Radio emisija 17.10.2008, govore: pisac Marko Vidojković, publicista Mirko Đorđević, pravnik Saša Gajin i istoričarka Latinka Perović.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Stalno me kritikuju kako ništa pozitivno i lepo nemam da kažem, pa evo dve lepe vesti: napolju je divna jesen, a i predsednik je ove nedelje izabrao bolju ulogu. U maju je bio Spasilac, pa onda Ujedinitelj, pa Pomiritelj, pa Eliot Nes, prošle nedelje je bio malo Vili Brant, a malo Koštunica, dok je ovih dana u ulozi Konrada Adenauera, prvog nemačkog kancelara posle Drugog svetskog rata, koji je uspeo da jednu ratom razrušenu i osramoćenu zemlju obnovi i pomiri sa svetom. Naš predsednik je samo malo pobrkao redosled, pa je pre nekoliko dana Angeli Merkel otkrio da je kao mali sanjao da bude Vili Brant. A onda se ovih dana setio da bude Adenauer. Dakle, redosled je obrnut – prvo se odradi Adenauer, pa se zasluži Vili Brant. Sem toga, klečanje nije vežba za jačanje i oblikovanje prednje lože predsedničkih nogu.

Samo pre nedelju dana Tadić i njegov verni sluga Jeremić sprovodili su Koštuničin Akcioni plan, dopunivši ga proterivanjem crnogorskog i makedonskog ambasadora. A šta je bio cilj tog političkog vriska? Pa, stara dobra osveta. A ko je obećao osvetu onima koji priznaju Kosovo? Koštunica. Sećate se da je Koštunica rekao kako je naša nacionalna obaveza da nanesemo štetu onima koji budu priznali Kosovo, i da je to najmanje što možemo da učinimo u ime nacionalnog dostojanstva. Nacionalizam je, dakle, opet počeo da tandrče. Mračni čuvari takozvanog nacionalnog dostojanstva povukli su se u zemlju Mordor, a došli su ovi blagoglagoljivi demagozi koji raskošno i raspevano demonstriraju neprijateljstvo, ali samo prema onima koji ne mogu da uzvrate. To slatko zadovoljenje, ta pučka svetkovina u Podgorici završena je razbijenim glavama. Uzdrmali smo Crnu Goru, slatka osveta je ostvarena i sada opet možemo da obavimo obredno pretvaranje Tadića u konstruktivnog i miroljubivog državnika koji nema ništa protiv Eulexa, a nadasve se gnuša nasilja.

Predsednik reče u intervjuu Novostima: kada ima anticrnogorstva, ja zvonim na uzbunu i kažem „stop“, kada deca ne mogu na ekskurzije u Crnu Goru ili Srbiju, ja kažem „stop“, kada poslanici kažu da crnogorski političari nisu bezbedni u Srbiji, ja kažem „stop“. Ovo Tadićevo stopiranje se po njegovom predsedničkom mišljenju ne kosi sa proterivanjem ambasadora, ni sa desetercima o noževima u leđa i sličnim diplomatskim izjavama Vuka Jeremića. Naša reakcija je, kaže Tadić, tačno pogođena mera. Mera čega? Boris Tadić nam stalno govori, i mi smo se tešili da je to tačno, da je svojim zahtevom Ujedinjenim nacijama da se slučaj osamostaljenja Kosova iznese pred Međunarodni sud Srbija taj problem sa političkog prenela na pravni teren. Kako ga tako lako vratismo i u politički i u nacionalistički ring? Pa zar su stvarno mislili da će sve zemlje sveta, pa i naši susedi, čekati odluku suda i da neće, pod pritiskom ili bez pritiska, priznavati Kosovo? Naravno da je Tadić znao da glasanje u UN neće zaustaviti priznavanje Kosova. Prošle nedelje je samo demonstrirao, u ime svih Srba, osvetničku nemoć.

U stvari, razglabanje o svim razlozima našeg odgovora Crnogorcima i Makedoncima još i mogu da podnesem, ali jedno ne mogu – da čujem i jednu reč o odbrani nacionalnog dostojanstva. Kakvo nacionalno dostojanstvo?! Toga ovde više nema, potrošili smo ga u protekle dve decenije. Tadiću preostaje, ako hoće da bude Adenauer, da iz dana u dan, i tako godinama, on ili neko drugi, u tišini nešto radi, da hoda na prstima i pred svetom i pred nama, i da nam skromno saopšti šta je od uništenog popravljeno i šta je novo napravljeno. Ako ne bude radio tako, ovo će zaista postati mesto koje će se definisati kao stanište ljudi koji obitavaju u ljudskim nastambama smeštenim između nekih reka i nekih planina. Biće naravno onih koji će tvrditi da je to država, i u to ime će nastaviti ono što inače rade stotinama godina, da gone one koji misle da ta skupina ljudi ne treba da se gordi i da se naziva državom Srbijom. I šta će biti na kraju? Pa, možda nam se desi isto što i onim nesrećnicima koji su se pre nekoliko dana čamcem uputili iz Nigerije u Italiju. Na tom putu je njih trinaestoro živo bačeno u more. Njihovi sunarodnici, sapatnici i saputnici, optužili su ih da im donose nesreću, i pobacali ih. Niko od njih, ni živ ni mrtav, nikada neće videti Italiju.

Ivica Dačić je ove nedelje najavio potpisivanje sporazuma DS i SPS. Više nije važno, i nikada nije ni bilo, da li će Tadić i Dačić taj sporazum potpisati. Najgore se već desilo, da Demokratska stranka na tu blasfemiju uopšte i pomisli. Kada sam na početku pominjala Tadićeve različite role, zaboravila sam njegovo izigravanje Huana Karlosa, koji je na kostima španskih revolucionara pomirio Frankovu decu i decu Dolores Ibaruri. Ali, Huana Karlosa je postavio Franko, a ne La Pasionarija. U srpskoj varijanti, Huan Karlos bi bio Dačić, a ne Tadić. Tadić se dobrovoljno prijavio, u ime svih nas koji smo rušili Dačićevog šefa, da poravna Miloševićeve grobove. Morao je malo da sačeka, da kasnije zaigra basket sa Dačićem. Morao je da se seti da je i Pikaso dozvolio da se njegova Gernika vrati u Španiju tek kada Španija postane stvarna demokratska zemlja. I, Gernika je zaista vraćena u Madrid mnogo, mnogo godina posle krunisanja Frankovog naslednika.

A šta nam ovih dana radi ministar policije? Pod pritiskom javnosti zabranio je fašistički skup i mnogi su požurili da pohvale ovaj njegov gest, jer smatraju da je racionalno i konstruktivno posmatrati i ocenjivati nečije gestove, a ne uvek govoriti o ljudima kao o zadatim i nepromenljivim likovima. U redu, ali šta je uradio Dačić ovih dana? Dačić je imenovao nove savetnike. Vladeta Divca je pozvao da ga, kao svetski čovek, savetuje o – sad pazite ovu lepezu Divčevih obaveza – spoljnjoj politici, dijaspori, sportu i humanitarnom radu. Vidim da se većina medija sa simpatijama bavila ovim Dačićevim savetnikom, ali drugi savetnik je mnogo važniji i mnogo zanimljiviji – to je advokat Toma Fila. Taj čovek je postao Dačićev savetnik za pravna pitanja, Hag i evropske integracije. Prvo, koliko mi to vlada imamo, pa da svako ima svoga ministra spoljnjih poslova, pravde, sporta i razonode, Haga i humanitarnog rada? Drugo, zar će ministra policije o saradnji sa Hagom da savetuje čovek koji je bio uz Miloševića kada je hapšen, čovek koji je po sopstvenom priznanju prijatelj i Karadžića i Mladića, čovek koji je iz advokatske radoznalosti branio šefa DB Radeta Markovića? Dačiću ostaje samo da sačeka da iz zatvora izađe Rade Marković, pa da ga imenuje za savetnika za bezbednost. I da kaznu odsluži Milanović, pa da i njemu dâ kancelariju savetnika za odnose sa javnošču. I družina će opet biti na okupu.

Kažu da je Zemljina kora debela jedva 30-40 kilometara, a da se ispod šest ili sedam hiljada kilometara nalazi gusta magma koja ključa. Takozvana proevropska Srbija je pokazala ovih dana da je tanka kao ta zemljina kora, i da na najmanji poremećaj puca, i tada pokulja magma na kojoj plutamo decenijama. Kada smo kod magme, gledala sam pre neki dan dokumentarac o Jeloustonskom parku i slušala geologe koji kažu da nije pitanje da li će, nego kada će Jeloustonski park eksplodirati i kada će iz utrobe zemlje pokuljati toliko lave da će to biti kraj civilizacije kakvu poznajemo. Kalendar drevnih Maja se završava 23. decembra 2012. godine, ali ko će njih da uzima za ozbiljno? Da su toliko pametni ne bi izumrli nego bi se i dan-danas izležavali i surfovali po obalama Jukatana.

Na početku Peščanika slušate pisca Marka Vidojkovića. U poslednjih nekoliko intervjua se slabije razumemo, kao što je slučaj i sa još nekim od naših stalnih sagovornika. Pokušavamo da vidimo o čemu se radi, da li smo i zašto odlučili da menjamo odnos prema ovome što živimo. Da li su neki od nas prežalili ovu zemlju, ali nastavili da se ponašaju kao da se nešto bitno i, što bi rekli pravnici, u razumnom roku još može popraviti, a neki drugi rešili da se posvete samo sebi i da na udoban i smiren način prožive život i dočekaju svoj 23. decembar 2012. godine? Slušate Marka Vidojkovića.

Marko Vidojković: Mesec dana pre izbora sam dobio neku dojavu da DS nešto pregovara sa SPS-om, ali me to na kraju opredelilo, pa sam sve listiće na izborima napravio nevažećim. Tačno sve ono zbog čega sam prežvrljao listiće se dešavalo posle izbora i dešava se i sad. Obesmišljena je srpska politička scena, a na to je kao šlag na tortu došlo i cepanje Srpske radikalne stranke. Tako da se u ovom trenutku politikom prosto ne bavim, čak ni iz krajnje bizarnosti. Nije mi interesantno. Kao kad propadne domaći fudbal, pa ti više uopšte nije interesantno da gledaš te bedne timove kako igraju jedni protiv drugih pred praznim tribinama. Ovaj sistem je očigledno doveo do toga da i političari sad imaju prazne tribine, i mislim da su sada svi potpuno isti, apsolutno svi. Kao jedan odvratan šlag na jednu gnusnu tortu dolaze sada svi ti paktovi i svi ti zarad evropske budućnosti Srbije napravljeni kompromisi, sva manjinska podržavanja, većinske koalicije u Beogradu, pa onda dodatna podržavanja ionako većinske koalicije u parlamentu. Sve to je, ma koliko apsurdno zvučalo, jasan signal da se ova država promenila i krenula u drugom smeru. Taj smer je očigledno formalno i banalno proevropski – mi smo zemlja sa jednim diskutabilnim kapacitetom za štošta – ali ono što pravi istinsku razliku u odnosu na nekoliko godina unazad je činjenica da se više ni ne sećamo devedesetih. Sada su u ovoj zemlji sada zaista vidljive rupe, prazan prostor u koji ljudi samo smelo treba da ulete. Samo moraju da znaju da ne smeju da budu razmaženi. Od ove države nikad ništa nismo dobili, samo nas je uništavala. Iluzorno je očekivati da će sad odjednom, ma koju vladu imali, da počne strastveno da radi za svoje građane. Nijedna država ne radi strastveno za svoje građane, nego radi za vladajuću klasu, zbog toga i postoje države. Tako da se bojim se da će se dosta ljudi naći na vetrometini nekih bivših radikala i nekih bivših LDP-ovaca, ostrašćenih, i da više neće imati čak ni koga zdušno, ljudski da mrze. I sad, kad zapravo nema više nikakve razlike između naprednjaka i DS, DSS, SPS i G17 – a ko zna, možda u jednom trenutku i LDP-a. Znači, tako je kada nema neke drastične razlike i ne može ništo strašno da se desi.

