* Reč protest vodi poreklo od latinskog protestari, “javno obznaniti, deklarisati, javno posvedočiti” – od prefiksa pro, “za, ispred” + testari, “svedočiti”.

Sudeći po reakcijama velikodostojnika omnipotentne i omniscientne partije na vlasti, kao i njenih felou-travelera po režimskim medijima, druga epizoda protesta povodom savamalskog bala pod maskama naišla je na popriličnu zbunjenost i nepripremljenost. Pošto ni sami više nisu mogli da veruju u ono što im na Studiju B i Pinku kazuju njihovi sopstveni botovi, više nisu mogli ni da ignorišu pojavu koju su bezbrižno otpisali kao potpuno marginalnu. Ranije je vlast mislila da problemi koje pravi “šačica džabalebaroša” mogu da se regulišu angažovanjem poluhavarisanog tramvaja kog bi policiji spremno ustupilo gradsko saobraćajno preduzeće, kao što je i verovala da “problemčić” koji je imala zainteresovana strana u aktuelnom divelopmentu Savamale može u izbornoj noći da reguliše grupica ne baš mnogo plaćenih plaćenika pod fantomkama. Ali vrag sve dalje odnosi šalu. Konačno, umro je i jedan čovek, a baš je on, eto, bio glavni svedok rušenja u Hercegovačkoj, i njegovo svedočenje, baš zgodno, više ne može biti korišćeno u eventualnom sudskom procesu.

Zato se i čini da su reakcije režima na proteste građana za sada poprilično rutinske i nemaštovite. Protestanti su prosto “džabalebaroši” koji ugrožavaju radnu i uzornu većinu, kako je na tviteru zaključila zvezda naprednjačkog parlamentarizma Vladimir Đukanović, a što je “misao” koja se prenosila sa kolena na koleno svakog trulog sistema koji ugrožava bezobrazna i nezahvalna omladina. Ali ne samo to, ovi džabalebaroši su i eksponenti opozicionih političkih stranaka, svih odreda pobrojanih u SNS saopštenju – doduše osim Šešeljevih radikala i Čedinih liberala. Ispada tako da iza protesta stoje one iste opozicione stranke koje su jedva iznedrile okupljanje protiv izbornih marifetluka, a da ne pominjemo da je jedna od njih (koju su od pada u podcenzusnu senku spasili liberalni građani koji se sada mora biti grickaju za jezik zbog svoje podrške) i pokušala, više nego kilavo, da organizuje svoj partijski protest u Savamali. O toj stranci zaista dovoljno govori to što je njen aktuelni beogradski čelnik zaista mislio da će se građani odazvati na njegov poziv.

Dakle, jedna od konsekvenci zvaničnih reakcija na građanski protest jeste da je u interesu vladajuće stranke da nekako održi na površini čitavu srpsku političku elitu i da joj dodeli više značaja nego što je ona ima. Za političku elitu je valjda nezamislivo da iza protesta od više (a izgleda i još više) hiljada ljudi ne stoji neka politička stranka. Režimski mediji koji i objave poneku informaciju o protestu običavaju da nas obaveste o tome kako su se među građanima našli i čelnici stranaka, pa se pominju i Tadić i Pajtić, a uz Sandu Rašković već pomalo zaboravljeni ambasador Maršićanin i nikad zaboravljeni analitičar Vukadinović. Tako se na primer vest sa sajta B92 (kao “korektnog” režimskog medija koji ne spada u one huškačke) može doživeti samo kao potvrda saopštenja SNS.

Naravno, nije potrebno mnogo analizirati situaciju da bismo uvideli da je protest u organizaciji aktivista Ne Da(vi)mo Beograd sve masovniji upravo zato što iza njega ne stoji nijedna politička stranka. To je identitet i specifičnost ovoga protesta koji je nastao u jednom drugačijem polju, u polju društvenosti koja zna da politika političkih partija nije politika (već samo politiziranje ili politikanstvo), a da stvarna politika nastaje kroz praksu javnog i društvenog delovanja, kroz podizanje građanske svesti, kroz kapilarno delovanje emancipovanih pojedinaca i samoorganizovanih društvenih grupa.

