Apsolutna korupcija

Oni koji negiraju kontingenciju trebalo bi da budu izloženi mučenju, sve dok ne priznaju da su isto tako mogli i da ne budu mučeni. Ibn Sīnā

U jednoj foto-montaži umetnika Samuila Stojanova, bronzana skulptura opasnog bika nadvila se nad bivšom zgradom Geozavoda u Beogradu, ili, ako hoćemo da budemo opsceni – taj bik je pomenutu zgradu, takoreći, zajašio. U pitanju je bik sa njujorškog Vol strita, the charging bull, skulptura sicilijanskog umetnika Artura di Modike, postavljena u toj glasovitoj ulici 1989. godine, a kasnije i u druge dve verzije u Šangaju i Amsterdamu. Skulptura se uglavnom tumači kao spomenik agresivnom finansijskom optimizmu i ekonomskom prosperitetu. Uostalom, izraz bull market koristi se da bi se opisala situacija povećanog poverenja investitora u to da će mu njegova investicija omogućiti profit, što je trenutak koji treba da najavi ekonomski oporavak. Bik sa Vol strita je energičan, napet, spreman na akciju, i u Duranteovom vodiču po javnim skulpturama u Njujorku opisan kako iskazuje agresivnu i ratobornu snagu u pokretu, ali takođe i nepredvidljivost – „nije preterano reći da je tema ove skulpture energija, snaga i nepredvidljivost berzanskog tržišta”.

Način na koji je ova skulptura postavljena takođe ukazuje na to da je ovaj spomenik – spomenik one faze u razvoju kapitalizma (započete negde početkom osamdesetih godina) koju smo naučili da nazivamo neo-liberalnim poretkom. Naime, di Modika je skulpturu, bez odobrenja gradskih institucija, postavio jedne decembarske noći, tokom njujorške božićne fertutme, ututkavši je ispod gigantske jelke kao svoj božićni poklon Njujorčanima. Kad se već zatekla tu gde je, on je jelku ponudio na prodaju, budući da je ona veoma brzo postala omiljeni gradski landmark i turistička atrakcija. Di Modika je tako delovao i izvan sistema, i usred sistema: izvan državno-kapitalističkog sistema, u kome je postojala ideja društvenog i prostornog planiranja, a usred važećeg neo-liberalnog u kome zastareva institucionalizovano poimanje javnosti i javnog prostora, dok se u prvi plan ističe individualna preduzetnost i kreativna inicijativa. Uostalom, skulptura nije uklonjena, jer su je ljudi toliko zavoleli da je postala predmet opscenog obožavanja, pri čemu su se impozantni bikovi testisi očekivano izmestili u centar njihove pažnje, i do visokog sjaja usijali od dodirivanja.

Di Modika je zauzeo vrlo odlučan stav oko „zloupotrebe” njegovog dela. Kada je kompanija Wal-Mart iskoristila ovog bika za svoju promotivnu kampanju, di Modika ih je tužio. Upravo onaj Wal-Mart koji je ekstremni simbol najvulgarnijeg i najbeskrupuloznijeg u „energičnom kapitalizmu”, gde je plata CEO-a oko devet stotina puta veća od prosečne plate njihovih zaposlenih, a bogatstvo porodice vlasnika kompanije se procenjuje na oko 90 milijardi dolara, koliko ukupno poseduje onih 40% najsiromašnijih stanovnika SAD, njih oko 120 miliona. S druge strane, u cilju uspostavljanja balansa i neutralnosti, di Modika je tužio i izdavačku kuću „Random house”, jer je stavila sliku bika na korice knjige o kolapsu bankarskog i berzanskog sistema, napisane povodom afere oko Lehman Brothers kompanije. Na taj način, di Modika se pozvao i na autonomiju umetnosti, njen specifičan ali otvoren status, ali i na to da je danas umetnik poslovan čovek kao i svaki drugi, koji zbog svog posla ne želi da se opredeli da bude na nekoj strani u javnoj debati.

