Radio emisija 06.10.2006, govore: Vesna Pešić, Vera Marković, Aida Ćorović, muftija Zukorlić i Petar Luković.

Vesna Pešić: Glavni problem u vezi sa 5. oktobrom za mene je bilo to što je postojala strahovita želja da Milošević pošto poto ode sa vlasti. Ponekad mislim da je on prerano otišao sa vlasti, nemojte odmah da me grdite, ali on je na tim izborima dobio milion i 800.000 glasova. Mi smo mogli da pobedimo Miloševića jedino ako bismo istakli nekog ko mu je ideološki veoma sličan, odnosno da bismo pobedili na tim izborima morali smo to da platimo time što smo izglasali Koštunicu. I to jeste bilo prerano, zato što mi još nismo imali dovoljno snage da na pravim osnovama srušimo Miloševićev režim. Dve stranke koje su vodile 5. oktobar, znači DS Zorana Đinđića i DSS Vojislava Koštunice su imale potpuno različite poglede na svet. I čim je otpočela noć posle 5.oktobra, ta dva sveta su se sudarila i zato nije moglo da dođe do 6. oktobra. A 6. oktobar je trebalo da ispuni data obećanja, recimo da se mora potpuno promeniti kadrovska struktura u tajnim službama, u vojnim službama. Kada je postao predsednik države, Koštunica je kontrolisao vojsku i veoma brzo objavio da vojska uopšte ne treba da se reformiše. Mnogi iz DOS-a su tražili da se smeni Nebojša Pavković, ali on ga nije dao, nije dozvolio njegovu smenu, a kao što znate, bila je napravljena prelazna vlada, gde je ministar za bezbednost bio Rade Marković, za koga sada vec znamo da je osvedočeni Miloševićev ubica.

Možemo da zapazimo da je i u predizbornoj kampanji Koštunica neprekidno obećavao – neće biti pobednika i pobeđenih. Šta to znači? Znači, signalizirao je strukturama o kojima govorim – mirno vi tamo, kad ja dođem na vlast niko vas neće dirati. On je odmah vezao za sebe strukture bivšeg režima i uspostavio kontinuitet sa Miloševićem.

Svetlana Lukić: Dobar dan, ovu zanimljivu tezu da smo požurili sa 5. oktobrom Vesna Pešić je izrekla sinoć na tribini u Zrenjaninu, u klubu Zeleno zvono. Tribina je bila posvećena 5. oktobru, a danas je 6. oktobar, to je onaj dan posle petog. Svaki put kada dođe taj dan, imam sablasni osećaj sličan noćnoj mori u kojoj se isti dan ponavlja u beskraj, sve dok u jednom pokušaju ne ispuni svoju svrhu. To što nije urađeno 6. oktobra stvorilo je u tom danu vremensku grešku oko koje se onda taj dan bez smisla ponavlja kao pokvarena ploča, i to Ravelovog Bolera.

Svi smo mi unutra i već stvarno postaje nepodnošljivo i ponestaje nam ideja kako da živimo u toj lošoj beskonačnosti. Meni se sviđa ideja jednog od junaka knjige Autostoperski vodič kroz galaksiju, koji je nekom greškom prirode postao besmrtan i užasno je besan zbog toga, jer ne zna kako da provede beskonačno vreme koje mu je dato. I tako, da ne bi poludeo on konačno smišlja plan kako da ispuni večnost koju nije tražio, i šta je rešio – uvrediće svako živo biće u svemiru, uvrediće svakog od njih lično, a da bi potrošio što više besmislenog vremena, vređaće ih abecednim redom. E sad, zamislite tu ludačku putanju po galaksiji.

Da potrošim ja malo ovog gluvog vremena i da danas počnem sa vređanjem, na primer na slovo, na slovo A. Ima mnogo kandidata, ali se ove nedelje posebno budalastim izjavama istakao vladika raško-prizrenski Artemije. Bio je vladika u Americi i ponosno nam saopštio da je za svetu srpsku stvar, podrazumeva se da je to odbrana Kosova, obezbedio podršku jednog evangelističkog sveštenika koji propoveda na televiziji. Propovednici koji imaju verski šou na televiziji su ljudi od kojih možete čuti neverovatne stvari, recimo da su imali neugodan razgovor sa Bogom, koji ih je ucenio da do određenog roka sakupe od gledalaca 5 miliona dolara ili će sirotog propovednika Gospod lično likvidirati.

Dakle, najnoviji prijatelj Srbije kojeg nam je nabavio vladika Artemije, Pat Robertson, je evangelistički sveštenik koji je u svom veoma gledanom šou programu na američkoj televiziji nedavno izjavio da bi bilo najbolje ubiti venecuelanskog predsednika Uga Čavezea. Citiram – nama nije potreban 200 milijardi skupi rat da uklonimo tog diktatora, mnogo je lakše poslati nekoga u tajnu misiju da sa njim završi. Ramsfeld lično se odmah u ime američke vlade distancirao od tog ludaka kojeg nam je, evo, prigrlio vladika Artemije. Da sumiramo, ove nedelje stekli smo dva nova prijatelja: opskurnog američkog TV propovednika i poludelog Rusa, Nikitu Mihalkova, koji je nešto trabunjao o panslavizmu. Našem Nikiti Koštunica je, verovatno ste to videli, uz poljupce podario i srpsku zastavu veliku kao jorganski čaršav.

Da nastavimo sa vređanjem. Preuzima Vera Marković iz Socijaldemokratske unije.

Vera Marković: Prva vest je bila da će Jočić u ime DSS-a da položi venac na spomenik njihovoj članici, koja je poginula za vreme petooktobarskih demonstracija. Međutim, danas vidim veliku ekipu iz njihove stranke, tu je bio i ministar pravde, ali zgodno je bilo kada su rekli da će to biti samo Jočić. To bi onda bilo baš onako pišanje na 5. oktobar, da njega pošalju. Kao, hajde da vidimo ko je najgori među nama, njega da pošaljemo. To vam govori sve o njihovom stavu prema 5. oktobru.

Svetlana Lukić: A ko je bio od ovih drugih?

Vera Marković: Pa Tadić je održao neki govor kao predsednik stranke. Međutim, mladi iz stranke su išli na grob Đinđića i položili su cveće, zato što ne bi bilo 5. oktobra bez njega i zato što je on zaslužan za to malo pomaka što je napravila Srbija. Stvarno je dobro što su otišli tamo. Ne znam da li je to odobrio glavni odbor stranke ili nije, ali bilo je dobro što su otišli tamo. Razgovarala sam s mnogim ljudima koji su bili na ulici 5. oktobra, kao što sam i ja bila, kao što smo svi mi bili, i vidim da oni današnji dan provode kod kuće. Ne postoji ni jedno mesto gde se danas zaista obeležava 5. oktobar i ne postoji volja za to kod onih koji su bili na tim barikadama, stajali na ulici, šetali za vreme protesnih šetnji i bili ispred savezne skupštine. Ni kod koga od njih ne postoji volja da se obeleži 5. oktobar, zato što je on praktično mrtav.

Ideje 5. oktobra su izložene podsmehu i karikiranju i zaista bi bilo glupo doći na bilo kakvo obeležavanje 5. oktobra danas u ovakvoj Srbiji. Stvari su vraćene unazad, tako se razmišlja, mediji tako rade, sudstvo, vlada, sve se radi onako kao za vreme Miloševića, s tim što su neke stvari gore nego tada. Jedna od tih mnogo gorih stvari je način donošenja ustava, to je zaista katastrofa. Milošević nikada nije ostavio dva dana za glasanje, nikad. Ja ne kažem da će ovog puta to biti urađeno zbog krađe glasova, ali svakako zato da se pokuša na mišiće, propagandom, velikim pritiskom na građane, da se ljudi nateraju da prihvate nešto što nikako ne bi smeli da prihvate, jer ovaj ustav polazuje veliki prezir, veći prezir nego kod Miloševića, prema građanima i predstavlja guranje građana u potpuno podanički položaj u odnosu na jednu partijsku državu.

To što se dogovore radikali sa DSS-om i na šta pristane Demokratska stranka, pa se posle toga vadi da je nezadovoljna tim ustavom, to je ono što imamo. Građane uopšte niko ništa ne pita. Još je veći cinizam kada kažu da će sada biti javne rasprave o ustavu. Ustav je već uobličen, dakle, definitivno nema javne rasprave, javna rasprava se vodi sve dok se u skupštini ne usaglasi nacrt ustava. Posle toga, to više nije javna rasprava. To je kao u onom vicu kada seljak ne želi da dopusti da mu se brčka po onoj robi koju je doneo i kada ljudi kažu – ali ja bih hteo da biram, a seljak pita – koliko ti treba komada – pet komada, a on uzme pet u ruku i pruži i kaže – evo ti, pa sada biraj. Znači, to je to, jedno potpuno poniženje za građane. Mislim, ponižena je i skupština, jer kada je od onih koje smo birali kao predstavnike građana traženo da glasaju za taj predlog, oni nisu znali kako izgleda taj nacrt ustava. Legitiman je onaj ustav koji donosi rešenja koja idu od društva prema državi. Ja ne znam da li je igde ikada ovako donošen ustav, a da nije bilo ni jednog dana, ni jednog sata rasprave o njemu. Čak nije bilo ni skupštinske rasprave pre izglasavanja.

Vidim da običan svet apsolutno nije zainteresovan za izlazak na referendum, da ljudi nemaju nikakav strah da će biti smatrani izdajnicima zato što nisu izašli da glasaju za ustav, u kome piše da je Kosovo nerazdvojni deo Srbije i da će tako zauvek ostati. Mislim da niko ne prezire svoje građane u tolikoj meri koliko ova vlada prezire građane Srbije. Dakle, mislim da svako ko izađe na ove izbore i glasa, svako ko pristane na to poniženje, bolje nije ni zaslužio.

Na argument da javna rasprava o ustavu traje već šest godina, može se reći da takva javna rasprava traje još od predloga prvog ustava koji je donesen u Srbiji. Dakle, uvek može da se govori o bivšem ustavu, o tome šta bi bilo dobro da postoji u ustavu, može da se razgovara o konkretnim predlozima, ali o ovom ustavu, čiji je nacrt usvojen, o tom ustavu nije bilo razgovora. I stvoren je jedan bastard-ustav, gde je deo o ljudskim pravima jako dobar, ali istovremeno imate čitav niz odredbi koje su daleko ispod zakonskih rešenja koja se sada primenjuju. Recimo prigovor savesti, za šta je Socijaldemokratska unija bila zainteresovana i borila se dok nije došlo do te uredbe o civilnoj službi vojnog roka. Ustavno rečenje nas opet vraća na formulaciju služenja vojske bez oružja i ja ne verujem da će zakon ići iznad toga. Zakon može da ide samo ispod toga i da bude restriktivan. Sudije se po prvi put biraju na tri godine, ne biraju se više doživotno. Ovim nacrtom ustava su u svim segmentima društva omogućeni jaki pritisci partija na vlasti i biće vrlo teško da se samo društvo za bilo šta izbori. Ono će morati da se kreće u okvirima dogovora onih koji su trenutno uspeli da zagrabe jedan komad vlasti. To je jedna potpuna feudalizacija, svako ima svoj feud koji se zove kultura ili spoljni poslovi ili finansije.