Ova dvojica, Tomislav Nikolić i Vučić, pretvoriše se preko noći u nešto što je pojelo sve glasove Koštunice u najavi. Znači, to su ljudi koji očigledno rade posao sve ovo vreme, sad je jasno zašto su sve vreme bili tako jaka opozicija, zašto su sve vreme izbegavali da uđu u vlast – zato što im je koristilo. Jednostavno, oni su sad odradili svoju finalnu ulogu, razjebali su tu stranku na dva parčeta i više niko ne sme da se usudi da se upita šta se to, do đavola, desilo? Jer dovoljno je samo da pogledaš šta se dešava radikalima i izgledaćeš sebi kao velika budala.

Status kandidata za Evropsku uniju je nešto što bi moglo da smanji moć tajkuna i monopolista i da tržište, ipak, postane deo velikog evropskog tržišta. To je ono što ovoj zemlji u ovom trenutku fali, zato što i dalje jedna šačica drži sve. Ali ni to sve nije više kao u doba Slobodana Miloševića, jer dolaze neki drugi ljudi koji nešto pokušavaju i počinju da rade i niko ih u tome ne sprečava. Opet naravno pričam o Beogradu. Ostatak Srbije će morati da sačeka da se svi uvere da je tu sve krenulo po dobru, pa će onda verovatno i neki drugi gradovi da dobiju neki svoj Fiat ili neko slično sranje, i onda ćemo da budemo svi srećni što polako, eto, ulazimo u Evropsku uniju na jedan klasičan kapitalistički način, od čega nema bežanja. To je očigledno budućnost ove zemlje. A sad, ako kolektiv, koji je retko čega svestan, nije svestan šta mu se sprema, onda jedino preostaje individualac, čovek koji će sam da oceni kakav je njegov život i kakva zemlja oko njega i koji su njeni kapaciteti. I da li zaista treba u ovom trenutku i dalje trubiti o tome kako „čim završim faks idem odavde“ ili „samo da mi se ukaže neka prilika, pa da idem odavde“, ili možda ipak treba sesti i razmisliti kakva je ta zemlja u kojoj si se rodio. Hoćemo li da je prepustimo vucibatinama i ološu? Pogotovo što tim vucibatinama i ološu biološki dolazi kraj pre nego mojoj generaciji, a kamoli nekim mlađim generacijama.

Politički angažman je, ja mislim, obesmišljen upravo političkom situacijom. Znači, politički angažman na kakav smo navikli nije moguć. Evo, ja sebe hvatam kako u Peščaniku ne mogu da budem ostrašćen kako sam bio, besmisleno je. Mogu da se dernjam, ali nije to više upereno ni protiv Koštunice, ni protiv bilo koga konkretno, nestao mi je neprijatelj. Jedini zaključak koji mogu da izvučem je da ne mogu da se bijem protiv nevidljivog ili nepostojećeg neprijatelja, što znači da je ceo koncept koji mi je naturen i koji je meni u glavi bio prirodan, koncept političke borbe i političkih javnih nastupa, sad srušen. Došli smo do apsurda da policija štiti učesnike antifašističkog skupa, a hapsi neonaciste, znači, policija je uradila jednu normalnu stvar. I sad, mi možemo da se nerviramo što je Ivica Dačić ministar policije i možemo da znamo da je to reklama za policiju i za ovu Vladu, zbog svega možemo da se nerviramo, ali eto ko se i kako se upecao. To ljudima treba da govori samo jednu stvar: da su se promenila pravila igre tako što su se političke tenzije u društvu namerno smirile i da se narod polako ali sigurno ubacuje u okove jednog sasvim drugačijeg represivnog društva nego što je bilo ovo na koje smo navikli, a to je kapitalizam.

Dosta godina smo proveli bukvalno se baveći politikom, mi, obični ljudi, gomila običnih ljudi, koja nije bila dužna to da radi. Energije i vremena i svega živog je uloženo da bismo došli do nekih promena, a sad, ti koji si sve vreme samo u tome učestvovao iz dana u dan se sve više pitaš – dobro, je l’ mene neko ovde zajebavao? Odjednom se pitaš da li neko drugi ovde u stvari vuče konce, pri čemu smo mi možda stvarno svi pioni, što uopšte nije ni retkost, ni novost u razvijenom kapitalističkom društvu. Samo ako pogledaš kako funkcionišu Sjedinjene Američke Države, svetska velesila, tebi je jasno da sutra može da se uzdrma planetarni ekonomski sistem da bi ona ekipa koja štampa dolare mogla da ugura još malo love u svoj džep – pa, šta onda da očekuješ od Srbije? Znači, ili ćeš biti revolucionar koji će da se bori protiv vetrenjača i koji će da menja čovečanstvo ili razvijenu zapadnu civilizaciju, a ljudi koji žive u njoj nisu ni svesni da ona treba da se menja, ili ćeš da počneš od svoje sredine i, pre svega, od svoje porodice i sebe samog. Meni bi bilo licemerno da idem da propovedam nešto drugo s obzirom da sam ja uspeo zaista sâm svojim radom da ovde, od nečega što navodno ne donosi novac, mogu mesečno da zarađujem sasvim solidno. Ja sam samonikao i ne mogu ja, koji imam platurinu koja je veća i od dobrog dela plata u raznim državama u Evropskoj uniji, ne mogu da pričam ljudima da treba da idu odavde, bio bih idiot. Kad znaš da ti se prodalo 20.000 knjiga u tvojoj zemlji, što je retkost u bilo kojoj zemlji u regionu, ti znaš da postoje neki ljudi na koje si ti uticao svojim knjigama. I znači da je tvoj rad, koji je opet rad na polju umetnosti, znači, to je najveći mogući doprinos koji ti se maksimalno isplatio.

Svetlana Lukić: Ali ima mnogo više profesija koje zavise od toga kako funkcioniše država. Ne može neko ko, recimo, ima privatnu pekaru dobro da radi ako je poreski sistem loš, on je prosto zavisan od države, mnogo više nego ti.

Marko Vidojković: Ako je neko bio politički ostrašćen, to sam bio ja. Jebeš mi sve, cela politička elita se sad upire ka Evropskoj uniji uz manje ili veće uslove. To je farsa za koju svi znamo kako će u jednom trenutku da se završi. Kako ja da se bavim Crnom Gorom i njihovim priznanjem Kosova kad je meni to sve od početka do kraja farsa, od 1999. do danas. Smešni smo i mi zato što im izbacujemo ambasadora, a ovim jačima ne smemo, smešni su i oni zato što dan posle te rezolucije u Ujedinjenim nacijama, čim ih neko klepi po glavi priznaju Kosovo, i jedni i drugi. To je sve jedan odvratni apsurd, to je sve režija onoga ko je okupirao Kosovo, to su Sjedinjene Američke Države. I sad mi treba da se ovde trsimo i da se ljutimo na Crnogorce, a ni od nas ni od Crnogoraca ništa živo ne zavisi, jer nije problem u tome. Opet se vraćamo na ono: hajde da se bijemo između sebe. Jebote, koliko ćemo puta da budemo budale i da se porokamo između sebe čim nam neki Amerikanac baci kosku. Ili Rus, jebe mi se, ko god, bitno je da je mnogo veći i jači od nas. Nama samo bacaju koske, i u svakom slučaju su na istoj strani, i Rusi i Ameri.

Svetlana Lukić: Misliš da od nas ništa ne zavisi?

Marko Vidojković: Mislim da od ove države ne zavisi…

Svetlana Lukić: Da, ti govoriš o globalnom pogledu, ali ja ne verujem da je bilo ko u Beloj kući i u Kremlju mnogo zainteresovan da li ćemo mi doneti zakon o diskriminaciji, da li ćemo upristojiti sudstvo…

Marko Vidojković: Kremlj i Vašington zanima samo da se mi koljemo sa Crnogorcima oko Kosova. Ja bih voleo da ljudi shvate da imaju jedan život i da razmisle dobro da li će ostatak tog života potrošiti mrzeći Crnogorce, ili nekoga zato što je radikal, ili će možda ostatak svog života potrošiti tako što će, recimo, pokušati da napravi porodicu, pokušati da uradi nešto od svog života, i onda se iz tog ugla boriti za sebe i za svoj život. Ne kroz stranačka i međunacionalna klanja i probleme. Jasno će se osetiti pravi incident ako se pojave pravi neonacisti, tj. nacisti. Sad slušamo kako javni tužilac traži zabranu Nacionalnog stroja, a to je opet isto ovo o čemu sam pričao – to je Dačićev špalir policije oko antifašista, to je uhapšeni gradonačelnik Zrenjanina, to je zabrana Nacionalnog stroja… Znači, šta ja kao građanin mogu da kažem? Okay, zabranite onda i ove, i one, i one druge, pošto nije samo Nacionalni stroj problematičan, ima tu još degenerika. Političkoj eliti kao što je bila ona Koštuničinoj super su odgovarali ti mali desničari degenerici, tako zaista ne znam šta će oni ovima sada, ni šta će Ivici Dačiću. Čovek ima problem jer hoće da skine sliku Milana Nedića iz kancelarije. Znači, jebote, kad si stigao dotle? Koji će kurac slika Milana Nedića u kancelariji Ministarstva, zaista, ko je to uopšte tu stavio? Sad meni treba da mi bude žao Ivice Dačića, jer ga napušavaju u nekim degenskim novinama zato što hoće da skine sliku heroja Milana Nedića! Zato je sve to farsa i meni je sve to smešno. Svedeno na ličnosti, svedeno na imena to sve je još samo stvarno smešno, jer ne možeš da nađeš više razliku između njih.

Svetlana Lukić: Recimo, to ti je dobar potez, ali mi nisi zapušio usta da kažem – a izvini, po kojoj logici ti biraš Tomu Filu za pravnog savetnika i Vladeta Divca za savetnika za spoljne poslove, otkad su to spoljni poslovi u resoru policije? Ali, Marko, i u Severnoj Koreji ima verovatno nekih srećnih porodica, ali sumnjam da si ti, kao i mnogi od nas, takav čovek da možeš da živiš svoj privatni život, da budeš zadovoljan, dok se ljudi oko tebe krše, slomljeni su, izgubljeni. Ipak smo mi valjda neka društvena bića.

Marko Vidojković: Ja mislim da je najlakše ugušiti nečiji glas tako što ćeš da ga pustiš da štekće i da laje u prazno. Znači, najmutaviji ćeš da budeš ako ćeš sada i dalje da se kolješ oko nekih stvari koje očigledno više nisu na trpezi javnog života. Stvarno mi je pun kurac da ponovo pričam neke stvari, baš zato što sam se toliko puta israo sebi u usta pljujući ovoga, pljujući onoga, a oni se samo prespojavali, pravili rokade. Kada ispucaš svo pljuvanje na logičkoj bazi ostane ti samo pljuvanje na ostrašćenoj bazi. Toliko je celo društvo ogrezlo u korupciju i nemoral, kako ja sada mogu da menjam celo društvo, ja? Mislim, zapravo, da ljudi moraju da budu mnogo kuražniji, da moraju da budu mnogo hrabriji, da nisu ni svesni koliko mogu da postignu samo ako nemaju poštovanja prema institucijama i prema sistemu koji im je nametnut. Znači, ne smeš da postaviš kao Sveto pismo nešto što ti je dala neka protuva. Mnogo mi je draže što sam za ovih deset godina nešto napravio nego da sam sedeo i pokušavao da promenim državu, a vidim da ne ide na takav način na koji sam ja umislio da je moguće menjati je. Nije moguće, zato smo se uvek zavaravali kad izađemo na ulicu da nas je 500.000, a bilo nas je 50.000, uvek smo se zavaravali da smo mi većina, a nismo, jer uvek, i sada, moji rođaci iz Aleksinca glasaju za radikale. Mislim da će i sad pored živih narodnjaka i dalje glasati za radikale, ti iz Aleksinca. Jebote, a ja ih volim, to su moji rođaci, šta da im radim, jednostavno ljudi ne mogu da skapiraju mnogo toga. I dalje ogromna većina ljudi po nekoj inerciji traži svađu, lakše im je da mrze nego da rade.

