Bagzi otvara dušu

Radio emisija 24.11.2006, govore: Milosav Marinović – Saki, Jelena Milić i Dejan Ilić.

Svetlana Lukić: Dobar dan, to je najpametnije što od jutros mogu da vam kažem. Ništa više ne razumem. Ne razumem šta je u stvari juče rekao svedok saradnik, ni koja je uloga Nebojše Čovića u atentatu na premijera Đinđića. Nije mi jasno ni šta su kod Ulemeka tražili najmiliji saradnici Vojislava Koštunice, Rade Bulatović i Dragan Jočić – a vidimo da su se žurci u neko doba pridružili i Aleksandar Tijanić i, najverovatnije, čuveni Aleksandar Nikitović. Ovaj niz imena, ovako poređanih jedan pored drugog, jesu tačke koje kada povežeš čine liniju koja vodi, ukoliko me oko dobro služi, samo u jednom pravcu. Ali ko je još toliko naivan da bezrezervno poveruje svojim očima.

Slušate dramaturga Milosava Marinovića – Sakija.

Milosav Marinović – Saki: Toliko se pripremalo to Bagzijevo svedočenje. Prvo ono, sećate se, hoće li stići, neće stići, da li je bilo dogovora ili nije. Dogovora je, naravno, bilo i dogovor se već na osnovu prvog dana svedočenja može prepoznati. Mislim da je još uvek prerano da se procenjuju pravi dometi i namere tog svedočenja, budući da ono sasvim sigurno nije spontano. Znači, nije Bagzi tu otvorio dušu, Bagzi je sve ovo vreme učio tekst i sada pokušava  da ga, u meri u kojoj je to on u stranju, interpretira. Moguće je da će on negde poželeti da improvizuje, to će biti vrlo zanimljivo. Uopšte nije sporno da Legija, Zvezdan, Spasojević, Luković ili već kako se sve zovu, stoje iza tog ubistva. Ono što je sporno, odnosno ono o čemu se ne govori to je ko je inspirator svega toga, jer kao što je već više puta rečeno, to je bio pokušaj državnog udara, a ako imate državni udar njega ne izvodi, ma kako da je dobro organizovana, grupa kriminalaca. Državni udar izvode oni koji imaju nekakve kapacitete da preuzmu vlast.

Zaštićeni svedok je odmah počeo sa imenima, to nam je naravno najvažnije – koga ćemo sad da optužimo, koga ćemo da oblatimo, koga ćemo da prozovemo. Prvi su prozvani Čović i Šešelj, je li tako, i Čović je odmah rekao da je to omalovažavanje njegovog lika i dela, imena i prezimena. Što se mene tiče, on je odavno omalovažio svoje ime i prezime stajući na onu binu zajedno sa ostalim članovima bande. U svakom slučaju, ako iza svega stoji nameštaljka, ona potiče od, uslovno rečeno, Koštunice, odnosno kruga oko njega. A isti taj Čović je svojevremeno trčao kod Koštunice u zagrljaj, kada mu se više nije svidelo društvo u DOS-u. Pa u tom smislu mislim da je tako nešto i zaslužio.

Što se Šešelja tiče, budući da je reč o čoveku kakav jeste ili o stranci kakva jeste, ja mislim da je ovo neka vrsta propagandnog trika koji mu samo može ići u korist, jer on je implicitno i eksplicitno voleo da se pohvali svojim vezama sa izvršiocima tog gnusnog zločina. Čak i ako ih nije imao, on je preuzimao na sebe te zasluge, jer on s pravom procenjuje da dobar deo njegovih birača misle da je to što se dogodilo trebalo da se dogodi i jako su ponosni na svog vođu što je on u tome učestvovao. Mislim da je Šešelj, ako je u tome učestvovao, bio sporedan lik, kakav je i inače našoj stvarnosti i da mu je samo stalo do utiska da je on odigrao nekakvu važnu ulogu u toj zaveri. Njemu će to dobro doći, ako ništa drugo sada može da ima još jedan razlog za štrajk glađu, jer kao što vidimo, u Hagu se mnogo oko njega ne potresaju. On sada može da zahteva da mu ne donose ni hranu ni piće, sve dok Bagzi ne promeni iskaz ili ne pomene, na primer, Tomu Nikolića, da bi i zamenik imao neki doprinos u celoj toj stvari. A u Hagu ne reaguju na njegove pretnje, jer to bi bilo isto kao kada bi u jednoj drugoj ustanovi zatvorenoga tipa prihvatili da na lični zahtev, pod pretnjom dijete, nekom Napoleonu promene ime u ličnoj karti.

Čitavo ovo suđenje je jedan sramni proces uperen i dalje isključivo protiv Đinđića, protiv ideje o modernitetu, protiv svake promene, protiv pravde i prava. Usmeren je očigledno protiv države i na kraju i pre svega protiv nas, građana Srbije.

Srbija nastavlja da emituje svoj kroz vekove najautentičniji element imidža, što je, kao što znate, karabudževina. Znači, karabudževina je i dalje naš najjači brend. I kao samoproklamovani teoretičar karabudževine, ja izražavam zadovoljstvo što izvori za moj naučni rad ostaju neiscrpni, što se samo umnožavaju. Taj naš ustav je naša najnovija velika karabudževina. Pre neki dan smo moj prijatelj Miljenko i ja sedeli i obećali jedan drugome – ko prvi bude govorio u Peščaniku da obavezno kaže sledeće. Mi smo došli do zaključka da treba da se napravi novi ustav i za sada smo smislili preambulu, koja je adekvatna našem trenutku. Ustavna preambula bi glasila – Srbija je država DSS-a, DS-a, SPS-a, SRS-a i ostalih građana. Oni su u sam ustav ugradili član koji stranku proglašava vlasnikom poslaničkog mandata, čime su nas naterali da svoju sramotu stavimo u najvažniju zakonomernu knjigu svake države, to jest u ustav. To što oni nisu u stanju da se svoje lakomosti i korumpiranosti liše ili što nisu u stanju da izoluju one koji se tako ponašaju, to sad mora da stoji u ustavu.

Sudim da je to jedna karabudževina i po tome što kažu da su ovim ustavom svi dobili. Kako je to moguće uz tolike ideološke razlike? Ko je morao da žrtvuje suštinu svoje ideologije da bi svi bili zadovoljni? Ja mislim DS, u slučaju da oni jesu zastupnici proevropskih, modernih vrednosti. Mislim da su oni najviše morali da žrtvuju da bi ova karabudževina koju nazivamo ustavom mogla da bude izglasana. Jer on zaista nije donet, on nije ni na referendumu verifikovan kao što to tvrde. Nisam brojao glasove, brojao ih je CESID i mislim da mu više nikad neću verovati.

Sporedne učesnike u toj farsi, kao što je G17, uopšte i ne pominjem. Oni su svojevrsna kolateralna šteta vlastitog odnosa prema politici. To između njih i Koštunice je igra lisice i rode. Svojevremeno su oni Koštunici namestili pad one prethodne vlade, a sada su hteli da mu nameste pad njegove vlastite vlade. I on im je obećao – dobro, sve će biti u redu, samo da izglasamo ustav, a kada je izglasao ustav, onda je rekao – sada ništa neće biti u redu, mogu ja i bez vas. I sada će verovatno da počne uzajamno optuživanje. Smešna je i isprazna pompa oko svečanog proglašenja ustava, ispunjena nekim gotovo opipljivim mutljagom, trgovinom, lažom i paralažom. Uostalom, pamtite i sami onu reviju nakaza i nakaznog ponašanja. Žao mi je, ali to nije moj ustav, taj koji su mi darovali ljudi u majicama sa Šešeljevom slikom, pojačani celokupnom postavkom iz Mapet šou programa. To ne može biti moj ustav.