Ne verujem da će išta bolja biti i sledeća vlada, to je nešto sa čime ćemo morati da živimo. Ali ono što nam ostaje jeste da kažemo ne, ne dam ti da me ponižavaš, ne dam ti da me prezireš, hoću da me vidiš, ja sam građanin ili građanka Srbije i ja hoću da se čuje šta ja želim. Sada će opet ona partija koja ima većinu u lokalnom parlamentu birati gradonačelnika, opet ljudi neće moći direktno da biraju. Ustav bi morao da bude ustav za sutra, a ne ustav za juče. Biće velika smetnja to što u preambuli Kosovo stoji kao nerazdvojni deo Srbije. Ustav će morati da se menja onog momenta kada Kosovo postane nezavisno na ovaj ili onaj način. Ovim ustavom nama je onemogućen ulazak u Evropsku uniju, jer u njemu stoji da se prihvataju međunarodni ugovori, ukoliko nisu u koliziji sa našim ustavom. Prema tome, ovaj ustav se donosi za jednu priliku, da vlada opstane još malo, da ti ljudi imaju još neko vreme, još nekoliko meseci nekakvu vlast i zato se baca dimna zavesa pregovora o Kosovu. Ljudi nisu dostojni tog prezira koji vlada pokazuje prema njima, oni nisu mala deca, ljudi su svesni i politički i na svaki drugi način. I čini mi se da veliki broj ljudi na to apsolutno neće pristati.

Kako će sve to funkcionisati kada budemo imali susednu državu prema kojoj pokazujemo ogromnu etničku distancu, čije građane naš predsednik vlade naziva separatistima. On nikada ne izgovori albansko stanovništvo Kosova ili građani Kosova ili građanke i građani Kosova, nego kaže – albanski separatisti. Dakle, šta će biti sutra, kada se Srbija bude graničila sa separatističkom državom prema kojoj osećamo sve najgore. Bilo kome ko bi to neutralno posmatrao sa strane moralo bi delovati licemerno da se ovim nacrtom ustava nudi maksimalna autonomija Kosovu, a u isto vreme se Vojvodini oduzima ono što je imala do sada, jer Vojvodina je do sada imala autonomiju. Znači, potrebno je valjda da u Vojvodini dođe do kumanovskog sporazuma da bi se shvatilo da u Vojvodini žive ljudi koji imaju nešto drugačije preduzetničke navike, drugačiju kulturu i dugogodišnju autonomiju od koje ne žele da odustanu. Neutralni posmatrač bi morao da kaže – ovo što obećavaju Kosovu je čista laž, jer vidi šta rade svojima u Vojvodini. Kada to rade pokrajini koja je većinski srpska, možeš misliti šta bi radili Albancima, koje pritom nazivaju separatistima.

Neki kažu da je uopšte sporno donošenje ustava u čijoj preambuli stoji Kosovo, a da pritom za njega ne glasaju građani Kosova, bez obzira na nacionalnost. Onda smo čuli neko nemušto objašnjenje predsednika Ustavnog suda u odlasku u penziju, Slobodana Vučetića, o tome da oni koji su do sada redovno glasali ostvaruju biračko pravo i da se sa njima računa, dok oni koji ne ostvaruju svoje biračko pravo valjda ni ne moraju da budu pitani. Onda bi to trebalo da se odnosi i na građane Srbije koji ne glasaju. Trebalo bi to proveriti i svakome na čelo istetovirati koliko puta je glasao i onda samo onima koji su to učinili dovoljan broj puta dozvoliti da priđu biračkoj kutiji. Tu definitivno nema nikakve logike i toliko je spornih stvari u vezi sa ovim ustavom i sve su negativne po ovu ekipu koja sebe smatra ustavotvorcima, da u stvari ne treba ni trošiti reči na sve to.

A što se tiče Kosova, postavlja se pitanje zašto smo sada morali da ga izvlačimo iz samog teksta ustava, gde je bilo potpuno integrisano u pravno tkivo ustava i da ga stavljamo u preambulu. Kosovo je bilo u Srbiji i u njenom ustavu, pa posle toga više nije bilo u Srbiji, a ostalo je u ustavu. Sada ono nije u Srbiji i po svemu sudeći neće ni biti u Srbiji, a mi ga još čvršće stavljamo u ustav. Meni to deluje pomalo ludački i ja ne verujem da će građani pristati da budu saučesnici u tom ludilu i da izađu na referendum samo zbog toga. Meni se čini da su neke druge računice bile na delu u skupštini i da je zbog toga došlo do tako velikog konsenzusa, a te računice se tiču na primer pitanja ko će da bude u programskom savetu RTS-a i koliko je zbog toga ko spreman da podrži vladu i njen predlog ustava. Dakle, tu se odvijala neka strašna politička pijaca, ali to nas apsolutno ne treba da se tiče. Nas treba da se tiče samo to da nismo pitani. Opet kažem, ne verujem da će biti baš velike krađe glasova na tom referendumu, ali mislim da je veoma bitno čuvati kutije i preko noći, jer nismo dobili ni jedno objašnjenje zašto se glasa dva dana.

Predsednik skupštine, Predrag Marković, je rekao da ljudi mogu da se zapiju prvog dana ili da uče za školu, pa da onda uveče počne da ih grize savest, pa da sutradan izađu da glasaju. Ne znam zašto se ne bi zapili u petak i tada učili, pa da im u petak noću proradi briga za državu? Mislim da su ljudi vrlo savesni i svesni      kada su ozbiljne stvari u pitanju. Ovo nije ozbiljna stvar i to je razlog da ne izađu. Ni jedna međunarodna organizacija nije reagovala, mislim zbog toga što ne žele da u času moguće ozbiljne frustracije zbog Kosova tu frustraciju pojačavaju i da će nas pustiti da se gombamo sa ustavom i novim izborima onako kako nam zapadne.

Svetlana Lukić: Oni se ponašaju kao da smo mi maloumni, pa –  nemoj da ga diraš sada, vidiš da je stalno u nekom akutnom stanju.

Vera Marković: Jeste, mi smo pod temperaturom i možemo da dobijemo neki napad i zbog toga nas ne diraju, da ne bismo dobili taj napad. Ali treba biti oprezan u takvim situacijama kada nemate objašnjenje zašto se radi nešto što je totalno nelogično, kao recimo to dvodnevno glasanje. Čini mi se da je potrebna puna mera opreza, tim pre što Socijaldemokratskoj uniji i Građanskom savezu nije dopušteno da učestvuju u radu biračkih odbora opštinskih izbornih komisija, iako na to imamo pravo kao parlamentarne stranke. RIK nas je odbio sa obrazloženjem da nismo blagovremeno uložili prigovor. Pa nema potrebe za prigovorom, oni treba nama da objasne zašto nam nije omogućeno ono što imaju  ostale parlamentarne stranke. Oni su znali da smo mi najverovatnije za bojkot izbora, jer su čuli neke od naših izjava i zbog toga su nam jednostavno, kao u nekom autokratskom režimu, uskratili pravo nadzora referenduma, po principu – znam ja šta ti misliš, nećeš ti tako meni. To je nešto za šta smo mislili da je davno iza nas, ali nije, evo tu je, sada, i to u jednom baš ružnom obliku. Pokazalo je njuškicu, a kada se pojavilo celo, to je baš onako nešto ružno, onako sa bradavicama i dlakama, baš ružno.

Ova vlada je praktično pala 1. oktobra, kada je G17 plus izašla iz vlade. Ali to je ta njihova akrobacija: oni nisu izašli iz vlade, ali su u stvari izašli iz vlade i napisali su neopozive ostavke, ali će biti tu dok se ne izglasa ustav, jer njihove ostavke neće biti prihvaćene u skupštini, jer neće biti zasedanja skupštine dok se ne izglasa ustav. To ne znači da ta vlada nije pala, kompletna vlada je u ostavci i ta vlada će biti u ostavci sve dok se ne završi taj referendumski proces. Vrlo je tanka mogućnost usvajanja ustava, a veoma je mogućno da će sve biti završeno neuspešnim referendumom i tek onda će se videti da je vlada pala, a pala je još 1. oktobra. Ljudi, o čemu se radi, te vlade više nema, ona je ćao, gotovo. Koštunica više nije premijer, jer nema vladu kojom vlada.

Onaj koji je najviše govorio o tome da je sve posle 5. oktobra bilo legalno, ali nije bilo legitimno, onaj koji se najviše zalagao za legitimitet, Koštunica, on ga najviše gazi, na primer mandatima koji su oduzimani poslanicima, pa se to do danas vuće po sudu. On nema ni većinu, ona je omogućena nekim kvazi odlukama i sve će se završiti na tome da je u pisarnici parlamenta neka žena pogrešila, jer je pao sistem. Pre nego što sistem padne, on zabeleži vreme kada je unet poslednji podatak. Mislim, nismo mi kompjuterski nepismeni, to mogu da pričaju nekom drugom. Ona to nije uradila sama, ona je to uradila po nečijem naređenju i napredovala je posle toga, bez obzira na to što suđenje još uvek traje. To su ljudi koji rade stvari dajući im veo legalnosti, a pritom čine duboko nelegitimne stvari. Oni su još uvek u nekom spidu, oni su kao neka vlada, ali ta vlada više ne postoji. Još neko vreme stvaraju dimnu zavesu da bi se dovukli do izbora u što povoljnijoj poziciji. On može da bude predsednik vlade ako ima vladu, a ako nema vladu, ako se ona rasparala, onda on više nije premijer nego je on građanin Koštunica.

Svetlana Lukić: Da li ste čuli saopštenje patrijarha?

Vera Marković: Čula sam i u stvari me ta izjava nije mnogo zainteresovala, jer se on obraćao samo vernicima Srpske pravoslavne crkve i ostalih crkava i rekao im da očekuje da će svi oni da izađu na referendum. To što on prema njima pokazuje nepoštovanje ne znajući verovatno da oni imaju sva politička i građanska prava i da mogu da glasaju apsolutno kako oni hoće i da on ne treba da utiče na to – to je nešto što treba da mu kažu ti koji su vernici. Ja sam ateistkinja i drago mi je što mene nije pomenuo, jer bih morala da mu se obratim i da mu kažem da ne govori u moje ime, jer odluku o tome da li ću izaći na referendum ili ne donosim ja, autonomno.