Nije neočekivano da se ovaj bik sada pojavio i iznad zgrade beogradskog Geozavoda. Jer ova zgrada i jeste prvobitno bila prva srpska berza, zgrada koja je trebalo da udomi poslove koji su se do tada uz pomoć krede i table obavljali i obližnjoj kafani „Bosna”. Ona je sagrađena u prvoj deceniji 20. veka kao Beogradska zadruga, i u nju je najviše uložio predsednik njenog Upravnog odbora i jedan od najpoznatijih i najbogatijih srpskih preduzetnika, Luka Ćelović Trebinjac. Izgrađena je u kvartu poznatom kao Savamala (Sava Mahala) koji je u to vreme zamišljen da postane trgovački i finansijski centar glavnog grada nezavisne Srbije, u kvartu u kome je prethodno sagrađena železnička stanica, isušena „Bara Venecija”, i odakle se obavljala i rečna trgovina pre svega sa Austro-Ugarskom, kao glavnim uvoznikom robe iz Srbije, od čega je 90% činilo svinjsko meso, prodavano uglavnom po težini žive mere. Međutim, čim je zgrada završena, otpočeo je prvo Carinski rat sa Austro-Ugarskom a potom balkanski ratovi i konačno Prvi svetski rat. Zgrada je potom korišćena tokom dvadesetih, ali tada se već zida novi Dom za jugoslovensku berzu (danas Etnografski muzej na Studentskom trgu), a Luka Ćelović zaveštava državi Beogradsku zadrugu kao svoju zadužbinu. Ona, odlukom kralja Aleksandra tridesetih godina, radikalno menja svoju namenu i postaje Geoološki insititut, koji se pre svega bavio istraživanjem rudnog bogatstva u Srbiji za šta je, očekivano, bilo jako mnogo zainteresovanih i u zemlji i van nje.

Ovakva namena zgrade nastavljena je i posle Drugog svetskog rata i tadašnji “Geozavod” postaje veoma značajna državna institucija koja, zahvaljujući tadašnjoj jugoslovenskoj spoljnoj politici, preuzima velike poslove u Africi i Aziji. Tokom sedamdesetih, nakon uvođenja Zakona o udruženom radu, Zavod se deli u Radne organizacije (RO) i Osnovne organizacije udruženog rada (OOUR), i sve više dolazi do, kako se to tada govorilo, poremećenih međuljudskih odnosa. Sukobi među zaposlenima i njihovim rukovodiocima, međusobna optuživanja, pa i indicije o raznim koruptivnim radnjama, kulminiraju s tranzicijom devedesetih i dvehiljaditih kada se sve više govori o zlouptrebi prostora, krađama, nenamenskom korišćenju i izdavanju prostora, o različitim žurkama, balovima pod maskama, snimanjima spotova folk muzike… Geozavod se 2009. iseljava iz prostora koji je ostavljen u ruinoznom stanju. Do danas je renovirano samo prizemlje zgrade, gde je useljena državna Pravosudna akademija.

O ovoj zgradi se u Beogradu često govori kao o najlepšoj zgradi u gradu. Ona je mnogima koji nisu imali priliku da u nju uđu ostala u sećanju kao kulisa za potrebe filmova koji su tu snimljeni, počev od čuvene Petrovićeve ekranizacije Bulgakovljevog Majstora i Margarite iz 1973. pa do jednog od najoriginalnijih filmova iz osamdesetih, Slučaja Harms, Slobodana Pešića. Ovde su snimljene i pojedine epizode televizijske serije Otpisani, kao i nekoliko međunarodnih koprodukcija. Za prostor je vezano niz afera, postoji niz kontadiktornih sećanja i urbanih legendi – na primer o tome kako su dvojica portira negde tokom devedesetih kopali noću u podrumu ne bi li našli tajno zakopano blago Luke Ćelovića. Na dnu velelepnog centralnog stepeništa nalazile su se dve mermerne skulpture, od kojih je jedna polomljena tako što se neko pripit tokom zabave klizao niz gelender. Danas je ta skulptura zamenjena kopijom od stiropora, koju su vešto napravili italijanski scenografi za potrebe poslednjeg filma koji je tamo snimljen 2009. godine.

I tako dalje.

Dakle, s čim sve ovde imamo posla? Pre svega, rekli bismo, i sa istorijom kao skupom činjenica i sa istorijom kao skupom fiktivnih konstrukcija.

