Ne daj razlog psima

Uključi mozak da ne bi sedeli masni i debeli

Nije dobro po svaku cenu nametati paralele između onoga što se u Srbiji dešava ovih dana i onoga što se dešavalo na studentskim protestima sredinom devedesetih. Ovo je naročito loše ako se današnjim studentima i mladim ljudima uopšte nameću forme i izrazi iz nekog drugog vremena: oni moraju da nađu svoj izraz, svoj glas, svoje pesme. Pa ipak, neke paralele su toliko jake, da ih je nemoguće ignorisati. Konačno, kako piše Rebeka Solnit u tekstu kojeg smo se nedavno podsetili, „nada gleda unapred, ali crpi svoju energiju iz prošlosti, iz poznavanja istorije, uključujući i nesavršenosti naših pobeda i poraza“, a prošlost nam nudi „kalupe, modele, paralele, principe i resurse“, baš kao i „priče o heroizmu, izvrsnosti, istrajnosti i dubokoj radosti“ borbe za bolju budućnost.

Kada sam čuo da je u subotu uveče žandarmerija sa fantomkama upala u niški alternativni klub u kojem se u tom trenutku odvijao memorijalni koncert, da je zastrašivala i maltretirala goste, a neke od njih i ozbiljno fizički zlostavljala, nisam mogao a da se ne setim devedesetih u Nišu. Policijska brutalnost i maltretiranje mladih ljudi, naročito onih povezanih sa supkulturnom scenom koja je predstavljala prostor slobode i jezgro otpora režimu, bila je tada deo svakodnevice. Nikada neću zaboraviti sopstveno čuđenje kada su me, svega nekoliko meseci nakon petog oktobra, policajci zaustavili na ulici da me legitimišu i nisu mi se obratili onako kako sam navikao da mi se obraćaju, bahato, prezrivo, agresivno, već pristojno i sa poštovanjem. Iako mi je i pre toga bilo jasno koliko je značajna bila smena Miloševićevog režima, mislim da je tek tada ona za mene postala stvarna. Da, pristojno društvo je ono u kojem ti se policajac na ulici obraća pristojno i ljubazno, i takvo društvo je moguće, čak i u Srbiji.

Pesma koja je za mene obeležila devedesete u Nišu, „Ne daj razlog psima“, niškog benda Stentor, nikada nije postala veliki hit, svakako ne izvan mog rodnog grada, ali je na lokalnoj sceni stekla kultni status (o čemu svedoči i činjenica da ju je 2016. obradio i moj omiljeni bend Limbo). Jedina Stentorova pesma na srpskom jeziku, sa hip-hop recitovanjem umesto uobičajenog dranja, „Ne daj razlog psima“, izdvaja se i po tome što umesto uobičajenih treš-metal tema poput nuklearnog holokausta ili ekološke kataklizme, artikuliše jedno vrlo specifično, lokalno iskustvo. Baš kao i Sanšajnova „’91 preview“, za koju je Vladimir Arsenijević svojevremeno primetio da ima tekst „koji nam se uvek činilo da razumemo, a nismo svi baš u potpunosti bili sigurni da ga razumemo, ali je bio neverovatno rečit“ i koji je hvatao „suštinu bunta 90-ih na način koji je bio neverovatno jak“, i tekst Pasa je ponekad teško do kraja raščivijati, ali on nepogrešivo izražava iskustvo mladosti u Nišu devedesetih: stalni strah od policijske brutalnosti, pomešan sa neizdrživom jekom režimske propagande sa TV-a i onoga što se tada nazivalo „dizel kulturom“:

ne daj razlog psima, ne daj razlog baš njima
nemoj sebe da mučiš, pukni, umri, al nauči
ne cenjkaj se, budi samo svoj, a nemoj kroj
ne daj da ti iko preti onda stani u stroj
stvori od sebe nekog ko govori
ono što svakog dana primaš sa ekrana
a savladaćeš to brzo! Shvataš sada svoje moći?
postani izabran postani genije preko noći
ne daj razlog psima ne daj razlog baš njima
ako je stvarno tek dvanest sati to neko uvek plati
ode iz ulice on krvav se vrati
pokušao da prođe al je sreo neke „dobre“
momke u plavom koji su ga maznuli u glavu
stranac u svojoj zemlji, u svojoj koži
stranac i sebi samom jer loše koči
jezik kad mu preti neko treći
ko nema pojma zato mu je tako naređeno…

Na jedinom snimku koji sam uspeo da nađem, Stentor izvode „Ne daj razlog psima“ na festivalu znakovito nazvanom „Niški pokret otpora“, održanom na leto 1996. Tačnog datuma se ne sećam, ali se sećam da je nastupala cela tadašnja niška rok scena, kao da i sam se negde u prepunom dvorištu niške „Banovine“, nalazio i ja. Sećam se i da su u novembru iste godine održani lokalni izbori na kojima je opozicija ubedljivo pobedila i koje je režim pokušao da pokrade, sećam se i tromesečnih demonstracija i studentskih protesta na kojima sam i sâm učestvovao, kao i toga da su se oni završili prvom pobedom građana, studenata i opozicije i prvim ozbiljnim porazom režima.

Žao mi je svih koji su se prošle subote našli na meti policijske brutalnosti, znam šta to znači i znam kako se osećaju, ali isto tako, znam i kako se ta priča svaki put završava: porazom represivnog režima koji je spreman da udari na studente, učenike, muzičare, umetnike ili naprosto klince iz kraja koji su samo želeli da piju pivo i slušaju muziku koju vole. Kako Gandi skoro sigurno nije rekao, „prvo ti se smeju, pa se bore protiv tebe, i na kraju pobediš“. Uključi mozak.

Peščanik.net, 19.12.2024.

NADSTREŠNICA
PETI OKTOBAR