stensil na zidu zgrade: pesnica Otpora
Foto: Peščanik

Ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće. Ove reči „službenika Aleksandra Tijanića“ (Yucom, 2005) mesec dana pre ubistva prvog demokratskog premijera Srbije najprecizniji su odgovor na pitanje koje se danas sve češće postavlja – zašto je propao 5. oktobar. Preterano bi, naravno, bilo reći da je ovaj poklič (o)smislio sam Tijanić; on je samo marketinški pregnantno izrazio ono što se dumalo (i kuvalo) u kabinetu njegovog poslodavca, Vojislava Koštunice.

Možda će se neko zapitati otkud to veliki (po sopstvenom kazivanju) lični prijatelj Mirjane Marković i Miloševićev ministar informisanja (uzgred, nekima se ta uloga ne zaboravlja i ne prašta, dok je drugima ne samo oprošteno, već i postaju etalon novinarske hrabrosti) na tako uticajnoj poziciji u petooktobarskoj vlasti. Ali, ako je Miloševićev šef tajne policije Rade Marković, po izričitoj Koštuničinoj želji, zarad kontinuiteta, mogao da ostane na svom poslu zašto i Tijanić ne bi na svom.

Koreni poraza 5. oktobra leže u 24. septembru. Izborna pobeda Demokratske opozicije Srbije, jeste bila i veličanstvena i istorijska, ali je ta koalicija 19 partija i pokreta sadržala „konstrukcijsku grešku“ koja će na kraju razoriti (gotovo) svako dostignuće „srpske revolucije“. DOS je bio vrlo šaroliko društvo, sa jako različitim političkim programima, ciljevima i preokupacijama njegovih glavnih aktera. Zoran Đinđić ne samo da je sve njih okupio nego ih je svojom pojavom i natkrilio. U stvari, ličnost Zorana Đinđića bila je ona differentia specifica koja je činila da izgleda da se Srbija potpuno preobrazila i krenula koracima od sedam milja.

Borba za dušu Petog oktobra između Đinđića i Koštunice počela je već šestog. Jer, ubrzo su – 23. decembra – usledili izbori za Skupštinu Srbije. Tačnije, borbu je otpočeo Koštunica. Naime, tada nastaje pojava čija je kruna bio Beli Preletačević na izborima 2016. godine. Došlo je do prave navale na Koštuničin DSS koji preko noći od salonske postaje masovna partija. Na osnovu tog novopečenog članstva Koštunica je od DOS-a tražio – i dobio – pravo na isti broj poslanika kao i (nekoliko puta veća) Demokratska stranka u budućem sazivu republičkog parlamenta.

Sukob, međutim, makar sa Đinđićeve strane, uopšte nije bio personalne prirode. Radilo se, iako to tada još nije bilo tako očigledno, o različitim vizijama. One su, međutim, došle do izražaja na skupu Strategija reformi 15. septembra u organizaciji Centra za liberalno-demokratske studije. Već u tom času, zapravo, Đinđić i Koštunica bili su poprilično zavađeni. Ipak, činilo se da je reč više o taktičkim pitanjima. Do prvog većeg i otvorenog nesporazuma došlo je (posle) 28. juna (2001. godine) kada je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu. Koštunica za to nije znao i tvrdio je da je ceo posao obavljen protivzakonito mada je formalno-pravno pokriće postojalo. U znak protesta DSS je istupio iz poslaničkog kluba DOS-a.

Mesec dana, međutim, pre pomenutog događaja u Sava centru DSS je formalno napustio i vladu Srbije. Povod je bilo ubistvo agenta DB-a Momira Gavrilovića neposredno nakon razgovora u Koštuničinom kabinetu. Zbog svega je i atmosfera na samom skupu bila zategnuta mada je na kraju sve proteklo u duhu „miroljubive koegzistencije“.

Što ne znači da nije bilo „čarki“. Štaviše, Koštunica je (u izlaganju koje će kasnije biti objavljeno pod naslovom „Šta jesu, a šta nisu reforme“) zapravo dosta oštro, mada u rukavicama, napao vladu Srbije. Rekao je da ona sprovodi „lažne reforme“ i da su to „nazovi reforme“ praveći paralelu sa reformama „u našoj bivšoj zemlji prvi put lansiranih 60-ih, sa pogubnim rezultatom“. Istovremeno je sam Koštunica konstatovao da „sadašnji Ustav SRJ ne predstavlja odgovarajući ustavni okvir u kome bi se odvijale suštinske reforme institucija“, ali da političke volje za promenom Ustava (naročito sa crnogorske strane) nema, te da je malo verovatno da će je uskoro biti. Ipak, zaključio je rezolutno, „dok se ne promene, Ustav i zakoni se moraju poštovati“.