Namera Vučićevog režima jeste da ukine opoziciju. On to neće raditi dekretom, neće proglasiti nekakav jednopartijski sistem, već će i on to raditi onako kako vreme i prilike nalažu, kapilarno. Danas Čanak&Čeda a sutra još po neko spasavaće Srbiju tako što će prigrliti vođu i s njim sklopiti nekakav dil. Otuda se premijer i nervira što još ima par opozicionih stranaka koje kažu da ne bi s njim da prave dil – mada su i one ili već bile u dilu pa im se nije dopalo, ili pak prave svoje porodične mikro-dilove u par opština gde još mogu.

Otuda se i dogodilo da nekoliko hiljada džabalebaroša počne da konsitituiše opoziciju – i to ne samo opoziciju Vučiću već i čitavoj srpskoj političkoj eliti – i taj proces se odvija i u drugim gradovima Srbije. Svesna ovih okolnosti, i kako kaže direktno uvređena srednjim prstom koji su listu Politika uputili protestanti tokom svoje šetnje, sasvim rutinski i očekivano oglasila se i glavna urednica “najstarijih srpskih novina”, koja takođe nije bila posebno maštovita kad je zaključila da iza protesta stoji drugosrbijanski komplot povezan sa NATO paktom i Kurirom. Ona proteste doživljava kao povratak u devedesete, dok je zapravo srpska politička elita ona ista iz devedesetih, kao što je i list Politika koji koristi istu retoriku iz devedesetih – da bi obezvredila građanski protest i etiketirala ga kao drugosrbijansko-natovsko-soroševsku zaveru, a koja još postoji samo u “deep state” imaginaciji glavne urednice i jata njenih kolumnista.

Zbog šetnje, pištaljki i nekih drugih rekvizita ovi protesti dakako mogu da podsete na proteste koalicije Zajedno iz 1996-97. Ali tu poređenje i završava. Protesti devedesetih bili su rezulat bar elementarnog poverenja građana u opozicione političke partije, dok ovi novi okupljaju građane upravo zato što oni više nemaju poverenje u te partije. Protesti nisu dakle protesti protiv prekrajanja izborne volje u kojima građani stoje iza svojih partija u njihovom elektoralnom pregnuću, već su to protesti protiv sistemske političke korupcije za koju su Beograd na vodi i tamošnji bal pod fantomkama samo eklatantni primeri. Radi se dakle o aktu građanske odgovornosti koji se ne bavi interesima nego principima i koji se nalazi u polju društvene samoorganizovanosti, u onom polju o kome ni partije na vlasti ni njihovi mediji ne znaju ništa i ne razumeju da je tako nešto uopšte moguće, jer po njima svako deluje u javnosti jedino iz vlastitih privatnih i partikularnih interesa – što oni valjda najbolje znaju iz sopstvenih primera. Da ovde konačno iskoristim priliku i ispunim davnašnju želju da u nekom tekstu citiram Amadeus Bend – urednica Politike jednostavno polazi od nadri-društvenog aksioma da “svako ima svoju cenu”.1 I to je centralni idejni osnov političko-medijske udruge koja održava aktuelni režim, ona logika protiv koje su ustali građani Beograda, bacili na nju ser papire i uputili joj i po koji srednji prst.

Protest u Beogradu jeste pokazao da je figura građanina/građanke koja nije isključivo usmerena vlastitim partikularnim ekonomskim interesima ona figura koja za sada jedina predstavlja emancipovanu društvenu opoziciju režimu u sadašnjim socio-ekonomskim odnosima. Međutim, ova figura uglavnom je na nizbrdici u postojećim ideološkim podelama – za koruptivni klijentelizam i totalitarni kapitalizam aktuelne vlasti građanin-ka je džabalebaroš(-kinja) i zaludnik(-ca), za desno-klerikalnu i autofilnu opoziciju to je uveliko odnarođena i izopačena kategorija, a za nastajuću radikalnu levicu ona je tek izraz liberalne ideologije koja zaboravlja na prioritetnost klasnih odnosa u društvu. Ipak ovi poslednji su prepoznali potencijal protesta i uglavnom ga podržavaju pokazavši tako opredeljenje da u borbi za nužno, a to može biti samo društvo jednakih, emancipovani građanin/ka može da predstavlja potencijalnog saveznika a ne antagonistu.