Neću ja više da žrtvujem svoj život ni za koga. Koliko energije i vremena mi je oduzimala borba i nerviranje oko stvari koje mi se sada smeju u lice, i oko političara i političkih stranaka – sada mi se svi oni zajedno, iz parlamenta, iz Vlade i iz Gradske vlade smeju u lice. To je trošenje života, dovoljno je da ti Ivica Dačić ili bilo ko od njih oduzme 5 minuta dragocenog vremena tokom jednog dana, da te zablokira na 5 minuta i ti si pukao. Na taj način ljudi žrtvuju život, nerviraju se, hvatam ih i dan-danas kako sede, gledaju Nije srpski ćutati i čupaju kosu. Zaista mislim da trenutno nema velike razlike između patološke mržnje Grobara i Cigana i LDP-ovaca i radikala, a besmislene su, obe mržnje su kontraproduktivne, ne donose ništa dobro. Znači, mora neko prvi da posustane, ono, kao, pametniji popušta, hajde da vidimo ko je pametniji, da popustiš i da prosto ostaviš taj prazan prostor koji je uludo godinama trošen za svađe koje nisu imale rezultata. Da je išta od ovog našeg larmanja, od svih borbi, od svih uspinjanja imalo rezultata samo po sebi, pa hajde i da kažeš da je u redu. Jok, oni te preveslaju, oni naprave dil sa SPS. Pa, jebote, ala smo bitni, u pičku materinu, svi mi koji smo se borili i koji smo se upirali. To je samo znak da smo bili na nekoj vrsti stranputice, što nije ništa strašno, svaki dan si, brate mili, na nekoj stranputice, ali bitno je da provališ u jednom trenutku kako da nastaviš tu borbu za bolji život, i svoj i ljudi neposredno oko tebe. Šta ja mogu da radim? Ja bih najradije uhvatio i to motkama isprebijao, ali kako? Doći će Ivica Dačić i uhapsiće me.

Ipak sam ja najviše uspeo da napravim za vreme vladavine Vojislava Koštunice, a to meni znači samo jedno: da sam ih zajebao i da sam jači od svih njih. I zato meni političari ne znače više ništa, zato ne mogu nijedno ime da zaokružim, zato što sam ja mimo svih jebenih političara uspeo da napravim od sebe ono što sam napravio, ja sâm. Tako da me boli kurac, stvarno, za sve i jednog političara u ovoj zemlji, ja sam sebi dokazao da mi oni ne trebaju. To što sam najviše napredovao u doba Vojislava Koštunice ne treba shvatiti tako da je Vlada Vojislava Koštunice bila dobra, nego treba shvatiti da sam ja jedan veliki car. Ja sam prestao da budem idealista onog momenta kad mi se na ličnom planu smučilo, kad nisam više video svrhu. Neću ja sad da budem budala koja će da se nasanka i da nastavi da poštuje stare paterne političkog ponašanja, ako se meni crta da će LDP da podrži manjinsku Vladu SPS i DS u Beogradu. Ej, znači da smo sa našim idealima otišli u tri pičke materine, treba da se promene naši ideali u glavi, za koje smo se složno borili, i ljudi koje smo podržavali, a to su političari. Ne funkcioniše to tako, očigledno ljudi treba da se bore za neke druge ideale. To je prvo što sam sebi rekao, i kad sam skapirao to i kad sam to u sebi prevazišao, negde baš oko parlamentarnih izbora, tada sam počeo javno tako i da govorim. Ja sam za jednu normalnu i pametnu osobu predugo bio ostrašćen.

Jedina poteškoća je u tome kakve nas je zatekla 1990. godina. Nije isto da li nas je 1990. zatekla sa 15 godina, ili sa jednom, ili sa 30 godina. To je presudno uticalo na ono kakvi su ljudi sada. Te starije generacije su, nekako, kolateralna šteta svega ovoga što se desilo, najgore žrtve, njima je oteto dvadeset najboljih godina života. Naravno da će da bude nadrkan, naravno da će da bude besan, naravno da neće hteti da pusti, ali ja prosto ne znam kako da im se pomogne, jer je to što ih je uništilo mnogo jače od mene ili bilo koga drugog ko može da im kaže „ej, ljudi, sad je sve cool“. Šta ga boli kurac što je tebi cool, šta imaš, 33 godine, ja sam radio kad mi je bilo 33 godine. To je normalna reakcija nekog starijeg. Nećeš imati pet puta 33 godine, imaćeš samo jednom. Neko ko je imao te 33 godine 1991, pa naravno da će da bude nadrkan i naravno da prosto neće hteti da pusti ono za šta se borio tolike godine, pa makar kao ja jasno video da su nas sve zajedno zajebavali. Prosto, možda je nekome teže da se prilagodi novim okolnostima. Nema gore stvari od promene sistema, a naša promena sistema traje dvadeset godina. Kod Slovenaca je to trajalo jedan dan. Jedini recept je da ljudi pokušaju da uživaju u životu što više, bukvalno od, evo, ovog trenutka.

Svetlana Lukić: Početkom idućeg meseca počeće Sabor Srpske pravoslavne crkve, na njemu će vladike izgleda raspravljati o izmeni crkvenog Ustava, a cilj je da se izabere novi patrijarh, jer patrijarh Pavle izgleda neće dobrovoljno da im prepusti tron. Malo je riskantno da ponovo neko falsifikuje patrijarhov potpis zelenim penkalom, što se inače dešavalo, pa se sada po svemu sudeći i dele egalističkim, a ne kriminalnim putem. Bitka za mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve traje. Jedan od kandidata, mitropolit Amfilohije, prošle nedelje je na neki način pedvodio demonstrante u Podgorici, ali, kaže, nije ih pozivao na nasilje, samo je pevao Ječam žela kosovka devojka i recitovao Njegoša. Slušala sam jednom mitropolita kako se ruga Đukanoviću i naziva ga lažnim carem Šćepanom Malim. Šćepan Mali jeste bio lažni car, ali je tokom svoje lažne vladavine uveo sud, počeo popis stanovništva i počeo da gradi puteve, a onda su ga ubili. A sad se iz prijateljske, susedne i samostalne Crne Gore vraćamo u Srbiju, ali preko Italije. Italijanski premijer Berluskoni često je u svojim TV-nastupima okružen polunagim lepoticama, što je pomalo narušilo njegov imidž u katoličkoj Italiji i njegovi saradnici su odlučili da to nekako isprave. Doneli su odluku da se retušira slika venecijanskog majstora Đovanija Batiste koja visi na zidu iznad stola italijanskog premijera. Slika na kojoj je prikazana devojka vidljivo raskošne lepote postala je čednija jer su joj preko grudi naslikali veo. Taj apsurdni, besmisleni gest je naravno naišao na osudu u italijanskoj javnosti, a u Srbiji usred Vlade visi slika na kojoj je jedan kvisling. Slušate Mirka Đorđevića.

Mirko Đorđević: Trebalo je da ministar unutrašnjih poslova Dačić izrazi čuđenje – eto šta smo dočekali – što se u Vladi Srbije, u istorijskoj dvorani, nalazi slika armijskog generala Milana Nedića kao predsednika srpske Vlade. Milan Nedić nije nepoznata ličnost. On i brat mu Milutin napisali su uoči Drugog svetskog rata jedan dokument, manifest nazvan Homogena Srbija, koji su tvorci Memoranduma bukvalno prepisali. U tom dokumentu od petnaestak strana stoji, između ostalog: sa Hitlerovom pobedom stvaraćemo Srbiju, Jugoslavija treba da ide u mutnu Maricu, Makedonija ne postoji, Crna Gora ne postoji. Nedić je bio načelnik Generalštaba, nije on bio nikakav predsednik Vlade, on je kvisling. Dva su momenta ovde važna. Zar je trebalo da nam ministar policije to otkriva? A ništa nije otkrio, odmah ću vam reći, ta slika tu stoji godinama. I pazite, i Dačić je pokušao da objasni stvar: „kao što znate, to je političko pitanje, to nije posao za policiju“. Imam jednu primedbu, vrlo važnu čini mi se: to jeste političko pitanje, ali bogami, to je pitanje i za policiju! Jer, postoji generalni sekretar Vlade koji mora da vodi računa o ugledu zemlje, o ugledu prostorija, o ugledu Vlade. Da nevolja bude veća, slika kvislinga nalazi se na sredini povorke velikih istorijskih ličnosti koje su stajale na čelu srpske Vlade. Na prvoj slici u toj dvorani je časno ime prote Matije Nenadovića, koji je bio prvi naš predsednik Vlade. To časno ime stoji na početku, u sredini je Milan Đ. Nedić, kvisling, a pred kraj tužne povorke Zoran Đinđić. Svi u istoj Sali. A sad će valjda okačiti i Koštunicu. I još se, dakle, razmišlja u javnosti ko je tu sliku okačio, što uopšte nije nikakva tajna, zna se za čije Vlade je to urađeno.

Oglasili su se doktor Čavoški, za koga je to nedodirljiva ličnost i veličina, kao i Siniša Kovačević, pisac drame Đeneral Milan Nedić, a to je literatura koja pokušava da od jednog kvislinga načini na sceni tragičnog junaka iz antičke tragedije, što je ravno besmislici. Oni javno prete da neće dozvoliti nikome, pa ni Dačiću, da skida tu sliku, njima je to ikona, čovek koji je bio ubeđeni Hitlerov pristalica, koji se obraća ljudima više puta preko Radio Beograda i do poslednjeg dana, molim vas, do 1. oktobra 1945. godine on priziva Hitlera da pobedi saveznike! A gospoda u Beogradu, učeni akademici, zvanično podnose zahtev za njegovu rehabilitaciju, u sudsko-pravnom smislu reči. Čitam ovih dana knjigu jednog doktora i psihijatra, člana Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je u jednom listu označen i kao profesor patristike, učenja crkvenih otaca – on piše da postojbinu svoje duše još kao dečak našao u Srbiji Milana Nedića, i peva Nediću himne. A ta gospoda izgleda nikad nisu ni prošetala do Starog sajmišta, iako to nije daleko od SANU, da vide desetine i desetine hiljada imena i prezimena Srba, Jevreja i Roma koje je Nedićeva policija pod pokriviteljstvom Nemaca ubila. Pri tom, najveći broj ubijenih su – pazite dobro – Srbi! I sad me gospoda ubeđuju da je to ikona pred kojom se treba pokloniti. Nije ovo, znate, samo politički skandal, ovo je i kulturni skandal, ovo je istorijski skandal. Molim vas, da vam pomenem jedan detalj, jer ovde izgleda nikoga ništa ne zanima: kad su Nemci uz pomoć Ljotićevaca i famoznog načelnika štaba Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Marisava Petrovića, pobili đake u Kragujevcu, znate li vi koje sutradan stigao u Kragujevac? Pretsednik – tako se potpisivao predsednik srpske Vlade, Milan Đ. Nedić – i nijednom rečju nije pomenuo taj događaj, nego je prisustvovao nekom osveštenju raonika i pijuka. Upravo tako, ne šalim se. Ni rečju nije pomenuo hiljade i hiljade ljudi koji su tada pobijeni. Treći momenat za koji niko neće da zna: izbeglička Vlada Kraljevine Jugoslavije u Londonu na svojoj redovnoj sednici osudila je Nedića za veleizdaju i zapretila mu smrtnom kaznom, jer služi Nemcima i uništava srpski narod. Ako se u crkvi, da dodam i to, vrše pomeni njemu i Ljotiću, oni mogu mogli imati smisla samo privatno, u okviru porodice, ali kad crkva to čini javno ona se nažalost i sama uključuje u jednu rabotu koja nikuda ne vodi. Nedić se ne može oprati ničim.