Đinđić je pak (u radu „Strategija i taktika“) izložio poziciju u kojoj se nalazi Vlada Srbije. A ona se, u najkraćem, sastoji u tome da se od nje očekuju „brze i sistemske reforme, ali da se sve dešava u skladu sa svim propisima i polako“. Zato je Đinđić kao strateški cilj, prema kojem će se meriti svi taktički potezi vlade, postavio kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji do 2004. i članstvo do 2010. godine.

Da je Koštuničino zalaganje za legalizam u suštini bila prazna priča – koja je prijala uhu zapadnih ambasada, kao i domaće liberalne inteligencije – pokazalo se nekoliko godina kasnije kada je preuzeo kormilo Srbije i kada je u njegovom kabinetu (opet!) dogovarana privatizacija „C marketa“, najvećeg trgovinskog lanca u Srbiji. A i 90 odsto od 24 (stvarno ili navodno) sporne privatizacije, koji je spisak Savet za borbu protiv korupcije poslao Evropskoj uniji, dogodilo se za njegovog vakta.

Kraj 2001. doneo je još jednu raselinu u političkom vođstvu Srbije. Bila je to pobuna crvenih beretki, policijske jedinice za specijalne operacije koja je pod punom ratnom opremom blokirala autoput u Novom Beogradu. Povod je opet bila saradnja sa sudom u Hagu. Ovu demonstraciju sile Koštunica je nazvao štrajkom; i još više nego cinično objasnio: kao što lekari štrajkuju u belim mantilima, tako i vojska štrajkuje u svojim radnim, tj. ratnim odelima.

***

„Čuo sam da su neke dame preksinoć diskutovale i kako je jedna od najinteligentnijih žestoko govorila da ona mora da napusti ovu zemlju, jer se ništa ne menja. To je slepilo“. Tako je govorio u Peščaniku krajem maja 2001. godine Desimir Tošić, jedan od najredovnijih i najpouzdanijih hroničara tog vremena.

Ali nisu samo društveni vrhovi bili nezadovoljni. U tužbalicama i naricanju protiv nove vlasti i njenih reformi učestvuju svi sa svih strana, i u tome je posebnost naših uobičajenih kuknjavi: i oni koji nisu glasali za promene, kao i oni iz DOS-a koji su zamišljali promene na svoj nacionalističko-populistički način, s punim desničarskim stremljenjima.

Jedan od pokazatelji bili su radnički štrajkovi sa kojima se takoreći odmah po formiranju suočila Đinđićeva vlada. Iako je za sebe govorio da je „oduvek potpuno na strani radničke klase“, Tošić sada nije imao razumevanja za njihove zahteve. Jer, pisao je, ti radnici ne samo da se nisu bunili proteklih 10 godina, nego su i glasala za Miloševića, a sad su odjednom „hrabri i slobodni i traže ono što država ne može da učini. To je sramotno, sramotno je i za vođe sindikata“, bio je čak i pomalo ljut Tošić.

Ipak nisu radnici najviše brinuli Tošića. Mnogo zlokobnije znake video je u drugim pokretima. Jedan je bio – monarhistički. Pri tome ga nije toliko brinulo što je Krunski savet pokušavao da za „prestolonasledničku“ porodicu izdejstvuje privilegije i mimo zakona izdejstvuje za njih razne pogodnosti, nego „što im nova vlast to dozvoljava“. Tim pre, pisao je Tošić, što u toj „novoj vlasti ima i te kako mnogo legalista koji se svojim legalizmom penju na glavu ne samo građanima, nego i međunarodnim ustanovama“.

Ni to, međutim, nije bilo najgore. To „švercovanje monarhije“ u tadašnji pravno-politički sistem Tošić je objašnjavao vezom sa jednim drugim pokretom. Bio je to „crkvenjački pokret“ čiji je cilj bio da „crkva kao takva bude društveni činilac iznad države ili uporedo sa državom“.