Evo nas opet u predizbornoj kampanji. Malo-malo, pa neki izborčići, manji, veći, srednji, ali uvek istorijski, uvek prelomni i uvek sad ili nikad. I ako se ne ostvari nešto za šta nam kažu da je važno, propašćemo načisto i do kraja. Kao da nas propast uopšte plaši, doživeli smo je u svim oblicima. Pošto na našoj političkoj sceni nema službeničkog odnosa javnih nameštenika prema nama kao poslodavcima i pošto smo mi očigledno još u nekom pretpolitičkom, takozvanom partijskom dobu i pošto ne možemo glasati za najbolje, odnosno za profesionalce, onda moramo za one koji će ih eventualno ometati u njihovom neprofesionalizmu. Da je to bilo moguće, ja bih još u komunizmu uvek glasao za disidente, sumnjala, za neki remetilački faktor, kako su tada to voleli da kažu, jednostavno za drugačije od monolitne, prevladavajuće scene, za autsajdere, za neozbiljne, vedre, obešenjake, za radoznale i raznobojne. U svakom slučaju, glasao bih za duhovite koji će ih ismejavati, izvrgnuti ruglu njihovu smrtno ozbiljnu demagogiju, gde je jedino smrt, i to tuđa, uvek bila istinita.

Ponovo smo znači, posle kraćeg izleta u demokratiju, u komunizmu, i to u višepartijskom jednopartizmu. Opet jedna od tih naših karabudževina. CK je sada sastavljen od više stranaka, nominalno suprotstavljenih ideologija. To je valjda samo kod nas moguće. Partija nam je opet postala sve i nema druge partije osim moje, to njen šef ističe kao svoje osnovno programsko načelo. Ako slučajno imaš drugačije mišljenje letiš napolje, a tvoje privilegije preuzima najposlušniji sa liste na čekanju za funkcije – to su ove izborne liste, a to vam sada piše i u ustavu. Naša jedina šansa je da ne mogu lako da se dogovore, da nekako održavamo nestabilnost političkih prilika. Zato treba glasati za alternativu, za remetioce idile, da u tom parlamentu bude što više autsajdera. To je, eto, moja želja i moja namera, da bude što je više moguće malih, nezavisnih, u svakom slučaju drugačijih. Alternativa za mene znači mogućnost da se pokaže da nas nisu doterali do zida, mada se maksimalno trude, da nismo digli ruke od sebe, ali ni od društva, što je inače njihova osnovna nakana.

Mislim da bojkot i apstinencija nisu ono što bih izabrao, pošto je samo biranje, odnosno izlaženje na izbore, nekakav simboličan čin u kojem na posredan način ja kao glasač poručujem da sam zainteresovan i da sam odgovoran. Koje je pravo apstinenata da kritikuju sve i svakoga, kada sami nisu mogli ni da izađu na izbore. To je neka vrsta, ne želim da nekoga uvredim, lenjosti duha, jer ako vas iznevere oni za koje ste glasali i vi više ne izlazite na izbore, vi ste ih zapravo nagradili. Vrlo je važno da oni znaju koliko je onih koji se ne slažu sa time što oni rade. Odgovornost, braćo i sestre saborni Srbi, odgovornost i bekstvo od nje. Svedoci smo očigledno nekog novog konzervativizma ili novog primitivizma, jer ko ne prdi i ne pljuje po ulici taj ne razume Srbiju, a ko je vredan i iskren, požrtvovan, otvoren, stručan, praktičan, moderan, taj ne razume Vojislava K. i ostale burazere. Mora biti da je debelo očajan taj čovek, kada pravi ovu koaliciju koju pravi, jer prvo – s kim si onakav si, znači, lažno si se predstavljao do sada, valjda će to neko da primeti. Zatim, ne bih se iznenadio da i u samom DSS-u nastane podela na burazere novoprimitivce i stare, ipak i pored svega, demokrate, pa da onda Vojislav K. prođe kao i Vuk. Što se mene lično tiče, bio bi mi ćeif.

Ti ostaci od te vlade su započeli svoju kampanju punu optimizma kako samo njima priliči, ističući svoje neviđene zasluge. Da li su njihova zasluga takozvane dobrovoljne predaje Hagu, a Ulemeka njima? Mislim da su to čak rekli u jednoj izjavi, da je zasluga te vlade što se Ulemek predao. Zaslužni su, po tome sudim, što ih Ulemek ceni, zaslužni su dalje nedvojbeno što će Arkan posthumno ponovo biti u parlamentu i otvoreno na vlasti.

Znači, radi se o ljudima koji su kolosalno nesposobni za ono čime se bave. I ono što je još strašnije, oni i misle da sposobnost nije presudna. Znači, to je svet koji smatra da je politika jedno prljavo mesto ograđeno za lažljivce, prevarante, podvaladžije i slične. Ja verujem da bi za pet godina medijske kampanje za promociju određenih vrednosti ovo društvo izgledalo sasvim drugačije. Znači, na televiziji je jutarnji program i na njemu gostuje Tomislav Nikolić. I pita ga onaj mučenik neke gluposti, ne sme ni da ga pogleda, na šta ovaj onako polako i natenane lupa gluposti. I na kraju on ima neku aluziju, pretpostavljam na račun G17, odnosno Dinkića, kao – počele su kampanje, mi, eto imamo svoju, a neki drugi obilaze celu Srbiju umesto da prvo obiđu zatvor i ludnicu gde im je mesto. Znači, tog časa novinar kaže – molim vas, ne dozvoljavam da se na taj način izražavate, hvala, doviđenja, sad prelazimo na vremensku prognozu, a ovaj gospodin više nikada neće gostovati u mojoj emisiji. Skoro je opet bila ta večita diskusija da li javni servis treba da bude najgledanija televizija. On treba da bude vrlo gledan, a da program ne bude onaj koji ljudi žele da gledaju, ako me razumete. Znači, to nije ono što se lako prodaje, to je nešto što je određena vrednost, što se možda i teško prodaje, ali učini je da bude dostupna, pa će vremenom  biti i vrlo gledana. E, zato ja ne plaćam pretplatu.

Ovih dana se proslavlja desetogodišnjica protesta 96/97. Te proteste bih nazvao istorijskim događajem. Nikada u odnosu na njih nisam osetio ništa ni nalik razočarenju. Mi smo tada pružili jedan nenasilni otpor. To je umnogome emancipovalo i našu opoziciju, iz toga se stvorio kasnije pokret Otpor, koji je odigrao veliku ulogu u konačnim promenama. Ovih dana se opet dešavaju nekakva studentska okupljanja. Ovoga puta oni više nemaju potrebu da menjaju društvo, jedina potreba koju ovi studenti sada imaju je to da im jeftinije dođe studiranje. Koliko ja shvatam, ta Bolonjska konvencija kod nas se sprovodi samo na površini. Profesori samo prepakuju ono na šta su i do sada navikli u tri plus dve godine, a nemaju ideju o tome da promene sebe, da promene način nastave, da menjaju sistem ispitivanja i ocenjivanja, da menjaju kurikulume, sadržaje, da se modernizuju na bilo koji način. Studenti se protiv toga ne bune, nisam čuo ni jednog studenta da je rekao – neću da se zovem masterom, a da u stvari to nisam, jer to će biti ona razlika koja će ih upropastiti ako pokušaju da izađu na evropsko tržište, a ne ta što će se zvati ovako ili onako. A šta će biti sa ovima koji su se potrudili, pa ozbiljno magistrirali? Da li oni sada treba da traže da odmah budu doktori?