Cela ova zgoda o kojoj sam govorio i naveo neke činjenice je u funkciji tog njihovog pomirenja, koje je, po mojoj skromnoj oceni, potpuno neiskreno, pa ako hoćete, s obzirom na ovo o čemu sam govorio, i nemoguće. Znate ona dva uslova koji važe za Hute i Tuce, koji moraju biti ispunjeni da bi došlo do pomirenja: pomirenje se kao proces mora otvoriti u istini i na istini. A meni se čini da je ovo pomirenje fingirana politika metiljave neodlučnosti. Pa, ne možemo se mi nad streljanim đacima u Kragujevcu pomiriti, a da ne kažemo ko su, šta su, ko je to uradio. Ako mi ne budemo rekli sve do kraja, šta je to bilo, kakav je to bio projekat, ako se to ne raščisti ne može biti ni govora o pomirenju, tim pre što će ono delovati kao smešna fraza. Dobronamernim frazama su popločani putevi koji vode u pakao, to je poslovična istina. Osvrnuću se još na jednu pojavu – molim vas, za poslednjih godinu i po dana ja sam 77 puta našao reč „klerofašisti“ u medijima. Neko u javnosti hoće, ali i neko – a na tome je glavni akcenat – u Srpskoj pravoslavnoj crkvi da ona dobije imidž nekakve fašističke institucije, što ne uopšte odgovara istorijskoj istini. Za vreme Drugog svetskog rata mi jesmo imali nekog ludog monaha Mitrofana Matića koji je pevao koračnice Ljotićevim vojnicima, ali taj isti Dimitrije Ljotić, kome danas srpska crkva služi pomen, dva puta je 1941. bukvalno zabio nož u leđa Srpskoj pravoslavnoj crkvi optuživši je u svom glasilu Naša borba da služi komunistima i da podstiče antifašistički otpor. To su dve odvratne denuncijacije. Kad je izbio Drugi svetski rat i kad su Nemci rasparčali našu državu, Srpska pravoslavna crkva je imala 21 episkopa. Petoricu su, držite me za reč, ubili fašisti, a 370 sveštenika i monaha pali su kao svesni, ubeđeni antifašisti. Kad to nekom danas pomenete u crkvi, odgovore vam: pa, šta je to bitno, komunisti su nas prešli. Kome to danas u crkvi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi odgovara da ona ima fašistički imidž, kome? Izgleda da nekome odgovara – jednom delu jerarhije koji je izmislio nove ikone, to su Karadžić i Mladić, Obraz i slične grupe. To su gubitnici ili sinovi gubitnika u desetogodišnjem ciklusu Miloševićevih ludačkih balkanskih ratova. Oni sa pravoslavnim krstom i ikonom slave Himleru rođendan! Kad nekog ozbiljnog čoveka u našoj crkvi zapitate „pa, na šta mu ovo izađe, da ovi nose pravoslavni krst i ikonu Nikolaja Velimirovića, a slave rođendan rajhskancelara Hajnriha fon Himlera?“, razumni ljudi u crkvi odgovaraju „mi tu ništa ne možemo, ludilo je zahvatilo i društvo i crkvu i ja se slažem s tim da je to ludilo“. A to ludilo ne prolazi brzo. Sinoć gledam – u Crnoj Gori sveštenici Srpske pravoslavne crkve rade ono isto što su radili od Gazimestana naovamo i upliću crkvu u to besmisleno, deveto valjda po redu, događanje naroda. Kuda vodi to što sad popovi poliveni suzavcem padaju po ulici, šta ćemo time dobiti? Unapred se zna rezultat: ništa. I slovima: ništa.

Kada je u pitanju Kosovo, Artemije, evo, sedmi put optužuje Tadića za veleizdaju, sedmi put, zato što nije sa vojskom krenuo na Kosovo da ga vrati. Amfilohije je, to je činjenica, ipak rekao dve važne stvari. Prva je da crkva mora sarađivati sa postojećim vlastima, ona je to vekovima činila. Otuda se u javnosti sticao utisak da je on neka mekša struja. Sinoćnji događaji, međutim, pokazuju da to nije tako. Kad se govori o ovim strujama ne treba gubiti iz vida da je izraz „golubovi i jastrebovi“ samo lepa figura, što se tiče nacionalnog projekta svi su oni jastrebovi. Druga nevolja koja sada potresa našu crkvu u širem kontekstu pravoslavlja. Pođimo od Grčke. Nedavno je grčka Vlada počela da se trese, potpredsednik podneo ostavku, Vlada je u krizi. Pravoslavni monasi i zlato prodaju na Svetoj Gori, nečasno su trgovali, prodavali delove zemljišta koje inače pripada državi i zaradili na tome 138 miliona evra. Našu crkvu potresa afera s građevinskom firmom Rade Neimar. Da paradoks bude veći, mitropolit Amfilohije je otkrio čija je to firma i kako je poslovala – ona pripada vladici Artemiju. Sad kad treba ispitati kuda ide taj novac pokazalo se da smo u ćorsokaku, država se odriče prava kontrole.

Za ove probleme Srpske pravoslavne crkve, od klerofašista do finansijskih malverzacija, postoji samo jedno rešenje, a ono se sastoji u sledećem: da se Srpska pravoslavna crkva sinodarnim aktom jednostavno ogradi od tih fašističkih i nacističkih grupica kao od zla i kuge. Problem bi bio potpuno rešen, znalo bi se na kojoj je strani crkva. Ali, neko u samoj crkvi ne dâ da se ona oglasi i da kaže da Srpska pravoslavna crkva sa Hitlerom i Himlerom nema nikakve veze. 1937. godine na čelu naše crkve nalazio se patrijarh Varnava Rosić, on je davao intervju nemačkoj, Hitlerovoj agenciji ADN, a verziju na srpskom jeziku objavio je Glasnik Srpske pravoslavne crkve, njeno zvanično glasilo, i u broju 1 i 2, u dvobroju za 1937. godinu stoje doslovce ove reči: „Mi iskreno verujemo vođi, fireru i njegovim namerama i verujemo da on vodi borbu protiv Zapada iz iskrenih pobuda i da njegova borba nema nikakve veze sa imperijalnim ciljevima“. Taj isti firer je dve i po godine kasnije razbio njegovu državu. Sve bi to srpska crkva trebalo da objavi, da osvetli i da se ogradi. Ta ćutanja su sramna stranica njene istorije, ali rekoh vam, u srpskoj crkvi postoji neko krilo kojem to odgovara. Ne znam da li mu je težište baš u crkvi ili oko nje, da li su to neki Matija i bratija, ne znam, ali jeste neko kome nikakvo pomirenje ni sa kim ne odgovara. Ovde jedan deo klera zaista hoće da bude klerofašistički, to je ono što mene brine. Ne bi mene brinuli ovi dečaci koji bacaju kamenice i tuku po Novom Sadu ljude u glavu kamenicama, da nije u vrhovima jerarhije neke jake struje kojoj je u javnosti doskora odgovarala politika klerikalnog kabineta gospodina Koštunice. Upravo tako, to je bio klerikalni kabinet. Pogledajte, molim vas, današnji ministar vera…

Svetlana Lukić: Ljudi njega ne znaju, Bogoljub Šijaković…

Mirko Đorđević: Ne znam ja, Svetlana, da li ljudi njega znaju ili ne znaju, ja gospodina lično ne poznajem. Ono čime se on predstavio javnosti, šta je za njega vera, šta je za njega nauka – to deluje stravično. Nedavno sam ga nekom prilikom citirao, on izjavljuje da ga nauka ne zanima, ne zanima ga istorija, zanima ga samo žitije, on je doslovce to napisao, molim vas.

Svetlana Lukić: Ima da kukamo da se vrati Ljiljana Čolić.

Mirko Đorđević: Dabome. Kad sam naveo nekoliko njegovih ključnih ideja pitali su me: zaboga, čoveče, šta ovo radite, pa ovo je nemoguće, gde ste to našli? Pa, piše vam gde sam našao, u njegovim delima.

Jedan ministar, kad ga pitaju zašto se baca toliko drvlje i kamenje baš na Crnu Goru iako je Makedonija istog dana priznala Kosovo, odgovara da je ionako polovina te države šiptarska. Zamislite! A proterivanje crnogorske ambasadorke iz Beograda deluje zaista kao totalno besmislen čin. Pa, ne može Vlada Crne Gore da određuje šta će Vlada Srbije da radi, i obrnuto. Ističu se neki kvaziargumenti tipa „Crna Gora ima mnogo ljudi koji se osećaju Srbima“ – pa u Srbiji ima mnogo ljudi u nekoliko opština na jugu koji se osećaju Albancima, šta da radimo. Bio bi red da se šef naše države obrati građanima i da kaže: stvar je Crne Gore koga će da prizna i koga neće. Da li ste se pitali zašto je pedesetak evropskih vodećih zemalja priznalo to Kosovo, a tek jutros u ranu zoru je i prva islamska zemlja to učinila. Zašto islamske zemlje ne hitaju? Jer je Kosovo definisano kao laička država u kojoj islam ne može imati nikakvu ulogu, u kojoj je islam slobodan, a islamizam zabranjen.

Sadašnja srpska politika u Beogradu oko Tadića ima samo jednu manu, ali ona bogami nije mala: nema čulo za realnost. To s Nedićem oni hoće da nazovu incidentom, videćemo ko je okačio sliku pa ćemo da je skinemo. Ali, zna se ko je okačio i neće oni to skinuti. A s tim se ne bi trebalo nikako pomiriti, s tom slikom. Reći ćete sad, što ste vi toliko zapeli? Meni lično Nedić nije nikakvo zlo učinio, ali molim vas, dozvolite, ne može on da stoji pored prote Matije Nenadovića, to je nedopustivo, to je uvreda za kulturu Srbije, za srpski jezik, za kulturni imidž Srbije. To je povreda naše tradicije i naših svetinja. Međutim, videćete, i to će se nekako zataškati, gurnuće se pod tepih. Te „što ste zapeli“, te Dačiću sad viču „ma, ti si komunista“. Ne radi se o komunistima uopšte. NegoTadić nema odlučnosti i nema hrabrosti, on nije državnik, što se pokazalo i u onom tumačenju tri prsta, jednog prsta, sve to je bilo tužno. To je lansirao poglavnik Pavelić kad je izašao sa povijesnog susreta sa vođom Rajha Adolfom Hitlerom, on je pozdravio tada sa tri prsta. Ma, gluposti su to, ali… nama su gluposti došle glave. Znate, mi hoćemo u Evropu, a nećemo evropske institucije ni na Kosovu, ni u Srbiji. Čitam pre desetak dana izjavu nekog francuskog ambasadora koji kaže „meni ovo ne ide u glavu, vi mi svakog dana u susretima dokazujete da hoćete u Evropu, a nećete Euleks, pa koga hoćete da dovedem, koga da vam dovedem?“. Izjava Doris Pak bukvalno glasi „vreme je da se Srbija i Srbi smire malo“. Mnogo dobra izjava. Ali u glavama ogromnog broja ljudi još je logika „pustite vi Makedoniju, makedonski jezik, makedonsku državu, crkvu, to je prolazno; Crna Gora, to je srpska stvar, to su Srbi“. Ama, zaboga miloga, neka su polovina Srbi, ali šta da radimo s onom drugom polovinom? Oni neće da budu Srbi. Ali ovde se veruje da je velika Srbija još moguća.

Imate jednu teoriju koja tvrdi da smo mi Srbi star narod, pa smo se navodno istorijski istrošili. Ja nisam pristalica te teorije, ona je meni naivna, ništa to ne znači, ima kudikamo starijih naroda od nas. Međutim, jedna druga teorija koju u nauci podržavam, kaže da postoje narodi koji nisu razumeli svoju prošlost i time su pokopali svoju budućnost. Mi smo u 20. veku, na kraju 20. veka započeli s jednim projektom koji je bio totalno nesvojevremen, neizvodljiv, koji je bio avanturistički, ne osvrnuvši se makar malo unazad da vidimo šta je bilo sa narodima koji su imali takve projekte, recimo, velika Bugarska. Danas bi trebalo da priznamo da je ta velika Srbija bila velika avantura u koju nas je uvukla nacionalna elita komunističkog aparatčika Miloševića, a koji je to, nesretnik, platio glavom. Prosto da vas pitam, da li znate koliko je čitalaca imao Dimitrije Tucović sa onom knjigom Srbija i Albanija? Šaku. Ili Kosta Novaković, i toliki umni ljudi koji su znali kako stvari stoje. Naš problem je što imamo jednu kompaktnu većinu koja nema kapacitete da misli. Ovo što sam ja govorio o Milanu Nediću, ne znam da li vam je bilo zanimljivo ili dosadno, ali mene zanima nešto drugo: gde je neki profesor univerziteta ili vladika da to kaže? Danas se naša crkva, rekoh već nekoliko puta, boji da se ogradi od ovih đilkoša, gradskih i seoskih, koji nose nekakve krstove i glume neke fašiste, a nisu sigurni čak ni šta mu je to taj fašizam, pojma nemaju. Ja izvodim onaj zaključak koji se mnogima ne sviđa, mnogi se ne slažu sa mnom, ali ja ga ponavljam: nama se inteligencija istanjila. Znam ja, Svetlana, da srpska Akademija danas ima akademika i stručnjaka svetskog glasa za srednjovekovnu istoriju južnoslovenskih naroda, Simu Ćirkovića, ali pored njega sedi još deset nekih drugih istoričara, to vi meni objasnite. Ako se takav jedan čovek ne oglasi, prevlada zakon mase. Ljudi se i zamaraju, ništa tako čoveka ne umara kao glupost. Ona, kaže Volter, čoveka umara toliko da se od nje ne može odmoriti dugo. Ti njihovi Nedići i Mladići – to zamara, doista zamara, ne mogu više. A na kraju krajeva, znate, ljudi se zamaraju i upornim preispitivanjem da li otpor gluposti ima odjeka. Ja tvrdim da ima, da nema ne bih ovo radio sa vama što radim. Ali duboki su koreni ove naše muke.