„Udruženi s izvesnim konzervativnim i nacionalističkim vođama opozicionih stranaka, a izuzetno tolerisani od strane Miloševićevog režima, predstavnici naše pravoslavne crkve očigledno počeli su sebe da vide ne samo kao pobednike nad predstavnicima represije nego i kao partnera države ili su sebe videli iznad države. U tom smislu vrlo su simptomatične stalne posete vrhovnih predstavnika države – i savezne i republičke – i njihovo poklonjenje vrhovima crkve… Toga nije bilo u monarhističkoj Jugoslaviji. Nikada kralj nije išao kod patrijarha, niti knez. Nego su patrijarsi išli kod kralja i kod kneza“, pisao je Tošić ukazujući i na primere iz savremenosti. „Ne možete vi videti Kola, vođu katoličke nemačke stranke, da se klanja nekom biskupu i ljubi ga u prsten“. Sve u svemu, odnos između države i crkve smatrao je „potpuno poremećenim“ pri čemu je Demokratsku stranku Srbije eksplicitno navodio kao jednog od ključnih činilaca te poremećenosti.

Kao posebnu „opasnost“ video je to što se „ove dve tendencije u našem društvu – monarhistička i crkvenjačka – javljaju udruženo kao revanšizam, kao ‘vraćanje na stari poredak’ – i to zamišljeni poredak. Ako je naš sistem bio monarhistički pre 1941, nikad nije bio klerikalan, a još manje crkvenjački. Politizacija crkve i pokušaji da se pretendenti na našu monarhiju nametnu nelegalnim sredstvima“ za Tošića su bili ne samo „nedovoljno sagledana opasnost“, nego jednom rečju rečeno – restauracija. Bila je to da podsetimo, 2001. godina, vatra revolucije još se nije bila sasvim ugasila.

U prvoj polovini jula iste godine Tošić je u Danasu objavio seriju članaka pod zajedničkim naslovom „U odbranu Petog oktobra“.

„Svi bi smo morali da budemo ne samo svesni, nego i aktivni u sprečavanju da nas naša nestabilnost ne vrati na stanje pre 5. oktobra 2000. godine. Ne smemo dozvoliti da iz ličnih mržnji, nestrpljivosti, nesolidnosti u odnosima i mnogo čega drugog, vratimo točak istorije unatrag. Mnogi su to pokušavali, a iz istorijskog iskustva znamo da se to završavalo samo porazima u kojima su stradali ljudi na svim stranama. Želimo li da porazimo 5. oktobar“, pitao je na kraju, kao da predoseća, Desimir Tošić.

***

Koštunica se nije zadovoljio samo napuštanjem Vlade Srbije. Započeo je aktivnu opstrukciju i pasivnu destrukciju – ili obrnuto, svejedno – u Skupštini. Njegovi poslanici su praktično potpuno paralisali rad parlamenta, što je toliko iznerviralo Đinđića da je u jednom trenutku uzviknuo „idite kući pa spavajte, bre“. Pošto oni međutim nisu hteli da idu kući, Đinđić je rešio da ih tamo sam pošalje. Tako je na sednici DOS-a doneta odluka da se poslanicima DSS-a oduzmu mandati i da se oni zamene novim ljudima. Bila je to velika greška. Jer to nije bilo dobro dočekano ni kod (najvećeg broja) onih (i u domaćoj i u stranoj javnosti) koji su inače sa simpatijama gledali na njegovo dovijanje da savlada otpore promenama, naročito kod lažnog legaliste Koštunice.

Malo je, međutim, verovatno da Đinđić nije bio svestan rizika koji preuzima. I da bi bilo mnogo ne samo načelno ispravnije nego i politički komotnije da je raspustio vladu i na novim izborima zatražio podršku za svoju politiku. Ali, Koštunica je u tom trenutku bio ubedljivo najpopularniji političar i u narodu i u eliti koja se reformi plašila i više od naroda, pošto je Đinđić javno govorio da ne može Srbija da se promeni a da svi ostanu isti i na svojim mestima. Suočena sa otporima Đinđićeva vlada je početkom 2002. krenula u akciju „Srbija na dobrom putu“.