Ono što me je definitivno porazilo je vest da su se u isto vreme na Filozofskom fakultetu zatekli ovi studenti u štrajku i ljudi koji su došli na skup posvećen godišnjici protesta 96/97 i da su neki od tih studenata kamenovali, to jest nisu imali kamenje pri ruci, ali su metalnim novcima i upaljačima gađali učesnike tog skupa i uzvikivali – zig hajl i nož, žica, Srebrenica. Jednostavno ne mogu da razumem da se tako nešto može izgovoriti na Filozofskom fakultetu, koji je u Srbiju uvek donosio nove, liberalne ideje.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Milosav Marinović – Saki, a u nastavku Peščanika slušate Jelenu Milić iz Foruma za međunarodne odnose.

Jelena Milić: Meni se čini da su dokazani svi delovi optužnice vezani za sam atentat. To je jako bitno i biće vrlo interesantno videti kako će se sad ponašati teoretičari i praktičari teorije trećeg metka. Najvažnije je da je sada direktno otvorena tema političke pozadine ubistva. Vrlo je interesantno da zaštićeni svedok jako spominje svoj razgovor sa Kajganićkom, ali ne spominje deo u kojem ona kaže da su je na tu ideju ponukali Rade Bulatović i Dragan Jočić. To mi govori da je on u ovih zadnjih godinu dana na neki način bio spinovan, pripreman, a nekako se to poklopilo i sa pričom ima-nema beleške o Legijinoj predaji i ko je tu bio prisutan, a ko nije. Očito da DSS ima debele razloge da mulja i pokriva neki deo priče. Moram priznati da mi se malo čudnom učinila konstatacija Dejana Anastasijevića a pro po te beleške da su Tijanić i ekipa bili fascinirani Legijom i da su jednostavno želeli da vide žestokog momka i da tog momenta nisu razmišljali o svojim funkcijama. Mislim da su oni dovoljno matori, zreli i bistri na svoj način da znaju šta rade, ali da je potreba da se vide i da nešto koordiniraju bila veća od činjenice da će to predstavljati problem.

Treća stvar u vezi sa ovim delom svedočenja zaštićenog svedoka, pored toga što mi se čini da su potpuno potvrđeni navodi optužnice u vezi sa atentatom i da je na velika vrata ušla tema političke pozadine, jeste način na koji se Čedomir Jovanović uvlači u neke nove priče preko trećih lica i slično. Mislim da će biti vrlo zanimljivo da se vidi kako će novine poput Kurira, Presa i NIN-a potencirati taj deo svedočenja u odnosu na ove druge dve stvari koje sam istakla, koje mi se čine mnogo bitnijima. Da li će uopšte teoretičari zavere, kriminalizatori pokojnog premijera i njegovog okruženja i njihovi PR-i primetiti činjenicu da svedok saradnik potvrđuje ono što je Čedomir Jovanović pričao – da on jeste viđao te ljude i odlazio u Šilerovu, ali do pobune Crvenih beretki, a da je posle toga bio na spisku onih koje je zemunski klan prve hteo da odstreli, uključujući i tadašnjeg lidera moje stranke i mog sadašnjeg šefa, Gorana Svilanovića, kao i Gašu Kneževića. Stvarno me zanima kako će određeni mediji to da prenesu, da li će jednostavno preći preko činjenice da je Jovanović bio viđen kao neprijatelj broj 1 zemunskog klana. E, zamisli sad da Čeda mora neke iskusne krimose da uči kako se šmirglaju brojevi sa oružja. Moram priznati da ponekad malo preteruju.

Kako Vib kaže, u Srbiji su neke godine sušne, neke su plavne, ali su sve istorijske. I non stop si ili u predizbornoj kampanji, u kojoj ne možeš da pričaš o važnim stvarima, jer narod to ne želi da čuje, ili posle imaš neku nestabilnu vladu, pa ne možeš zbog mira u kući da destabilizuješ vladu. Sve što im ne odgovara da se čuje proglase vojnom tajnom. Neverovatna je hiperprodukcija vojnih tajni. Svaka šuša koja iznajmljuje štekove za Mladića ima pravo da svoj slučaj proglasi vojnom tajnom, majke mi mile. Mislim, kad mene uhapsi Elektrodistribucija ili Infostan dođe da mi pleni imovinu, ja ću to da proglasim vojnom tajnom. A u međuvremenu imaš samozapaljivu municiju tipa Jan Palah, imaš Pančevo. Imaš javne tajne koje su tako opasne, koje de facto urnišu državu i na to niko ne reaguje. Ista priča je i sa  Aberdarevom, Topčiderom i masovnim grobnicama. Ne verujem ni da će ova moja koalicija mnogo o tome da priča sada u izbornoj kampanji, a mislim da bi trebalo. Oni su stekli kredibilitet time što su konačno te teme uveli u javni život i prisilili mejnstrim političare da bar pokažu šta stvarno misle o tome. Pa sad, da li oni kažu – nemoj da me pitaš na slavu, nemoj da me pitaš sada, to je notorna laž, to je prljava kampanja, svejedno, bar skidaš te maske.

E sad, raduješ se što se formirala neka koalicija koja konačno priča o potrebi saradnje sa Hagom i onda ti u nju dođe Str. Protić, čovek koji jednostavno ne shvata šta je misija, šta je mandat Haškog tribunala. Pa nije mandat Haškog tribunala da juri komuniste. I dođe drugi na listu, koji se tri godine sprdao sa Karlom del Ponte. Ne znam šta može da bude razlog, očito da ideološke prirode nije, da se ne lažemo, Demohrišćanska stranka kao stranka i ne postoji. Onda mora da postoji neka Džems Bond veza od ranije. Na kraju se sve svodi na činjenicu da je taj Batić jedan od retkih koji je uspeo da za svoj politički poraz ne optuži pokojnog Đinđića. I to je postao najmanji zajednički sadržalac i sada bi trebalo da ja progutam tu žabu, jer mi se kaže – to je tako kako je i nemoj sad da pitaš, nema veze. Zadržavam pravo kao članica glavnog odbora Građanskog saveza, kao neko ko zna da tu ima mladih i energičnih ljudi koji su radili kontrolu referenduma i zamalo ga oborili svojom posvećenošću i odličnim radom, razumeš, kojima će sada Vladan Batić da zauzme mesto na listi. Žao mi je tih ljudi, stalno su premladi, stalno njihovo vreme tek dolazi. Pa izvini, molim te, kada će jednom i kod nas da nastupi ta smena generacija?

Za Batića i za Str. Protića mi je mnogo teško, ne malo nego mi je mnogo teško. Mi sada istupamo kao koalicija koja javnosti prezentira realnost na terenu, a to je činjenica da će međunarodna zajednica konačno proglasiti tu nezavisnost. I kako stvari stoje, to će se desiti između objavljivanja rezultata izbora i proglašenja nove vlade, kada će naša koalicija moći da kaže – hej ljudi, mi smo to govorili, pripremali smo vas. A na Kosovu će sigurno taj Agim Čeku i dalje biti neki politički faktor. A sa naše strane će biti Batić koji je protiv njega skupljao dokaze. Prosto me zanima šta stoji iza izbora Batića i Protića. Ne znam, priznajem da ne znam, jer da se ne lažemo, oni stranku nemaju.