I upravo oko ovih pitanja (a ne oko onoga šta misle i govore Đukanović i Smajlović) odvijaće se unutrašnja dinamika među onima koji protest organizuju i u njemu učestvuju. Pitanje je dakle šta će se ispostaviti kao fokus narednih protesta, budući da režimu ne pada na pamet da rasvetli događaj iz Hercegovačke jer je u njega do guše upleten. Da li će u fokusu biti samo obest gradskih vlasti, njene komunalne policije i medija ili će se ovi protesti proširiti i na niz drugih povezanih pitanja koja pokazuju da je savamalsko rušenje samo jedan od simptoma državno subvencionisanog investicionog terora koji u ime kompradorske elite pretvara Srbiju u logor jeftine i obespravljene radne snage,2 dok se uzurpira njihova zajednička imovina. I pažnja koja je na beogradskom protestu posvećena aktivnostima Udruženja skupštine stanara Niša, ali i druge građanske aktivnosti na mikro-nivou,3 pokazuju u kom pravcu bi se protesti mogli dalje odvijati.

Sistem u kome živimo svakako je personifikovan figurom gradonačelnika Beograda. On nas podseća da bez obzira na sve političke stranke, i bez obzira da li su one na vlasti ili dahću u trci za cenzusom, postoji neki provereni kadar koji se ne menja kada je reč o sprovođenju onoga što je vladajuća politika tranzicije – otimačina društvene imovine u kojoj država umesto da brine o javnom interesu čini maksimalne ustupke privatnim, odnosno interesima privatnog kapitala. Gradonačalnik je ličnost koja je posle 2001. učestvovala u nizu državno-privatnih operacija vezanih za privatizaciju – prvo kao pomoćnik ministra za privatizaciju, pa direktor Centra za tendersku i aukcijsku privatizaciju, da bi onda osnovao svoju privatnu firmu koja se bavi savetovanjem u oblasti kupovine i prodaje preduzeća. U svemu ovome političke stranke samo su bile servis ovog procesa koji nijedna srpska mejnstrim partija ne dovodi u pitanje. A radi se o procesu uništavanja imovinske baze društva, one zajedničke baze na osnovu koje jedno društvo i jeste društvo koje nešto zajednički poseduje i koristi, i na taj način se razvija.

Put u razvoj koji gromoglasno najavljuje klika na vlasti nije put u društveni razvoj već put u privatni razvoj, u društvene odnose u kojima će biti mesta samo za uže i šire porodice kapitalista i političara, i ucenjenih nadničara s malom cenom koji će biti prinuđeni da zastupaju njihove interese. U takvoj viziji razvoja svakako nema mesta za generaciju koja se okuplja oko ovog protesta, za novu generaciju obrazovanih ljudi koji su dovedeni u situaciju da je njihovo obrazovanje disproporcionalno njihovom položaju u društvenim i ekonomskim odnosima.

Gradonačelnik nije samo neko ko je do guše umešan u savamalsko nasilje; on je prosto simbol jednog političkog sistema koji je zapravo anti-politički sistem. Da li će borba protiv ovog sistema biti samo borba za nedosanjani san liberalnih građana Srbije o “kapitalizmu sa ljudskim licem”, ili će to biti početak neke mnogo radikalnije borbe, biće glavno pitanje nastavka protesta. Kako stvari stoje, ne samo da je kapitalizam na periferiji pokazao da od ljudskog lica nema ništa, već i kapitalizam u centru odustaje od svih onih instrumenata koji su liberalno opredeljenim građanima Srbije pružale nekakvu sigurnost da ih njihove nacionalne političke i ekonomske elite neće dokusuriti. Protesti koje ubedljivo organizuje inicijativa Ne da(vi)mo Beograd postaju značajni ne samo zbog toga što se figura građanke/građanina budi, već i zato što ta figura postaje suočena sa svojim najvećim izazovom. Ovaj izazov je ono što će opredeliti budućnost ovih skupova. Da li će oni sve više kliziti u simpatičnu karnevalizaciju koja će vremenom institucionalizovati i normalizovati bubnjeve “oslobođene građanske energije” ili će protesti steći svoje rigoroznije političko usmerenje koje će, po sili socio-ekonomske konjunkture, morati da se kreće ulevo, jer su svi simptomi protiv kojih se građani bune ništa drugo do simptomi kapitalizma, i to onog periferijskog, da ne kažem palanačkog.