No, da li smo organizacijom jedne izložbe[1] ovde ipak sudelovali u nerazjašnjenoj i neispitanoj korupciji vezanoj za ovu zgradu? Ili je, suprotno tome, naivno slavimo u njenoj lepoti i zagovaramo njeno renoviranje? Da li se divimo preduzimaštvu Luke Ćelovića koji je uspeo da je izgradi unatoč pro-seljačkom nerazumevanju srpske države da podrži razvoj glavnog grada, ili mislimo o njemu kao bogatašu i tajkunu sa završena dva razreda osnovne škole? Da li smo fascinirani posleratnim aktivnostima Geozavoda iz socijalističkog perioda, ili ogorčeni tadašnjim javašlukom? Da li ovom izložbom promovišemo „gentrifikaciju” ovog dela grada, ili na ovu zgradu gledamo kao na luksuzni objekat koji se urušio nemarom i krizom? Da li o gentrifikaciji govorimo kada se neki propali proizvodni pogon, ili skladište robe kulturnim događajima pretvaraju u hype mesta za prodajne galerije, modne butike, fusion restorane i prodavnice mirišljavih sapuna, ili i u slučaju kada jedna velelepna građevina – koja je i sama simbol pokušaja prvobitne gentrifikacije ovog kvarta početkom dvadesetog veka – sada postaje mesto za umetničku refleksiju? Da li bika kog je Stojanov nadvio nad njom tumačimo kao „zafrkanciju”, ili kao optimističnu veru u vaskrs njene originalne namene, da bude simbol moderne i prosperitetne kapitalističke države, one koja ceni privatnu inicijativu? Ali i da li je di Modikin bik tokom „Occupy Wall Street” akcije postao, kao simbol kapitalizma, predmet mržnje (jer ga je policija ogradila i zaštitila), ili simbol s kojim se možemo poigravati kao na jednom posteru koji je pozivao na protestna okupljanja i na kome jedna graciozna balerina balansira na njegovim leđima?

U slučaju di Modikinog bika imamo, s jedne strane, usvojeno tumačenje šta ova skulptura znači i predstavlja, a s druge strane, umetnikovo odbijanje da ona uđe u dalji opticaj, da bude „izmanipulisana” za neke druge diskurse ili namene. U slučaju Stojanovljeve montaže, ništa još sa sigurnošću ne možemo reći. Bik koji se nadvio nad Geozavodom je možda vesnik novog vremena u kojem će energična moć kapitalizma ispraviti sve nedaće i od ove zgrade učiniti simbol novog prosperiteta. Ili se radi o kritici kapitalizma i njegove proždrljivosti koja ruši sve pred sobom, ali i sve više i samu sebe proždire? Jer, sudbina ove zgrade neizvesna je takođe. Da li će se ona obnoviti ili do kraja urušiti? Ko će se u nju useliti? Da li će biti otkrivene sve malverzacije vezane za ovaj prostor, ili će se one pomesti pod tepih, jer je isuviše ljudi u sve to umešano kao u slučaju divlje privatizacije kojoj prisustvujemo u poslednjih 20 godina? Da li uopšte u ovu zgradu treba investirati milione za obnovu, što bi označilo tu neželjenu „gentrifikaciju“, ili njeno propadanje treba sprovesti do kraja, čime bi se pokazao i dokazao krah kapitalističkog sistema?

Jedno ili drugo ili treće; ni jedno, ni drugo, ni treće; ili, i jedno i drugo i treće?

I tako, ovde zaobilaznim putem stižemo do jednog važnog razlikovanja dva važna pojma. Oba pojma kao tuđice svakako rogobatno zvuče na srpskom jeziku, ali po cenu da polomimo jezik, govorimo o ambivalentnosti i ambigvitetu. Na jednom mestu antropolog Mark Ože veoma inspirativno tumači ovu razliku. Ambivalentnost tako pretpostavlja naporedo postojanje uzajamno suprotnih, ali podjednako umesnih stavova. Ambivalentnost ukazuje na višestrukost uglova posmatranja („dobar suprug može biti rđav otac, ili obrnuto”) i otvara prostor za imaginaciju. S druge strane, ambigvitet se koristi u slučajevima kada je sud o nekom ili nečemu ni tačan ni pogrešan, i podrazumeva postojanje nekog trećeg elementa nesvodivog ni na jedan od prva dva. Svojim dvostrukim poricanjem (on nije ni dobar, ni rđav, već verovatno nešto treće što se još ne može odrediti); ambigvitet za Ožea može, u boljem slučaju, da sadrži očekivanje da će se nejasnoća prevazići, ali češće, u gorem slučaju, označava uranjanje u neku vrstu besmisla i samo-poništavanja.