Stalno me muči ista stvar, to što su kod nas u politici najvažniji nadogradnja noktiju i kose i ugradnja silikona. A niko nije prvo otišao kod doktora i uradio onaj generalni health check. Ti imaš metastaze ili umireš od side, imuni sistem ti se potpuno raspao, ali ti ne haješ. Na žalost, tako vidim Srbiju posle ove agonije usvajanja novog ustava. I nad njom stoji konzilijum, koji odlučuje da li ćemo ovakvu ili onakvu nadogradnju noktiju i kakav implant kose, ali  gde je tu suština? Znaš onaj vic kada Mujo i Huso kopaju kanal. Muja kopa kanal dva sa dva, a Huso ide za njim i zatrpava. I stoji Sulja sa strane i gleda, pa kaže – šta to radite, tu nema logike. Pa ima logike, ali nema Mujage da polaže cjevi. E to je to, tu nema politike, nigde tu nema ideologije. Sa izuzetkom naše koalicije, gde si ti u izbornom meniju, od G17, od DS-a mogao da čuješ nešto razumno o mogućim kopčama sa Evropskom unijom.

Leba ti, ko nam kaže šta se stvarno dešava sa tom Evropskom unijom. Svi samo licitiraju godinu našeg ulaska tamo, a u međuvremenu se ta Evropska unija suočava sa legitimnim dilemama daljnjeg proširenja ili načina partnerstva sa zapadnim Balkanom ili sa Turskom. Ima li neko opciju B. Ne. Zašto NATO nije tema u izbornoj kampanji? Pa kao, narod ne voli da sluša o Srebrenici. Pa zato smo sada u fazi kliničke smrti sa ovim konzilijumom plastičnih hirurga. Ti imaš više stručnjaka za politički marketing nego što imaš ideologa stranaka i stranačkih platformi. Hoće da modernizuju Srbiju, da evropeizuju Srbiju. Odlično. Molim vas, je l’ postoje tamo neki uslovi u procesu stabilizacije i asocijacije, dokle se tu stiglo? Vuk Drašković ide i troši državne pare da moli da se nastavi proces pregovora. Ti možeš da završiš formalno-pravni deo, ali onda opet ostaje politički vakuum, dok ne isporučiš Mladića.

Pa dobro, znaš, to što smo sa radikalima usvojili ustav, to je jedno, ali sada pričamo drugo. Jedina dobra stvar u ovom predizbornom procesu je to prirodno ukrupnjavanje, približavanje stranaka. Meni ovo sa Palmom i DSS-om na neki morbidan način predstavlja satisfakciju. Šta još u ovoj Srbiji treba da se desi, pa da međunarodna zajednica jednom konačno artikuliše šta je demokratski blok u Srbiji. Počela sam tu priču o oportunizmu zato što mi se čini da je ona otišla toliko daleko da se suština više nigde ne vidi. Naročito me nervira kada mi kažu – e, nemoj sada da radiš sa mladima, mladi su vrlo prevrtljiva kategorija, nemoj sada s njima, oni su zatrovani konzumerizmom, njih politika ne zanima, njihov turn out na izborima je mali i nemoj da radiš sa ženama. Nego s kim ću da radim, da obrlaćujem nekog radikala fundamentalistu? Ne vidim zašto bih trošila svoje resurse da u najboljem slučaju formiram idealnog DSS glasača.

Ti imaš temu koja se provlačila godinu, dve, tri u Srbiji, vrlo nesretnu – Nož, žica, Srebrenica, tuča Radovih navijača, ovih iz Pazara. Šta je zajedničko svim tim sukobima? Jedini stvarni razlog mog aktivizma i ono zbog čega ću na kraju verovatno progutati žabu zvanu Batić jeste to što ti vidiš da je taj LDP uspeo da probudi omladinski aktivizam. Kada kažem politika Zorana Đinđića, mislim pre svega na onu politiku koju je Zoran Đinđić počeo da realizuje u trenutku kada je došao na vlast kao premijer, a to je politika koja je Srbiju gurala u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji i obaveze saradnje sa Haškim tribunalom. On je iskoristio trenutak da celu stranku prešaltuje u tom pravcu. Takođe je skupio i dovoljno hrabrosti da ugrozi poziciju DS-a, time što je doveo ljude eksperte koji nisu bili iz DS-a – to izuzetno cenim. To nije bila samo politika Zorana Đinđića, nego i politika svih nas koji smo želeli novu Srbiju. I kad kažem politika Zorana Đinđića, za mene je to to. I u tom smislu je važno utvrditi ko ima pravo da svojata njegovo ime.

Ne pričam o privatnim stvarima, pričam o javnom angažmanu, o politici. Kao što afera Topčider, na kraju krajeva, nije samo stvar želje tih roditelja, jer oni mogu da žele da sve zaborave i da se jednom stavi tačka na to. Ali ostatak društva ima pravo da insistira da tu bude zarez, a ne tačka, zarad opomene, zarad kontrole oružanih snaga, zarad dokazivanja društvene solidarnosti, čega god hoćeš. U tom smislu me zanima da li gospođa Ružica Đinđić shvata da u trenutku kada se nađe na izbornoj listi ona postaje jedan od mnogih političkih konkurenata na političkom tržištu. Naša obazrivost, poštovanje, pijetet je više neće štititi kao što su je štitili do sada. Ja se nadam da je ona toga svesna. Ona je rekla nešto u stilu – pristala bih da budem premijerka, da popravim poziciju žene na srpskoj sceni. Malo je to rogobatno zvučalo, nisam baš razumela šta je time tačno htela da kaže i imam jednu objektivnu kritiku.

Pre par meseci su Demokratska stranka, časopis Blic i Evropski pokret u Srbiji organizovali kampanju koja mi se nije svidela, za izbor ženske vlade. I ona je pristala da učestvuje na tim zamišljenim izborima, pobedila je i onda rekla da zbog fonda Zoran Đinđić i dece nema vremena da učestvuje na zasedanjima te zamišljene ženske vlade – da bi se tri meseca posle toga ispostavilo da odjednom ima vremena. Pre 15 ili 20 dana o ovome ne bih pričala, ali sada smatram da je to legitimno, da nije nemoralno pričati o tome, jer je ona sada učesnik u političkoj borbi.

Zanimljivo je kako je DS, koji je odbio da participira u vlasti, a ima predsednika Srbije, u stanju da kaže da je ta stranka rasadnik budućih premijera – naveli su ih šest. S druge strane, oni kažu kako su radikali još uvek najveće zlo u Srbiji. Pa kakvi ste vi onda rasadnici premijera, bre, kako ste vi tako moćni i veliki, a ti radikali su vam i dalje najveći neprijatelji i šta ste vi to konkretno uradili, molim vas, u ovih par godina na kritici esencije tog radikalnog zla, njihovog pogubnog uticaja u zadnjih 15 godina. To se u najboljem slučaju svodilo na to da smo za vreme radikalske vlasti stajali u redovima za ulje i šećer. E pa nije to najgore. U 70 odsto slučajeva Demokratska stranka deradikalizuje Srbiju obračunom sa stambenim kvadratima Tome Nikolića. Hello, ima mnogo bitnijih stvari kojima se tereti radikalna stranka nego što je broj kvadrata koje je oteo Toma Nikolić. Što je najgore, radikali su perfidni i verovatno su im stanovi pokriveni urednim papirima. Znači, zato što ti tvoji marketinški politički stratezi tako nalažu, ti ne možeš da kažeš zašto je Vojislav Šešelj pred međunarodnim sudom za ratne zločine, nego izgovaraš frazu – vaš predsednik je otišao tamo gde je sam otišao. Šta je to – tamo, zašto je teško reći šta je to? To je sud koji je protiv njega podigao optužnicu za ratne zločine.