Svetlana Lukić: Danas ćete na sajtu Peščanika moći da pročitate tekst Miše Brkića o sagi sa ratnim veteranima koji traže dnevnice, ratne dnevnice. Ta priča ima naravno nekoliko nivoa, a Beograđani su često skloni da je tretiraju kao saobraćajni problem, jer ti ljudi veoma često naprave potpuni saobraćajni kolaps u gradu. Ali, zahtev veterana može da se tumači i na druge načine, meni draže. To je, dakle, priča o gvozdenom puku i onom opskurnom čoveku iz gvozdenog puka koji je sada visoki državni činovnik. Može da se govori o ratnim veteranima kao o ljudima koji su palili one granične prelaze u februaru mesecu ove godine i tako dalje, i tako dalje. Ali, Miša Brkić ovde govori o ekonomskom aspektu njihovog zahteva i kaže da su podaci frapantni. Dakle, čak 50.000 veterana traži da im se isplati 3.500 dinara po danu ratovanja, a dana je bilo 78, što u konačnom zbiru iznosi 168 miliona evra. S tim parama, kaže Miša Brkić, mogu da se naprave najmanje dva mosta u Beogradu, može da se sagradi put Novi Sad-Horgoš i da se izgradi 140 domova zdravlja.

Idemo dalje sa emisijom. Videli ste da je komesar za ljudska prava Saveta Evrope bio u Srbiji i rekao nam je, odlazeći, da je razočaran načinom funkcionisanja pravosuđa i ponašanjem policije, da je razočaran zbog postojanja diskriminacije, nedovoljne slobode izražavanja, postojanja rasizma i govora mržnje. I, naravno, zbog sporog usvajanja nekih zakona. Ovde već dugo vlada mantra da imamo dobre zakone samo ih ne primenjujemo, međutim, to nije tačno. Mnogi važni zakoni nisu dobri, a mnogi zakoni koji jednu zemlju čine civilizovanom uopšte i nisu doneti, ne postoje. Sećam se jedne priče da su u Bugarskoj ili Rumuniji u vreme tranzicije, odnosno njihovog približavanja Evropskoj uniji, u parlamentu sedeli stručnjaci, pravnici koje je država plaćala da daju mišljenje o predloženim vladinim zakonima, da prate skupštinske rasprave, da prate amandmane koji se podnose i da upozoravaju poslanike ako slučajno donose zakone koji se kose s evropskim, da ne bi dva puta radili jedan isti posao. Imamo i mi takve stručnjake, koji nisu samo sedeli i kritikovali nego su pisali modele zakona, slali ih u Skupštinu, ali ih je država toliko ponizila da ih nije čak udostojila bilo kakvog odgovora. Među takvim ljudima je i naš današnji sagovornik Saša Gajin, asistent na Pravnom fakultetu Union i istraživač u Institutu za uporedno pravo. A upravo ovaj Institut je, zajedno sa nevladinim organizacijama koje su okupljene u koaliciji protiv diskriminacije, pre nekoliko dana poslao jedno saopštenje javnosti, ali i Skupštini, u kojem traži od Skupštine da usvoji predlog zakona protiv diskriminacije, iza kojeg stoje organizacije civilnog društva. I niko taj zahtev, odnosno to saopštenje nije objavio, a potpisalo ga je više od sto nevladinih organizacija. Slušate Sašu Gajina.

Saša Gajin: Kada jednoj ultradesničarskoj ideologiji suprotstavite ideologiju koja je zasnovana na idejama vladavine prava, zabrane diskriminacije, jednakosti svih, onda to u njihovim glavama izgleda zaista smešno. To za njih nije nikakva alternativa, oni misle da su upravo ljudska prava, da je demokratija jedna obična izmišljotina. U ovim zemljama u kojima su poremećeni sistemi vrednosti, u kojima mnogi ljudi veruju u antivrednosti, pravo ima neku formativnu ulogu. Pravo bi trebalo da podiže svest ljudi o tome šta je dozvoljeno, a šta je zabranjeno, da li respektovati različitost drugoga ili ga šutirati na ulici. Dakle, mi ovde imamo zaista pravu životnu alternativu. Evo, ako govorimo samo o ovim slučajevima zločina mržnje, onda ćete videti da je upravo naš krivični zakonik tako napravljen da pogoduje onima koji vrše zločine iz mržnje prema nekoj osobi ili grupi lica koja dele određeno lično svojstvo. Zato što nemate upravo tu odredbu u krivičnom zakoniku, koja govori da će se teže kazniti krivično delo koje je učinjeno zbog mržnje zasnovane na ličnom svojstvu neke osobe, nemate ni strožije kažnjavanje, nego upravo suprotno, blaže. Ako se recimo siluje žena sa invaliditetom, počiniocu dela sledi blaža kazna, ako silujete svoju ćerku koja ima invaliditet onda vam je kazna još blaža. Ako ubijete Roma na sred ulice samo zato što je Rom onda će vam se kao olakšavajuća okolnost uzeti to što niste baš poznavali žrtvu. To nije pravo koje gradi sistem vrednosti. E, tako je isto i sa antidiskriminacionim pravom.

Danas zabrana diskriminacije predstavlja neku vrstu moralnog imperativa. Mi smo danas u toj situaciji da, istina, imamo jedan zakon koji se odnosi na zabranu diskriminacije osoba sa invaliditetom, imamo i jednu pravu antidiskriminacionu presudu Vrhovnog suda – to je ona presuda koja je doneta u slučaju Krsmanovića, kada je vlasnik bazena u Šapcu branio Romima da uđu na bazen. Ali nemamo mnogo toga više, nemamo, pre svega, opšti antidiskriminacioni zakon koji bi predstavljao krovni zakon. I evo kako sad pravno-politički stvari stoje sa time. Model tog zakona je svojevremeno urađen u Institutu za uporedno pravo. Kada su pre godinu dana neonacističke i fašističke grupe zakazale svoj marš u Novom Sadu, dakle, povodom tih događaja, poslanička grupa LDP je iznela kao svoj predlog zakona o sprečavanju diskriminacije. Dakle, to je bilo pre godinu dana. Od tada do dana današnjeg Skupština nije našla za shodno da se izjasni o tom fundamentalnom zakonskom tekstu, o nečemu što se na drugim prostorima shvata kao spomenik pravne kulture, da kaže da li prihvata ili ne prihvata. Mi drugi put dolazimo u situaciju da govorimo ono što smo govorili pre godinu dana, a pre godinu dana smo govorili nešto što smo govorili još ranije, a to je da su nacistički i fašistički pokreti, ideje mržnje, nasilja i diskriminacije koje se afirmišu u tim pokretima, najteži oblik disikriminacije. I kažimo još da o tome nema reči u našem pravnom poretku, niko nikada nije pokušao da zabrani neku od tih organizacija, iako postoje uslovi za zabranu. Dakle, sada je, evo, 2008. godina, skoro će deset godina od onih demokratskih promena i mi ćemo opet, kao što smo govorili 2000. godine, izgubiti deset godina.

Takvih ljudi koji su naoko inteligentni, mada ja sumnjam u inteligenciju onoga koji govori da ljudska prava ne postoje, ili da su izmišljotina, ili da su podobna da budu zloupotrebljena i tako dalje – takvih ličnosti ima u svim kategorijama društva, njih ćete sresti i kao profesore Pravnog fakulteta, ali ćete ih sresti i na ulici kao prodavce čarapa ili gaća sa kutija. Dakle, čini se kao da svi delimo jednu istu ideološku matricu – vama ljudska prava obezbeđuju komponentu dostojanstvenog života, vi znate da uživate određena prava, da vam ona nisu poklonjena od strane države i istovremeno znate da, ukoliko je to potrebno, ukoliko su vam prava povređena ili ograničena, možete da ih zaštitite. Mi danas imamo mnoge ljude koje mi pravnici nazivamo pravno nevidljivim, to su naši sugrađani koji su pretežno romske nacionalnosti i koji nigde nisu registrovani. Takvih ljudi ima više desetina hiljada. Možete imati ljude oko sebe koji neozbiljno shvataju pravo, ali vi kao država nemate pravo na to.

Pazite, nije sramota imati problem pravno nevidljivih lica u zemlji, imaju ih i velike zemlje, Amerika ih ima zato što milioni ljudi godišnje ulaze nelegalno na njenu teritoriju u potrazi za boljim životom. Imaju ih i veoma zaostale zemlje, kao što je recimo Venecuela, u kojoj su ljudi živeli po nekim plemenima, u zabitima, pa nikad nikome nije palo na pamet da se registruje, niti je državi bilo važno da dođe do podataka ko sve živi na teritoriji te zemlje. Ono što je sramotno jeste da država ništa ne čini da bi rešila taj problem, kao što sve te zemlje koje sam nabrojao čine, od Amerike do Venecuele, pa se dešava da se u jednom talasu registracije pravno vidljivo postane po milion ljudi. Kod nas, evo, već možda i desetine godina niko nema pravu informaciju o svemu tome. Dakle, unazad godinama vi imate problem za koji ne marite, vi kažete, pa, dobro, nije to naš problem, a možda i razmišljate o tome koliko ćete para morati da izdvojite iz budžeta onda kada oni počnu da uživaju svoja sva ekonomska, socijalna, kulturna i druga prava. Ne znate za koga će glasati, dakle, što biste se vi petljali sa nečim što vam ne ide u korist? Em izdvajate za njih, em ne znate za koga će da glasaju. Ali to je savršeno neozbiljno.

Sada mi pada na pamet nešto sa čime i dalje ne možemo da izađemo na kraj. Radi se, naime, o ovom korpusu zakona koji se vezuju za pristup informacijama, za zaštitu podataka o ličnosti i najzad, za klasifikaciju informacija. Mi smo, istina, kao vazda poslednji ili pretposlednji u Evropi dobili taj zakon o pristupu javnim informacijama, ali smo uz njega i u njemu dobili jednu odredbu koja je zaista jedinstvena, koja nigde ne postoji u uporednom pravu, a to je odredba koja se odnosi na mehanizam zaštite tog opet Ustavom zajamčenog prava. Vi kažete ovako: svako ima pravo da traži informaciju od organa javne vlasti, organ javne vlasti je dužan da po zahtevu tu informaciju dostavi. Ako ostane bez informacije, ako mu se ne odgovori, tražilac informacije može nekom žalbom da se obrati povereniku za pristup javnim informacijama. On može da traži pravnu zaštitu, međutim, kada se radi o najvišim orgnima državne vlasti, predsednik Republike, Skupština, Vlada Republike Srbije, Vrhovni sud, javno tužilaštvo, onda zakon eksplicitno kaže da kada oni odbiju zahtev onda vi ne možete da se obratite po žalbi povereniku. Dakle, najviši organi državne vlasti su izuzeti od opšte obaveznosti jedne pravne norme. Ali pazite, to su teorije nekog sovjetskog totalitarnog sistema, koji ne bi trebalo da važi više. Onda smo mi rekli, okay, imamo zakon o pristupu informacijama, ali taj zakon ne može da funkcioniše bez nekih komplementarnih zakona, jedan od njih je zakon o zaštiti podataka o ličnosti.

