Jedna sirova, crno-bela drama oduševila je 1995. ljubitelje filma i potresla Francusku. „Mržnja“ (La Haine) Metju Kasovica, stilizovani film o mladosti, muškosti, oružju, prijateljstvu i policijskoj brutalnosti, uneo je u prelepe pariske kvartove svest o životu u kockastim soliterima francuskih predgrađa, banlieues. Nedavno je film „Jadnici“ (Les Misérables) reditelja Ladža Lija smireno a silovito razotkrio bes i teskobu mlađe generacije dečaka koji odrastaju u tim perifernim blokovima. Između ova dva filma, još je čitav niz francuskih filmskih stvaralaca verno prikazivao gnev zbog kog banlieues povremeno proguta požar. Desilo se 2005. Sada se ponovilo. Pa ipak, nakon svih ovih godina, Francuska još uvek ne razume zašto.
Metak koji je ispalio saobraćajni policajac 27. juna probio je grudni koš tinejdžera za volanom automobila i pokrenuo sedmicu nasilja, paljevine i pljačke. Na neki način, lakše je reći zbog čega ova erupcija nije izbila. Dva prethodna talasa nereda za mandata Emanuela Makrona, imala su jasne političke ciljeve: jedan je bio protest zbog povećanja tzv. ugljeničnog poreza na motorna goriva (2018), drugi zbog dizanja starosne granice za penziju (2023). Ulični bes bio je direktno usmeren na predsednika. Ovi neredi niti su usmereni na Makrona, niti su politički organizovani.
Krajnja levica nasilje objašnjava svesnim nemarom vlade. U francuskim predgrađima koncentrisani su siromaštvo, loše opremljene škole i vladavina bandi; surov život na periferiji društva. Međutim, dosad su milijarde javnog novca uložene u obnovu soliterskih naselja. Izgrađene su linije metroa i tramvaja do periferije grada, prošireni su programi stipendiranja, veličina razreda u osnovnim školama je prepolovljena. Nanter, gde je ubijen 17-godišnji Nael, nalazi se na direktnoj podzemnoj liniji do centra Pariza. Pored bloka Pablo Pikaso u kom je odrastao, u ulici po kojoj sada leže prevrnuti ugljenisani automobili, nalaze se pošta i javna biblioteka; preko puta su sportski teren i park.
Krajnja desnica za nerede krivi imigraciju i, kako kaže Marin le Pen, „problem policijskih ovlašćenja“. Izgrednici su, kako se navodi u saopštenju dva desničarska policijska sindikata, obične „divlje horde“. Nema veze što je Nael bio francuski državljanin, koji je odrastao u Francuskoj. Nema veze što je manje od jednog od deset uhapšenih zbog nasilja ili pljačke bio stranac. Niti što je prosečan uzrast uhapšenih 17 godina. Ovo je francuska generacija rođena posle nereda 2005, oštećena karantinom za vreme pandemije i turbo-naložena TikTokom i Snepčetom. „Mladi koje ovde vidimo ne mole se Alahu, već Najki patikama“, napisao je analitičar Hakim El Karui.
Zbog čega su onda izbili neredi? Ljudi koji žive u blokovima Nantera stalno ponavljaju istu pritužbu: nije to nezaposlenost, ni siromaštvo, ni gradonačelnik, ni Makron, već prekomerna upotreba sile i osećaj da su stalno na meti policijskih provera. „Policajci treba da budu trenirani tako da prilikom legitimisanja ne dovode život maloletnog dečaka u opasnost“, kaže Sulejman, stanovnik blokova. „Uverena sam da nas policija zaustavlja zbog toga kako izgledamo“, dodaje Hatidža. Hamid je bio oštriji: „Policajci su rasisti.“
Francuska ne voli da misli da ima problem sa svojom policijom, čak ni dok se gomilaju pritužbe građana na nesrazmernu upotrebu gumenih metaka, suzavca i šok-bombi. Srećom, u poređenju sa Amerikom, ovde ima mnogo manje smrtnih ishoda kad policija potegne oružje. Javni tužilac je smesta podigao optužnicu zbog namernog ubistva protiv policajca koji je ustrelio Naela. Međutim, policijska ubistva ipak su češća nego u Britaniji ili Nemačkoj. U 2022. saobraćajna policija je imala rekordnih 13 slučajeva pucanja sa smrtnim ishodom. Represija i neprijateljstvo se međusobno hrane. Na pitanje rasnog profilisanja je teško odgovoriti, pošto Francuska zabranjuje etničku statistiku. Jedna zvanična anketa iz 2017. pokazala je da je u prethodnih pet godina policija legitimisala četiri od pet mladića „koji se opažaju kao Arapi ili crnci“; za opštu populaciju ovaj udeo je bio manje od jednog od pet.
U Francuskoj, rođenoj iz revolucije, vatra na ulici ima simboličan značaj. Komunari su 1871. spalili pariske palate. Naročito su na glasu bile piromanke, pétroleuses. Ali ima nečeg u izabranom oružju savremenih izgrednika – paljenju automobila i javnih zgrada – što govori o nestrukturisanom urliku prkosa, samodestruktivnoj demonstraciji moći protiv snaga reda i zakona. Samodestruktivnoj, jer u tim naseljima žive vlasnici i putnici spaljenih automobila i autobusa, đaci zapaljenih škola. Čak su i dileri droge primetili da im ovo kvari posao.
Makron zna da se nastavak nereda ne može sprečiti nastavkom represije. Predsednik balansira na tankoj liniji između izraza empatije (ubistvo Naela je „neoprostivo“) i čvrstine (nasilje se „ne može opravdati“). Paradoksalno, predsednik je upravo proveo tri dana u Marseju u nastojanju da unapredi život u zapuštenim kvartovima. Prilikom svoje prve predsedničke kandidature 2017. dao je obećanje da mesto u kom se živi neće ljudima uslovljavati životne prilike. Hitno je potrebno vratiti tu poruku u život, uz dug i prodoran pogled na rad policije.
Kratkoročno, tragedija i drama protekle nedelje oslabile su Makrona, baš kada je počeo da se oporavlja od višemesečnih protesta protiv penzione reforme. Bio je primoran da otkaže državnu posetu Nemačkoj; prethodno je zbog penzionih nereda otkazana državna poseta novog britanskog kralja Francuskoj. Na domaćem terenu, Makronova centristička manjinska vlada već je u procepu između ekstrema na levici i desnici.
Na duge staze, nemiri će verovatno još dublje polarizovati francusku politiku. Iznad svega, četiri godine pre sledećih predsedničkih izbora na kojima Makron po ustavu neće moći da se kandiduje, polarizacija će ojačati poziciju Marin Le Pen. Dok predsednik ponovo pokušava da se oporavi, rizik od jačanja desnice, kao i kredibilan odgovor na nerede, trebalo bi da budu primarni zadaci. Kao što se kaže u čuvenom uvodu Mržnje: Nije važno kako padaš, već kako se dočekaš.
The Economist, 05.07.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 07.07.2023.
Srodni linkovi:
Kenan Malik – Poricanje društvene stvarnosti
Mijat Lakićević – Francuska: Koreni gneva