Razumem da u izbornom periodu ti moraš da smanjiš intenzitet svojih poruka, ali ipak mislim da neka osnova mora da postoji i da ne možeš da dozvoliš da tvoj maksimum između izbora bude da kažeš – svi su činili zločine, evo, ja pozivam sve da se izvinu svima. Mislim, to je malo mnogo malo. I da ti pričaš o regionalnoj saradnji i Srbiji kao lideru u regionu i da onda uredno ne odeš na skup Igmanske inicijative, gde su bili i hrvatski i crnogorski predsednik. Ili još gore, da nikog ne pošalješ u ambasadu kada Natašu Kandić odlikuje hrvatski predsednik. Ej, pa s kojim pravom, bre, ti onda pričaš o deradikalizaciji Srbije? Pa šta očekivati od stranke koja je prodala veru za večeru, jer nikako drugačije ne mogu da vidim ovaj ustav. Šta je suštinski novo u njemu osim što će neko da kaže – ali nije Miloševićev. Kada su partneri sa kojima si ga usvojio Miloševićevi ljudi, pa onda je to novi Miloševićev ustav.

I onda gledam Utisak nedelje i tu jedan lider DS-a kritikuje nepristojno ponašanje radikalne stranke. Ispada da su oni nepristojni kao mi, histerične i bučne žene civilnog sektora, jer oni nisu nepristojni zato što su na majicama imali sliku Šešelja, nego zato što su nosili majice u jednom svetom trenutku kada se usvaja ustav u prisustvu Vuka Bojovića, Duleta Savića i Ljiljane Smajlović. Kodeks oblačenja je bitan, a kodeks s kim praviš ustav nije, i što si na kraju krajeva svoje osnovne programske principe u tom ustavu potpuno gurnuo u stranu. I nikad nam nisi objasnio šta je to što je nama novi ustav doneo i kakav je to uopšte bio ultimatum i koja vrsta pritiska je izvršena da se taj ustav donese. Kao što ne znam zašto mi je Batić na listi.

Mislim da je vreme da se Demokratska stranka Srbije vrati odande odakle smo je izvukli – ispod kamena. Taj Koštunica nikada nije kritikovao Miloševića ni za šta suštinski, osim eventualno u pogledu unutardržavnih partijskih sloboda i načina hendlovanja ekonomije za vreme sankcija. Čemu sankcije i zašto sankcije, to uopšte nije bila tema, jer su oni imali odličnu zajedničku prekodrinsku politiku. Sećaš li se ti one kolumne koja je išla u Politici 99, koju je DSS pisao o dolasku KFOR-a na Kosovo? On je u 2000. godini bio jedini koji se pojavljivao u Politici, jedini koji je od svih opozicionih lidera imao prostor u toj Politici. On je tada povećao rejting DSS-u i prepoznatljivost DSS-a duvajući u istu tikvu sa Miloševićem, glede unatoč hendlovanja postkumanovskog Kosova.

Ja postajem potpuni retard kada krene sezona izbora. Ne razumem to – ako Pera pređe na listu kod Žike, onda će Toma da kaže ono i to će da nas košta 2 odsto. Ja sam potpuni retard za to, jednostavno ne umem da gledam stvari na tako male golove. Meni je to potpuno besmisleno i hoću da kažem da ne razmišljam o pitanju da li će ovo akciono jedinstvo Palme, Arkana, Velje i Vojislava Koštunice da ugrozi urbani DSS. Neprekidno čuješ tu priču – e, ima mnogo finih ljudi tamo. Ma ako su fini, šta će u DSS-u? Ili mi kažu – nemoj, ima mnogo razočaranih ljudi u DS-u. Odlično, neka artikulišu to svoje razočarenje, da vidimo neke rezultate tog razočarenja. I Vendi je shvatila, tako da stvarno ne znam šta se čeka. Onda, zašto građansku opciju u ovoj zemlji predstavljaš kao ekstremnu i kao suprotan pol radikalnoj stranci? A sa radikalnom strankom onda praviš ustav, a da nisi ni konsultovao građansku Srbiju. Imali ste tri godine da formirate eksplicitni stav o tome kako ide suđenje za ubistvo premijeru, ali vi ga još uvek nemate. Pa čekaj, hoćete li vi da deradikalizujete Srbiju? Uzeli ste nam agendu, ono što mi radimo sve vreme, jer po meni je deradikalizacija Srbije eksplicitno zalaganje za ispunjavanje haških obaveza. Ali ne, oni kažu- ma neće u prelaznom periodu ni jedna vlada preuzeti na sebe isporučenje Mladića. A NATO ode, zatvori se Evropska unija – pa nemoj me više praviti ludom. S kojim pravom si ti i dalje sveta krava na srpskoj političkoj sceni? Nisi, šupalj si sa svih strana.

Kaže meni Dinkić – ja neću nikog da napadam. Ma nije valjda? Hoću ja tebe, upropastio si toliko toga. Na šta liči da on 2006. otkrije radikale kao zlo, tek kada su napali Ivanu Dulić-Marković. I onda, da bi popravio imidž, kada je video da je to ispalo rogobatno, pre neki dan je izjavio – nisu samo napali Ivanu Dulić-Marković, jednom su izbacivali i decu iz jednog zemunskog obdaništa. Nauči bar malo bolje šta su radili svih ovih godina, nauči bar malo bolje.

Nisu Srbi izmislili građanski protest i nije građanski protest ili okupljanje oko pojedine teme naš originalni izum, niti je to ono, iskoristiš ga jednom, pa ne moraš više. Kada je bila krađa lokalnih izbora 1996. stali smo na pola puta zahvaljujući međunarodnoj zajednici i našem kukavičluku. Za nešto više smo se izborili 5. oktobra, pa brate, ako treba ponovo, nemam ništa protiv. Mislim, imam protiv, mnogo bih radije to činila na druge načine zato što ne želim da neprekidno otkrivam vruću vodu u bojleru. Imaju u Americi sale u kojima učiš da plešeš tako što ti na pod postave svetleće stope, pa gaziš po njima. Tako su nama Evropska unija i NATO napravili te korake, oni svetle u mraku, mi samo treba da gazimo po njima, ali ni to ne možemo da koordiniramo, dve ruke i dve noge i jednu glavu ne možemo da koordiniramo.

Stalno se vraćamo na tu temu uzaludnosti. Kod nas se stalno kopira ono što se radi napolju, ali se ne prekopira najvažniji deo. Znači, iste one američke demokrate koji su izbacile termin etničko čišćenje u vreme devedesetih, sada su Buša i republikansku partiju razbucale na tri toponima – Iraku, Katrini i Gvantamu. A kod nas je – Srbiji se žuri, idemo dalje, zrelo je, trulo je. Zar je toliko rigidno to jebeno pravilo da u poruci moraju da budu maksimum tri reči? Od mene zavisi Topčider, Batajnica, Mačkatica, Srebrenica – zašto to nije poruka. Hajde jednom da probamo, da vidimo šta će biti. Sve drugo smo probali, osim toga. Pa čekaj, ako je Buš pao na Gvantamu, Iraku i Katrini, hajde da to probamo i mi.

Svetlana Lukić: Na početku smo predizborne kampanje i šta nam ona kaže? Kaže nam da će glavni igrači na političkoj sceni biti nastavljači lika i dela ratnih zločinaca, a da će dalji tok kampanje prilično zavisiti i od toga šta se dešava u Zabeli, Padinskoj Skeli i Centralnom zatvoru. Danas se nešto dešava po zatvorima, naročito u niškom. Tamo su viđeni žandarmerija i kola hitne pomoći. Na svu sreću, ministar Stojković je na terenu, sređuje situaciju. Ne znam ko iz DSS-a duži Centralni zatvor, verovatno Jočić, ako neko uspe da ga nađe. A vi u nastavku emisije slušate Dejana Ilića iz izdavačke kuće Fabrika knjiga.