Za Ožea su fikcije našeg doba (one koje se reprodukuju pre svega u popularnom i medijskom imaginarijumu) više vezane za pojam ambivgiteta nego ambivalentnosti; one su pre mutne i neodređene nego dvoznačne, „nisu ni laži, ni izmaštane tvorevine”. „One upravo zato i jesu preteće: ne razlikuju se jasno od istine i stvarnosti, već teže da ih potisnu i preuzmu njihovu ulogu”. Ali i dodaćemo da je dominacija ambivgiteta karakterističan simptom našeg vremena: u njemu su ignorisane mnoge vrednosne kategorije, jer one se ispostavljaju kao zasterele, neupotrebljive, komplikovane i ništa drugo do relativne. Više se skoro ne može govoriti o tome da je nešto dobro ili rđavo, da ljudi mogu biti pošteni ili nepošteni, pametniji ili gluplji, da napreduju ili nazaduju, da se popravljaju ili kvare… Ove podele kao da više nisu deo istine o realnosti, ali srećom, još uvek postoje u fikciji:

Da li se karakter razvija u vremenu? U romanima, naravno, jeste tako: da nije, malo toga bi bilo za priču. Ali u životu? Ponekad se pitam da li je to tako. Naši se stavovi i mišljenja menjaju, stvaramo nove navike i ekscentričnosti, ali to je nešto drugo, više kao nekakav dekor… (Džulijan Barns, Ovo liči na kraj)

I sve to zaista sve više liči na kraj. Ali pre svega na kraj društvene imaginacije. Čovečanstvo danas živi najvećim delom uronjeno u imaginarijume – potrošačke, političke, kulturne… Ovi imaginarijumi oivičavaju naš svet kao nebeska kulisa iz filma Trumanov šou. Za to vreme, s imaginacijom ne stojimo baš najbolje. Jer baš kad mislimo da smo se osvestili, kada mislimo da više nismo naivni, tada budućnost i ne možemo da zamislimo drugačije nego kao katastrofu, kao neminovnu propast, udar komete ili erupciju super vulkana, ili već kao nešto po nekom postojećem srednjevekovnom ili majanskom scenariju. Ali smo zato u našem odnosu prema tom zamišljenom sunovratu sve ekscentričniji, sve više postajemo upravo deo političkog dekora u kojem svi zastupaju navodno pravične i pravedničke stavove, ali niko više zapravo ne drži do njih. Sve od tabloidnih novina do aktivističkih umetnika – otkrivaju se nove zavere i skandali, nepravde se umnožavaju u nerazmrsivo mnoštvo podataka, zauzimaju se pravične i moralizatorske pozicije, ali bez ikakve potrebe za samopropitivanjem. Imamo li i sami neke vlastite uloge u svemu tome, i uspevamo li da izgradimo neke vlastite pozicije kojih ćemo se pridržavati – da li smo spremni da iz njih progovorimo, ili ćemo se uvek zaštiti karakteristično mudrim, nenaivnim iskazom da je „teško izgraditi vlastiti stav”?

Pa opet, iako ne gradimo vlastite stavove mi ih ad hoc prozvodimo kao neke rastelovljene, ali veoma agresivne fantome, ili pak zauzimamo poziciju pravične distance zadovoljni svojim neposrednim društvenim dekorom i slikom koju tako proizvodimo sami za sebe. Pošto teško gradimo vlastiti stav, u svom naizgled burnom kritičkom pregnuću zadržavamo anonimnost: sudelujemo u proizvodnji diskursa, ali ne i u društvenom polju koje ima fizičke koordinate. Ne samo da nemamo poverenje jedni u druge i u mogućnost da još uvek postoji nešto što se zove društvo, nego zapravo nemamo poverenje ni u same sebe i u ono što govorimo. Jer, kao i sve drugo i to je relativno, i to je nešto što se više ne brani vlastitim fizičkim postojanjem. Svi se približavamo kraju molitve kao onomad kralj Klaudije u Hamletu:

My words fly up, my thoughts remain below:
Words without thoughts never to heaven go
.

