O čemu govorimo kada govorimo o nama
Moj život se sastoji od dve gotovo identične polovine: 24 godine na Kosovu i skoro 20 u Nemačkoj.
Moj život se sastoji od dve gotovo identične polovine: 24 godine na Kosovu i skoro 20 u Nemačkoj.
Nije lako živeti u najsiromašnijem i najkorumpiranijem regionu Evrope.
SA sveske – 30. januara 2012. u Prizrenu, jedan građanin albanske nacionalnosti se polio benzinom i pokušao da se zapali.
Sada sam u hotelu Grand, sa njegovom zastrašujućom fasadom, prljavim sobama, dugim hodnicima koji podsjećaju na labirinte iz Kafkinih romana.
Prolazim kolima pored Crvenih beretki kod Sava centra. Gledam uniformisane mladiće. Takvih se sjećaju u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.
Pitanje je esencijalno: ima li načina da se uspostave normalni odnosi između albanskog kulturnog prostora sa prostorima bivših suseda.
Od rane mladosti, Domovino, držao sam se dušom i telom onog hektičnog hoda, neodređenog, grozničavog, zahtevnog hoda Omara Šarifa u nepreglednoj masi ljudi, dok traži svoju Laru.
Ovog meseca se navršava 10 godina od završetka rata na Kosovu. Posle teksta poznate nemačke novinarke Franciske Augštajn u Zidojče Cajtungu, pod naslovom Kada su ljudska prava naučila da pucaju, oglasio se albanski pisac Beća Cufaj.
Peter Handke je prošle godine posetio srpsku enklavu Velika Hoča na Kosovu. U svojoj poslednjoj knjizi objavio je beleške sa tog putovanja.