Čovek sa puškom ušao je u jednu kuću i pobio jedanaestoro ljudi, po tvrdnjama zvaničnika koji su se obratili novinarima. Četiri žrtve bile su devojčice mlađe od šest godina. Čovek je ušao u još dve kuće i za sobom ostavio ukupno šesnaestoro mrtvih, od toga devetoro dece različitog uzrasta. Navodno je pokušao da spali leševe; i prepešačio je kilometar i po da ih pobije.

Da li je važno to što su žrtve Avganistanci, a ubica američki vojnik, narednik, koji je tamo poslat? Na neki način i nije; te četiri devojčice jednako su velike žrtve kao što bi bile i da su iz Bruklina ili Birmingema ili bilo kog drugog mesta, što važi i za ostale žrtve. Kao što možemo videti iz do sada objavljenih podataka, nije u pitanju neka zalutala bomba iz bespilotne letelice – mada je i to dovoljno strašno – već odrastao čovek koji je rešio da pobije decu, kao i njihove roditelje i druge rođake.

Međutim, s druge strane, strahovito je važno što se radi o Avganistancima. Taj čovek je nosio našu uniformu, i na njoj ime naše države, i kakav god da je užas tinjao u njegovom srcu, taj se plamen rasplamsao u ratu na koji mi, poslednjih godina, jedva da obraćamo pažnju. U ratovima se događaju užasne stvari i zato treba biti oprezan. Šta se tačno dogodilo, i kako, ne znamo; istraga je u toku. Ima raznih svedočenja koja se ne poklapaju, a neki ljudi tvrde da je učestvovalo više vojnika, koji su možda bili pijani. Vojska tvrdi da je bio samo jedan, i da je on u pritvoru. (Pročitajte članak Džona Li Andersona za više detalja).

Predsednik Obama pozvao je Hamida Karzaja da izrazi saučešće. Kada je poslednji put uradio nešto slično, svi republikanski kandidati skočili su na njega, kritikujući ga jer je čak i pomislio da se izvini. Nadajmo se da će se ovaj put uzdržati. Sada treba izaći na kraj sa besom koji ovaj incident već izaziva u Avganistanu, i koji će možda odneti još više nedužnih života. Skrušenost samo može da pomogne.

 
The New Yorker, 11.03.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.03.2012.