Naša kriza je pre svega politička i ekonomska, ali je ona, kako bi rekao Toni Džad, i rezultat diskurzivnog hendikepa: mi zapravo više i ne znamo kako da govorimo o vlastitom nezadovoljstvu, a još manje o načinima kako da ga prevaziđemo. Jer za nas je danas sve apsolutno strašno i skandalozno, svi oko nas kradu i varaju, svi mute i prikrivaju, svi su korumpirani i sve je pod sumnjom. I tako se zapravo dešava nešto drugo od onoga zbog čega kritička svest postoji: umesto da se antagonizmi stvaraju i otvaraju, umesto dinamike informisanih sukoba različitih stavova koji su utvrdljivi, imamo zadimljeni diskurzivni prostor koji prikriva antagonizme.

Ambigvitetska kritička misao (znamo mi da istina nije ni u jednom ni u drugom, pa možda ni u trećem, već u nečem nedokučivom što nas čak zapravo i ne zanima jer je prosto prekomplikovano) na mestu antagonizma koji misli da stvara, produkuje zapravo još jedan konsenzus. I to upravo zato što ambigvitetska kritička misao u svom stalnom razotkrivanju onog strašnog i skandaloznog zapravo pledira da je odbijanje politike zapravo naš najispravniji politički izbor. I tako se događa ono što ponajviše i odgovara onima koji, iz svojih privatnih interesa, dakako nastavljaju da se bave politikom. Trenutak kada kritička društvena misao napusti polje politike, politika zbilja i ne postaje ništa drugo do privatna delatnost, u kojoj samo postoji pitanje koliko nešto košta, a ne više koliko nešto vredi. Ambigvitetska misao ne zna za javni interes, jer ova misao i jeste proizvod poretka u kojem je politika privatizovana, a u njenoj službi ostaju u najboljem slučaju samo loše plaćeni i depresivni administrativci. Imamo otuda, kako bi rekao Džad, državu kojoj je izvađena utroba (eviscarated state) a s njom odstranjen i onaj građanski angažman u vođenju javnih poslova: „Ako aktivni i zabrinuti građani oduzimaju sebi pravo da se bave politikom, oni zapravo prepuštaju društvo njegovim najmediokritetskijim i najpodmitljivijim državnim službenicima”.

Konačno, ako je polje politike toliko ukakano da više niko pošten ne želi da omiriše smrad te kloake maksime, ovo podrazumeva i da je društvena kritika sebi omogućila neki čisti, visoko moralni, gotovo sublimni, prostor govora i delanja. S druge strane, ovaj prostor je, avaj, samo simulacija javnog prostora. U njemu nema fizičkog kontakta, postoji samo beskonačna razmena informacija. I da se podsetimo, javni interes nije ni interes većine ni manjine, a nije ni pitanje popularnog konsenzusa, javni interes je pitanje sukobljavanja propozicija, njihovog javnog opticaja i odgovornosti prema mogućnostima sopstvene društvene aplikacije.

Na delu je zaprepašćujuća sprega onih koji su tu da štite javni interes i onih koji su tu samo da obezbeđuju vlastite privatne interese. Korupcija je na svakom koraku i razlikuje se samo u količinama nula iza prvog broja. I za to su odgovorni svi, osim naravno onih koji misle da nisu tako naivni da to sebi priznaju. Ali, da ponovo citiramo Tonija Džada: „Oni koji tvrde da je sistem propao, oni koji vide misteriozno manevrisanje iza svakog političkog gafa, mogu malo tome da nas nauče”. Anti-kapitalistička kritika postala je još jedna laka forma, diskurzivna roba koju rok trajanja sprečava da pravi razlike i donosi sudove. Ova kritika je dobrovoljno ostala bez vlastite pozicije i ona više ne zna šta zapravo zastupa, i kakva se to vizija zapravo zagovara. Jer, kada nešto i zagovara onda sama kritika neminovno biva osuđena da bude tek naivno mesto koje se poziva na one kategorije koje je upravo neo-liberalni poredak odstranio iz društvenog polja i javnog vokabulara. Na primer reč poverenje. (Reč se počela odnositi samo na poverenje prema banci i bankaru, a pošto se to poverenje odavno istopilo i sam pojam žrtvovan je kao promašen i prevaziđen.)

