametnu svoj sistem drugim zemljama. Srž konflikta u današnje vreme stoga ne leži više u sukobu između slobodnog sveta i sveta autoritarnosti – već je u pitanju konflikt slobodnog sveta i sveta bez pokrića.

Iza uverenja da su autoritarni režimi osuđeni bilo na sporu smrt kroz reforme ili naglu smrt kroz raspad, provejava i pretpostavka da otvaranje granica mora biti pogubno po autokratiju. Sredinom devetnaestog veka, Adolf de Kustin, francuski aristokrata koji je otputovao u Rusiju 1839. godine u potrazi za argumentima koji bi podržali njegov konzervativizam, a vratio se kao pristalica konstitucionalizma, već tada je tvrdio da „politički sistem Rusije ne bi mogao da izdrži dvadeset godina slobodne komunikacije sa Zapadnom Evropom.“ Njegov predlog je danas opšteprihvaćeno mišljenje: otvorene granice dozvoljavaju ljudima da vide drugačiji način života i da se bore kako bi ga dostigli, čime se podstiču zahtevi za promenom. Otvorene granice tako ljudima olakšavaju da se organizuju uz pomoć iz inostranstva.

Međutim, da li otvorene granice zaista destabilizuju autoritarne režime? Staljin je, naravno, u to bio čvrsto ubeđen. On je milione sovjetskih vojnika poslao u gulage samo zato što su videli Zapadnu, ili čak samo Centralnu Evropu. Ali Putin nije Staljin. On ne pokušava da vlada Rusijom tako što će sprečavati ljude da putuju; on vlada tako što im dozvoljava da putuju. Iako otvorene granice donekle ograničavaju mogućnosti vlasti da manipuliše i progoni, one istovremeno pružaju priliku za poboljšanje mogućnosti preživljavanja režima.

Pre skoro četrdeset godina, ekonomista Albert O. Hiršman, u svojoj briljantnoj knjižici Exit, Voice, and Loyalty (Izlaz, glas i lojalnost), objasnio je zašto su pruge u Nigeriji poslovale toliko loše suočene sa konkurencijom u vidu autobusa i kamiona. Po njegovom mišljenju, potrošači, kao što su to bili korisnici nigerijskih železnica, ili članovi organizacija, mogu dati dva suprotstavljena odgovora na pogoršavanje kvaliteta robe koju kupuju ili usluga koje koriste. Prvi odgovor je izlaz – odlazak, čin napuštanja, kao što je kupovina drugog šampona, podnošenje ostavke u partiji, ili odlazak iz zemlje. Za razliku od odlaska, glas (glasanje, dizanje glasa) je čin protesta ili izražavanja nezadovoljstva. Međutim, laka dostupnost izlaza, odlaska, kao u slučaju lake dostupnosti kamiona i autobusa u Nigeriji, teži da umanji frekvenciju korišćenja pobune, budući da odlazak zahteva manje vremena i predanosti.

Odlazak iz zemlje je posebno primamljiv za rusku srednju klasu, koja je uspela da postane potrošačka, a u isto vreme je obeshrabrena da preduzme bilo kakvu kolektivnu akciju. Demografska situacija u Rusiji – njena populacija koja stari i koja se smanjuje – kao i slabašan nacionalni identitet Rusije, učinili su da odlazak postane sasvim prirodan izbor za one koji su se razočarali u režim. Pojava srednje klase u Rusiji orijentisane na odlazak iz zemlje nalazi se u srži kapaciteta režima za preživljavanje. Ruski ekonomista Leonid Grigorijev nedavno je izjavio da je „dva miliona ruskih demokrata napustilo zemlju tokom poslednje decenije.“ Glasati nogama tako što se napušta Rusija zato što nije demokratska nije isto što i glasati da Rusija postane demokratska država.

U stvari, Hiršmanovo objašnjenje može biti ključ za razumevanje zašto je toliko teško odupreti se Putinovom autoritarnom režimu. Ono objašnjava neuspeh reformi u Rusiji i nestanak reformističkog duha koji je pratio ovaj neuspeh. Paradoksalno, otvaranje granica i mogućnost života i rada u inostranstvu doveli su do opadanja političkog reformizma. Ljudi koji će najpre biti nezadovoljni kvalitetom vlasti u Rusiji su oni isti ljudi koji su najspremniji i najsposobniji da napuste tu zemlju. Za njih je mnogo lakše da promene zemlju u kojoj žive nego da je reformišu. Zašto bi se neko trudio da Rusiju pretvori u Nemačku, kada ne postoji garancija da je jedan ljudski vek dovoljno dug za takvu misiju i kada se do Nemačke može stići jednim kratkim putovanjem? Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da ruska srednja klasa više voli da radi u inostranstvu, a da tokom praznika posećuje prijatelje i porodicu u Rusiji.

Poredeći erupciju reformističke energije iz osamdesetih godina prošlog veka sa nepostojanjem takve energije danas, dolazim do zaključka da, dok je zatvaranje granica uništilo sovjetski komunizam, otvaranje granica pomaže novom ruskom apsolutizmu da preživi. Sovjetski sistem zatvarao je svoje građane unutar granica zemlje. Promena sistema je bio jedini način da se promeni sopstveni život. S druge strane, Rusija današnjice u velikoj meri podseća na nigerijsku železnicu – ostaće neefikasna sve dok ima dovoljno novca od nafte kojim se kompenzuje njena neefikasnost. Glavni razlog za to što Rusi nisu spremni da protestuju nije strah, već to što su ljudi kojima je najviše stalo već napustili zemlju ili su se odlučili da to urade u bliskoj budućnosti – ili su se jednostavno preselili u virtuelnu stvarnost interneta (u proseku, Rusi provode dva puta više vremena na društvenim mrežama nego građani zapadnih zemalja). Posledica je da ne postoji kritična masa ljudi koji traže promene.

Kuda sve ovo vodi? To nije lako predvideti, međutim, moje mišljenje je da je budućnost disfunkcionalnih autoritarnih režima, kao što je ovaj danas u Rusiji, pre u njihovom propadanju, nego u njihovoj demokratizaciji. Neće dakle biti „posle Putina, potop“, već „posle Putina, tiho truljenje“.

 
IWMpost, 28.02.2011.

Prevela Bojana Obradović

Peščanik.net, 13.04.2011.