Svako ko je igrao (ili gledao decu kako igraju) kompjuterske simulacije poput „SimCity“ ili „The Sims“, zna koliko one mogu zarazne. Sati i sati provode se u kreiranju zamršenog veštačkog sveta, bila to kuća ili čitav grad, izmišljanju likova koji govore izmišljenim „simlijskim“ jezikom, kontrolisanju njihovog ponašanja i ponekad izazivanju katastrofa. Slična moda sada je zahvatila Brisel: možemo je nazvati SimEvropa.
Gvido Vestervele i Radek Sikorski, ministri spoljnih poslova Nemačke i Poljske, proveli su dobar deo ove godine zaključani sa devet kolega (skoro sve dečaci) zaokupljeni izmišljenom igrom. Ove nedelje su obelodanili rezultate rada svoje „Grupe za budućnost Evrope“. U pitanju je svet koji podrazumeva izabranog predsednika Evrope, moćnog evropskog ministra spoljnih poslova, evropske graničare, a možda čak i evropsku vojsku. Baksuzi iz Britanije nisu pozvani.
Samo nekoliko dana ranije, Žoze Manuel Barozo, predsednik Evropske komisije, održao je godišnji govor o stanju Unije, i govorio o budućoj „federaciji nacionalnih država“, ideji koju je od tada ponovio u bezbroj članaka. Tako je Barozo oživeo zaboravljeni termin čiji je tvorac njegov prethodnik, Žak Delor, ali nije objasnio šta pod njim podrazumeva. Samo je rekao da će izneti neke predloge do 2014.
Ovim rečima, Barozo se distancirao od ostale trojice „predsednika“ – Hermana van Rompeja iz Evropskog saveta, Marija Dragija iz Evropske centralne banke, i Žan-Kloda Junkera iz Evrogrupe ministara finansija – koji kolektivno planiraju „pravu“ ekonomsku i monetarnu uniju. Pošto je izložio nacrt u junu, Van Rompej je sada pokazao „plan rada“ u kome predlaže, između ostalog, centralni budžet za evrozonu. Još jedan izveštaj biće predstavljen na samitu u oktobru, a konačna verzija se očekuje u decembru.
U velikoj meri, ovu modu je pokrenula nemačka kancelarka Angela Merkel, svojim apelima za stvaranje „političke unije“ (uključujući i veća ovlašćenja za manjkavi Evropski parlament). Ovo je nezgodno u Francuskoj, gde su stranke duboko podeljene po pitanju Evrope još od referenduma 1992. o Mastrihtskom ugovoru (usvojen tesnom većinom) i onog iz 2005. o ustavnom sporazumu (odbijen). Međutim, Pjer Moskovisi, socijalistički ministar finansija, nedavno je preko jezika prevalio reč „federalizam“. Fransoa Fijon, doskorašnji konzervativni premijer, predložio je novi „pakt za Evropu“ koji bi podrazumevao evropskog ministra finansija.
Sve ove ideje vuku korene iz stare igre: Više Evrope. Cilj je da se izbegne kataklizmički rat, ili dominacija jedne države, pomoću ujedinjenja i istovremenih pokušaja da se stekne nacionalna prednost. Svaki nivo integracije postaje sve teži kako se problemi produbljuju. Igrači moraju ne samo da ispregovaraju veća ovlašćenja, nego i da prodaju nove sporazume svom obazrivom stanovništvu.
U SimEvropi ljudi su veštački, i dele se na dobre Evropljane i zle nacionaliste ili populiste. Zloće se mogu pobediti pomoću Više Evrope. U realnom svetu, stvari su malo komplikovanije. Rastu sumnje u evropski projekat. Prema novim anketama, većina Nemaca smatra da bi im bilo bolje bez evra, a mnogi bi da se otarase i EU. U Francuskoj većina onih koji su glasali za Mastrihtski ugovor danas to ne bi uradili. S druge strane, u Španiji većina želi dublju integraciju evrozone.
Evroskeptične i evrofobične stranke privlače značajan broj birača. Možda su se na izborima u Holandiji ovog meseca centristi oporavili, ali to su uradili zagovarajući čvrste stavove o spasavanju kriznih zemalja. U mnogim državama, sve su glasniji zahtevi da se birači direktno izjašnjavaju na referendumu, doduše iz različitih razloga. U Britaniji, evroskeptici se nadaju da će dobiti podršku da napuste EU, dok u Nemačkoj proevropska elita traži referendum ne bi li izmenila ustav i dala veća ovlašćenja Briselu.
Povratak u stvarnost
Pretvarajući imaginarnu valutu u stvarnost, evropski lideri su stvorili realnu krizu sa kojom moraju da izađu na kraj. Povratak na stare marke, franke i lire bio bi bolniiji od pokušaja da se prepravi evro. To podrazumeva veću integraciju, i odustajanje od namerne dvosmislenosti o krajnjem cilju Evrope, tako da građani mogu da naprave jasan izbor.
Lideri barem razgovaraju o pravim pitanjima. Ali problem sa mnogim novim idejama jeste to što one više zamagljuju osnovna pitanja nego što ih razjašnjavaju. Možda se ministrima spoljnih poslova dopada ideja igranja sa evropskom vojskom, ali teško da je to ključno pitanje za rešavanje ekonomske krize. Isto tako, Barozova federacija nacionalnih država promašuje poentu. On podiže nivo federalizma, koji je svakako sporan, a ne govori kako će se integracija uskladiti sa ostatkom nacionalnih država.
Evrozona kreće ka najgorem mogućem scenariju – nacionalne države kivne su na Brisel jer preuzima sve veću kontrolu, a evropski nivo ostaje previše slab i maglovit da bi imao uticaja ili pridobio podršku stanovništva. Možda bi bolji pristup bio ostaviti po strani nazive i razmisliti o najužem nizu osnovnih funkcija koje se moraju duboko integrisati. Čvrsta bankarska unija ima smisla, kao i neke zajedničke obveznice. Nemačka odbija spajanje dugova, uz argument da čak ni Amerika ne očekuje od svojih država da jedna drugoj garantuju dugove. Međutim, Amerika ima federalne obveznice, finansirane federalnim porezima, koje svim bankama omogućavaju bezbedne hartije. Američke države bankrotiraju, kao i mnoge banke. Nazovite to kako god hoćete; integracija, centralizacija, federacija, konfederacija – cilj bi trebalo da bude da se sistem dovoljno stabilizuje kako bi omogućio lošim bankama da bezbedno propadnu.
The Economist/Presseurop, 24.09.2012
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 30.09.2012.