Već je dovoljno naivno i progovoriti o ovakvim kontradiktornostima i svakako bi bilo suvišno kada snažan samo-ambigvitet ne bi bio dominanta srpske političke misli (i ovde nisam imao na umu istoimeni časopis, te se ograđujem od bilo kakve asocijacije), odnosno kada se jedan aktuelni i univerzalni diskurzivni poraz ne bi bešavno utopio u srpske političke okolnosti i političko nasleđe. I ovde ne mislimo samo o političkim strankama, državnim organima i institucijama, o svemu onome što je i onako glavna meta svake popularne kritike, već o nekoj političkoj konstanti koja bez ikakvih promena definiše javni diksurs u srpskom društvu, pa samim tim ograničava i javni prostor. O onoj konstanti koja određuje nešto što bi trebalo da definiše naš političko-nacionalni identitet, onoj konstanti koja se kao nacional-kulturni imaginarijum preprečava bilo kakvoj formi transformativne društvene imaginacije. Početkom 21. veka, kao i krajem 19. i dalje, govorimo o tome da u Srbiji postoji otpor modernizaciji, pa i svakoj ideji o promeni društveno-statičnog i pred-modernog imaginarijuma. Rečima istoričarke Dubravke Stojanović:

Kako bismo objasnili ključni problem da je otpor modernizaciji skoro svaki put dobijao većinsku podršku i konačno imao uspeha u usporavanju modernizacije Srbije? Uspeh i dugovečnost te politike bili su posledica posebne ideologije koja je suštinski antimoderna, antiindividualistička, antiurbana i antievropska, koja je istovremeno egalitarna i kolektivistička. Ta ideologija je amalgam egalitarnih društvenih ideala i nacionalizma, i istovremeno je leva i desna… U njoj se socijalna jednakost razume kao osnova nacionalne kompaktnosti, kao čuvar nacije, pa bi svaka društvena promena mogla dovesti naciju u pitanje.

Ova i leva i desna ideologija, i nacionalna i egalitaristička, vladajuća je u Srbiji bez obzira na različite, manje ili više, nasilne političke prevrate, slomove i promene. Verovatno je u Srbiji zato i bilo toliko nasilnih prevrata, političkih atentata, i permanentnog društvenog nervnog sloma – zato što se ova ideološka konstanta gotovo nikako ne menja, bez obzira na takve dramatične događaje. Ona je rasadnik ambigviteta, onog mutnog i neodređenog, a u suštini samo-poricajućeg. Ona označava uzaludni pokušaj da se ostvari društvo bez antagonizama (društvo koje će prihvatiti da se celo šćućuri ispod šljive srpskog nacionalnog mita), kao društvo koje se ne menja, a zapravo društvo koje će upravo zbog toga biti stalno zatečeno onim antagonizmima koji ne mogu drugačije ni da se artikulišu nego kao nasilni činovi. Pošto u idealnoj slici ne-konfliktne srpske sabornosti nisu predviđeni društveni antagonizmi, ne postoji ni diskurs u kojem se o njima može govoriti, osim onog da su svi ti antagonizmi tek negativan uticaj nekog spoljnog faktora, dakle, ponovo nešto mutno, neodređeno i samo-poricajuće.