Zakon o verskim zajednicama daje Srpskoj pravoslavnoj crkvi mnogo veća prava nego što joj daje ustav, koji izjednačuje sve verske zajednice i to je nešto što je nepovoljno za Srpsku pravoslavnu crkvu. Mislim da bi Sinod i patrijarh trebalo da vode računa pre svega o tome. Verovatno ni patrijarh nije dobio primerak ustava, verovatno su i oni neobavešteni, pa su razgovarali samo o tome da se Kosovo našlo u preambuli i to je bila osnova njihove rasprave. Međutim, mislim da bi za njih bilo mudrije da pročitaju ustav i u njemu nađu poziciju svoje organizacije i vide koliko je to nepovoljno po njih. Eto, da je bilo javne rasprave, Sveti sinod je mogao da traži SPC ima povlašćen položaj jednak onome u zakonu o verskim zajednicama.

U vezi sa abortusom ustav je takođe ispod rešenja koje stoji u zakonu o porodici. Za to su se izborile poslanice Demokratske stranke, pre svega Gordana Čomić i Anita Beretić, i u tom zakonu stoji sasvim jasna odredba – odluku o rađanju donosi žena. U ustavu stoji – svi ljudi odlučuju o rađanju dece. Žena je opet mašina za rađanje, koja treba da rađa vojnike. Dakle, kako iz te vizure stoji sa Kosovom. Već su se čule neke izjave da će Srbija prekinuti kontakte sa svim državama koje priznaju nezavisno Kosovo. Šta sad to znači? O tome treba razmišljati pre nego što se izađe na referendum. Da li ćemo onda mi biti u totalnoj izolaciji. Sećam se kako se pred odvajanje Crne Gore isto tako pretilo da ćemo mi prekinuti kontakte sa svima koji priznaju nezavisnu Crnu Goru. I kada su sve zemlje u svetu priznale Crnu Goru, sa naše strane je promrmljano da su rezultati glasanja legalni i to je valjda bilo naše priznanje Crne Gore. A Crna Gora je pritom država koja je najduže bila sa nama u zajednici, užasno su izmešani i porodični i poslovni odnosi i kultura i to je maltene isti narod, pa kad je tu bilo tako, kako će onda biti u vezi sa Kosovom.

Mene je sramota što se to događa u ovoj zemlji, ja bih volela da se to dešava kod nekih komšija koje ne volim. Krivo mi je što se to događa u mojoj zemlji i krivo mi je što je danas 5. oktobar, a mi smo tako daleko od 5. oktobra i čini mi se da se više nikad neće ponoviti onaj entuzijazam koji smo imali u Skupštini Srbije 2001, kada je izabrana Đinđićeva vlada. Onaj polet, onaj entuzijazam, ono gutanje svega što smo mogli da nađemo na internetu, kako da usaglasimo zakon o školstvu, kako šta da sredimo, pa posete delegacija, da što brže uhvatimo korak sa svima, sada kada nema više Miloševića. Međutim, sada ga ima mnogo više. U poslednje dve godine, kada se pomene 5. oktobar, prvo pomislim na smrt dva vojnika, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića,u Topčideru. To je užasna sramota za ovu zemlju.

Danas sam videla na televiziji B92 snimak roditelja jednog od tih dečaka, došli su na mesto udesa i govorili su. Strašno je to što se dogodilo tim ljudima, osim što im je poginulo dete. Taj osećaj da se nikad neće saznati da je tu možda bio Ratko Mladić i da su te dečake možda ubili njegovi telohranitelji, to je nešto što razara te ljude, to se vidi. Ljudi kojima je poginuo neko mlad i zdrav pate, ali ne pate na ovakav način. Ove ljude razdire to što se dogodilo i mislim da niko u Srbiji ne treba da bude miran dok se ne sazna da li je tu zaista bio Ratko Mladić i ko je to sakrivao od nas. Od kada je državna komisija utvrdila da su ti dečaci ubijeni, da ih je ubila treća osoba, niko nije odgovarao, to je neverovatno, svi ti ljudi su još uvek na istim položajima. I još uvek se ne zna navodno šta je bilo, ko je mogao da bude taj treći koji ih je ubio i mi smo još uvek u tom glibu straha, stida, sramote, nasilja, sve dok ne saznamo ko ih je ubio, kako se to dogodilo, ko je za to odgovoran. Podaci pokazuju, i to iz vojnih struktura, da sve veći broj ljudi želi da civilno služi vojsku. Slušaj Topčider je drastično promenio mišljenje ljudi o tome da li su sigurni u vojsci ili ne i da li žele oružje u ruci ili ne.

Svetlana Lukić: Da li ste pročitali saopštenje NUNS-a povodom zloupotrebe dece na RTS-u?

Vera Marković: Videla sam odlomak te emisije i to je zaista bilo potresno, ta deca govore o svojim autentičnim emocijama. Međutim, ono što je bilo loše u toj emisiji je što ta deca govore o političkim temama i što to govore uoči referenduma. Deca definitivno imaju pravo na izražavanje svojih emocija i dečijih stavova, ali da matrica političkih stavova bude predstavljana od strane maloletnika, to je nešto što može da se dogodi samo na RTS-u. Zloupotreba te dece se sastoji i u tome što ona o svojim emocijama govore pred kamerama, s tim što su navođeni na neke teme, što je još pogubnije po njihovu psihičku stabilnost. Sa decom koja imaju snažne emocije kao ova, može da razgovara stručno lice, zato što ono ume da zatvori taj razgovor na način koji dete ne povređuje. Otvarati neku temu i pustiti dete da pred kamerom govori o nečemu što je za njega jako dramatično, a da pritom nema stručnog lica na koje dete može da se osloni kada završava sa izlaganjem, to etika ne dopušta. To je direktna politička zloupotreba dece.

Svetlana Vuković: Vi u osnovi govorite o stvarima optimistično i tek sada mi pada na pamet – pazi stvarno, referendum može da ne uspe. I šta se onda dešava?

Vera Marković: Pa ništa, onda se konstatuje da je pala vlada i najverovatnije se ide na raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu i na donošenje ustava na način koji je duži, komplikovaniji, ali temeljniji.

Svetlana Lukić: Slušam vas dve, pričate kao da živite u normalnoj zemlji.

Vera Marković: Bilo bi nelogično da se proglasi da je ustav donet, a da nije dovoljno ljudi glasalo. Za sada ne verujem da je moguće tako nešto. Građani nisu tako uzbuđeni u vezi sa celom tom stvari, ali vidim da ljudi na vlasti jesu jako uzbuđeni, od toga im zavisi da li će se videti da im je pala vlada, šta će da bude posle izbora, Demokratska stranka će biti jača, ko će da nosi mandate, ko drži resore, gde će da smeste članove stranke. Verovatno je to ta vrsta panike.

Sve vam je to kao crtanje po pesku. Jeste Tadić otišao u Srebrenicu, ali kao da je to nacrtano na pesku, naišao je talas, obrisao. Sledećeg dana se dogodilo nešto drugo i ne postoji konzistentnost u tome da se neke stvari nameću kao tema na sasvim određen način i da se tačno zna šta je bila Srebrenica. Ako ideš u Srebrenicu i ako kažeš ono što kažeš u vezi sa Srebrenicom, onda ti je odmah tu Ratko Mladić, koji je optužen za Srebrenicu i tu mora da postoji jasna ravnoteža. I to što čujete da bi lako moglo doći do promene ustava govori vam da je to ustav za jednu priliku: da Koštunica ostane na vlasti.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Vera Marković iz Socijaldemokratske unije. U vestima nema ničeg novog, osim da zatvorenici nastavljaju proteste. Oni znaju da im je obećano da će po hitnom postupku biti donet zakon o amnestiji i vrše pritisak na skupštinu da se sastane i izglasa ga. Zatvorenici baš nemaju smisla za humor, oni ne znaju da se mi spremamo za referendum. A vi ćete u nastavku Peščanika čuti jednu priču o Sandžaku. Vi znate da se ova vlada u poslednje vreme jako igrala sa Sandžakom i da je na nedavnim lokalnim izborima jedan čovek to platio glavom. U Beogradu je pre par dana održana tribina pod nazivom Političke podele i budućnost Sandžaka. Tu se skupila grupa ljudi, koji su pokušali da nam objasne predistoriju sukoba Ugljanina i Ljajića i evo da čujete šta su tamo rekli Ishak Slezović, glavni i odgovorni urednik novopazarskog radija Sto plus, Jelena Minić iz Instituta za ekonomske studije, Džejms Lajon iz Međunarodne krizne grupe i Sead Biberović i Aida Ćorović iz novopazarskog udruženja građana Urban In.

Aida Ćorović: To pravljenje dimnih zavesa da je Sandžak ono sledeće bure baruta i sledeća problematična zona nas prati od 91. Kad god se dešavalo još nešto loše, kada je trebalo da se razvodni situacija – Sandžak je bio dežurni krivac. I ova vlada Srbije sve vreme drži Sandžak kao dežurnog krivca defokusirajući suštinski problem, a to je siromaštvo u Srbiji. Tokom devedesetih Sulejman Ugljanin je bio apsolutni lider Bošnjaka u Sandžaku, krajem devedesetih tu počinje izvesno raslojavanje. Najpre Sulejmana Ugljanina napušta Rasim Ljajić. Većina ljudi ne zna da su Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin početkom devedesetih bili zajedno u Sandžačkoj demokratskoj akciji. Za muftiju Zukorlića se zna da je Sulejman Ugljanin finansirao njegovo školovanje; očigledno da je Sulejman Ugljanin već u to doba imao viziju Sandžaka kao male džamahirije, gde bi on i Rasim i ostali imali političku moć, preko Zukorlića bi imali versku moć i naravno, a ekonomska moć bi se tu sama od sebe formirala. Dakle, to je bila Sulejmanova vizija.

Posle njegovog odlaska za Tursku 93, Rasim Ljajić preuzima stranku, što mu Sulejman Ugljanin nikada nije oprostio. Po povratku, Sulejman vraća stranku sebi, Rasim Ljajić ostaje u stranci koja se zvala Stranka demokratske akcije Rasima Ljajića. Posle izbora 2000, Rasim menja naziv stranke i od tada se ona zove Sandžačka demokratska partija. Pred izbore 2000, formira se i koalicija Narodni pokret Sandžak, na čijem čelu je takođe dotadašnji blizak Sulejmanov saradnik, Džemail Suljević, a u proleće 2004. formira se i Sandžaćka alternativa. Dakle, sve su to veoma bliski Sulejmanovi saradnici. Posle 2000, oni postaju oponenti, 2004. Ugljaninova koalicija osvaja 21 mandat, a skupštinsku većinu čine Rasimova stranka, dakle, SDP sa 18 poslanika, Stranka za  Sandžak sa 3, Srpska radikalna stranka sa 4 i 2 odbornika Srpskog demokratskog saveza. Te godine Sulejman postaje predsednik opštine. Skupština donosi odluke koje Sulejman ne poštuje i mi imamo potpunu paralizu rada lokalne samouprave. Nisu izostala ni suđenja i u jednom trenutku okružni sud u Novom Pazaru je odbio 82 krivične prijave na račun skupštine opštine.