Dejan Ilić: Pored toga što je rekao zaštićeni svedok, mene zanima da li postoje neki još dokazi koji potvrđuju njegovu priču, pa ako postoje, voleo bih da ih čujem. I zapravo, mene sama njegova priča i ne zanima toliko, kao što me ne zanima ni šta o svemu tome ima da kaže Nebojša Čović, a posebno me ne zanima šta na to ima da kaže Tomislav Nikolić – koji je zapravo i rekao nešto zanimljivo, uprkos mojim očekivanjima i mojoj nezainteresovanosti za ono što on ima da kaže. On je rekao – pa, mogao je čovek isto tako da pomene i Vojislava Koštunicu. Da sam bio tamo i da sam to čuo, ja bih pitao – a je l’ vi mislite da ima dobrih razloga da se pominje Vojislav Koštunica. Dakle, to bi bilo moje pitanje za Tomislava Nikolića u toj situaciji, jer zašto je od svih naveo baš predsednika vlade. Čini mi se da se pravi nekakva zbrka i zanima me u čijem je to interesu. Da li je ta zbrka u mom interesu kao građanina Srbije? Da li je u mom interesu da slušam reč jednog političara protiv reči jednog kriminalca?

Kada pogledam koga je sve danas pomenuo zaštićeni svedok, vidim da se i dalje isti ljudi vuku kroz blato, tu naravno mislim na Čedomira Jovanovića, a da se onda u to blato uvlače novi i novi ljudi. Znaš, uopšte ne bih bio iznenađen da sada se pojavi neki novi svedok i da kaže – svi koji trenutno učestvuju u politici u Srbiji, ceo sastav vlade, svi su učestvovali u tom ubistvu i svi su znali za to ubistvo. Da li bi se neko iznenadio da to čuje? Pa, ne verujem da bi se iko iznenadio, nekako smo mi pripremljeni da takvu vest čujemo. Nas pripremaju da poverujemo da smo svi mi učestvovali u tom ubistvu. Zapravo niko nije ni kriv jer smo svi znali, svi smo to podržali, svima je to bilo u nekakvom interesu. E sad, kome je u interesu da se pravi takva atmosfera, da se na takav način oblikuje javno mnjenje? Pretpostavljam da je najviše u interesu onih koji su to i uradili. I onog trenutka kada neko pokaže prstom na njih, oni kažu – dajte molim vas, svi su već pomenuti, naravno da smo jednom i mi morali da dođemo na red. Čini mi se da bi to mogao da bude jedan od rezultata ovakvog načina slanja vesti.

Hajde da ispitamo dve pretpostavke. Prva pretpostavka je da je Čović zaista bio umešan. Prvo, da li je onda pametno da se to na ovaj način kaže ili se valjda pripreme nekakvi dokazi, pa se onda s tim izađe, pa se čovek pritvori ako je kriv. Ako nije kriv, kakva može biti Čovićeva reakcija? On može da misli da mu neko radi o glavi i da mora da se brani i on će nasumice ciljati u sve oko sebe. Na pitanje koja politička grupa je imala korist od ubistva Zorana Đinđića – neka svako od nas odgovori za sebe. Dakle, ko god oni bili, oni zaista mogu da očekuju da do neke istine ipak može da se dođe. Njima odgovara zbrka. I onda, pošto ulazimo u izbornu kampanju, njima odgovara da pokažu da je taj proces toliko komplikovan da pravda ne može biti zadovoljena. I poruka je da se ne može doći do istine, jer je suviše moćnih ljudi umešano u to ubistvo.

Zanimljivo je da, posle vesti o tome da su neki ljudi razgovarali sa Miloradom Ulemekom one večeri kada se predao, nisam video da su ti ljudi išli u emisije poput Poligrafa. Čović ide iz emisije u emisiju i viče – nisam kriv, nisam kriv, a ne ide Jočić i ne viče on – nisam kriv, nisam kriv. Bilo bi pametno ne praviti buku oko svega toga, jer pitanje ko je ubio Zorana Đinđića je pitanje ko nam je još jednom u poslednjih deceniju i po uzeo pravo da živimo kao normalni ljudi. I naravno da pitanje ko je to uradio, ko je u tome učestvovao, zanima sve nas. I je li ovo način da dođemo do odgovora? Pa, nije. S druge strane,  ne bih bio baš potpuni pesimista. Mislim da kada nam se kaže istina u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, mi ćemo tu istinu prepoznati i reći ćemo – znali smo. Građani Srbije su i sa ustavnim referendumom pokazali da još uvek raspolažu dovoljnim količinama zdravog razuma. Znaš, baš je dobro što su se ljudi odvojili od političke elite i što više nema komunikacije među njima. Ovi ljudi koji čine tu političku elitu    ubiše se šaljući poruke, a ljudi samo odmahuju rukom i kažu – vi nas više ne zanimate. U redu, zaseli ste tu, jači ste u ovom trenutku, ali će vaše proći. Samo se vi igrajte, nije problem, ali ne igramo se više zajedno, vi se sada igrate za sebe i u jednom trenutku ćete shvatiti da smo vam i mi potrebni i onda ćete valjda početi da se ponašate razumnije. Koliko će to da traje, ne znam, ali ja sam strpljiv čovek. 15 godina, 20 godina, nemam ništa protiv, izdržaćemo.

Referendum nije uspeo, jer nije izašlo dovoljno ljudi da ga podrže i oni su time rekli dve stvari. Prva stvar – nemojte praviti magarce od nas, nećemo da se na ovakav način donosi ustav, i druga stvar – nemojte praviti magarce od nas, nama Kosovo nije bitno. Nama je Kosovo bitno u smislu šta će biti sa ljudima na Kosovu, ali nam nije bitno da sve drugo postane nebitno zbog Kosova. To su dve genijalne poruke i bilo mi je drago što živim u ovoj zemlji i bio sam ponosan takvim rezultatom. CESID nas je slagao, jer je priznao uspeh referenduma. Ja mislim da su oni nas slagali, nemam dokaze za to, ali hajde da pretpostavimo da su nas oni slagali. Ako ništa drugo, većina slušalaca Peščanika smatra da su nas oni slagali. Hajde da vidimo šta to znači za nas. Kada je bio referendum u Crnoj Gori, rezultat je takođe bio tesan i CESID je prvi prelomio i saopštio istinu da je tamošnji referendum uspeo. Onda je krenula velika kampanja protiv CESID-a iz Beograda. I onda su ljudi ovde, kojima je CESID bitan, stali u odbranu CESID-a. Svrbeli su me prsti i napravio sam intervju sa čovekom koji radi odnose sa javnošću u CESID-u. Želeo sam da stanem uz njih, da ih zaštitim, jer sam smatrao da CESID štiti nešto što bih ja nazvao elementarnim zdravim razumom. On je naš garant da se stvari odvijaju koliko-toliko u okvirima nečeg što je prihvatljivo. I sada ja mislim da su oni mene prevarili.

Meni je CESID oduzeo pravo da u jednom domenu javno reagujem. Celo moje biće, sve moje analitičke sposobnosti, sav moj zdrav razum i sva pamet i obrazovanje mi govore da referendum nije uspeo, a oni u koje sam verovao da su čuvari mog zdravog razuma su rekli – ali jeste uspeo. Oni su mene izneverili, ja sam i dalje sam sklon da verujem svom zdravom razumu, ali više nemam mogućnost da reagujem. Moj problem je to što ne mogu da izbrišem ono što sam rekao, što ne mogu da povučem taj tekst koji sam napisao u odbranu CESID-a, što ne mogu da učinim da toga nikad nije bilo. I stvarno sam razmišljao da pozovem te ljude telefonom i pitam ih – zašto ste mi to uradili, jesam li ja lud. Meni CESID kaže da sam ja lud, to mi je CESID rekao, jer ja znam da taj referendum nije uspeo. Šta ćemo sa pretpostavkom da CESID laže? Ko je meni sada garant da će naredni izbori biti regularni? Ko će meni da kaže – sve je bilo u redu. Zasto sam ja zbog njih sada postao paranoik? Zašto ste me uvukli u to? Šta je to što ste vi dobili da biste to uradili? Je li to novac, koliko je to novaca? Pa da zamolimo donatore da im daju taj novac. Ako se to kupuje novcima, hajde, kažite koja je cena, pa ćemo da nađemo negde taj novac da vas platimo samo da nam čuvate taj naš zdrav razum. Za šta se rade takve stvari? Neko je prodao moj zdrav razum, s kojim pravom?