Dakle, ti državni organi barataju nekim ličnim informacijama o meni, jer niko ne bi trebalo da kopa sad po medicinskoj dokumentaciji, bez obzira što nju u posedu drži neki organ javne vlasti. Ne možete vi otići u dom zdravlja i tražiti da vidite od čega vam boluje komšiluk. Taj zakon, zakon o zaštiti podataka o ličnosti, figurira kao prvi na listi prioriteta za usklađivanje sa pravom Evropske unije još od 2001. godine. Tu je još jedan interesantan zakon, to je zakon o tajnosti, odnosno klasifikaciji informacija. Mi nemamo zakon koji bi uređivao tu oblast. Mi imamo sledeću situaciju: svako ko barata informacijama za koje se može pretpostaviti da su tajne i da ih treba zaštititi od pogleda javnosti ima ispred sebe niz pečata na kojima piše „strogo poverljivo“ ili „vojna tajna“ ili „državna tajna“, i on sad otprilike lupi pečat na neki dokument i tu dođe do takvih apsurdnih situacija da su jelovnici u vojnim kantinama snabdeveni pečatom „vojna tajna“. U Sloveniji do dana današnjeg ni jedna jedina informacija nije državna tajna, bukvalno brojem nula se označava broj informacija koji je snabdeven pečatom „državna tajna“. A u Španiji taj broj iznosi četiri.

Mi smo sakupili stručnjake koji su uradili model u vezi sa klasifikacijom tajnih informacija, i onda smo otišli korak dalje nego što obično činimo, a to je da organizujemo jednu vrstu građanske inicijative. Dakle, 70.000 ljudi je stalo iza tog našeg modela zakona. Mi smo predali zakonski tekst u novembru prošle godine, do dana današnjeg ni pisma ni razglednice iz Skupštine. Kada je sazvan novi saziv republičke Skupštine ispostavilo se da je naš zakon na neki volšeban način nestao iz procedure. Niko se više ni ne seća da je postojala neka građanska inicijativa, zato što su se sada te skupštinske službe promenile, više nisu isti ljudi tamo. Uradili smo to umesto države i onda naišli na jedan zid ignorisanja. Postavlja se pitanje prema kome su oni neodgovorni? Sa jedne strane su neodgovorni prema nama iz čijeg glasa crpu svu legitimnost položaja koji imaju, s druge strane, neodgovorni su prema Evropi, jer oni koji nam odande dolaze mogu da kažu: pa, čekajte, šta vi to radite, da li je moguće da ste vi tako neodgovorni, da vazda pričate kako ćete biti kandidat za članstvo, na primer, 2009. godine, a istovremeno ništa ne radite kako biste svoj pravni poredak približili pravnim standardima Evropske unije.

U vreme kada smo usvajali zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom imali smo prilike da u Skupštini argumentovano iznesemo tvrdnju o tome da u tom zakonu nedostaju oni bitni elementi koji su sastavni deo antidiskriminacionih aditiva Evropske unije.

Tada je protivargument dolazio iz samog Odbora za evropske integracije – da ćemo o tome razgovarati kasnije, kada se približimo Evropskoj uniji, i tada ćemo ispraviti ono što je u tom trenutku bilo ocenjeno kao nedostatak. Dakle, nećemo se sad baviti pitanjem usklađivanja, donećemo zakon koji je faličan, a onda kada se budemo približili Evropskoj uniji onda ćemo mi to da ispravimo. To je zaista uvredljivo za inteligenciju. Zašto bismo radili nešto dva puta, zašto da radimo nešto kasnije ako možemo ranije, zašto bismo radili nešto pod pritiskom, suočeni sa tužbom ili suočeni sa činjenicom da smo okarakterisani kao neko ko se stalno joguni, kada to možemo da uradimo na vreme, milom a ne silom i svesni toga da to nije nešto što koristi Evropskoj uniji, nego nama samima, onima kojima je taj zakon namenjen. U pravno primitivnim sredinama ne možete putem prava da zadovoljite svoje potrebe, a to je veoma opasna situacija upravo sa stanovišta ljudskog dostojanstva. Vi ne znate šta može biti ishod nekog odnosa sa drugim čovekom, ne znate da li će vas policajac opaučiti po glavi ili će vam se nasmešiti, ne znate da li će vas kazniti ili vas neće kazniti. Vi praktično gubite tlo pod nogama, ne znate kako da se ponašate, nemate orijentir i ostajete sami u toj urbanoj ili ruralnoj džungli, ostavljeni na milost i nemilost nekim birokratama ili nekim siledžijama. Takva situacija je užasno frustrirajuća i na dugi rok stvara velike društvene potrese.

Često slušamo da postoje ljudi koji se naslađuju otvorenim problemom. Kažu: evo, mi sad imamo problem – nećemo kao nekad da kažemo da nemamo problem, nećemo da ga krijemo, ne, mi imamo problem – i sad ćemo na njemu da radimo. I mi ćemo da radimo na njemu unedogled i nikad ga nećemo rešiti. Zbog čega? Pa, zato što nam se ne isplati da ga rešimo, jer tad moramo da otvorimo neki novi problem. Da li to što kasnimo, što nas nema, što smo uvek na nekom stubu srama, što uvek o nama govore kao o nekome ko bi trebalo da bude pod starateljstvom, da li sve to ima opravdanja? Meni se čini da nema. Jer, ne možete reći da mi nemamo kapaciteta da dođemo do jednog kvalitetnog zakonskog teksta. Pa, evo, zakonskih tekstova ima koliko god hoćete na sceni, ali se ne usvajaju. Recimo da je najvažnije da dođemo na belu šengensku listu, to je sad veliki poduhvat. Pa, dobro, lepo je ako čovek ne mora da vadi vizu za Francusku, ali kako i da ode u Francusku? Kako će on, bez svesti o tome gde je Francuska i šta će uopšte tamo loše obučen, kako da ode tamo, šta će tamo bez zuba…? Dakle, ima mnogo toga što bi vlast, koja je pravno i politički odgovorna prema onima koji su je izabrali, mogla da uradi i bez zagledanosti u Evropu. Ali ako već kažete da hoćete u Evropu onda bi neko elementarno poštenje podrazumevalo da zaista nešto i učinite u tom pravcu. Ako vi stalno govorite da hoćete u Evropu, a ne radite ništa u tom pogledu, i za to nemate nikakvo opravdanje, čak ne nalazite za potrebno ni da nam se izvinite – onda je to za neku drugu struku. Možda bi trebalo angažovati veštaka neke druge struke da se to objasni.

Nekad mi se čini da je toliko strašno da se i sam uplašim. Kad pogledate, recimo, kako na elementarnom nivou funkcioniše ova u stvari nepravna država, onda se zaista lako stiže do straha. Čini se da situacija u pravosuđu, u pogledu kvaliteta sudske prakse, kaznene politike, odnosno korupcije, neefikasnosti pravosuđa, zaista nikad nije bila gora. Imamo čitavu jednu seriju slučajeva koja se odnosi na zabranu govora mržnje. A mi, i pored toga što jezik naših medija vrvi od govora mržnje, i pored niza slučajeva koje smo pokrenuli, ne možemo da isteramo nijednu sudsku presudu protiv govora mržnje. Mi smo čak imali sudiju koji se usudio, kada se radilo o govoru mržnje usmerenom protiv Albanaca, da nam objašnjava da moramo razumeti da mediji u ovoj teškoj političkoj situaciji moraju da brane interese srpskog naroda i da je, s obzirom na sve što se dešava, upravo potrebno, čak i dozvoljeno, govoriti takvim jezikom koji nikako nije govor mržnje. Posle smo imali slučajeve sudija koji su nam objašnjavali da, recimo, jedan skaredan vic protiv Roma koji je objavljen u medijima nije, u stvari, govor mržnje nego je neslana šala. A kad kažete: ali, zamislite da je taj isti takozvani vic bio uperen protiv Srba i da je objavljen u hrvatskim novinama, dobijete odgovor: a, pa, onda bi to bio govor mržnje jer postoji istorijski sukob između dva naroda i to tada ne bi trebalo da prođe nekažnjeno. Čuven je slučaj sa predsednikom opštine Topola – on je kada se obreo u Aranđelovcu govorio govorom mržnje, širio je ideju o nasilju i tako dalje. E, kada su njega pitali „pa, dobro, zar ne shvataš da je govor mržnje zabranjen, zar ne shvataš da je to nešto što kao predsednik opštine ne bi smeo da radiš?“, onda se on pravdao time da je u Aranđelovac otišao ne kao predsednik opštine nego kao privatno lice. Problem je u tome što je on istovremeno i kao predsednik opštine imao ideju da ogradi svoje sugrađane Rome da, kako sam ja shvatio, ne bi izlazili na lokalni korzo, odnosno da se ne bi sa lakoćom mešali sa neromima.

Ako ne živite u pravnoj državi, onda svoje odnose uređujete na neki od necivilizovanih načina. Jedan od tih načina je totalitarizam, i mi smo iskusili takvu vrstu organizacije odnosa između ljudi. Drugi način necivilizovanog rešavanja odnosa između pojedinaca je „Divlji Zapad“, kako to neki zovu, ali mnogi su tu ideju identifikovali kao anarhizam, kao stanje u kojem svako u društvu sam za sebe određuje pravila ponašanja. To je ono od čega zaista preti opasnost, čovek zaista pokušava sam sebi da pomogne oslanjajući se na činjenicu da mu niko drugi ne može pomoći. U ovoj zemlji već imamo začetke tog anarhističkog ili bezvlasnog odnosa među ljudima. Ma koliko mi pokušavali da odemo ka Evropi, eto tog divljeg necivilizacijskog okruženja koje nas stalno upozorava da nismo mnogo daleko odmakli na tom putu.

Svetlana Lukić: Izgleda da se država malo predomislila i da će pružiti mogućnost nevladinim organizacijama da učestvuju u izradi i donošenju ovog zakona o borbi protiv diskriminacije. Inače, kao da smo svi uzeli zdravo za gotovo da je došao kraj Srpskoj radikalnoj stranci, o radikalima se često misli kao o veštačkoj tvorevini Slobodana Miloševića. Navodno, napravila ju je Služba državne bezbednosti, upotrebljena je, i sada je rok upotrebe istekao. Radikali se raspadaju i niko se ne pita šta će i da li će na tom đubrištu nešto izrasti. Ali, gospođa Latinka Perović, istoričarka, postavila je sebi to pitanje.

Latinka Perović: Pre svega mislim da se ovde Srpska radikalna stranka pogrešno percipira kao proizvod tranzicije i da se gubi iz vida da je to veoma autentična pojava u srpskoj modernoj istoriji. To je prva politička stranka koja se u Srbiji stvara 1881. godine, to je stranka koja već ima svoju desetogodišnju istoriju pre nego što se formalno organizuje. Ona zapravo nastaje iz pokreta Svetozara Markovića, nastaje iz fonda ideja koje je on iz Rusije doneo šezdesetih godina 19. veka, iz kontakata Srba, koji su se školovali u to vreme u Švajcarskoj, sa vrlo brojnom ruskom revolucionarnom emigracijom i sa njenom narodnjačkom ideologijom. Ona se, dakle, vrlo rano profiliše kao stranka razvijene ideologije, i to socijalne. To je taj egalitarizam, to je neraslojeno društvo. Zatim, to je ta politička totalnost, znači, nikakvo ni socijalno ni političko diferenciranje naroda, nego narod kao celina, kao jedinstven supstrat. Razume se, otuda dolazi ono što je ona smatrala svojom misijom – nacionalno jedinstvo, ideja oslobođenja i ujedinjenja celog srpskog naroda. To je stranka koja svoj program nacionalnog, političkog i socijalnog jedinstva zapravo nije menjala tokom svoje istorije. Menjala je svoj statut, i to tako što je učvršćivala organizaciju.