I ono što zovemo kritičkom svešću u Srbiji pod uticajem je ove ideološke konstante. Ona u velikom broju karakterističnih slučajeva obezbeđuje bešavno stapanje desnog nacionalizma i levog anti-globalizma, četnika i asanžovaca, sveštenika i sindikalnih rukovodilaca. Međutim, nije u pitanju samo lokalna politička metastaza, već je to jedna od mogućih posledica sasvim očiglednog procesa i sasvim razumljive potrebe da se status quo nekako prevaziđe: svaka jasna ideološka pripadnost danas posle svega postaje osuđena na svoju nemogućnost, jer je svaka ideologija istorijski zaprljana do te mere da radije biramo ono: ja radije ne bih. I kod tog radije ne bih možemo uspostaviti neku strukturnu razliku i tvrditi da upravo to radije ne bih možemo izgovoriti bar iz dve pozicije – one ambigvitetske i one ambivalentne. U tome može da nam pomogne još jedna (fiktivna) ličnost sa Vol strita, pisar Bartlbi iz jedne od Melvilovih Priča s Vol strita. Bartlbi bi mogao da bude heroj našeg doba, dokazani alter-globalista i beli listić, onaj koji svojim pasivnim skoro-pa-odbijanjem bira nesudelovanje, koji u krutoj razlici između moći i nemoći pridodaje specifičnu sposobnost moći ne. Bartlbijevo „radije ne bih” bi se na prvi pogled moglo uklopiti u ambigvitetsku, levo-desnu, elitističko egalitarnu, samo-pravednu, a uvek relativnu nužnost distance i nesudelovanja. Ali kako nas podseća Agamben, ovde se ne radi o nužnosti već o kontingenciji, ne o onom što moraš već o onom što možeš ― jer, volja okončava dvosmislenost potencije. Bartlbijeva formula glasi: „pod kojim uslovima nešto može biti potvrđeno i (t.j. istovremeno) ne biti potvrđeno, biti istinito ne više nego biti neistinito?” Jedan od odgovara bi mogao da bude – pod uslovima fikcije, odnosno umetnosti i njene ambivalentnosti.

Zgrada Geozavoda i njegova istorija mogu da budu case-study za različite oblike istraživanja, pa i umetničkog. Ali ne radi se ovde o nekom zgražavanju nad tim što je nekada neko odatle ukrao neki luster, oštetio štukaturu ili nelegalno zaradio na izdavanju ovog prostora za žurku „širom zatvorenih očiju”. Radi se o pitanju kako se društvo, njegove aspiracije i imaginacije, zrcale u ovom objektu, njegovoj istoriji i njegovoj neizvesnoj budućnosti. Jer ovaj prostor ne možemo drugačije ni razumeti nego kao fiktivan i tako kao polje moguće imaginacije, kao prostor za propozicije koje ne mogu da promene svet, ali zato mogu da upravo vlastitom ambivalentnošću odbiju da sudeluju u ambigvitetskom mnoštvu u kome ne postoje razlike, u kome ne postoje situirani subjekti, u kome niko ne zna ništa, niko ne čuje ni ne vidi, a svi govore tako kao da znaju sve. Ambivalentnost ne znači beskonačnu rezervisanost i odlaganje značenja, već svest da su pojmovi stalno u pokretu, da ne postoji univerzalna pravda, a srećom, ni konačno rešenje.

Kako je onda uopšte moguće misliti procedure one umetnosti koja svoje nastajanje ne vezuje za postojeću korupciju svesti, ali koja je upravo i pre svega svesna korupcije same umetnosti? Koja kroz svoju praksu, kroz činjenicu vlastite samo-invencije i samo-definicije (koliko autonomno toliko i heteronomno), afirmiše pitanje nelagode sopstvene svrhe ili uloge u društvu? U nedostatku definicije, poslužimo se trima karakteristikama koje na jednom mestu izdvaja Mika Hanula kada govori o odnosu umetnosti i javne sfere, i uopšte o političnosti umetnosti. Ovu umetnost dakle karakteriše to da: 1) „nije primarno produkt koji teži primarno profitu“; 2) „ne žudi za konsenzusom“ i 3) „povezuje suprotstavljena viđenja i vrednosti i stvara situaciju intelektualne i emotivne radosti“. Kada su „i javna sfera i politika definitivno prepuni svih vrsta komunikacije i materijala, od zvukova i slogana do pokretnih slika, nameće se pitanje šta je extra-vrednost, šta je razlika, koju savremena umetnost može da stvori i time nešto doprinese?“ Ako je ova vrednost u formama participacije, onda je reč o participaciji koja nije tek prazni gest poziva da se sudeluje u umetnikovoj orkestraciji, već „participacija u produkciji značenja unutar politizovane javne sfere na način koji nam je najbliži“. Radi se dakle o radu „u lokalu“, postupku koji nije samo „alternativan“ u smislu svoje „kritičnosti“ u odnosu na neku hegemoniju, već „alternativan“ kao materijalizacija i kao način komunikacije u postojećem imaginarijumu. I, dodaćemo, koji zadržava mogućnost nesporazuma, i koji je konstrukcija iskustva mogućeg kao takvog.

