Ma koliko neko bio glup ili svoj nitkovluk uporno uzdizao do problema opstanka države, već bi moralo da mu dosadi uporno traganje za atentatorom na takozvanog predsednika.
Nekome se učinilo da neprekidni parastos živom bogu pomaže distribuciji opšteg osećanja krivice kod nepodobnih i najvišeg nivoa ulizištva među slugama. Svi smo mi već proglašeni atentatorima ili onima koji atentate podstiču. Ili bi mogli to da učine. Ili će jednom učiniti. Ako ne sada, možda u budućnosti, ako ne tada, onda je prošlost vremenski prostor u kome su lovci na prvu glavu radili ne mareći za posledice kojih nije bilo.
Tako je Tamara Skrozza iznenada postala opasnost za tzv. predsednika u vremenima koja su davno prošla. Deo bolje istorije pisan je 5. oktobra, ali je protraćen čudovišnim povratkom istih ljudi protiv kojih je ondašnji ustanak podignut.
Tamara je govorila o događajima u noći između 5. i 6. oktobra te 2000. godine, rekavši da bi sve bilo drugačije danas da se onda postupilo drugačije. I u kontekstu i izvan njega, Tamara nije navela nijedno ime u okviru najgore mogućnosti, niti je u njenom iskazu postojala nostalgija za obračunom ili neizvršenim atentatima. Osim da je bilo očekivano da ista banda ne bude danas na istom mestu gde je bila i tada. (primedba autora)
Da bi neko bio onemogućen da vlada, nije potrebna fizička eliminacija. Bila je dovoljna lustracija i arest za one koji su se ogrešili o zakone i činili teška zlodela. Svi koji zapomažu nad mogućim sudbinama u prošlosti, i danas zaslužuju visoka mesta na poternicama.
Tako je novinarka, izrazito nesklona svakom nasilju, optužena za davna masovna ubistva sumnjivih tipova koja naravno nisu počinjena. U toj fantastičnoj ali maloumnoj zaveri unatrag, najveća žrtva je onaj koji svakodnevno oplakuje svoje postojanje.
Neprekidno opelo živućem monarhu postalo je memorijal iz doba prevrata.
Ne bih ovde navodio šta je Tamara rekla, ne iz strepnje od optužbe da sam na nešto pozivao te 2000. godine. Mada sam govorio sa balkona gradske skupštine pred više desetina hiljada ljudi. Bio sam uveren, a svoje sam uverenje preneo u trominutnom govoru, da ne postoji mogućnost da se oni, koji su srušeni te noći i nestali po rupama, ikada vrate na bilo koje mesto gde su moć i vlast a posebno ne među ljude. I danas sam pod impresijom te svoje zablude.
Neko je u veliku salu gradske kuće u noći 5/6. doneo spisak ljudi predviđenih za likvidaciju. Video sam taj papir u rukama Dušana Mihajlovića i Vuka Obradovića. Na tom spisku od tridesetak imena bili su svi lideri DOS-a, na čelu sa Đinđićem. Na Košutnjaku su ljudi iz SB spaljivali papire koji su njihova optužnica. Tamo ih je zatekao Nebojša Čović, čovek koji je te noći nosio dres DOS-a.
Nije poznato gde je tada bio inkvizicijski ministar za informacije, A. Vučić. O njemu niko nije govorio niti je bilo kome pao na pamet. Negde posle pola noći Milošević je naredio Pavkoviću protivudar na ljude koji se nisu razilazili, ali on je to prećutno odbio. Neke oklopne jedinice su krenule od Trošarine prema Autokomandi, ali ih je masa zaustavila u Avalskoj ulici. Komandir čete je okrenuo svoj tenk za 180 stepeni i naredio povratak u kasarnu.
Načelnik artiljerije beogradskog korpusa planirao je vatre po centru Beograda, ali ga je u tome zatekao načelnik štaba korpusa i vratio baterije u kasarnu. Elitne jedinice (63 pbr) i helikopterske posade su odbile sve naredbe da krenu prema gradu. Milošević je tražio da se gađaju poslednji spratovi palate Beograd, na televiziji Studija B išla je emisija o njegovom padu. Poslušnost mu je otkazana neposrednim odbijanjem komandanata i komandira. (Svi podaci koji su ovde navedeni potiču iz svedočenja učesnika događaja autoru ovog teksta.)
Niko nije tražio omrznuta lica bivšeg i sadašnjeg režima. Nikome nije palo na pamet da ugrozi njihov fizički integritet. Bezbroj budućih potpredsednika Đinđićeve vlade, govorilo je o tome šta sledi, o lustraciji i sudskim procesima, svakome prema zaslugama. Ako se preživi noć.
Bilo je, dakle, najave likvidacija i masovnih napada na građane, ali to je činila ona grupa Miloševićevih ljudi koja je već bila do guše u zločinima. Tamara nije mogla da napravi konstrukciju na nečemu što nije postojalo. U tome nije ni moglo da bude A. Vučića, zloglasnog cenzora i progonitelja novinara čiji je značaj bio minoran, ma koliko njegovi seizi pokušavali da mu u retroaktivnom atentatu podignu spomenik. Tamara je navodno nišanila sve, a naročito jednoga čije ime niko nije izgovorio. Nije ga izgovorila ni ona u svojoj zamisli, čak ni u nagoveštaju.
Atentat koji traje nastavljen je pojavom Radeta Veljanovskog, nekadašnjeg profesora FPN, koji u Tamarinoj izjavi nije video žal za likvidacijama u dalekoj prošlosti. Odmah je i on postao saučesnik u napadu na mladi život i telo budućeg Mesije.
Peti oktobar jeste bio savršena prilika da se tadašnja a i današnja vladajuća klika zauvek otera na đubrište zlosrećne srpske istorije. I da se ti besprizorni ljudoidi više ne bave politikom koju su pretvorili u neprekidnu tragediju. Nego da im se, kad odleže zaslužene kazne, omogući da rade ono što zaista znaju. A to je ništa.
Peščanik.net, 02.08.2024.
Srodni link: Rodoljub Šabić – Implicitne „pretnje“ i eksplicitne „stilske figure“
PETI OKTOBARSLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Stari kadar, artiljerija - 18/04/2025
- Bokasa u Parizu - 11/04/2025
- Trampe, Srbine - 04/04/2025