To je u suštini jedna vojnička organizacija, vrlo strogo organizovana, sa glavnim odborom kao nekom vrstom generalštaba, sa vrlo čvrstim sistemom organizacija u okruzima, srezovima i opštinama, sa veoma razvijenom propagandom. Od samog početka oni su stranka koja pristaje na rezulate nauke i tehnologije na Zapadu, čak u jednom trenutku pristaju na zapadnjačke forme političkog upravljanja, na parlamentarizam. Ali, u suštini, oni odbacuju individualističku civilizaciju, odbacuju građansko društvo, odbacuju politički pluralizam i nikako drugačije ne vide nacionalno jedinstvo nego kao organsko jedinstvo svih srpskih zemalja. Činjenicu da se ta stranka ne uzima kao nešto autentično i dubinsko smatram političkom neobaveštenošću. Da nije tako, ne bismo mogli objasniti zašto se posle promene režima na kraju 20. veka Srbija vraća na Radikalnu stranku, zašto Radikalna stranka ima toliki broj birača, zašto ona bez obzira na kritičku poziciju koju deo srpskog društva ima prema njoj, ipak sebe održava na sceni i predstavlja činioca koji takoreći svaki izborni ishod čini neizvesnim. Bez toga se ne može razumeti ni srpski nacionalizam, i za mene je ono što se danas zbiva u Srpskoj radikalnoj stranci vrlo važno pre svega sa stanovišta bilansa jednog programa i sa stanovišta prognoze daljeg razvoja, jer ne možemo izgubiti iz vida da je Srpska radikalna stranka stranka velikodržavnog projekta. Ona je stranka koja ima misiju da ostvari nacionalnu državu, koja za tu nacionalnu državu vodi ratove.

Ja sam vrlo često govorila o prosecima, u 114 godina vi praktično na 14 godina imate jedan rat. Iz takve perspektive razvoj realne srpske države, koju je Srbija dobila posle sticanja nezavisnosti, postaje potpuno irelevantan. I sam Pašić je uvek govorio da je njemu sloboda srpskog naroda kao celine mnogo važnija od građanske slobode u samoj Srbiji. I, Srpska radikalna stranka je stranka velikodržavnog projekta, ona se do danas toga projekta nije odrekla. Slušali smo njene prvake u nedavnoj izbornoj kampanji i videli smo opet da je to njihovo „vjeruju“, koje se naravno prilagođava izmenjenim okolnostima, ali se od njega ne odustaje. Još se ne kaže na koje načine je moguće da se stranka vrati na taj program posle njegovog faktičkog poraza, ali, u svakom slučaju, stranka od toga ne odustaje.

To su ideologije koje veoma dugo traju i koje se ne menjaju kao odeća. Dakle, ne vidim da u podelama do kojih je došlo u sadašnjoj Srpskoj radikalnoj stranci postoje neke programske razlike. Za mene je veoma iznenađujuća interpretacija sukoba unutar Radikalne stranke kao ličnog, odnosno kao sukoba boljeg i lošijeg javnog ponašanja. Ipak je bitna činjenica da je Srpska radikalna stranka ostala verna izvornim načelima srpskog radikalizma koji je neodvojiv od srpskog nacionalizma. Dakle, ona je ostala verna narodnjačkoj ideologiji, ostala je verna pravoslavnoj veri i ostala je verna osloncu na Rusiju.

Mislim da je došlo do jedne neverovatne konfuzije koja može biti posledica neznanja, a može biti i smišljena konfuzija, kakvih ovde vrlo često ima. Jedna od frakcija je sada sebe nazvala Srpskom naprednom strankom. Naravno, ne treba govoriti o analogijama, ali ako je nešto u istoriji srpskih političkih stranaka bilo suprotno Srpskoj radikalnoj stranci, doslovno na drugoj strani, to je upravo Srpska napredna stranka. Ona je stvorena vrlo brzo posle Radikalne stranke, jer radikali su izazvali stvaranje i drugih dveju stranaka, Napredne i Liberalne. To je bila vrlo uska stranka, čiji sami članovi su je nazivali strankom evropejisanja Srbije, i ja vrlo teško mogu da zamislim da će današnja Srpska napredna stranka postati liberalna stranka, što su u prošlosti bili srpski naprednjaci. Mislim da se oko toga stvara konfuzija, to su dve tendencije. Srpska napredna stranka je u prošlosti izrazito evropska stranka, ona teži modernoj državi, sporazumu sa susedima, ima balkansku orijentaciju i naročito ima u vidu kulturno jedinstvo podeljenog srpskog naroda. Stojan Novaković je govorio da je najgori sporazum bolji od najboljeg rata. Dakle, to su dve vrlo različite tendencije u srpskom društvu i ja ih prosto pominjem zbog te konfuzije koja bi mogla sada da nastane.

Kako će evoluirati Srpska radikalna stranka? Treba računati sa tom frustracijom koja postoji u celom nacionalnom korpusu i vrlo je lako moguće da će u suštini na raspadanju stranke koja je imala veliku ulogu devesetih godina nastati takođe jedna renovirana ali vrlo tvrda velikodržavna stranka, koja će imati iste ciljeve, kako je rekao dosadašnji zamenik Radikalne, a sada novi predsednik ove Napredne stranke.

To će biti san, ali velika država je uvek bila san koji se ne ostvaruje, i ipak se za nju svakih 14 godina ratuje. Svako ko razmišlja o evoluciji Radikalne stranke morao bi to imati u vidu. Takva jedna renovirana i podmlađena stranka bila bi velika opasnost za druge stranke i ona bi izazvala nekakvo prečišćavanje i u njima, jasniju opredeljenost, ne samo retoričku i ne samo u odnosu ka Evropi, nego jednu mnogo rezolutniju politiku što se same Srbije tiče. Mislim da se ipak mora imati u vidu jedna činjenica: rat je počeo sa ciljem da se preoblikuje ceo balkanski prostor. Preoblikovanje je faktički izvršeno i to je realnost o kojoj mi govorimo. Mislim da se sada javljaju intencije koje računaju sa tim da se realnost može poništiti i da se mi ponovo možemo vratiti na jedan projekat ujedinjenja svih srpskih zemalja.

Veoma je važno što je do crnogorskog i makedonskog priznanja Kosova došlo posle izglasavanja rezolucije u Generalnoj skupštini UN da se zatraži mišljenje Međunarodnog suda u Hagu o legitimnosti odluke o nezavisnosti Kosova. Proceduralno te stvari niko nije osporavao, svaka zemlja zaista ima pravo da zatraži mišljenje o tome, ali mislim da ceo ambijent koji prati tu inicijativu, a naročito reakcije na priznanje nezavisnosti, govore o tome da taj velikodržavni projekt nije apsolviran, mi se sa tim nismo pomirili. To nije realnost koju prihvatamo, jer, pre svega, svi su naši susedi upozoravani da ne priznaju Kosovo, upozoravana je i Hrvatska, a upozoravana je, razume se, i Makedonija. A na najdirektniji i možda najneverovatniji način upozoravana je Crna Gora. Meni se čini da je zabrinjavajuće sve što je tim povodom izgovoreno, jer to se ne tiče samo pukog opisa stanja duhova kod nas, nego utiče i na naše susede kojima je upućeno. Činjenica je da su to izgovarali zvaničnici, činjenica je da su to ljudi koji sede u parlamentu, ljudi koji se deklarišu za perspektivu evropske Srbije. O tome mora da se razmišlja sa sanovišta profilisanja te tendencije koja će nastati iz ovih previranja u Srpskoj radikalnoj stranci. Jer, pre svega, to su nezavisne države koje su donele svoje odluke, da li pogrešne ili ispravne, one su procenile šta treba da rade i snosiće konsekvence pred svojim biračima. Ali sve što je rečeno odavde kao reakcija imalo je preteći ton, ratno-huškački i, ako hoćete, antievropski ton.

Evropa se ujedinjuje, pokušava na neki način da apsorbuje nas i ceo balkanski prostor, pokušava više nego ikad u svojoj istoriji da nas stavi u svoje okvire, da se povinujemo određenim civilizacijskim pravilima i normama. A to kako smo mi reagovali na priznanje Kosova – oprostite, možda sam ja suviše gruba u svojim analogijama, ali mene je kao nekog ko se bavi prošlošću to podsetilo na kampanju 1926. godine i na ubistvo u parlamentu. Podsetilo me, ako hoćete, na antibeogradsku revoluciju, jer mi smo imali posla sa svim tim „narodima“, podsetilo me na kampanju pred ubistvo Zorana Đinđića. Mislim da je došlo do erodiranja nacionalizma za koji se možda pretpostavljalo da je nakon svega ipak u opadanju i da je sveo neki račun sam sa sobom, video do kakve katastrofe je doveo zemlju. Crnogorcima se preti i na nebu i na zemlji. Pa se onda kaže kako su oni su to uradili zahvljujući činjenici da imaju šiptarsku manjinu unutar svojih zemalja, to će im se jednog dana osvetiti. Pa, kako mi uopšte zamišljamo perspektivu na Balkanu bez sporazuma, recimo, u krajnjoj liniji, sa tim Albancima koji su u tolikom broju, koji ekspandiraju? To su neke stvari koje srpsko društvo prosto mora da rešava bez strasti, bez pretnji ubistvom, prebijanjem, zabranama, pogromom onih koji drugačije misle i pozivaju na razum. Ali, društvo u kojem mi živimo je takvo. Drugi će se od takvog društva braniti, a mi ovde treba da imamo neku sigurnost. To su, dakle, okolnosti koje po mome mišljenju utiču na to da će se možda unutar Radikalne stranke, na završetku jedne faze, profilisati jedna mnogo tvrđa nacionalistička stranka, koja će uticati kako na druge stranke, tako i na poziciju Srbije u regionu i na njenu perspektivu.

Vrlo često ćete naići na pojam novi patriotizam. Šta znači novi patriotizam, jer zemlja je jedna ista i narod je jedan isti? To je jedan novi termin, i označava regeneraciju nacionalizma, revanš za poraz te ideje. Pogledajte samo činjenicu da Srbija u ovakvom stanju u kakvom je danas, i ekonomskom i socijalnom i političkom, i, kako bi rekao Svetislav Basara, u tom besmislu istorijskom u kojem se našla, ima pretenziju još da bude vodeća sila na Balkanu i da zato još pojača svoju vojsku! Mi još mislimo da je današnji odnos snaga, politička konfiguracija Balkana, jedna improvizacija koja će vrlo brzo proći, i da se treba pripremiti za revanš, za povratak na staro stanje. Mislim da je to vrlo opasno i da produžava našu političku komu, ne dopušta nam da dođemo sebi i da se koncentrišemo na sebe, što je jedini način da opstanemo.

Vi vrlo dobro znate da spadam u one koji jako malo putuju po Srbiji, a i to je odraz društvenog sloma, jer ipak moramo da razmišljamo kako izgledaju naši putevi, kako izgledaju naše škole, kako izgledaju naše kuće, bolnice i tako dalje. A naročito je važno šta sve možete da čujete na tribinama, šta vas sve ljudi pitaju, koga sve oni vide kao krivca. Poražavajuće je da mi ipak ne pokazujemo zrelost u tom smislu da neka pitanja postavimo i sebi. Da kažemo: čekajte, da li smo mi negde pogrešili? Pa, dajmo, pogledajmo kakvi su nam rezultati. Mi smo ipak stvorili jedan institucionalni mehanizam, ne može se reći, postoji više partija, postoji parlament, postoji zvanično podela vlasti, ali, znate kako, dovoljno je samo svako jutro čuti koliko je saobraćajnih nesreća u gradu i u Srbiji. Spasonosno rešenje je doći do zakona, a kakav je zakon potreban da bi se neko sprečio da srlja u smrt ili da nekog drugog gura u smrt? Hoću da vam kažem, ne možete u jednom degradirajućem, animalizirajućem siromaštvu da govorite o demokratskim vrednostima, iako ih možete formalno imati na papiru. A drugo, znate šta, vrlo je teško objasniti da ste u sukobu ne samo sa svim svojim susedima, nego da ste u neprestanom rvanju sa svetskim alama i vranama. Nemaju one veliki dominantan uticaj samo po osnovi činjenice da su vojne sile, da imaju nuklearni potencijal, njihov je doprinos ljudskoj civilizaciji veći. To im daje snagu i da arbitriraju, a mali se, naravno, tu prilagođavaju, traže neku meru za sebe i gledaju da prođu sa što manje štete.