Arhitektonski prostor Geozavoda, kao i pripovesti koje čine njegovu istoriju, mogu biti polazišne tačke za reflektovanje društvenih procesa, njihovih obećanja i zabluda, procesa koji su karakterisali pre svega lokalni „slučaj” pokušaja, napretka i zastoja u društvenoj modernizaciji. Modernu epohu je više nego išta karakterisala sposobnost vizije budućnosti prema kojoj današnje vreme zauzima poziciju skepse i ironije. U odnosu na vreme kada su u opticaju bile utopijske formacije modernosti, jedan filozof danas donosi zaključak da „ne postoji tako nešto kao moguće društvo, već postoji samo društvo koje postoji”. Ni potrebu za novim formama društvene imaginacije ne možemo razumeti kao deljenje političkih i moralnih lekcija, ili slepo službovanje nekoj od pravedničkih destinacija i modela koje ta imaginacija treba da vaskrsne. Nije dovoljna samo-dovoljna i samo-zadovoljna pozicija pravičnosti repetativnog zastupanja pravednih ciljeva i idealnih (da slučajno ne kažem konačnih) rešenja, jer ona, htela to ili ne, svoj horizont imaginacije ograničava svojim ambigvitetskim poreklom i samo-izolacijom. Čini se zato važnim u umetnosti prepoznati one procese njene samo-transformacije koji, pošto su se prvo miljama daleko odvojili od mita o apolitičnoj autonomiji, sada ostavljaju iza sebe i tam-tam paralizujuće debate o tom šta-da-se-radi-kada-niko-neće-ništa-da-se-radi, i uvode nas, i to sporo, veoma sporo, u heterologiju zajedničkih saznanja, osećanja i iskustava. Ali nam, takođe, postavljaju neprijatno pitanje: šta sa tim stvarima, koje se ne mogu ni kvantifikovati ni tvitovati, mi više i umemo, ili želimo, da započnemo?

Knjige koje su ovde citirane, ili čitane u vreme dok je nastajao ovaj tekst:

Giorgio Agamben, Bartleby ili o kontingenciji, Meandarmedia, Zagreb, 2009.
Marc Augé, Varljivi kraj stoleća, XX vek, Beograd, 2003.
Julian Barnes, Ovo liči na kraj, Geopoetika, Beograd, 2012.
Umberto Eco, Stephen Jay Gould, Jean-Claude Carriere, Jean Delumeau, Conversations About the End of Time, Penguin Books, London, 2000.
Mika Hannula, Politics, Identity and Public Space – Critical reflections in and through the practices of contemporary art, Expothesis, Utrecht, 2009.
Tony Judt, Ill Fares the Land, Penguin Books, London 2010.
Dubravka Stojanović, Kaldrma i asfalt – Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2008.
Marko Živković, Serbian Dreambook – National Imaginary in the Time of Milošević, Indiana University Press, Bloomington, 2011.

Tekst je napisan povodom izložbe Gud Lajf – Fizički narativi i prostorne imaginacije (53. Oktobarski Salon, zgrada bivše Beogradske zadruge (ili “Geozavoda”), Beograd, 22.9-4.11. 2013). Tekst je u svojoj dužoj verziji objavljen u publikaciji povodom ove izložbe, a čiji su urednici bili Mika Hannula, Svebor Midžić i Branislav Dimitrijević.

Peščanik.net, 19.06.2013.

———–    

  1. Radi se o izložbi Gud Lajf – Fizički narativi i prostorne imaginacije koja se kao 53. Oktobarski salon održala u zgradi Beogradske zadruge (ili “Geozavoda”) od 22.9. do 4.11.2013. Videti: http://www.oktobarskisalon.org/53/oktobarski-salon/
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on RedditShare on TumblrShare on StumbleUponShare on LinkedInEmail this to someone