Naš redovni jubilej nam se kao sudbina neumitno približava.

I kako nam se približava, tako narasta i prateća medijsko-idejno-naučno-analitička i politička halabuka koja se samo imenom i tek primenom vrlo nategnute političke korektnosti može nazvati „javnom diskusijom“.

Na pragu ove kalendarske pojave, evo i mene gde pokušavam da se prisetim koliko sam takvih „velikih godišnjica“ ja sam ili popularnim jezikom rečeno, „lično i personalno“ doživeo.

U jednoj od tih jubilarnih godina sam se rodio, što nažalost ispade manje važno jer se tog jubileja iz opravdanih razloga ne sećam.

Ali zato dobro pamtim četrdeseti. Sećam se – bila je to godina 1957. Odlična godina, vesela, uprkos tužnoj činjenici da nas je početkom leta zauvek napustila moja baka.

Nekako odmah zatim, u Moskvi је priređen Svetski festival omladine i studenata – najveći, najmasovniji. U vazduhu se širio duh… ne, ne slobode, već nekakve izobličene, gotovo opipljive lakomislenosti. Ne umem drukčije da objasnim.

Deset mi je godina. Nad gradom se vije nerazgovetni huk praznika. Televizor trešti. Za govornicom – Hruščov. Sednica – nekako svečana da svečanija ne može biti. Hruščov govori beskrajno dugo. S vrata vrebajući zaviruje komšinica, čila žena čudnog imena Ganja.

Ona nema televizor. Čeka da je pozovemo. Ona takođe gori od želje da vidi direktan prenos svečane akademije. I prigodan kulturno-umetnički program – razume se.

Ah, svečane akademije! Nikada ih neću zaboraviti! Prvo hor. Vano Muradeli: „Partija – naš kormilar“! Pa scena iz predstave „Zvonici Kremlja“. Pa Majakovski – probrani odlomci njegove poeme „Vladimir Iljič Lenjin“.

„Još mrda?“ – izazivački veselo pita Ganja. Uostalom, tad se već moglo. Bila je već 1957.

Sećam se i novembra 1967. Pedesetogodišnjica. Koliko pamtim, jedini put kada mi nije pošlo za rukom da eskiviram svečanu povorku. A potom se ispostavilo da je učešće u toj manifestaciji bilo i te kako veselo. Mnogo nasmejanih devojaka, mnogo vršnjaka, nezaobilazna pljoska u unutrašnjem džepu kaputa i uopšte… bilo nam je lepo. Bilo mi je dvadeset godina.

A 1977. i 1987. ni po čemu ne pamtim. Te jubilarne godine kao da su mimo mene protrčale, skakutavo se otkotrljale u neizbežnu svetlu budućnost, u pravcu one dugo očekivane „komune“ koju smo po već davno zacrtanom planu nazivali „naša poslednja stanica“.

I daleko od toga da je ritualna terminologija, frazeologija, sintaksa i amblematika svog tog kompleksnog glumišta objedinjenog imenom „Veliki Oktobar“, bila rezervisana isključivo za jubileje.

Ne. Svake godine su se 7. novembra ponavljale već pomenute svečane sednice, pa svečane akademije i neizostavni film Mihaila Roma – „Lenjin u Oktobru“. U formi filmske dokumentarne hronike neprestano su se vrteli kadrovi „velikog juriša na Zimski dvorac“ koje je, kako smo docnije saznali, celih deset godina posle tog slavnog događaja režirao i snimio Sergej Ajzenštajn. Zaustavljeni kadar dečaka koji se hitro pentra po raskošnim volutama gvozdene kapije Zimskog dvorca ukrašavao je sve naše školske udžbenike istorije.

Teško je u sećanjima uloviti onaj istorijski trenutak kada je ta nezaobilazna, kao svakodnevna kašika ribljeg ulja dozirana semiotika „Oktobra“, u društvenoj svesti iznenada bila podvrgnuta ironičnim oblicima zapažanja i rasuđivanja. Teško je fiksirati čas kada su replike iz kanonskih filmova i železno utvrđenih propagandnih konstrukcija postale elementi folklora.

U kom razredu smo – osmom ili devetom – počeli među sobom da „gazgovagamo“ parodirajući „specifičnu dikciju“ filmskog Iljiča?

Koliko godina nam je bilo kada se neko od nas dosetio da našu organizatorku nastave i predavača istorije za starije razrede Klaru Markovnu, u našim međusobnim razgovorima možemo zvati „Karla Marksovna“?

Kojih su godina – pedesetih ili šezdesetih – studenti s mog fakulteta našu profesorku Auroru Poluninu prozvali „Aurora Plotunina“?

Uzgred, zanimljivo je da smo se svi mi sa rečju „plotun“ (rus. – залп), čvrsto spojenoj s „Aurorom“ (rus. – залп Ауроры), koja je razume se dugo vremena za nas bila samo krstarica, a tek kasnije i rimska boginja zore, sreli daleko ranije nego s onomatopejskom varijantom te iste reči u kontekstu popularne sintagme „tresnuti na eks“ (rus. – выпить залпом).

A to je zato što smo svi mi, gotovo od samog rođenja, tvrdo znali da je čitavom čovečanstvu baš taj „plotun s Aurore dao znak za početak nove ere“. Da, baš „znak“, i baš taj „plotun“, i ni manje ni više nego sam „početak nove ere“.

Zato će mi i sledeća slika iz detinjstva provedenog u našoj „komunalki“ do kraja života ostati u živom sećanju.

Sećam se sustanarke Galine i naše zajedničke kuhinje u koju je ona često donosila svog malog šestomesečnog Nikolaja. Sve žene – po pet ili šest najmanje – uvek su mu se radovale i kroz maglu kuhinjskog dima i pare, unoseći mu se u malo riđe lice pravile razne grimase i zasmejavale ga. A on jadan, čvrsto skovan pelenama, zajapurenog lica samo je ječao, stenjao i na sveopštu radost povremeno veoma glasno prdeo.

„Ajoj sine! Pravi pravcati plotun s Aurore“ – nežno mu je govorila Galina i smejala se. I cela se kuhinja takođe glasno smejala osim, naravno, partijke Serafime Mihajlovne. Ona je samo lagano mahala glavom i stisnutih usana ćutke davala do znanja da se s tim ne treba šaliti.

Međutim, kradimice se i ona smejala. Da, video sam Serafima Mihajlovna! Od oštrog dečijeg oka se ništa ne može sakriti.

InLiberty.ru, 14.08.2017.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 17.10.2017.

Srodni linkovi:

Žarko Puhovski – Vazdazeleni listopad

Paul Mason – 1917.

The New Yorker – Lenjin u vozu