Stvari se drastično menjaju onog trenutka kada gospodin Bajram Omeragić i Esad Džudžević, dva narodna poslanika, napuštaju poslanički klub DS-a, negde početkom oktobra prošle godine i pružaju podršku vladi Srbije. Vlada Srbije onda na sednici od 7. aprila donosi odluku da se skupština opštine raspusti i uvede prinudna uprava, kakvu smo već imali za vreme Slobodana Miloševića 1997. Gospodin Predrag Bubalo, ministar za privredu, rekao je da ostaje odluka novopazarske skupštine da opoziv predsednika bude 14. maja, ali formira se nova opštinska izborna komisija i zakazuje se novi termin za opoziv, 25. juni. Predrag Marković 10. jula raspisuje vanredne lokalne izbore za 10. septembar. Nabrajam vam ovo prosto da vidite gde je sve vlada Srbije pogrešno intervenisala na dešavanja u Novom Pazaru.

Sandžak je deo zemlje koji ima najnerazvijeniju putnu strukturu, do Sjenice je 50 kilometara, a mi do tamo putujemo sat i po vremena zbog užasnog puta. Novi Pazar je grad od preko 80.000 stanovnika, od čega su skoro polovina mladi. Od tih skoro 40.000 mladih ljudi, preko 20.000 su školska omladina, a imamo samo pet osnovnih škola. To znači da se svakoga jutra u više hiljada slučajeva krše dečija prava, jer deca polaze u školu u pola 7, sede ih po troje u klupama i uče u tri smene. To što sada vlada Srbije ulaže u Sandžak samo je deo predizborne kampanje. Velja Ilić je postao najbolji drug Sulejmana Ugljanina i viče ne možemo da živimo od Velje Ilića i od toga kako oni prave puteve i kako će od Sandžaka napraviti Eldorado. A samo pre godinu i po dana Sulejman Ugljanin je govorio da je ovo pročetnička vlada i najgora vlada koja je ikad postojala u Srbiji.

Džejms Lajon: Kad je DOS došao na vlast petog oktobra, u Sandžaku je broj telefonskih linija po stanovniku bio isti kao u Avganistanu, odnosno 3%. Ovo su zvanični podataci Telekoma Srbije. I većina tih telefonskih priključaka nalazila se u srpskim kućama. Sandžak je bio toliko zapostavljen, da može da se gradi danju i noću, narednih 15 godina, da bi ova Sandžak dostigao neki pristojan nivo. Grad Novi Pazar ima više od 80.000 stanovnika, možda 90,95 hiljada – niko ne zna tačno. Novi Pazar je šesti po veličini grad u Srbiji, a ima infrastrukturu za 10.000 stanovnika.

Jelena Minić: Mi po podacima još iz 1985. kao zaostale delove zemlje imamo Golubac, Veliko Gradište, Krupanj, Osečinu, Ljuboviju, Bajinu Baštu, Čajetinu, Prijepolje, Sjenicu, Tutin, Rašku, Novi Pazar, a sada imamo i nove centre bede u Srbiji, kao što su Kragujevac, Bor i tako dalje, da ne govorim o Medveđi, Bujanovcu i Preševu. U Srbiji postoji suštinski sistemski problem i Sandžak svoje probleme neće moći da reši ako se fokusira samo na Sandžak. Znači, morala bi da se stvara potpuno nova koaliciona struktura u Srbiji upravo oko pitanja decentralizacije i dalje demokratizacije. Približavanje Evropskoj uniji podrazumeva prekompoziciju centara moći u Srbiji, to ne može da se izbegne. Stari tajkuni iz službi bezbednosti će morati da napuste scenu i prestanu da je u potpunosti kontrolišu i tu je šansa da političke snage u Sandžaku nađu prave partnere u čitavoj Srbiji.

Sead Biberović: U pazarskom SUP-u sastav policije je još uvek isti kao i za vreme Miloševića. Znači, policija grada koji ima 80 odsto Bošnjaka ima 80 odsto policajaca Srba. U sudskim procesima protiv policajaca koji su zloupotrebljavali službeni položaj tokom Miloševićevog režima, samo jednom jedinom policajcu iz pazarskog SUP-a je suđeno, a i on je dobio više simboličnu kaznu. Mnogi procesi protiv policajaca su već zastareli.

Ishak Slezović: Ništa se u Sandžaku ne dešava bez Beograda, a tu uključujem i kriminal. Građani Sandžaka na ovim poslednjim lokalnim izborima nisu birali između Ljajića i Ugljanina, birali su između Velje Ilića i Dinkića. Kampanja je bila zasnovana na tome koji od njih dvojice može više para da uloži u famozni Sandžak. I Ugljanin je to odigrao veštije, možda zato što je bio u poziciji da upotrebi te pare.

Aida Ćorović: Mi smo opština sa preko 22.000 nezaposlenih, što čini nešto više od trećine radno aktivnog stanovništva i biračkog tela. Pri tome smo grad koji ima najbolju demografsku situaciju u Srbiji, imamo preko 40.000 mladih, ali o njima niko ne brine.

Svetlana Lukić: U sandžačkim opasnim podelama, osim Ljajića i Ugljanina postoji još jedan veoma važan igrač, a to je poglavar Islamske zajednice, muftija Zukorlić. U ponedeljak je muftija imao problema sa Ugljaninovim građevinskim inspektorima, koji su hteli da mu sruše pregradne zidove u zgradi fakulteta za islamske studije. Nekoliko stotina imama i vernika je branilo taj fakultet, koji je napravljen u doba Đinđićeve vlade. Sa muftijom Zukorlićem prošle nedelje razgovarao je u Novom Pazaru Ivan Kuzminović.

muftija Zukorlić: Mi smo očekivali početkom devedesetih, kada su počeli procesi demokratizacije, da političari ubrzaju taj proces unapređenja političke svjesti kod obične mase. Međutim, kako kaže jedna arapska poslovica – onaj ko nešto nema, ne može ga dati drugome, i oni nisu mogli da doprinesu podizanju političke svjesti, jer je očito oni sami nisu imali, a najbolje se to vidi sada. Svi mi smo onda, iz prevelike želje da nas sunce ogrije i sa te strane, zatvarali oči kada su u pitanju intelektualni profili ljudi koji su stali na političko čelo ovog naroda, sve u smislu – početak je, biće bolje. Nažalost, bilo je sve gore sa tim ljudima koji su zasjeli na čelo nacionalnog političkog pokreta, jer je to tada doista bio pokret, koji je bio rezultat jednostoljetne žeđi da se ima u političkom smislu nešto svoje. Naravno, na krilima nacionalnog pokreta, ti ljudi su dobili pozicije koje im u normalnom životu apsolutno ne pripadaju. I što su duže bili na tim pozicijama, oni su se samo više učvršćivali, ali ne više onom nacionalnom demagogijom sa početka devedestih, koja je tada bila aktuelna sa svih strana, pa je i bila potpuno u trendu, već su ti politički organizmi postali političko-kriminalne grupe, koje funkcionišu, nažalost, vrlo dobro.

Svaki čovjek je sastavni dio jedne mreže koja je interesno povezana. U trenucima kada treba pojačati aktivnost, tu kao udarna pesnica nastupaju kriminalne horde, oni su nosioci aktivnosti, počev od stadiona preko drugih oblika harangiranja po čaršiji, terorisanja ili zastrašivanja naroda. Narod koji je živio u višeslojnoj diktaturi celo jedno stoljeće najbolje reaguje na strah i oni su toga svjesni. Isto je to kao Arkan, Legija, samo u nešto sitnijoj verziji i tako to ovdje funkcioniše. I uspješno im ide, dobro im ide, ali pojavi se Islamska zajednica, pa neki muftija tamo kaže – stop, ne može to tako. Onda se on, naravno, optuži da se bavi politikom, on je taj koji je izašao iz svoje odore. Oni potcjenjuju Islamsku zajednicu kao vrijednosni sistem prije svega, a potom i organizacioni.

Da su političari drugačiji, mi mislimo da bi ovaj proces ozdravljenja išao puno brže, ali evo, on sada ide sporije. Postoji tu i treći faktor koji je vrlo bitan i koji je trebalo da ima pozitivnu ulogu, a to je država. Država je ovdje posle 5. oktobra pokušala imati pozitivnu ulogu i tada je ovdje doista bila drugačija atmosfera. Jedina krupna stvar koja se učinila jeste osnivanje univerziteta u Novom Pazaru u vrijeme pokojnog premijera Đinđića, zahvaljujući njemu. Međutim, iako se nije mnogo činilo, narod je bio pun nade, očekivanja, pun želja i sam je htio da doprinese tim procesima, dok sada nije tako. Svijet već polako tone ponovo u beznađe, što je vrlo opasno, jer posledica beznađa obično biva fanatizovanje društva, fanatizovanje mladih generacija, pojava raznih oblika ekstremizma. Dakle, ja se toga bojim, i mislim da bi država morala imati mnogo više sluha za ovaj prostor, a to znači ne ulagati u političare na ovom prostoru nego ulagati u prostor, ulagati u razvoj regije, ulagati u narod i sve one potrebe ovoga društva, a vjerujte, one su najmanje predstavljene kroz trenutno dominantnu političku opciju koja predstavlja svojevrsnu strahovladu. Jedina sreća u toj nesreći je što takva strahovlada nema u rukama državu, već samo novopazarsku opštinu.

Za ovih 13 godina izgradio sam imidž neutralne ličnosti vodeći neutralnu, nadpolitičku instituciju i organizaciju. Ali ovaj momenat je prosto bio krik, krik koji više nije ni pod kakvom kontrolom. Dakle, u pitanju je opstanak. Nažalost, dio vlasti u Beogradu, mislim onaj više desni, smatra da će rešiti stanje u Sandžaku ukoliko ima jednog Ugljanina kao batinu za svoj narod. Svi kolonijalizmi u svijetu su funkcionisali po tom principu, ali zaboravlja se da je ovo ipak XXI vek i da je ovo ipak Evropa. Ovo nije Afrika, nije Azija i nije ovo nikakva britanska kolonija. Oni vjerojatno sada trljaju ruke, misle – evo, dolje smo to sve posvađali, oni se oko obične koske otimaju dok se donosi ustav u kojem se Bošnjaci ni ne pominju. A ne pominju se zato što oni koji bi trebalo da ih pominju, najjače partije u Sandžaku, nemaju vremena za to, jer imaju sopstvene ratove koje vode.