Postojao je verovatno još jedan razlog, možda najveći, koji je uticao da se Đinđić ne odluči za izbore. Bilo je to Kosovo. Đinđić je video da „južna srpska pokrajina“ klizi ka nezavisnosti i hteo je, ako već ne da to spreči, onda makar da se rešenje ne nametne samo po sebi, bez ikakvog učešća Srbije. Kao i obično, nije voleo da bude zatečen razvojem situacije, išao je događajima u susret. Zato je počeo da traga za rešenjem i na domaćem i na međunarodnom planu. Koštunica je, međutim, tvrdio da je za rešenje rano i da to pitanje još ne treba otvarati.

Sve u svemu, ako su njegove šanse da izgubi bile mnogo veće nego da pobedi, time bi za duži niz godina proces reformi bio prekinut, a rešavanje kosovskog čvora odloženo.

Slobodan Antonić je tada („Đinđić kao premijer“, NSPM) pisao: „Jer, ako bi slučajno njegova vlada pala, upozoravao je Đinđić u jednom od svojih intervjua (kome je uredništvo Večernjih novosti dalo karakterističan naslov – U igri sudbina zemlje i nacije!), „šteta bi bila neprocenjiva. To znači ne samo odlaganje reformi, nego, verovatno, stavljanje reformi ad akta za dugi niz godina… Mislim da naša zemlja nije u stanju to da izdrži“ (19. avgust, str. 3). Otvaranje krize vlade, sekundirali su i ostali Đinđićevi politički pratioci, poput Nove demokratije, „sprečilo bi vladu da započete reforme dovrši, a poodmaklu borbu sa korupcijom i kriminalnom okonča u korist mira, slobode i pravde za sve građane Srbije“ (Politika, 17. avgust 2001, str. 7). „Svakom treba da bude jasno“, upozoravao je potpredsednik vlade Žarko Korać, da u slučaju Đinđićevog pada i „ako se DOS raspadne neće moći da opstane ni Savezna vlada, a ni savezna država“ (isto). „Time se izaziva raspadanje Jugoslavije i sprečavaju reforme u Srbiji“, tvrdio je Đinđićev ministar poljoprivrede Dragan Veselinov (Politika, 19. avgust 2001, str. 7). „Ovaj potez (moguće otvaranje krize vlade) služi da miloševićevska politika doživi novi uzlet“, primećivao je Nenad Čanak (isto).

„Dakle, pad Đinđićeve vlade značio bi, redom: prekid inostrane pomoći; slom reformi „za dugi niz godina“; pad savezne vlade; raspad savezne države; povratak na vlast miloševićevaca, i ko zna šta još sve ne! Možda bi se otvorio bezdan i cela Srbija propala u zemlju, a možda bi usledio četrdesetodnevni dažd i opšti potop?“, podsmešljivo je na kraju zaključio Antonić (i ne sluteći koliko će biti u pravu).

Te 2002, dakle, sve je to izgledalo kao dramoletno preterivanje – baš kao što su komentarisani i prvi pokušaji atentata na srpskog premijera kod hale Limes.

Vučića nije bilo ni od korova, Demokratska stranka se doimala večnom, Đinđić je bio uzurpator. Kome je, pošto ga je Amfilohije Radović prokleo zbog izručenja Slobodana Miloševića haškom sudu, Vojislav Koštunica poručio da će mu „videti leđa kao i Josipu Brozu“. I koga je, kad su se te dve kletve obistine, prvopomenuti u „večna lovišta“ ispratio – malo je reći, ali dovoljno strašno zvuči – onim sramnim, nehrišćanskim govorom.

Tako je, i tada, poražen 5. oktobar. Tačnije, Đinđićev 5. oktobar. Pobedila je druga i drugačija, Koštuničina vizija. U prvi mah to još nije tako izgledalo, još je bilo gombanja, ali prelom je načinjen. Polako i postepeno, signali su se množili. Ubrzo je Hag postao „deveta rupa na svirali“, a slično mesto zauzela je i Evropa; u prvi plan je izbila Rusija, u modu su ušle kohabitacija i mantija, pitanje Kosova je bilo zamrznuto.

Koridor za ono što će nastupiti, to jest za ovo u čemu danas živimo, bio je otvoren.

Novi magazin, 01.10.2020.

Peščanik.net, 08.10.2020.

PETI OKTOBAR

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.
Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)