Demokratska stranka je ušla u kampanju za referendum tako što je rekla – ej ljudi, ovaj ustav nije savršen, ali znate šta je dobro – brzo se menja. Mislim, meni je delovanje Demokratske stranke strašno zabavno. Tu stranku vodi čovek, koji je sticajem okolnosti predsednik ove države, koji kaže ovako – mi obećavamo međunarodnoj zajednici da će Demokratska stranka pobediti na izborima i da ćemo, kada mi formiramo vladu, izručiti sve ljude koje traži Hag. Kako smeš to da izgovoriš? Mislim, ne možete dobiti izbore, ne možete ih dobiti sami, sve govori da ih ne možete dobiti sami. Meni je Demokratska stranka u sferi politike bila ono što mi je bio CESID. To je jedna velika i ozbiljna stranka, mislio sam ja, i ona mi je garant da stvari neće otići baš skroz dođavola. E, pa nisu mi više garant, između ostalog i zbog ovoga što su radili u vezi sa ustavom. Građani Srbije više nemaju šta da izgube, stvarno nemaju i kažu – hej ljudi, vi nama pretite, ucenjujete nas, pritiskate nas, a mi vam kažemo – nećemo da vas podržimo. U zemlji koja ima smanjene resurse, u kojoj je sve svodivo na borbu na život i smrt, onaj koji je zauzeo neku poziciju može da bude vrlo lako ucenjen. I Demokratska stranka je bila ucenjena. Ja znam da veliki deo članova Demokratske stranke smatra da je to bila svinjarija, ali vođstvo Demokratske stranke je očigledno na neki način ucenjeno. Evo ti Bojana Pajtića, jednogt od pristojnijih članova Demokratske stranke. U Vojvodini referendum nije uspeo, a taj skroz pristojni čovek je sve vreme agitovao za referendum. I kako on sada nastavlja svoju političku karijeru? Kako on sme i dalje da se bavi politikom?

Daj, bre, ljudi, cenovnik da stavimo. Jer ja bih bio spreman da prikupljam sredstva za CESID. Meni CESID kaže – ako hoćeš da radimo dobro, to košta toliko i toliko. Ja odem i molim koga god znam – ej, ljudi, dajte taj novac, strašno nam je važno da imamo CESID. Zašto nam to nisu rekli, mogli su da nam kažu pred referendum – nama treba toliko i toliko, ako hoćete da imate objektivan izveštaj i onda mi idemo i tražimo. Damo iz svog džepa, pa da, građani Srbije ulažu u kontrolne mehanizme jednog demokratskog sistema. Eto, i kao super bi bilo.

Ja stalno zameram Demokratskoj stranci zato što ne ume da koristi nasleđe Zorana Đinđića. I onda sam se pitao – a koje nasleđe u stvari, koji period političkog delovanja Zorana Đinđića oni ne umeju da koriste, šta je to na šta bih se ja pozivao da sam na njihovom mestu. I onda sam razmišljao – aha, da li je to onaj period do 96/97 – a i nije baš. Da li je to period demonstracija 96/97. Ko god je dolazio tamo, video je kroz njegove govore kako Zoran Đinđić iz večeri u veče postaje ozbiljan političar. Da li je to taj period – pa, nije ni to u stvari. Koji je to onda period – pripreme pred izbore u septembru 2000. i 5. oktobar – on tada nije bio centralna figura. Tada je sadašnji predsednik vlade davao okvir, postavljao ideološke orijentire, na nesreću. Dakle, nije ni to. Ostaje nam period nekoliko meseci pred njegovo ubistvo, kada je krenuo u kampanju Srbija na dobrom putu i tu imamo govore koje je držao građanima Srbije. E, to je priča koju bi Demokratska stranka morala da je nastavi, jer seti se tih govora, koje je neko bio dovoljno pametan da nareže na disk i deli ih ljudima.

Sažmi te govore i vidi šta je on govorio ljudima – pa, vrlo jednostavne stvari. Rekao je – ljudi, do nas je to što treba da uradimo, ljudi, mnogo smo zabrljali, sada treba to da ispravljamo. Ljudi, pogledajte se, šta vi radite u toku dana, je li to dovoljno, hajde da probamo da radimo više. Udarao je na ta opšta mesta, kojih smo svi mi intimno svesni i sramota nas je toga što smo lenji i što očekujemo da nas neko nagradi, a da se mi previše ne potrudimo i nećemo da priznamo da smo nešto loše radili. On nam je dao priliku da to popravimo. On je jasno artikulisao sva bolna mesta i govorio – ali i to može da se promeni, mi možemo da budemo drugačiji. I govorio je – pa šta vi očekujete, da sutra počnete dobro da živite, pa to ne može, svi zajedno smo upropastili neke stvari. Dakle, ne može sutra, ali je moguće za neko vreme. Za razliku od drugih političara, on je tada govorio – znate, ja o nekim stvarima ne znam ništa ili znam vrlo malo, ali ovde su ljudi koji znaju više od mene, to su ministri u mojoj vladi. Tako smo u jednom trenutku dobili političara kome smo mogli da verujemo, iako nam kaže da neke stvari ne zna, jer nije potrebno da sve zna, dobro je ako ne zna sve, jer je sumnjivo da neko zna sve. Znači, taj period mi se čini strašno bitnim i nije mi jasno kako oni ne umeju da sednu i da preslušaju te govore i da kažu – možda bismo mogli odavde da izvučemo neku bolju kampanju od poruke koju su stavili na bilborde – ljudi, samo jedan život imamo.

Kažu nam da nije isključeno da Ružica Đinđić postane nova predsednica vlade. I ona je izjavila da bi bila spremna da to prihvati. Onda se stvarno pitaš – zar Demokratska stranka nema ni jedan drugi način da koristi nasleđe Zorana Đinđića nego da zloupotrebljava njegovu suprugu. Šta je ona? Neko ju je izabrao za ženu, taj neko je bio dobar političar, pa pošto je on nju izabrao za ženu, to nam je garancija da ona može da radi njegov posao jednako dobro kao on. To je logika koja stoji iza tog argumenta i pitam se zašto je guraju u sve to. Znaš kao, zar Zoran Đinđić iza sebe nije ostavio ništa drugo sem svoje supruge? Je l’ ima kraja negde, je l’ ima nekog obzira? Demokratska stranka sve više postaje stranka povezana na neki čudan način rodbinskim vezama. Porodične veze tu postaju vrlo bitne u političkom delovanju. Imamo odnos oca i sina i sad to odjednom postaje politička činjenica.