Doći će momenat kada će se ipak sve to stišati, pa će ljudi podići glavu i reći – ej čekajte, zašto nas niko ništa nije pitao kada je ustav donošen, zašto niko nije rekao – vi ste nacionalna zajednica sa svojim istorijskim, kulturnim, etničkim, vjerskim posebnostima, imate li vi neke posebne zahtjeve, šta vi mislite o tome. Koliko bi to što mi mislimo bilo realno uklopivo u ustav je drugo pitanje, ali minimum neke političke, državničke uljudnosti nalagalo je da se to pitanje postavi. To što trenutno glavne bošnjačke partije neće podići glas protiv ignorisanja Bošnjaka u procesu donošenja ustava samo će još više da zatruje atmosferu ovdje i da pojača beznađe. Bojim se da će to kod jednog potpuno pacificističkog naroda, kakav je bošnjački i što je pokazao kroz svu svoju istoriju, početi da rađa i neki drugi pogled na stvari, posebno kod mlađe generacije.

Sandžak bi za Srbiju trebalo da bude potvrđivanje mogućnosti da se ima snage i za nešto drugačiji pristup. Da ne čekamo uvek da nešto plane, pa da ga gasimo. Kakva se poruka nama šalje iz Beograda? Albanci u Preševskoj dolini su uzeli puške u ruke i sada se stotine miliona dolara ulaže u taj kraj, samo zato što su oni uzeli puške. Sandžački narod je bio na najosetljivijoj tački Balkana, okružen Srbijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, Albanijom, Kosovom, a zamislite da je ovdje mir opstao i dok je gorjela Hrvatska i Bosna i Hercegovina i Kosovo, i dok su ovdje tutnjali arkanovci i frenkijevci i ne znam ti ko sve ne. I sada jedan takav narod treba za nagradu da dobije Ugljanina. To je kao da se kaže – ma dobro, vi ste mirni, a mi ćemo malo parica dati Ugljaninu i njegovim ljudima da posiju šoderom neku ulicu po mahali. Sada imate taj pristup. Vidite, sandžački narod ipak ide napred, razvija se, mi imamo univerzitet, svake godine sa univerziteta će izaći od 150 do 250 diplomaca raznih struka. To su ljudi koji više nisu zgaženi, koji nisu morali da se savijaju po drugim gradovima i da kriju svoje ime da bi se školovali, koji se formiraju u jednom slobodnom duhu. I sa njima se neće moći tako igrati.

Kada je 1994. izvršena prva reforma u islamskoj zajednici na nivou Sandžaka, Miloševićev ministar vjera Dragojlovića poslao nam je pismo u kome nam je rekao – nikada nećemo priznati takozvani mešihat Sandžaka, naravno ne zbog mešihata nego zbog Sandžaka. Međutim, danas imate suprotne poruke iz nekih političkih krugova u Beogradu – ostanite u Sandžaku, nemojte izlaziti iz Sandžaka. Jedan od grijeha ove vlade jeste to što ne razumije koliki je potencijal islamske zajednice i koliko se on može iskoristiti u interesu ove države. Ne možete držati muslimane pocepkane u ovoj državi, a onda se bojati secesionizma. Oni žele da mi istovremeno budemo integrisani u Srbiju kroz državne institucije i da islamska zajednica bude slaba, iscepkana i svedena na bavljenje sitnim pitanjima unutar sebe, što je prosto neizvodljivo. Ako imate iscepkanost, ta iscepkanost rađa seceonističke ambicije. Slično je bilo i sa našim univerzitetom, jer smo napravili presedan i prvi puta u istoriji krenuli drugim smjerom, da otvorimo odeljenja univerziteta širom Srbije iz Novog Pazara. Tada su mi ljudi govorili, jer ja sam vodio taj projekat – zar mislite da će se neko u Nišu upisati na muftijin univerzitet. Ja kažem – mislim da hoće. I bio sam izuzetno srećan što sam u tome uspeo. Lično sam učestvovao u toj kampanji u Nišu i te godine smo upisali više studenata nego bilo koji privatni univerzitet u Nišu. Onda smo otvorili odeljenje i u Beogradu, Pančevu i Subotici, ali vjerujte, to je nekome zasmetalo, pa su onda počeli dolaziti dopisi iz ministarstva kako ta odeljenja treba zatvoriti. A isto to ministarstvo prosvete je napravilo izuzetak, pa je dozvolilo da državni univerziteti iz Srbije imaju odeljenja u Novom Pazaru.

Vidite kakav je to apsurd. Sve je to rezultat tih koalicija i jedna od cijena koje se plaćaju za tu dvojicu poslanika, koji treba da tamo gore garantuju tu famoznu većinu. Naravno, ako država bude odlučna, ona mene može natjerati da povučem sva odeljenja iz Srbije, ali vjerujte, to će biti strašno pogrešno. Jedini integristički projekat koji trenutno postoji u Srbiji je internacionalni univerzitet u Novom Pazaru, i sad nekome smeta i ta jedina multietnička ustanova zbog tog što joj se na čelu nalazi muftija i zbog toga što joj je sjedište u Novom Pazaru. Uzrok tome su iste istorijske predrasude koje su nas i dovele do ovoga u čemu sada živimo.

Problem je što premijer šuti i jeste najlakše nekada šutjeti, ali on je šutio i kada smo mu pisali o zapaljenim džamijama u Beogradu i Nišu, šutio je još po nekim pitanjima. To nije dobro ako želi da mi tog premijera doživljavamo kao svog premijera. Mi smo juče zvanično na saboru osudili ignorisanje Bošnjaka od strane države u procesu donošenja ustava. Sabor je donio odluku kao najviše predstavničko i zakonodavno tjelo Islamske zajednice Sandžaka da ovlasti muftiju da pozove sve političare u Sandžaku da se objedine oko zajedničke platforme vezane za ustav, i to će se desiti. Ja nisam siguran da će baš biti svejedno toj državi, toj vladi ukoliko se ovdje postigne, ako ne potpuni, ono bar dvotrećinski nacionalni konsenzus, a ako iza toga stoji islamska zajednica, onda znate koji je stepen njenog legitimiteta u svakom pogledu. Vrlo je verovatno da ćemo mi zauzeti stav da taj ustav ne prihvatamo i možda ćemo se čak odlučiti da pozovemo glasače da ne učestvuju na referendumu. Naravno, ukoliko Ugljanin ostane u toj igri, moguće je da on i napravi neki referendum, jer on je vrlo spretan da napuni te kutije kako treba. Međutim, možete prevariti nekoga iz daleka, ali ne možete prevariti ljude koji to očima gledaju. S druge strane, sigurno je da će se svi nesrpski narodi ovdje osjetiti kao građani drugog reda ukoliko se ustav donese na takav način i ukoliko taj tekst ostane ovako koncipiran.

Da sam Mađar, vjerujte, ja bih nekako i prihvatio da budem građanin drugog reda u Srbiji, jer mi je Budimpešta iza leđa, a to znači i Brisel. Ali biti Bošnjak je ovdje u tom slučaju strašno, jer neko vas je gurnuo i nazvao nacionalnom manjinom bez ikakvog osnova. Onda mi s pravom postavljamo pitanje čija smo mi nacionalna manjina. Po pravima koja nacionalne manjine uživaju u Evropi, to je odlično, ali te nacionalne manjine imaju svoje nacionalne države, koje štite njihova prava. Koja je to naša nacionalna država? Koja je to matica Bošnjacima u Sandžaku? Je li to Bosna i Hercegovina? Koji su mehanizmi Bosne i Hercegovine da interveniše i zaštiti moja prava ovdje, ukoliko mi budu ugrožena? Prema tome, to bošnjačko pitanje će na Balkanu ponovno izbiti na površinu. Mi smo ovdje autohtoni narod, nismo mi doseljenici i niko nema pravo da nas promjenom državnog ustrojstva briše iz ustava i pravi neke veštačke koncepte, koji će sigurno ovdje imati negativne posledice u budućnosti. I zbog toga mi se s tim nećemo lako pomiriti i mi sigurno nećemo spuštene glave sve to posmatrati.

Kada je Kosovo u pitanju, glavni profit države u ovoj fazi bio bi da se istorijska pouka prihvati i da ne dozvolimo da na nekom drugom djelu Srbije dođe do konfliktnih situacija, koje bi mogle da dovedu do stanja gdje se opet država neće pitati o tome šta će biti sa tim prostorom.

Svetlana Lukić: U emisiji ste do sada čuli Veru Marković i muftiju Zukorlića. Između njega i Sulejmana Ugljanina pale su u poslednje vreme teške reči, Ugljanin je čak odlučio da prekine sve odnose da Islamskom zajednicom, dok je na njenom čelu muftija Zukorlić. Nego da se mi vratimo 6. oktobru, koji je u kalendaru Peščanika upisan kao dan za vređanje iz nemoći, vređanje svih onih koji su nas tako opako prevarili 5. oktobra. E, od sada pa za vjek vjekova slušate Petra Lukovića.

Petar Luković: Pravo da ti kažem, ja nisam nikakav stručnjak za ustav, to svi znaju, čak i ja. Nemam pojma o ustavu. Ono što mi je privuklo pažnju je to da ga je Koštunica stalno pominjao. O čemu god je pričao, uvek je bilo – donećemo ustav, ustav, raskinućemo sa Miloševićevim ustavom, hajde da donesemo ustav. I šest godina donosimo taj ustav. I onda odjednom, drž ne daj, za pet dana gotov ustav, pazi, gotov ustav. Jebo te, pa u mom soliteru smo pravili kućni red i 20 dana smo ga pravili. Pa 20 dana smo pravili kućni red, jebo te, znaš ono, kad može da se svira, kad ne može da se buši. 20 dana, a ovi završiše ustav za pet, dogovorila se njih dvojica, trojica i gotovo. Stvarno sam bio pomislio – pa čekaj, napraviće neki nacrt, pa će to da pregledaju neki ljudi koji to znaju, ne ti i ja, pa da kažu šta valja, šta ne valja, šta još treba, šta ne treba. Jok bre, ništa, nema javne rasprave, nema ničeg.