Radi se dakle o procesu u kome će se građani Beograda suočiti sa čitavim sistemom u kome su batinaši pod fantomkama samo vrh ledenog brega, onim sistemom koji je, pozivajući se i na druga istraživanja, precizno opisao Ivan Velisavljević u jednom tekstu o odnosu grada, kapitala i kulture na primeru Savamale. Građani Beograda, a posebno omladina koja čini veliku većinu protesta (a ne povampireni drugosrbijanci o kojima fantazira urednica Politike), suočiće se sa sopstvenim kulturnim navikama i rutinama, sa onim procesima u kojima će se, kako kaže Velisavljević, “vreme između žurke na ruševinama nekog bivšeg društvenog preduzeća i iznenadne pojave bagera i batinaša sa fantomkama sve više skraćivati.”

Postscript (bogougodne pouke iz istorije umetnosti)

Rembrant, Noćna straža

Rembrant, Noćna straža

Milicija drugog distrikta pod komandom kapetana Fransa Baninga Koka, poznatija kao Noćna straža (1642), najčuvenija je slika Rembranta van Rijna, i predstavlja grupni portret regimente amsterdamske gradske milicije, amsterdamskih pucača (schutterij), kako s naročitom pompom i osećajem važnosti stupaju iz svojih poslovnih prostorija na ulicu i kreću u akciju. Ne dešava se ovo po noći (kad se ne ruši!) već po danu – ali je slika vremenom potamnela pa otuda njen popularno usvojeni naziv. Policiju vodi rumeni kapetan Frans Baning-Kok i njegov za glavu niži “prilepak” poručnik van Rajtenberh ispred čijeg međunožja uspravno stoji falusoidni vrh od helebarde koju drži u ruci, a tu negde pada i senka šake kapetana Baning-Koka.

Ova i neke druge indicije uočljive na slici – pucanj iz muskete za koji se svi prave da ga ne čuju, nešto nalik repu aždaje koji viri kroz Baning-Kokove noge, devojčica kao maskota milicije koja trči u suprotnom pravcu od ostalih sa sve zaklanom kokoškom oko pojasa, i slično – ukazuju da je Rembrant ovde umesto poručenog ceremonijalnog grupnog potreta amsterdamskoj miliciji uvalio “patku”. Po nekim detaljno argumentovanim tumačenjima,4 Rembrant ne samo da je “pucače” ovom slikom optužio za korupciju već verovatno i za ubistvo njihovog prethodnog četovođe. Ali takođe je moguće da je i Rembrantov finansijski sunovrat, do ivice bankrota 1656, rezultat ne samo smanjene potražnje za njegovim slikama zbog promene estetskog ukusa sredinom 17. veka, kada je modu tamnog tenebrizma zamenila moda rasvetljenog i bistrog Van Dajkovog kolorita. Uz sve druge životne okolnosti nakon smrti njegove žene Saskije, Rembrantov poslovni krah može takođe biti rezultat odmazde Baning Kokove ekipe za ovakvu umetničku provokaciju.

Peščanik.net, 28.05.2016.

Srodni linkovi:

Vesna Pešić – Spomenikom na Savamalu

Mijat Lakićević – Savamala i Tolstojeva

Rodoljub Šabić – Sve veća obaveza

Nadežda Milenković – Fantom u opereti i premijerova tetka

Vesna Pešić – Dosoljavanje

Dejan Ilić – Čekaju nas zlatni idioti

Vesna Rakić-Vodinelić – Bauk kruži Sava-malom, bauk laži

Radomir Lazović – Kako smo zamalo kupili stan u Beogradu na vodi

Mario Reljanović – Beograd na vodi, zabranjeni grad

INURA – Otvoreno pismo građanima Beograda

TEMA – BEOGRAD NA VODI

________________

  1. “Kupi me sa dve, tri laži
    počni tamo gde je ona stala
    jer svako ima svoju cenu
    a moja je noćas mala.”
    Amadeus bend, “Kupi me”.
  2. Videti: http://www.masina.rs/?p=2774
  3. Na primer protesti stanara u Novom Sadu.
  4. Teza o Rembrantovoj slici kao optužbi za ubistvo učinjena je popularnom u izvrsnom filmu Petera Greenawaya Rembrandt’s JAccuse iz 2008.