Suprugu su u glasanju čitalaca jednih dnevnih novina izglasali za predsednicu vlade. Pa kako to niko ne ume da pročita? Ono što su ljudi rekli tim glasanjem je – nama nedostaje Zoran Đinđić, mi tog čoveka poštujemo, mi tek sada vidimo šta je taj čovek za nas radio. To su ljudi rekli u tom glasanju, a ti ga pročitaš doslovno i kažeš – evo, daćemo vam Ružicu Đinđić. Ko je ovde lud, stvarno se pitaš – ili ste vi bezobrazni ili sam ja lud, nema druge. Ja mislim da su oni bezobrazni. Imaš bilbord po gradu, to je valjda deo njihove kampanje – ljudi, samo jedan život imamo, Zoran Đinđić. Prvi put kada sam video tu poruku, sledio sam se. Šta znači to kada nam Zoran Đinđić poruči da samo jedan život imamo, šta znači to da osoba koja je ubijena, jer je želela nešto da postigne, poruči da samo jedan život imamo. Eksperti za advertajzing ne smeju da dozvole da poruka bude dvosmislena, a ovo je dvosmislena poruka. Dakle – ljudi, samo jedan život imamo i ako pokušate da stvari u Srbiji menjate onako kako sam ja pomislio da ih menjam, vi ćete taj život izgubiti. To je takođe poruka tog bilborda. Da li sam ja sada neki perverzni um koji iskrivljava jasne, dobronamerne poruke? Nisam, ne, jer prva pomisao na Zorana Đinđića je ta da je taj čovek ubijen. Dakle, to da je taj čovek ubijen se ne može isključiti iz bilo kakve poruke čiji je on deo. A ovde nam čovek koji je ubijen saopštava da samo jedan život imamo. Svako sa zrncem mozga mora to da zna, pa makar bio prethodno pevač, pa onda postao stručnjak za reklame.

Zašto je to da je neko pevao u vokalno instrumentalnom sastavu Idoli bitno za nečiju političku karijeru? Idoli su zapravo bili nebitni, a bitni su nam bili, ne znam, Šarlo akrobata, Disciplina kičme, Haustor nam je bio strašno važan. Znači, Idole niko nije slušao previše ozbiljno, naročito njihove albume poput Čokolade, koji su bili pop proizvod. Ono što im se danas računa kao vrednost je taj čuveni album Odbrana i poslednji dani, inače izdat u Zagrebu, u Jugotonu, sa slovnim greškama na omotu, jer tamo niko nije umeo da napiše ćirilicu kako treba. To je album na kojem se koriste muzički i tekstualni motivi iz pravoslavnog nasleđa. Danas taj album čitamo u kontekstu dosledne i široke hristijanizacije domaćeg rokenrola. Taj pevač Idola, mislim na Srđana Šapera, gde god se pojavio i pričao o bitnim političkim stvarima, pokazao je svoju nekompetentnost. Čovek se usudio da izađe i objašnjava zašto je Srbiji potreban ustav. S kojim pravom? Zato što je u jednom trenutku pojao na albumu, koji je objavljen 80. i neke. Ne razumem. Iz perioda pre devedesetih, koji mi hoćemo da odbacimo, negiramo, poreknemo, politička elita dan-danas vuče svoju legitimaciju.

Nama se događaju, kao sa ovim ustavom ili bilbordom sa porukom – ljudi, samo jedan život imamo – beskrajno očigledne stvari. Toliko su očigledne da se ti pitaš – e, bre, je l’ smem ja uopšte o tome da pričam. Kao da dok ti i ja sada razgovaramo kroz ovu prostoriju prođe slon. I ti i ja smo ga primetili, raširili oči, pogledali se i nastavili da razgovaramo kao da ništa nije bilo, jer kako ćeš da kažeš – čoveče, otkud slon u sobi. Zbuniš se, počneš da zamuckuješ, ne znaš šta da radiš s tim i onda ga prećutiš, jer ne znaš kako da kažeš. Toliko su neke stvari naopake da ti ne možeš da shvatiš da ti koji to rade to ne razumeju i da je potrebno da im se to kaže. I onda se stvarno ponašamo kao – ćuti, pusti, ko zna, nemoguće da se to ne vidi. Pritom ni ti ni ja ne možemo da garantujemo da u ovom trenutku ne prolazi slon kroz ovu sobu. Mislim da nam se to događa svakog jutra kada krenemo na posao, u školu, gde god. Pored nas prolaze slonovi, a mi se pravimo da živimo u normalnoj sredini i da je sve u redu. A nije u redu. Imamo pravo da kažemo – nije u redu. Ako ništa drugo, bar da jedni drugima kažemo – jeste, videli smo i ne znamo šta ćemo s tim, ali nismo ludi, videli smo.

Kada kažeš Velimir Ilić, asocijacija ti je Guča. I ti sad vidiš da su Velimir Ilić i DSS u savezu i da hoće od Srbije da naprave Guču. Ne znam da li drugi ljudi žele da žive u Guči, ja ne želim, ali nije bitna Guča kao takva, nego je bitno to da imamo film koji se reklamira kao prvi film o srpskoj trubi ili tako nešto. E sad, pazi ti, srpska truba. Mislim, u Guču uglavnom dolaze romski orkestri, da ne kažemo ciganski orkestri. Od kada su, bre, Romi Srbi i kako je to sad srpska truba. Strašno bih voleo da su oni Srbi, jer bi to značilo da smo se pomakli od etnonacionalnog shvatanja grupe ka tome da je Srbin svako ko ima državljanstvo ove države, pa su onda i Romi Srbi svakako. Ali ja ne vidim da se na ulici prema Romima ljudi ponašaju kao prema Srbima. Romi su po svim pokazateljima ovde građani drugog reda, a samo kada sviraju trubu, onda smeju da budu Srbi – inače su Romi.

Ti si na Novom Beogradu imala demonstracije protiv toga da se tim ljudima daju, ne kuće – kontejneri, da u njima žive. Demonstriraju ljudi, kažu – nećemo. I sad, ako je istina da je u Guči srpska truba, vest je trebalo da glasi – Srbi demonstrirali protiv toga da Srbi žive u njihovom komšiluku. Ne, vest ide kao što i treba da ide – Srbi demonstriraju protiv toga da Romi žive u njihovom komšiluku. Dakle, Romi u toj situaciji nisu Srbi, ali kad dunu u tu trubu i kada treba da pravimo kampanju za film i da ga reklamiramo, to su odjednom srpska truba i srpski svirači. A što je još zanimljivije, priča unutar tog filma zapravo ide na te etničke podele, pa se Rom svirač trube zaljubio u Srpkinju, ćerku Srbina svirača trube, pri tom bih strašno voleo da znam koliko ima Srba svirača trube, ali, eto, ima ih sigurno. Cela radnja filma se zasniva na etničkoj podeljenosti, ali se film bezobzirno reklamira kao prvi film o srpskoj trubi. Guča se bezobzirno naziva srpskim brendom. Kakav, bre, srpski brend? Ako jeste srpski brend i ako su to Srbi, hajde da im damo sva prava, haj’mo da iselimo neku zgradu u Beogradu gde žive pravi Srbi i da ih smestimo u kontejnere i da vidimo šta će ljudi da misle. Pazi, niko u Beogradu nije izašao na ulicu zato što se ljudi u Pančevu truju, ali su izašli da zabrane da se Romi nastane u njihovom komšiluku. Velja Ilić i Guča jesu vrlo srpska priča, ali ona srpska priča koja je ispričana dvedesetih. I DSS ulazi u koaliciju sa time, što je u redu i tako i treba bude, odlično, jer to onda znači – mi više nećemo da se pretvaramo, to je ono što mi mislimo, Velja Ilić nama odgovara. I onaj čovek iz Jagodine nam odgovara. Meni je to super, jer tu ti kaže – nećemo prezati od toga da upotrebimo bilo šta što nam je na raspolaganju da ostanemo na vlasti. Sve je u redu.

Svetlana Lukić: 11 je sati, jednom ćemo da završimo emisiju na vreme. Još malo će vesti, da čujemo šta se dešava po srpskim zatvorima. Bio je ovo Peščanik, doviđenja.

Emisija Peščanik, 24.11.2006.

Peščanik.net, 24.11.2006.