Predsedniku skupštine neprijatno – usvojiše ustav usred noći. Sećaš li se kada je Crna Gora proglasila nezavisnost u sred noći, pa je Peđa Marković govorio – mi sve radimo u sred bijela dana, a ne noćom. A sad usvojiše ustav oko ponoći valjda. Uspeo sam da pogledam snimak, jedno pet minuta Albijanića kako nešto priča. Jebem ti sunce, čak je i Dinkiću bilo neprijatno, nije hteo da komentariše Albijanića. To je bio poziv na bunu protiv dahija, a na kraju je rekao – Bog nam pomogao. Ludilo. Hajde, završi se sve to i onda dođe nedelja i ne znam kako sam kupio Politiku. Tek to je u stvari bio moj pravi susret sa ustavom. Nađem tamo intervju sa mojim favorite, Aleksandarom Simićem, savetnikom Vojislava Koštunice. Počnem to da čitam i potpuno se navučem, čista droga, šest puta sam čitao taj intervju i ne mogu očima da verujem. Prvo nam je rekao jednu stvar koja je mene poremetila mentalno. Kaže  čovek – javna rasprava je pojam koji pripada nasleđu titoizma. Jebo te bog, sad shvatam zašto nije bilo javne rasprave. Dve rečenice kasnije, Simić kaže ovako – Važeća procedura za ustavnu reviziju nigde ne predviđa da se vodi javna rasprava, verovatno zato što je nasleđe titoizma, a referendumska kampanja, pazi sad ovo, ona će biti svojevrsna javna rasprava. Čekaj, kako je javna rasprava nasleđe titoizma, a referendumska nije. Ko mi je kriv, jebi ga, nije trebalo ni da počinjem da čitam jednoćelijskog Simića.

I Simić nastavlja dalje i na pitanje ko će učestvovati na referendumu, on kaže – Glasaće svi koji su građani Srbije. Dobro, pita ga onaj jesu li Albanci građani Srbije, a on kaže – mi ne možemo nikoga ubediti ili naterati da bude građanin Srbije. Ja sam stvarno bio uveren, evo, do nedelje ujutru da ili jesi građanin Srbije ili nisi građanin Srbije. Sad je ispalo da to zavisi od moga raspoloženja; ustanem ujutru kao građanin Srbije, popodne nisam građanin Srbije. Na pitanje da li su među svim tim građanima Albanci, on kaže da Albanci nisu želeli da budu na biračkim spiskovima i da Srbija nije mogla da ih na to natera. To bi bilo, kaže Simić, protivno osnovnim ljudskim pravima, a zna se, mi smo po tome poznati koliko smo držali do ljudskih prava – naročito kada su Albanci u pitanju. Prema tome, ne možemo mi njih da nateramo da glasaju. Otkrio sam u stvari zašto mi idemo na referendum. Ne samo da glasamo da je Kosovo neotuđivi, sopstveni, ugaoni kamen, temeljac, bez Kosova ništa, ne, već, kaže Simić, ono što je bitno, što ja stvarno do juče nisam znao, to je da će narod koji se pojavi na referendumu odlučiti, saopštiti šta je Srbija i gde su njene teritorije. Jebem ti sunce, ovo već postaje drama. Dakle, mi ovog trenutka, bez referenduma, ne znamo gde su nam teritorije i narod kolektivno ide da odluči gde su teritorije. Ja bih samo pitao zašto se zaustavljamo na Kosovu, čemu ta skromnost. Ako narod odlučuje šta su njegove teritorije, šta je Srbija, haj’mo da iskoristimo priliku, pa da kažemo – idemo dalje, zašto samo Kosovo, ima još!

U istoj nedeljnoj Politici, koja je spektakl, to treba čuvati, nije Simić nego Koštunica, kaže da jedna država dostiže svoje punoletstvo tek kada ima ličnu kartu. Ukapiram da smo mi, građani, imali ličnu kartu, a država nije imala ličnu kartu. Pa imali smo ustav i ranije, kako onda nismo imali ličnu kartu. Pa nismo imali ličnu kartu zato što Kosovo nije bilo zapisano u ustavu. Sada kada imamo zapisano Kosovo, kaže Koštunica, pazi citiram – suštinska lična karta jedne države jeste njen ustav, ali pošto prošli ustav nije imao preambulu o Kosovu, mi nismo imali ličnu kartu. A šta smo imali? Izbegličku legitimaciju, ausvajs, šta? Kako smo živeli svih ovih godina bez lične karte?

Još jednom se vraćam na Simića, koga na kraju pitaju – dobro, a šta će Srbija da radi ako se, daleko bilo, ne daj Bože, taman posla, ne dolazi u obzir, ali ako međunarodna zajednica Kosovu dodeli neku vrstu nezavisnosti, pa mi budemo primorani da se s tom činjenicom suočimo, šta ćemo onda da radimo, kako ćemo se ponašati prema državama koje priznaju Kosovo. A Simić kaže – Videćemo koje su nam države prijatelji, a koje nisu. Dobro, kad to vidimo, šta onda? E onda, kaže on – mislim da je jasno da u ovom trenutku nismo u situaciji da putem sile dokazujemo da je južna srpska pokrajina pravno deo naše teritorije, ali, kaže Simić, to važi za sadašnji trenutak, ali u budućnosti ne isključujem takav način dokazivanja naših prava, ako za to bude potrebe. Drugim rečima, Simić je najavio neku vrstu rata, vojne akcije, jebem li ga.

I onda ti ideš na referendum gde treba da glasaš – za šta? Pazi, imaš milion stvari, to više nije samo Kosovo, to je gde su naše teritorije, ti odlučuješ gde je naša teritorija. I sad, jebi ga, zavisi šta voliš, možda imaš nekih ambicija prema Sloveniji ili gore prema Mađarskoj, prema Bugarskoj, sve to možeš da upišeš, da iskoristiš priliku. Drugo, možeš da glasaš za rat, mada ne u ovom trenutku, konstelacija snaga u svetu nije takva. Treće, glasaš za ličnu kartu države, jebo državu bez lične karte. Šta ako naiđe policajac – gde ti je lična karta, nemaš ličnu kartu, šta ćeš tad. Simić u tom tekstu pominje i odobrava i predsedničku zakletvu, ali posle ovog ustava u zakletvi se pojavljuje jedna matematička nesaglasnost, jer ako predsednik već kaže da će braniti ce-lo-vi-tost čitave teritorije Srbije, zašto u fucking preambuli na 56 mesta stoji da je Kosovo deo Srbije. Čemu služi taj dodatak – uključujući i Kosovo i Metohiju. Šta ako se u Sandžaku desi neka pizdarija, ili  se pobuni narod Pirota, počne da pali gume u fabrici guma  – na šta će da se zakune predsednik sledećeg puta. Hoće li reći – uključujući i Pirot i fabriku guma. Pa gde je tu ta celina, ne može deo da bude veći od celine.

Posle ovog intervjua osećao sam se kao da sam jeo neke loše pečurke, prosto nisam mogao da verujem da to izgovara savetnik predsednika vlade. Jebo te bog, pa nema te sile koja će me naterati na taj referendum. U ovih mesec dana ćemo morati da izdržimo jedan neviđen propagandni teror.

Kada si čula da referendum ili bilo koje glasanje traje dva dana i jednu noć? Pa jebo te, cela Amerika od 220 miliona ljudi glasa za predsednika 12 sati, a Srbija sa 6 miliona glasa dva dana i jednu noć. Pa, izgleda da nisu u pitanju ona dva dana, nego je u pitanju  ona jedna noć, jebo te. Ko će da čuva kutije? Nigde nisam pročitao koliko tašno ljudi treba da glasa ZA da bi referendum uspeo. Kunem ti se, našao sam dve brojke, 3.800.000 i 3.200.000. Niko ne zna koliki je tačan broj. Ko će to da broji, kako će to da izgleda? Ali znaš šta, ovde je ludilo već toliko duboko ukorenjeno da nema ni veze.  Koštunica kaže da se preambulom – zapečaćuje istina da je KiM uvek bilo i da će zauvek biti deo teritorije Srbije. Znaš šta, glagol zapečaćivati, to ti je u kriminalnom žargonu – overavati. To je sve ludak do ludaka, ja ti ozbiljno govorim, to je jedna ludačka atmosfera u kojoj oni hoće po svaku cenu da dokažu da je Kosovo srpsko i šta onda? Mi to napišemo, mi to kažemo, mi se kunemo, mi ćemo da izađemo na izbore, 5 miliona će da izađe – pa šta? Pa je li  24. aprila 1998. izašlo 99 odsto Srba da kaže da neće onih pet Španaca da im dođu na Kosovo. Jesu li se okretali jaganjci, bilo veselje, super, cela Srbija je rekla – ne, ko vam jebe mater. I šta je bilo posle godinu dana? Da li neko normalan stvarno može da poveruje da to Kosovo stvarno može da pristane da bude pod srpskom vlašću.

I da ničeg ovog nije bilo, meni bi grejala srce ova epizoda sa G17 plus – mi držimo reč i dajemo ostavke. To već više nije ni vređanje inteligencije, to je kao da ti se neko popiša na glavu i kaže – ko te jebe što nemaš kišobran. Dali ostavke, a skupština ne može da ih prihvati, jer se skupština neće sastajati do referenduma, jer su svi prihvatili poziv Koštunice da učestvuju u referendumskoj kampanji. Pa, mislim, jebo te, ali neverovatno je. Neke stvari su za vreme Miloševića bile sulude, sramne, ali ne ovoliko svuda. Tamo su bili samo SPS i radikali, a ovde sve parlamentarne stranke jednoglasno. Znaš, kada vidiš da je neka odluka doneta jednoglasno, pa čekaj, jebo te, pa radi fazona, zašto neko nije glasao protiv, makar jedan, da slika bude malo raznovrsnija. Ne bre, ništa. Kako ćemo mi preživeti ovih mesec dana, iskreno da ti kažem nemam pojma, ali da će se namaći tih koliko treba 5, 4, 8 miliona, namaći će se. Nije bitno ni da ljudi uopšte izađu, biće tu glasova, naći će se.

Pazi, partije sada primaju dve vrste para, jednu vrstu su dobili za tu kampanju referendumsku, a druge pare primaju za izbornu kampanju. I sad oni nas ubeđuju, danas sam čuo neke iz SPO valjda, kažu da oni neće mešati te pare, jedne će da daju za referendum, a druge za izbore. Ja treba stvarno da budem kreten, paramecium, pa da poverujem da je to istina. Šta, sastanu se radikali sa zastavama i onim koljačkim elementima i šta, to nije izborna nego referendumska kampanja? Ili se demokrate skupe i kažu mi – ne, nije, izvini Lukoviću, ovo je sad referendum, a nisu izbori. Ja sam ovih dana imao problem kada me neko pozove iz Bosne i Hrvatske. Imaš problem da tim ljudima objasniš o čemu se radi, oni postavljaju neka stvarno normalna pitanja na koja ja ne umem da odgovorim. Kako mogu da odgovorim na pitanje – šta, vi ne znate gde vam je teritorija, vama narod odlučuje na referendumu gde vam je teritorija. Šta ja sad njima da kažem kad nemam pojma. Pa pitanje – gde vam je lična karta. Jebi ga, opet ćutim, šta da kažem.