Ja sam često sa pokojnim gospodinom Tošićem išla po tribinama u Srbiji, oboje smo išli da čujemo ljude i uvek smo vraćajući se sa tih tribina razgovarali upravo o tome koliko naš svet se udaljio od svakog racionalnog mišljenja. Ne možemo mi sada lišiti života Crnogorce i na nebu i na zemlji zato što se njihova Vlada usudila da prizna Kosovo. Ne možemo mi reći da je to uradila jedna grupa građana, takoreći nekih samozvanaca, a znamo kako je Crna Gora došla do referenduma i znamo da to nije bio jednostavan proces. Sad kad smo bili na Kosovu, došao je jedan čovek koga sam ja poznavala iz nekih davnih vremena, Albanac, akademik i ekonomista, i pitao me: da li vi možete da mi objasnite kako je bilo moguće da Srbija, koja je imala državotvornu tradiciju, dospe u tu situaciju. Pa, ja stvarno ne mogu da mu kažem „zato što su se svi zaverili“. Rekla sam mu da mislim da se to događa narodima kada dođu u sukob sa vremenom. I Zoran Đinđić je to govorio, integracije su duh vremena, može se to nama ne dopadati, može to propasti, ali biće na na gubitku svako ko izgubi ritam da u tome učestvuje. Pa i prvi reformator u Srbiji posle sticanja nezavisnosti, Milan Piroćanac, je znao da je najopasnije za jedan narod da se sukobi sa duhom vremena. To onda pokazuje da se arhaizirate, da vaš organizam okoštava, da gubite ritam, da ne hvatate korak sa vremenom, i to je po mom mišljenju, kako da vam kažem, intelektualni slom pre svega. Mi smo za to odgovorni, jer kako možete da objasnite činjenicu da ste vodili dobru politiku, a da su efekti te politike, recimo, da mi trideset kalendarskih godina kasnimo za nekim novim tehnologijama, da imamo skoro 50% nepismenog stanovništva, 25% potpuno, 25% funkcionalno. Da 10% stanovništva u Srbiji nema nijedan zub u glavi. Kada je Zoran Đinđić došao za gradonačelnika, rekao je „ja sam zapanjen, dete prvi put ide u bioskop u svojoj petnaestoj godini, a živi u Beogradu“. A ja sam bila impresionirana što moj gradonačelnik misli o takvom podatku, a ne samo dokle sežu naše granice. Pa to je politika.

Knez Mihailo je postavio program modernizacije Srbije u vrlo jednostavnoj formi, u tri tačke. On je rekao: u Srbiji je zakon najviša volja, politički protivnik u Srbiji nije neprijatelj, u Srbiji će se napredovati u zvanjima ne prema zaslugama nego prema znanjima. Ne znam šta još treba Srbiji? To je taj program koji ne možete da realizujete, a ne možete da ga realizujete, jer njemu, koji je ostvariv, pretpostavljate jedan neostvariv san o jedinstvu srpskog naroda, san koji je devetnaestovekovna ideja i sam Pašić je 1914. godine govorio: „vreme nacionalne ideje prolazi, zadnje je vreme da mi to uradimo“. Znate šta, te su se stvari promenile duboko, ne možemo mi danas da stvaramo jednu čisto etničku državu. U 19. veku se još moglo verovati da seljak ako napravi železnicu, dobije poštu ili napravi telegraf izdaje neki nacionalni interes. Kao što je govorio prota Milan Đurić, „ne trebaju nama strani lekari i apotekari, mi smo zdrav narod, ja živim na Zlatiboru“. To je mogao čovek da razume u 19. veku, ali danas se to pretvara u opasnu demagogiju i u opasno parazitiranje na zaostalosti naroda.

Srbija je imala intelektualnu elitu, koja nije bila brojna, to su bili pesimistični ljudi zato što su bili odgovorni. Stojan Novaković, Vladan Đorđević, Milan Piroćanac, Milovan Milovanović, to su ljudi od čijeg dela živi Srbija. U 19. veku je ova zemlja zaista seljačka, ona šalje svoje mlade ljude da se obrazuju, ti ljudi onda moraju da budu i profesori velike škole i pisci zakona i prevodioci knjiga i ministri i predsednici vlada. Danas više nije tako. Danas pre imate, rekla bih, političku generaciju koja možda mnogo jednostavnije od mene vidi i prošlost i sadašnjost, koja misli da politika nije toliko vezana sa odgovornošću i koja nema možda najpotrebnije uvide u ono što se danas događa ne samo u svetu, nego i tu oko nas, u našem najbližem okruženju. Naročito nepotizam i karijerizam odbijaju mlade darovite ljude. Oni spadaju u onih 75% koji kažu da ne vide perspektivu u ovoj zemlji, pored ostalog i zbog toga. To je slika društva i ja mislim da je ona možda, posle poginulih i unesrećenih u ratovima, najužasnija posledica, jer za jednu malu zemlju koja je tek bila stvorila kritičnu masu za promene, koja je imala dobar univerzitet, dobre prevodioce, u kojoj su ljudi učili strane jezike i putovali, izgubiti taj potencijal je stvarno ravno katastrofi. To se jako teško nadoknađuje. Sećam se kako je Vladimir Goati predstavljao jednu knjigu i govorio o tome da je posle 1972. godine u Srbiji očišćeno 12.000 ljudi iz privrede, politike, kulture, novinarstva. On je rekao da bi to bilo mnogo i za Ameriku, što i ja mislim. A to imate stalno.

Govorilo se da je postojala negativna selekcija. Pa, čekajte, sada postoji sloboda za pozitivnu selekciju, zašto mi do nje nikako ne dolazimo? Znači, to su pitanja iz političke kulture i pitanja odgovornosti. Možete da govorite recimo o jednom Zoranu Đinđiću, ja ga pominjem jer sam ga iščitala, on je imao razvoj, evoluciju bez koje ne može da se zamisli intelektualac. Ali, znate šta, kad je preuzeo odgovornost tu više nema šale i tu nema eksperimentisanja, nego morate da vodite u okviru vaših datih mogućnosti i da pokušate da učinite ono što je maksimalno moguće. Prosto mislim da nama svima nedostaje ta etika odgovornosti.

Treba praviti neke razlike između koalicija i pomirenja. Verujem da je većina demokratski orijentisanih ljudi uz sve primedbe bila racionalna i prihvatila tu postizbornu koaliciju, jedva čekajući da se formira demokratska Vlada koja bi na kraju dovela do konsenzusa u parlamentu oko evropske orijentacije Srbije, i mislim da je to u redu. Sigurno stranke evoluiraju, verovatno evoluiraju i socijalisti, i kod njih ima generacijskih promena i dolaze ljudi koji nisu odgovorni ni za antibirokratsku revoluciju, ni za VIII sednicu, ni za ratove koji su vođeni. Pomirenje je, međutim, nešto drugo. Ne mogu nacionalno pomirenje da naprave dve stranke, jer pomirenje po mom mišljenju podrazumeva da definišete od koje politike vi hoćete da se udaljite. Koliko su dve konkretne stranke stvarno, programski, bile udaljene u toku rata, je li ih delila samo vlast koja ih je sada povezala ili ih je delio i neki dublji programski razlog? Tu je, naravno, bitna osnova pomirenja, ono podrazumeva bilans poslednjih 20 godina, morate reći na koji način vi mislite da napravite zaokret. Svako će reći „pa, to je evropska perspektiva“, ali ako mi ne kažemo šta tačno znači evropska perspektiva onda se to pretvara u običnu mantru i pretvara se, ako hoćete, u jednu veliku laž, ne samo u laganje naših građana, nego i Evrope. Mi stvaramo jednu predstavu o nekakvim radikalnim promenama, promenama u svesti, navodno smo svesni onogo što se desilo i izvlačimo konsekvence, a u stvari ne možemo ni pobrojati šta sve od toga se uopšte ne vidi.

Drugo, znate, nije reč samo o pomirenju unutar Srbije i koliko tih pomirenja uopšte treba da napravimo. Govorilo se o neophodnom pomirenju onih koji su bili sukobljeni u Drugom svetskom ratu, sad o pomirenju onih koji su dvadeset godina bili na vlasti i u opoziciji. Međutim, reč je o stabilnosti, o orijentaciji zemlje koja omogućuje pomirenje sa našim susedima i koja omogućuje naše pomirenje sa nekim vrednostima koje postoje pre svega u toj Evropi, a onda i u svetu. Ako to pomirenje treba da se napravi, a to je jedan dug proces za koji je vrlo važno složiti se da je nužan, onda mora da se stavi na papir par rečenica. Bojim se da bi takva jedna suštastvena potreba i našeg naroda, a i naših suseda i Evrope, prosto opet bila izigrana. Kada je Vili Brant kleknuo – Vili Brant, pre svega, nije imao ništa sa nemačkim nacizmom, naprotiv, a drugo, on je kleknuo onda kad je ponudio ne samo jednu privredno, politički i moralno oporavljenu Nemačku, nego i novu istočnu politiku – on je onda mogao da kaže: ja tražim kao Nemac oproštaj. Zato je to neponovljivo. I zato je smešno izgledao prvi susret nekih delegacija u Hrvatskoj i Srbiji u toku rata. Tada sam rekla: pa, znate šta, čekajući srpskog i hrvatskog Vilija Branta probajmo da nešto sami sada uradimo. No, bojim se da su to neki važni moralni imperativi i za narode i za njihove državnike i političare koji mogu brzo da se profanišu. Jednostavno, oprezna sam prema tako velikim zahtevima. I, znate šta, vrlo često čujemo tvrdnju da u Hrvatskoj ništa nije urađeno u obračunu sa ustašama. To ne odgovara istini, to su ti politički cinizmi, to su te hipokrizije. S jedne strane, vi se izvinjavate, lepo ste vaspitani, činite to na piramidama mrtvih, a u isto vreme dopuštate da drugi budu obeleženi u svesti onih kojima rukovodite, vi ih sve identifikujete sa krajnjom, ekstremnom tendencijom u njihovom društvu, a to svako pomirenje sa njima kao takvima čini zapravo nemogućim. Tako je Nikola Stojanović govorio za Srbe, „do istrage naše ili vaše“.

Osamdesetih godina imali ste pravu provalu arogancije, uverenje da ćete da uzmete Jugoslaviju, da ćete kao kroz vodu da prođete od Triglava do Đevđelije. Onda je došao bes, jer su došle sankcije, pa bombardovanje, i na kraju nada, 2000. godine, da je ipak kraj agoniji. Posle Zorana Đinđića imate gubljenje te nade i rezignaciju, a onda najedanput nastupi očaj. Nedavno sam bila na Kosovu, posmatrala masu mladog stanovništva koje se gusto kreće ulicama, još bez posla, ali sa energijom da se prilagođava i da uči. A ovde gledamo to naše ostarelo stanovništvo koje je nezadovoljno svim nepravdama, koje stalno traži pravdu umesto da mobiliše svoje preostale energije. Gospodin Desimir Tošić je u poslednjem intervjuu na novinarsko pitanje „kako vidite budućnost Srbije“ odgovorio „plašim se da odgovorim, ima naroda koji brzo napreduju, ima naroda koji sporije napreduju, ima naroda koji nestaju“. I to je zaista tako, istorija je puna groblja propalih naroda, ne samo zato što ih je porazila neka velika, moćna, osvajačka sila, nego zato što su atrofirali i njihovi unutrašnji potencijali. Mislim da smo mi svi nekako i ljuti, da to osećanje dominira, ali umesto ljutnje možda je malo bolje da se zamislimo, da pitamo zašto je to tako i da prihvatimo da rešenje nije samo da ubijemo nekoga na nebu ili na zemlji, nego da radimo po nekoj svojoj meri, umesto što se pačamo svi u sve. Ovde ćete vrlo teško naći čoveka koji će vam reći da nešto ne zna da radi, jer mi svi sve znamo. Zaista bi trebalo dati nekakvo dostojanstvo znanju, kompetentnosti, ne izlagati ljude poruzi zbog toga što drugačije misle, ne sumnjati u njihove namere. Naravno, ima institucija čija je uloga u tom pogledu nezamenljiva, u tom smislu bi najviše morala da uradi crkva. Ali ona je danas možda zaposlena na nekim drugim stvarima i možda je bolje da o njoj danas ništa ne govorim.

Svetlana Lukić: Bila je ovo istoričarka Latinka Perović. Za kraj samo da vas obavestim, mada već znate, da počinje Sajam knjiga. Ako imate volje i vremena dođite u utorak u 3 sata na štand Samizdata na kojem ćete naći sve naše knjige, a i Teofila Pančića i Ivana Čolovića i nas dve. Hvala vam što ste nas slušali, doviđenja.

 
Emisija Peščanik, 17.10.2008.

Peščanik.net, 17.10.2008.