U zapisu ovom ne preostaje nam ništa drugo nego da iskoristimo pravo na čuđenje – ako su druga ljudska prava sporna, ovo za sada nije.

Beogradska Politika javlja – 15.12.2013 – da je nagrada za životno delo dodeljena doktoru i bogoslovu akademiku Vladeti Jerotiću, a nagrada nosi ime Dositej Obradović. Iz obrazloženja žirija vidi se znak poštovanja prema životu i delu akademika V. Jerotića, ali njihova odluka zbunjuje mnoge. Na muci smo svi mi koji dobro poznajemo delo Dositeja kao i delo akademika V. Jerotića, mi koji o nagradama kod nas i u svetu nešto znamo, ono barem što je vezano za velika imena, i onih koji nagradu primaju kao i onih čije ime nagrada nosi.

Ovde su nužna neka objašnjenja i o nagradama i o piscima koji nagradu u svetu i kod nas dele ili primaju, posebno za životno delo.

Dobijali su Nobelovu nagradu veliki pisci ali i mali, i neki su je primali neki odbijali – ovo drugo se Srbinu neće desiti – pa je mogao a nije nagradu Nobelovu dobio i D. Ćosić, a palanački duhovi su od toga napravili komediju. Dobio je Nobela i Mihail Šolohov 1965. iz ruke kralja švedskog Gustava Adolfa, za roman Tihi Don koji nije napisao, a nije ni mogao to u svojoj 22. godini. Nije bio ni kozak ali to je poznato i publikovana je respektabilna dokumentacija o tome – Solženjicin i posebno Roj Medvedev. O tome nećemo čak ni mi, poznati zakeralo, jer ime pravog pisca Tihog Dona, F. D. Krjukova, svima je poznato. Delo Dositejevo znamo kao i delo akademika V. Jerotića, a pored njegovih knjiga pratimo i ono o čemu on govori u emisijama Agape. I ovde tražimo prostora za malo objašenjenje – „agape“ je večera ljubavi, kakve su praktikovane u ranoj crkvi kako bi se hrišćani u ljubavi zbližavali, ali je rana crkva brzo to zabranila i imala je jake razloge. Umesto ljubavi bilo je nedozvoljenog promiskuiteta – pa i nedozvoljenih odnosa – i rana crkva je bila prinuđena da ih „potisne u stranu, zbog prestupa koji su tu bili prisutni“. Od tada se ovaj pojam doživljava kao nešto sumnjivo, a pojam je objašnjen još u XVII veku u čuvenom Firetjerovom rečniku. Doktor Jerotić se ističe u ovim beogradskim „večerama ljubavi“ na televiziji, ponavljajući u svakoj prilici opšta mesta. Odakle sada Dositej njemu a ne nekom prikladnijem, recimo mitropolitu Amfilohiju – koji je morao biti član žirija. To je ono što nas zbunjuje, i ne samo nas. Ovaj dični član još dičnije SANU imao je – i to je bitno za njegovo delo – projekat pod naslovom „Preumljenje Marksa i Frojda“. Z. Frojda je prevodio i to dobro i nema dokaza da je Karla Marksa uopšte čitao. Sve ovo s Dositejem takođe traži ovde neka objašenjenja. Ili podsećanja. Dositej je zagovarao princip „jestastva“, a to je zdrav razum. Protiv njega su ustali Vuk i Njegoš i to javno protestujući – kod Kneza Miloša – da se dela Dositejeva ne objave. Oni su, kao i pravoslavni veseljenski pratrijarh Antim V, tražili da se Dositejeva dela zabrane… „Ja bih Dositeja počitovao da je umio svoj dar duševni obratiti u korist našeg naroda, ali ga nije obratio i zato ga prezirem“ – to je zapisao Njegoš. Nepismeni knez Miloš se nije dao – dela Dositejeva su bila objavljena i kulturna su baština. Doktor Jerotić je zaslužio nagradu, ali ovo sa Dositejem nije kako valja. Zaslužio je Jerotić sve hrisovulje pa i vence, i Jefimijine i svetosavske, ali s Dositejem se tako ne može postupati.

Nismo mi protiv nagrade, ali držimo da bi žiri morao da ponudi neko bolje objašnjenje – onda bi razgovor išao lakše.

A delo doktora Jerotića dobro poznajemo i sve njegove nastupe javne i na televiziji i u novinama. Nismo sigurni da li su članovi žirija dobro počitali to delo, i Jerotićevo i Dositejevo. Mi koji pažljivo čitamo imamo pravo na čuđenje i očekujemo šire obrazloženje, jer veliki pisci i mislioci – a to su Dositej i doktor V. Jerotić – zaslužuju da budu čitani, mada u Srbiji se malo čita a mnogo piše; imamo više pisaca nego čitalaca. A nagrade su beleg u vremenu koji nije samo lična stvar nego deo kulturne baštine.

Srbija je uistinu zemlja čuda svakojakih pa i kulturnih, ali njen ministar kulture se time ne bavi – i njemu puca prsluk za sve.

 
Peščanik.net, 20.12.2013.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)