Na Miloševićevom referendumu 1998. glasao je napaljeni narod, pa se zajebao, naravno, ali će isti ti ljudi koji su onda glasali danas glasati za ustav. Pa gledaj na televiziji, kad se pomene taj ustav, nepismeni, bezubi, nemaju pojma koji su, ali javljaju se u emisije i kažu – hvala vam, glasaću za ustav zato što ćemo time odbraniti Kosovo. Nema on pojma ni o čemu, kakva preambula, oni ne znaju šta je preambula, a šta ampula. U vreme Miloševića postojala je nada da ljudi koji danas donose ustav neće poludeti, da nisu baš takvi. Ispostavilo se da je većina njih gora od svega što je čovek mogao da zamisli. 1974. godine je donet onaj čuveni antisrpski ustav, ako se sećaš, i bio je dnevnik na televiziji Beograd i onda je Dušan Čukić išao po gradovima Srbije da anketira ljude šta misle o ustavu i došao je u Niš. I pamtim kao da je juče bilo, sreo je nekog policajca koga je pitao kako se on oseća danas kad je donet ustav i saobraćajni milicioner je mrtav hladan rekao da je to njegov najsrećniji dan u životu. I onda mi je palo na pamet, jebem ti milicionera i jebem ti njegov život, ako mu je to najsrećniji dan u životu. Pazi, to je njemu najsrećniji dan u životu. Nije mu onaj kada se venčao, kada se zaljubio, kada je dobio neke pare, bilo šta drugo, kada je nešto pojeo, pojma nemam šta je radio. Ne, njemu je najsrećniji dan u životu onaj kada je donet ustav. Jebo vas referendum i jebalo vas Kosovo, ako je to najvažnija stvar u životu, ako je to stvarno ono što čini metafizički oblik vašeg života, pa poserite se na to. Mislim, stvarno me nikad u životu nije interesovala ni veličina države u kojoj živim, niti me interesovalo gde su granice, ništa me nije interesovalo, interesovalo me samo kako da živim. Ali ne, ovaj narod će sada da utvrdi gde su mu teritorije. Pazi, da sam umro u subotu, ja ne bih znao da mi ne znamo gde su nam teritorije. Pazi, to kaže savetnik premijera. Voleo bih da to čuje neko iz ove glupe Evrope, pa da stane i kaže – čekaj bre, ko su ovi ljudi oko premijera, ko su ti koji ga savetuju, jesu li to narkomani, jesu li to ludaci, ima li tu nekog normalnog. Kakve su to priče, kakva su to obećanja. Pazi, nama se obećava rat, ne sad ovog trenutka, ali kada bude Srbija malo stekla i smogla snage,  zašto da ne i to.

Ponovo sam u Kažiprstu slušao Rasima Ljajića i ponovo je bila ista tema – kada ćemo uhapsiti Mladića, kako ćemo ga uhapsiti, zašto ga nismo uhapsili. Pa jebo te, pa ponižavajuće je sve što taj čovek govori već dve godine, pa on sam ne zna šta je sve ispričao za ove dve godine. Uvek isto – samo što ga nismo uhvatili, pojačava se, imamo bolje uslove, evo sad, samo što nismo, tu je, ne mogu da vam kažem, ali radi se. Pa kako te, bre, nije sramota, pa što me praviš budalom? Pa digni ruke od toga, daj ostavku, ali ne jebi me, bre, Rasime Ljajiću, pusti me, čoveče. Kako mu nije dosadno, jebo te, pa je l’ se zaljubio u objašnjenje o hapšenju Mladića – samo što nismo, evo sad će služba, sad smo napravili novi plan, akcioni, pa neakcioni, pa dinamični, pa turbo, pa postoji mnogo bolja koordinacija od gore, samo što nije, imamo informacije, pa ne bi trebalo da Evropa ovako radi sa nama.

Svetlana Lukić: A politička volja koja postoji?

Petar Luković: Politička volja u pičku materinu, evo sad je imamo konačno, uvek smo je imali, ali sada je jaka do neba, do jaja. Kako te, bre, nije sramota. Jutros sam hteo da pojedem radio, jebo te, kako te više nije sramota da dođeš i to pričaš. Pa jebo te, ćuti, kaži – neću da dođem. Ne, ne može Rasim Ljajić da odbije ni jedan poziv. Ona ga pita – Kažite nam otvoreno o čemu se radi, a on kaže – pa ne mogu baš otvoreno da vam kažem, bili su razgovori, ali mogu da vam kažem neotvoreno. Pazi, šta može nesrećna Karla del Ponte da čuje od njega – na svoju sreću ga viđa manje od mene, ali od onoga što joj on kaže žena može samo da poludi. To je mrsomuđenje neviđeno, jer tek sada nećemo da ga hvatamo. Pazi, dolazi referendum, dolaze izbori, dolazi Nova godina, dolazi Božić, dolazi Srpska nova godina. Pa je li neko normalan da stvarno misli da će neko da hvata Mladića. Ne možemo u proleće, drveće se raspupilo, pa ne možemo, ko će po vrućini leti da ga hvata, gde ćemo sad u jesen, gledaj kakva je, jebo te, vidiš kakav je trenutak dramatičan. Majke mi rođene, kada bih mogao da mu kažem – ćuti, bre, Ljajiću, ćuti, bre, čoveče, povuci se, idi bre u pizdu materinu, nemoj više da me maltretiraš, kao građanina nemoj me maltretirati svojim izjavama, nemoj me više maltretirati sa Mladićem. Kaži nam pošteno – nećemo da ga hapsimo, ko vas jebe i super je, odlično. Što zajebavaju Evropu boli me dupe, ali bre, pustite mene, pustite me sa Rasimom Ljajićem.

Imao sam nesreću da preksinoć gledam, kakav sam maler, jebo te, Zorana Lončara na televiziji, sa njegovim tužnim obrvama. Tužan čovek, tužan u pizdu materinu, da ga pitaš koliko ima sati, on će da kaže – zavisno od situacije u današnjem svetu. Jebo te bog, pazi, taj čovek treba nešto da ti objasni, da ti kaže nešto u vezi sa referendumom. Pa ti čim ga vidiš, odmah glasaš protiv. Prvo što imaš želju da ga biješ – postoji čitav niz ljudi koje bih tukao ili maltretirao bez razloga. I drugo – ako mi Lončar kaže da izađem na izbore, pa ne bih ni mrtav. Je li neko svestan u toj vladi, jebo te, ko su ti ljudi koji nas pozivaju na nešto. Od mene se očekuje da verujem Lončaru, da verujem Velji Iliću, pazi, Dinkiću, pa stvarno treba da budem kreten. Kad samo pomisliš da je jedan čovek tipa Dinkića u stvari svojom najavljenom ostavkom doveo do toga da se skupština sastaje noću, da on sutradan ne bi otišao iz vlade. On bi da ode iz vlade, da održi svoju reč, a da ne ode iz vlade i da nam kaže – pa šta sad, mi smo dali ostavke, nismo mi krivi što se skupština ne sastaje. Bila je jedna faza Miloševićevog režima početkom devedesetih kada se država u svojoj propagandi nikada nije služila malim lažima. Kad krupno lažeš, surovo kad lažeš, kad lažeš univerzalno, globalno, znaš, onda ljudi kažu – pa ne bi ovi lagali baš tako. E sada je ponovo zavladala ta vrsta filozofije – hajde da lažemo krupno, hajde da idemo dotle da ljudi kažu – nemoguće je da bi oni to uradili – do te mere je strašno. To se u stvari danas dešava.

Imaš ovog amatera Ljajića, profesionalca Dinkića, imaš jednog podlog i, moram da kažem, užasno sposobnog Koštunicu i imaš priče svih ovih ostalih, ovog Tadića naprimer. Znaš šta, ako ti imaš predsednika kome je jedina rečenica posle svega ta da je njemu neprijatno što nije bilo javne rasprave, onda se stvarno pitaš – pa dobro, a što se nisi dogovorio sa njima oko ustava ranije. Mislim, ako nije bilo drugih problema, ako je ceo problem bila javna rasprava, pa što se ne dogovoriste pre dve godine, tri, četiri, pet, jebi ga, koji smo k… čekali do danas, zašto. Pa, pogledaj Ustavni sud, jebo te, pa vidi Ustavni sud koji treba da poštuje ustav. Najsmešnije mi je bilo pre deset dana, došli Francuzi iz njihovog Ustavnog suda kod nas i zatekli ove u desetkovanom stanju. Naših je trojica, od kojih je jedan u ostavci, onaj Vučetić nesrećni, a ovih došlo deset. I kažu da su bili neprijatno iznenađeni situacijom u Srbiji. Pazi, to je kao posle boja na Kosovu, ova trojica preživelih su došla na sastanak našeg Ustavnog suda sa francuskim i objasnili im da ne mogu da popune redove dok se ne donese novi ustav. A predsednik države godinu dana nije predložio ni jednog novog sudiju. Pa idi bre u pizdu materinu, kakva je to zajebancija ovde.

Dragi su mi, ali su mi nekad i smešni ovi ozbiljni pravnici, koji sad idu od tačke do tačke nacrta ustava, pa kažu – ovde fali zarez, ovde fali tačka na i. Ma jebe se, bre, ovima, pa jeste li vi normalni, ne gledaju oni ni članove, cela poglavlja će da cepaju ako je potrebno. Čitajte Simića ako vam nešto nije jasno, vratimo se Simiću.

Već sam objasnio kako je Simić u intervjuu Politici dao digest ovog popularnog ustava za mase, šta je ustav i čemu služi. Onda predsednik skupštine, Peđa Marković, dodaje – izgradili smo kuću i sada je vreme da je sredimo, vreme je da promenimo nameštaj. Jok, đakuzi ćemo da stavimo i bazene i garaže. Pa idi bre, jebo te, onaj ko stvarno poveruje u to, odmah neka ide kod lekara, neka odmah ide kod lekara, odmah! Dobar dan, kuc, kuc, ja poverovao da je ustav sređivanje kuće, pa da pogledam jesam li normalan.

Kako se svi pozivaju na međunarodno pravo, na lepotu demokratije, na to kako smo mi fini, normalan narod, božanstveni, bre. Pa jebo te bog, a onda kada malo zaviriš iza te zavese, udari te zahtev potpredsednika SPO-a da hitno RTS i Tijanić sklone sa programa seriju Otpisani, jer se njome, kaže, truju deca. Truju se komunizmom, ta deca sada stvarno veruju u Tihog i Prleta, a trebalo bi im objasniti da ništa u seriji Otpisani nije istina. Majke ti, srećkoviću, a ja svih ovih 30 godina mislim da je to istina. Šta je sledeći korak, da pohvatamo Mirka i Slavka? U tom čuvenom Kažiprstu bila je priča o ustavu i doveden je Vuk Drašković nesrećni, koji je tek negde bio nešto načuo da se priča o ustavu, jer s njim niko naravno nije razgovarao. Ali njemu je najveći problem u vezi sa ustavom, kaže on, propuštena velika prilika da odredimo da li će Srbija biti monarhija ili republika. Onda kažeš sebi – pa je l’ ima kraja, ne, nema kraja. Pazi, ja nedelju dana treba da se bavim Otpisanima i monarhijom.

