Da li se kombinacijom istočne Azije iz 1997. i Latinske Amerike 2001. može dobiti istočna Evropa 2009? Predviđanja na poljuljanom svetskom finansijskom tržištu su da jedna ili više bivših komunističkih država neće biti u stanju da otplaćuje svoje dugove.
Najveća slabost finansijskog sistema u zemljama bivše Evrope je mešavina loše vođenih domaćih i slabo konrolisanih filijala zapadnih banaka. Ovaj sistem je i tokom perioda ubrzanog razvoja prosto gutao inostrane kredite, što je dovelo do ogromnog deficita platnog bilansa. Kao rezultat nepromišljenog kreditiranja, često u stranoj valuti, i domaće i strane banke loše su poslovale. Neke domaće banke su propale, a mnoge u stranom vlasništvu zavise od toga da li će ih matične banke, koje imaju dovoljno svojih problema kod kuće , i dalje finansirati. Grčka vlada je naložila svojim bankama da obustave odobravanje kredita na Balkanu. Austrijski krediti u istočnoj Evropi iznose oko 80% njenog bruto društvenog proizvoda.
Iako su finansije trenutno najveći problem, svetska kriza je prouzrokovala i mnoge druge. Izvoz industrijskih proizvoda je u padu, a sigurno će opasti i priliv doznaka ljudi zaposlenih u inostranstvu. Izgleda da je Ukrajina, koja zavisi od izvoza čelika i uglja u Rusiju, odustala od dogovora koji je pre samo tri meseca postigla sa MMF-om i koji je sastavni deo pomoći od 16,4 milijarde dolara. Letoniju, koja je takođe primala pomoć od MMF-a, ove godine čeka pad bruto domaćeg proizvoda za 12 %. Verovatno će ovaj pad proizvodnje biti sličan onome u Aziji od pre deset godina, uz jednu značajnu razliku. Azijske zemlje su se oporavile zahvaljujući rastu izvoza. A sada u celom svetu vlada haos.
Šta mogu da učine vlade istočnoevropskih zemalja? Neki njihovi potezi su neobični. Poljska i Češka su smanjile kamate da bi pomogle svom ugroženom stanovništvu, ali je to izazvalo pad njihovih valuta, što je dodatno opteretilo domaćinstva kojima se krediti obračunavaju u švajcarskim francima ili evrima. Pojedine zemlje imaju dodatni problem velikih spoljnih dugova (u slučaju Mađarske, taj dug je blizu 100% bruto društvenog proizvoda). Čak i one zemlje koje bi možda mogle da pribegnu kontra-cikličnim merama za ublažavanje posledica krize, odlučile su da srežu javne rashode – delom zato što misle da će smanjivanjem deficita dostići (navodnu) bezbednost evro-zone.
Četiri zemlje – tri baltičke države i Bugarska – imaju problem sa jakim evrom za koji su vezane njihove valute. Postoji opasnost da će se ponoviti izgubljena bitka za kurs argentinske valute 2000-2001, ili još gore, da će sunovrat jedne valute povući za sobom i drugu. Što se tiče strane pomoći, MMF daje preporuke svakoj zemlji pojedinačno, ali on ne može da upravlja čitavim regionom. Evropska centralna banka, koja nije dovoljan garant ni bankama u evro zoni, nerado odobrava kredite zemljama van nje.
Za neke loše, za druge još gore
Teška recesija u istočnoj Evropi je neizbežna, ali to ne mora biti i regionalna katastrofa. Prvo, „istočna Evropa“ je neprecizan termin. Nevolje banaka u Kazahstanu ili ukrajinska javna potrošnja nisu previše povezane sa problemima manjih, bogatijih i bolje uređenih zemalja EU. Ako Ukrajina ne isplati dug ili bude prinuđena da ga restruktuira (što je mnogo verovatnije), to neće naškoditi drugima. Iako u regionu vlada velika nejednakost, devizne rezerve su veće nego one u Aziji od pre deset godina i mnogo je manje špekulativnog novca.
Nove članice EU takođe mogu da računaju na pomoć sa zapada. Njihovi bankarski sistemi su mnogo isprepleteniji nego što su bili oni u Aziji – i strane banke neće baš tako lako otići. Baltičkim zemljama je pomogla garancija Švedske kojom su pokrivene tamošnje švedske banke. Iako EU i evropska centralna banka nisu raspoložene da pomognu, izgleda da će morati. Nijedan zapadnoevropski političar, koliko god bio kratkovid, sigurno neće dopustiti da njegovi susedi skliznu u privrednu i političku anarhiju.
Za istočnoevropske zemlje ovo je najopasniji period od raspada Sovjetskog saveza. Stanovništvo tih zemalja biće mnogo siromašnije i (opravdano) nezadovoljnije nego pre. Ali da bi se to pretvorilo u katastrofu, bilo bi potrebno mnogo destruktivnog protekcionizma, a i glavne institucije Evropske unije bi pre toga morale same da propadnu.
The Economist, 19.02.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.02.2009.