Ozbiljno ti kažem, ja ne pamtim gori period u novijoj srpskoj istoriji, u poslednjih 20 godina. Bivali smo zasipani idiotizmima sa svih strana, imao si Miloševića, imao si radikale, razne ludake, ali danas, bre, imaš navalu sa gotovo svih strana. Imao sam deja vu najgore vrste prošle subote kada je donošen ustav, ispred republičke skupštine gde sam bio sa našim prijateljima iz nevladinih organizacija, iz LDP-a. I osećao sam se kao pre 10-15 godina, sve je apsolutno isto. Znaš, da ti je neko pričao da ćeš 2006. ponovo da vrištiš i pevaš pesme protiv Koštunice. Stvarno ti je već onako dosadno, hajde da imam 18 godina pa da mi to bude fun jedno 5-6 godina. I kriminalci se izduvaju za pet godina. A mi 20 godina udri, jebo te, sve u iste priče, sve isto govoriš, sve isto, samo au oni sve luđi i ti u sve većem zabezeku. Oni su sve luđi, jebo te, sve luđi. U vreme Miloševića ovakve stvari u vezi sa ustavom i teritorijama stvarno nisam slušao. Pazi, čoveče, Aleksandar Simić je savetnik premijera, pa zamisli da mu je zamenik, bog te jebo i zamisli da je, daleko bilo, predsednik vlade.

Ne znam šta da ti kažem, gledam da svoj život organizujem nekako normalno, da ne popizdim baš svakog dana. I koliko god ti pokušavao da se ne vezuješ za politiku, ne uspeva ti. Kako da preživim dan koji mi počne slušanjem Rasima Ljajića, koji opet ništa ne zna o Mladiću. Kada mi dan počne tako nadrkano, mora nešto loše da mi se desi do kraja dana. Kada čujem Vuka sa monarhijom popizdim, da li me razumeš. Kad slušaš onoga Srđana Đurića, koji je šef za komunikacije u vladi, ti lepo vidiš do koje mere je taj čovek tupson. Ne bih imao ništa protiv da bude ciničan i pokvaren i drzak, ali kad si glup, jebo te, kada si sve vreme bahat i glup, onda ti nema spasa. Suština ove vlasti je glupost, ali pazi, neizmerljiva glupost.

Neka budala iz Bostona me pita – da li imaš neka očekivanja. Ja živim u Srbiji, naravno da nemam očekivanja, nemam nikakva očekivanja, gledam da preživim, da kažem – okej, prošao je još jedan dan, nisam skroz poludeo, izdržao sam. Druga bi stvar bila kada bih se ja ponašao kao što se ponašaju neki ljudi, znaš ono čuveno – mene politika ne interesuje, ja sam umetnik, bole me dupe i to. Super je to, odlično, kada si glup i ne mora da te interesuje. Ali jebo te, ja ne mogu da ostanem ravnodušan na sve to. Možda je neki čitalac Politike pročitao intervju sa Aleksandrom Simićem potpuno mirno, čak je možda bio i srećan, jer je otkrio suštinu života u tom intervjuu. Ali kada ja to pročitam, vidim to samo kao dijagnozu mog budećeg života. Danas mi izgleda smešno kada čujem – partije demokratskog bloka i partije nedemokratskog bloka. Pa jebo vas demokratski blok i nedemokratski blok, zar se niste svi zajedno okupili oko ustava. Ne bih se iznenadio orgijama u skupštini posle izglasavanja ustava, kompletno ljubljenje svih sa svima, božanstveno, fenomenalno, nikad veći prijatelji, ni jedne teške reči, osmesi, divno je bilo. Nama se u stvari servira čuvena priča o tome kako je Srbiji preko potrebno jedinstvo, kako je strašno ako mi mislimo drukčije. E, pa neću da mislim isto i šta god oni mislili – ja mislim suprotno, da li me razumeš. Ako oni kažu – danas je petak, ja ću da kažem – danas je subota. Ako oni kažu šest je sati, ja ću da kažem pet je. Onog sekunda kada pristanem da se složim sa njima u bilo čemu – to je početak mog kraja.

Ne mogu da pristajem na tu vrstu primitivizma i laži. Uzmimo Kosovo, molim te, pa jebo te, svaki čovek u ovoj Srbiji, čak i taj najgori SPS-ovac i radikal, pa on zna da na Kosovo ne može da ode, da Srbija ima prava na Kosovu koliko ih ima na Tajvanu, jebo te. Pa ne možeš da odeš na Kosovo, dole živi 96 odsto Albanaca koji to neće, ne žele, možeš ti da se ubiješ, oni neće da budu deo Srbije. I šta je naša ideja? Po anketama, 72 odsto mrzi Albance najviše na svetu i istih 72 odsto bi želelo da ta teritorija ostane u Srbiji. Hajde da tu rečenicu prevedemo na neki strani jezik, na španski na primer, da vidimo kako zvuči iz daleka – mi bismo bili najzadovoljnija zemlja na svetu da imamo tu teritoriju, ali bez Albanaca. Catch 22, šta da radimo sa Albancima, kako da ih ubedimo da odu, a? Bilo je tako izvesnih intelektualnih pokušaja 1998. i 1999. od strane Miloševića, pa vidimo kako su se završili.Ti vidiš da to ne može, ali ne, bre, pravićeš sada i ustav i referendum i u pizdu materinu, pojma nemam šta će sve da bude.

Pazi, referendum koji traje dva dana zbog toga, kaže Peđa Marković, što neko možda ne stigne da glasa u subotu, pa kada legne u krevet, on će da se zapita. Ako građanin ima neke obaveze, pa zakasni na glasanje u subotu, on će u noći između subote i nedelje moći da se zapita da li može mirno da spava, a da se o sudbini države odlučuje bez njegovog glasa. Pazi, građanin umoran, nije stigao u subotu i Marković zna da će on noću da se okreće i prevrće u krevetu i da se pita kako je mogućno da on ne glasa i mi mu dvodnevnim referendumom dajemo priliku da to učini. Pa zašto to ne važi za obične izbore? Nisam siguran da će biti dovoljna samo dva dana, pravo da ti kažem, otkud znam, možda produže rok. Da li bi te iznenadilo da produže glasanje i na treći dan. Mogu da kažu da su meteorološki uslovi bili loši, pa ljudi nisu stigli, bilo je blata, padala je kiša. Kada može da se glasa dva dana, može i osam. Može da se proglasi referendum u permanentnom zasedanju, što da ne, kad stigneš ti glasaš, koliko god puta želiš, uvek si dobrodošao. Alii da niko iz Demokratske stranke ne kaže – čekajte bre, polako, mi se zajebavamo, pa smejaće nam se ljudi. Što kaže jedna moja prijateljica – posle TV emisije 48 sati-svadba, imamo 48 sati-referendum.

Svi bajemo po čitav dan – Kosovo, referendum, prolazi nam život, sve, obrazovanje, medicina, putovanja, svet, kultura, sve nam prolazi. Dok nisam sad skoro dobio kablovsku televiziju, jebo te bog, pa ja gomilu stvari nisam znao. Sad sam gledao kako su sagradili neke mostove u Grčkoj i bio sam šokiran, da li me razumeš. Mi smo u situaciji da nam Rasim Ljajić zajebe dan. I ja sam kreten ako mi priča o referendumu postane opsesija sledećih mesec dana, onda sam najebao. Kao da ničeg drugog nema, kao da nema nekih novih knjiga, novih predstava, filmova, putovanja. Naši životi uopšte ne liče na živote drugih ljudi, koji svoj život prave od malih stvari, intelektualnih rasprava, uživanja u dobrim filmovima, dobroj muzici, ne znam da li razumeš – male, sitne stvari. Jebo te, kod nas čim negde sedneš, odmah krene – jesi li gledao sinoć ono, šta misliš o ovome, pa mamu mu jebem, nama je pitanje ustava pitanje da li će da bude rata ili ne, hoćemo li opet da se koljemo ili ne. Deset godina imamo samo te priče – rat, teritorije, jebale vas teritorije, pa idi u tu jebenu Republiku Srpsku – teritorija koliko hoćeš, a nigde čoveka, jebo te. Haj’mo da brinemo malo o ljudima, a ne o teritorijama, hajde da malo pričamo o tim stanovnicima Kosova, kako da ih zaštitimo. Ma jok bre, kakvi, jebeš ljude, samo teritorija. I cela ideja ovog referenduma nisu ljudi i briga za njih, nikakav srpski narod, jebe se njima svima za to, samo ih zanima teritorija. Koštunicu samo brine da li će ostati zapisan u istoriji kao čovek koji je izgubio Kosovo ili ga povratio ili ga sačuvao ili otkud znam šta hoće. Potpuna perverzija je Koštunica koji kaže da je to ostvarenje svih njegovih snova.

Pa jebo vas ustav da vas jebo ustav, dobili smo ustav u pičku materinu. I time ćemo kao postati posebna vrsta naroda. Znači, bez ustava smo bili ništa, a kada dobijemo novi ustav bićemo do jaja. Kakva promena je nastala u mom i tvom životu time što imamo ustav? Šta, postao sam nešto maljaviji, šta? Ali kada imaš Predraga Markovića, zvanog Peđa, kao predsednika parlamenta, tu prestaje svaka diskusija o normalnosti i dignitetu jedne zemlje, tu stajemo. Strašno je, ali Srbija očigledno u tome uživa, moram da kažem, jer svi rezultati lokalnih izbora to pokazuju. Nemam ništa protiv, okej, super, odlično, neka bude tako, ako misle da je to Srbija, onda to nije Srbija koju ja volim, niti Srbija koju ja smatram svojom zemljom, niti je to Srbija na koju bih bio ponosan. Uostalom, Simić mi je dao pravo da se osećam ili da se ne osećam državljaninom ove zemlje, je li tako rekao. Pa ako je tako, ja se ne osećam državljaninom ove zemlje. Prema tome, jebeš referendum, jebeš ustav, jebeš sve ovo ostalo, mene u toj priči nema.

Svi znamo šta je budućnost Srbije, to ti je koalicija DSS, DS, G17 plus. Ponovo ćemo imati Mlađu za ministra finansija, DS će nekako biti u vlasti, samo neće biti SPS-a da ih podržava. Ta ekipa je naša budućnost. Tu će biti i Velja, nemoj uopšte da sumnjaš. Prema tome, imaćemo više-manje reprizu ovoga života, verovatno ćemo imati i Ljajića i ponovo ćemo ga za godinu dana slušati kako kaže – samo što nismo uhvatili Mladića. Stari, dobri Ljajić. I stari, dobri Mladić.

Emisija Peščanik, 06.10.2006.

Peščanik.net, 06.10.2006.